СВЕТОСАВЉЕ У ПЈЕСНИЧКОМ ИСКАЗУ СЛОБОДАНА ЧУРОВИЋА
Умјетност ријечи у поезији Слободана Чуровића састоји се у томе да су то стихови или славословља божанским свјетлославним домовима, становима којих су се удостојили знаменити просветитељи и спасиоци рода српског: Сава, Симеон, Симон, Владислав, Драгутин и Милутин- ктитори, Стефан Дечански, Лазар, Пајсије и Авакум – мученици, монахиња Јефимија, Стефан Високи и Његош – пјесници.
Дворови и домови српских краљева и царева, мученика и пјесника су, по Чуровићу, знамените куће наше завичајне битности. То су красни градови налик Небеском Јерусалиму који су се узвисили до престола Божијег. Манастири: Хиландар, Студеница, Жича, Грачаница, Пећка патријаршија, Раваница, Пива, Морача, Острог, Ловћенска капела, храм св.Саве на Врачару и безбројне српске задужбине широм свијета су, како он каже, видјелници нашег постојања. Древни старозавјетни пророци који су прорицали долазак Христов на земљи, који су били видјелници јеврејском народу, чекали су град који ће доћи, царство које би имали да би славили Истинитог Бога слободно. Чуровић, поводом оваквих општељудских стремљења, има једну своју ријеч – датумник, то је појава дана којим се улази у вјечни живот; то је љубовидност да се вјекује во вјеки вјеков. Стремљења Сетосавских градова и епоха кроз српску историју, по Чуровићу, су досијала до Небеског царства Христовог, али су надања и вјеровања Срба од стране безумилаца и безстидилаца (изрази Слободана Чуровића) врло често бивала замрачивана и засијецана бесомучно од стране свакаквих зулумћара бјелосвјетских.
Наслеђе светог Саве у случају српског народа је једна перспектива која је спасоносна у смислу побједе добра над злом, спасоносна у смислу да се истраје у добру ма какви удари били. На трагу тога, Његош пише Горски вијенац и пјева: нека буде што бити не може. Завичајна битност није само одбрана земаљског прага, већ је то право на небеско становање. Један савремени мислилац у свом спису Пјевање и мишљење пјесника је задужио да допринесе небеском становању човјека. Превише је духова који се старају о земаљском становању. Чак је избјегавао да свјетске градове назива станом. Сматрао је да су то већином, прије склоништа или станишта. Борба ратови за станиште – то је када настане превише безумилаца и безстидилаца. Чуровић у својој пјесничкој умјетности уистину објављује како може и ваља да пјеснички станује човјек.
За Његоша каже ватреник светлојавља. Његош пјесника упоређује са огњеним духовима који су близу Творца и долијећу хитро поводом свјетлојавља. Ријеч свјетлојавље и многе сличне у његовим списима су допринос љепоти српског језика. Пјесници су обдарени да украсе и обогате један језички систем. Чуровић је и бранилац српског језика од безумилаца и безстидјелаца. Бори се обраћајући се светом Сави. Јавља му и пише пјесму Небески принц : Твоја Литургија никада не престаје. /Ти видиш свече и плачеш са стране / Како се синови Твоји Крсту кане. Пјесмом Светосавник објављује: Свака његова и пепела зера /наш је видионик и наша мјера./ Наша путања и наше двери /залуд реже и насрћу звери./ Нас чува Сава, ср(б)ски сјајник/ Растко што бјеше , вјечно Светосавник. У пјесми Ср(б)ски вјечни дан пише за Саву: Пред капијом вјечности ти стојиш/ Због нас Саво, свијетлиш и постојиш.
Поетика Слободана Чуровића има молитвену димензију у смислу псалмопојања. Ранији српаки пјесници су свакодневно читали Псалтир и то се познаје по томе како су и сами пјевали и стихословили. Њихово стихословље наставља и велича у свом стваралаштву и Слободан Чуровић. Његови стихови посвећени Његошу пребогати су псаламским духом. Псалтир се кроз све катизме бави и прониче у трагику људског живота. У Псалтиру имамо страшну осуду безумља људског и народног, осуду безбожништва и идолопоклонства, осуду сабора нечастивих и безаконих. Давид се у псалму 34 моли : Господе, буди супарник супарницима мојим; удри оне који ударају на ме./ Нека се радују и веселе који ми желе правду и говоре једнако: Велик је Господ, који жели мира слуги Својему. Чуровић стихове поводом владике Рада слично Псалтиру класификује у катизме са истакнутим насловима: Обурдани Његош, Његошево отргнуће у свесвјетија, Ноћ стиднија вијека, Ноћ црња вијека, Ноћ грђа свијета, Презирући људско ништавило. Он каже да разумјети Његоша значи: над безданима промисли дворити и ко вјечито хоће да живује мученик је овог свијета. Мучеништво као тема испливава у Чуровићевој поезији нарочито у стиховима о Његошу. Он указује на посмртно мучеништво писца Горског вијенца.
Завјетну цркву на Ловћену, гдје је желио да се сахрани, срушили су му безумници и бестидници. Помињући Ловћенску капелу, Чуровић доприноси да се она поново сазида и украси планину која је сада засјечена и унижена. Све планине имају своје врхове и крстове, а Ловћенски висови морали су бити затупљени због фараонског споменика који је био прикладан само тренутним идеологијама. Ловћенска капела је била прикладана свјетлојављу, подсјећа нас увијек сваки пјеснички становник свјетлославних домова од Студенице и Хиландара до Цетињског манастира иХрама св. Саве на Врачару. Свјетлојавље је основна ријеч Чуровићеве поезије. Свјетлојавље је и име за Храм Христовог Васкрсења у којем је сахрањен блаженопочивши митрополит Амфилохије, који је током свог архијерејства стално позивао да се Ловћенска капела на заборавља. Захваљујући томе, подигнуто је у новије вријеме у многим мјестима више црквица налик Ловћенској капели. Читајући Чуровићеву поезију, сазнајемо о Ловћену да је ћемер боје бијеле и да је само за оне цијеле а не за осакаћене. Све су силе мртве и ништавне за онога који право мисли , каже, на крају својих катизми о светом Сави и Његошу, Слободан Чуровић.
Поезија којом нас дарује Чуровић рецитоваће се , вјерујемо, све чешће; учиће се напамет ови полетни и увијек актуелни стихови. Честитке Слободану за сво прегалаштво у књижевности, за све књиге које је написао – да би допринио свјетлојављу које сви цијенимо и које чувамо и волимо, јер нас на то подсјећа и пјесник Чуровић.
Ријеч на промоцији књиге „У вријеме ово“ аутора мр Слободана Чуровића у уторак 12. марта 2024. године у Плавој сали у Српској кући у Подгорици.
(Аутор је парох подгорички и професор Цетињске богословије)
