У суботу, на Михољданске задушнице, када наша Света Црква прославља Свету равноапостолну Великомученицу Теклу, 7. октобра 2023. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија којом је предстојао старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења, протојереј Никола Пејовић.

Проти Николи саслуживао је јереј Велимир Бугарин.Током службе благољепију богослужења посебан допринос љепотом појања дао је и Хор византијског појања од дванаест чланова који је овом приликом посјетио Саборни храм Христовог Васкрсења и узевши учешћа на Светој Литургији. Чланови хора нам долазе из Митрополије загребачко-љубљанске а храмовни су хор при Храму Светих Ћирила и Методија у Љубљани (Словенија).

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља свима сабранима обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који је у уводном дијелу пастирског слова подсјетио да нас Црква на задушнице подсјећа да се још интензивније сјећамо наших упокојених сродника и свих оних који су уснули у васкрсење и живот вјечни:

,,Данас су задушнице и дан када нас Црква подсјећа да се још интензивније сјећамо наших упокојених сродника и свих оних који су уснули у васкрсење и живот вјечни, да се Богу помолимо за њихове душе и да Господ по милости својој опрости све оно што су вољно и невољно са знањем и без знања учинили у своме животу”.

Прота Никола је потом подсјетио на једно егзистенцијално питање које је у данашњем темпу живљења све даље од актуелног човјека, а то је питање смисла живота и битисања у овој реалности:

,,Сваки пут кад се сјећамо наших упокојених, нарочито у ове задушне дане, то је позив да се упитамо: ,,Шта је човјек?” Одакле он у овој воденици смрти, зашто га је Бог створио и шта је смисао нашега живота? Данас нарочито живимо у једном времену када се живи не само једним брзим и динамичним темпом живота него и времену када су та вјечна питања постављена хиљадама миља од човјека”.

,,Када је Бог створио човјека, Он га је створио да буде Његов вјечни сабрат, садјелатељ. Будући да је створен, човјек има у себи и тај потенцијал да одступајући од благодати Божије, од извора живота у себи афирмише смртност, пропадљивост и пролазност”. – бесједио је он.

У наставку пастирског слова, прота Никола је рекао да је без обзира на човјеков пад и отуђење од Бога, Бог правио полако план како да извуче човјека из те безизлазне ситуације и пославши оно што је највише имао, а то је Сина Свога Јединороднога:

,,Међутим, Бог је тако заволио човјека и свијет да је промијенио свој план, па није оставио човјека у тој његовој несрећи пониженог и пораженог, него је правио полако план како да извуче човјека из те безизлазне ситуације и послао је оно што је највише имао – послао је Сина Свога Јединороднога да сваки који у Њега вјерује, не погине него има живот вјечни”.

Он је нагласио да је Богочовјек Христос постао наша истинска нада, будући да је својом побједом над смрћу постао мјера нашега живота:

,,Богочовјек Христос, постао је наша истинска нада, постао је својим животом, својом побједом над смрћу, постао је мјера нашега живота. И зато нема никога и ништа важније у овоме свијету од Господа нашега Исуса Христа, јер нас нико и ништа не може излијечити од те неисцјељиве болести смрти, пропадљивости и пролазности”.

У другом дијелу обраћања прота Никола се осврнуо и на лажне учитеље и исцјелитеље којима се неријетко приступа чак и са становишта хришћана, акцентујући притом да мимо Христа, мимо Бога живога, Бога љубави и животодавца – нема живота а ни истинског бољитка:

,,Нажалост, данас и ми чак који се зовемо хришћани, често идемо код неких других: гатара, видара неких других вјера, мислећи тако јадни и биједни да ће нам нешто помоћи. Међутим, мимо Христа, мимо Бога живога, Бога љубави и животодавца – нема живота! Може неко направити да вам све цвијета у овоме животу, али овај живот је као да уђете на једна а изађете на друга врата, овај живот је кратак, како ћемо и пјевати на крају Литургије: ,,Живот је сијенка и сан…” и узалуд се труди и мучи сваки човјек, тако каже Свето Писмо: ,,Ако цијели свијет задобијемо и кад цијели живот задобијемо, онда ћемо се у гробу настанити”.

Он је појаснио да је гроб као коначна ријеч у овоме животу за човјека, репрезент смрти и пропадљивости био предмет бављења многих философских и религијских заједница које су нудиле многе одговоре на тај ребус, али да је заправо само једна личност успјела да се са смрћу ухвати лицем у лице и да је побиједи:

,,Гроб јесте мјесто којим су се бавиле све философске и религијске заједнице, јер нису могли да не обрате пажњу на оно што је коначна ријеч у овоме животу за човјека, а то је смрт. Али само један човјек је успио да се са смрћу ухвати лицем у лице и да својом смрћу, управо оним највећим оружјем којим непријатељ живота има, побједи смрт и да како каже Свети апостол Павле: ,,Све оне који са Њим и у Њему пребивају саваскрсне у живот вјечни!”

Напослијетку прота Никола је акцентовао да је темељ све наше побожности васкрсење не као обредна радња или активност сама по себи, него суштински као крајеоугаони камен нашег живота и наше живе заједнице са живим Богом:

,,Темељ наше побожности је васкрсење, не никакве обредне радње и активности саме по себи, него васкрсење и вјера у васкрсење и у Дан Судњи и Дан другог доласка Христовог. Чекајући тај долазак ми Христом живимо, ми Њега слушамо, за Њим ходимо, ми Његове заповјести се трудимо да држимо, ми у Цркву Његову долазимо да би се са Њим сјединили, да би се са Њим причешћивали, да би са Њим били у најтјешњој и најблискијој вези, да би тако пребивајући Христос у нама побјеђивали све гријехе овога свијета. Ггријех није ништа друго него мала смрт, што више гријеха у човјеку, то више смрти у човјеку”.

,,Ми Христом побјеђујемо све, побјеђујемо овај свијет и своју смртну природу и са Њим већ овдје и сада ми осјећамо ту пуноћу и ту радост Царства Небескога и живота вјечног. Нека би Господ дао да том васкрсном вјером што више долазимо у овоме Храму који је свједок Васкрсења Христовога, да том вјером у васкрсење, јачамо у врлини, у љубави према Богу и једних према другима, да чинимо добро и кад нам се учини да је то најглупље нешто што треба да урадимо, јер Бог је вјечно добро! И да увијек и у свакој животној ситуацији своју наду и утјеху и вјеру положимо у Њега јединога побједитеља смрти, јединога побједитеља гријеха и јединога дародавца вјечнога и непролазног живота!” – поручио је напослијетку протојереј Никола Пејовић.

Прота Никола је такође заблагодарио члановима Хора византијског појања Свети Ћирило и Методије што су у оквиру посјете светињама Митрополије црногорско-приморске посјетили и Саборни храм Христовога Васкрсења у Подгорици и што су уљепшали Свету службу Божију својим појањем. Прота Никола је подсјетио да је овај хор основан управо благословом Његове светости Патријарха српског г. Порфирија 2021. године, те да је хор остварио изузетне резултате у своје двије године постојања. Прота Никола се посебно осврнуо и на то што је сада благословом Патријарха српског г. Порфирија администрирање Митрополијом загребачко-љубљанском преузео Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило који долази из наших крајева и који је један од најљепших изданака подгоричког Братства Светог Симеона Мироточивог, па је притом истакао да је и на тај начин ова посјета значајна и да се повезаност наших православних заједница на тај начин додатно учвршћује.