Protojerej-stavrofor Dr Miloš M. Vesin
MIRIS KARLOVAČKOG POJANJA
Sećanja na čika Branka Čenejca
«Slušao sam te onomad na parastosu u Gornjoj crkvi. Čujem da pored Bogoslovije još i solo pevanje učiš. Ali derane, zapamti: pre nego što ti ikada budem rekao da lepo pevaš, prvo ću ti reći da pojanje ne samo dušom, ne samo srcem, ne samo ni verom, ne samo ni glasom osetiti treba, treba derane osetiti MIRIS POJANJA da bi se lepo pojati moglo. A naše Karlovačko pojanje ima svoj miris. Miris tamjana, miris paskurica, miris visokih fruškogorskih tornjeva, ali i miris prašine, miris blata, miris lipa, miris vinograda, miris svega onoga uz čega je to naše blago nastajalo, raslo i negovalo se».
Behu to prve reči koje sam čuo od Branka Čenejca, u jesen 1971. godine ispred zgrade karlovačke Bogoslovije. Od tog jesenjeg dana, bar tri puta nedeljno provodio bih po sat ili dva sa čika Brankom, šetajući ispred Bogoslovije i upijao njegove reči. Priznajem, onda ih nisam baš sve razumeo, ali sam za razliku od mnogih mojih školskih drugova imao beskrajno strpljenje za čika Brankove priče. Ostali bi rado slušali njegove vazda visprene šale i dosetke, nemajući strpljenja za ono pravo, za ono što je uvek posle šale dolazilo.
Iduće godine, beše to u septembru 1972, bio sam tada u trećem razredu Bogoslovije i Muzičke škole, čika Branko me je pozvao prvi put u svoj stan, nedaleko od Bogoslovije.
«Gospodine mladi, hoću nešto da te pitam ali pravo da mi kažeš. Vidim da za moje pripovesti strpljenja imaš, pa namislih da te priupitam da li bi imao strpljenja da sa mnom sređuješ moju muzičku zaostavštinu koja je u Arhivu Akademije nauka u zgradi Bogoslovije. Razgovarao sam sa g. Denićem i svako posle podne, odmah posle vašeg ručka, možemo da odemo i radimo par sati». Skoro dve pune školske godine po sedam-osam sati nedeljno čika Branko i ja smo provodili u Arhivu sređujući njegovu zaostavštinu. Koliko sam mu u tome pomogao, i da li, uopšte ne znam, ali znam da za mene to behu dragoceni sati. Bilo je to kao neka vrsta uporedne škole u kojoj sam slušao ono što u knjigama nije pisalo. Slušao njegova sećanja i razmišljanja o ljudima i događajima koji obeležiše život srpske crkvene i muzike uopšte prve polovine dvedesetog veka. Biti u Karlovcima, a govoriti samo o Srbima bilo je ravno grehu za čika Branka, jer za njega Karlovci ne behu samo Srpski Sion, nego i najznačajniji duhovni i kulturni centar ruske emigracije. Uz svaku slučajno dotaknutu partituru nekog ruskog kompozitora išla je i priča, ili bezbroj priča o samom kompozitoru, ili nekom od dirigenata koji su tu muziku izvodili. A onda opet, u vazda živom i iskričavom monologu, reči o čuvenom Mitropolitu Antoniju Hrapovickom, o Arhimandritu Teodosiju, Arhiđakonu Mihailu, «jedinom koji je o Malom vhodu mogao ono čuveno carsko Evangelije da nosi», protojereju, profesoru i dirigentu Borisu Volubujevu – «maloj Terci», dirigentu Arsenjevu, otmenom i blagom protojereju i profesoru Borisu Selivanskom, nenadmašnom basu Pavla Figurova i tako u nedogled.
Oktobra iste godine, tokom jednog od naših popodneva u Arhivu, čika Branko je iz svoje tašne izvukao sveže napisanu partituru i rekao mi: «Ovo sam, preko leta, pisao za vaš hor i već sam dao o.Toši (protojerej Todor Ilić, dirigent bogoslovskog hora i paroh Gornje crkve) da umnoži i uskoro će početi da vežba sa vama. Želja mi je da se to izvede o Svetom Savi, na Akademiji iduće godine. Slušaj sada»… Počeo je onda, svojim još uvek očuvanim baritonom, da peva Stihiru o slepom, petoga glasa, koja se peva u Šestu nedelju po Vaskrsu. Završivši je, pogledao me je, nekako značajno, i nastavio: «Vidiš, to je osnova, i ja sam na toj osnovi izgradio četvoroglasnu kompoziciju istoga naslova GOSPODI MIMOHODJA PUTEM, s tim što će motivi petoga glasa stalno da lebde između deonica prvog i drugog tenora i prvog i drugog basa. A u sredini je jedna solo bas deonica, koju sam tebi namenio». Onda je čitavu kompoziciju otpevao po glasovima, ukazujući mi na mesta na kojima melodija ide iz jedne glasovne deonice u drugu.
Prvo izvođenje te nove kopozicije zaista je i bilo o Svetom Savi 1973. godine, dakle pre tačno 30 godina. Čika Branko je sedeo u prvom redu, nestrpljiv i vidno uzbuđen, a ruku na srce, takav je bio i ceo hor, sa dirigentom na čelu. Dug je to, dug i topao aplauz bio. Za sve. Za kompozitora, dirigenta, hor i solistu. Nama bogoslovima je bilo drago što smo baš tu kompoziciju dobro otpevali, mada tada nismo ni bili svesni da te večeri postasmo učesnici u vazda živom procesu LEPOTE, brušenjem jednog novog dragulja u bescen riznici srpske duhovne i muzičke kulture. Behu to vremena nimalo laka za Crkvu i nove zamahe ma kog vida stvaranja u njoj, pa ipak i u tim teškim vremenima ŽIVOT CRKVE STAJAO NIJE. Čuvalo se staro i od predaka nasleđeno, a u tim vremenima i to je, i to još kako, bio značajan stvaralački proces, ali se istovremeno, pažljivo, s merom i ukusom za dobro i lepo, išlo i u nove stvaralačke zamahe.
Mada mi formalno nikada nije predavao, Branko Čenejac je ostao jedan od mojih najdražih profesora u životu. Možda baš zahvaljujući tom neformalnom i neobaveznom odnosu koji je postojao između jednog Profesora Bogoslovije u penziji, koji je uvek imao šta da kaže, i jednog radoznalog učenika, uspeo sam mnogo i da čujem, a mnogo i da naučim od njega. I uvek, uvek kada ga se setim, kroz mene prostruje one njegove prve reči, reči o MIRISU POJANJA. Danas to nisu više samo reči, jer možda tek sada osećam njihov pravi smisao i značaj kada me sve više ispunjava ZAISTA PRAVI I BLAGOTVORNI MIRIS KARLOVAČKOG POJANJA! A to čulo, u velikoj meri, znalački je i mudro, između ostalih, u meni razvio i oplemenio i Branko Čenejac.
(Autor je protojerej-stavrofor, paroh južnočikaški i lensinški, i profesor na Bogoslovskom fakultetu u Libertvilu, SAD)
