Djevojački Institut Carice Marije Aleksandrovne sa Cetinja je svakako jedna od najvažnijih školskih ustanova koja je postojala na teritoriji Crne Gore. Institut je nosio ime ruske carice koja ga je finansijski izdržavala sve vreme postojanja i bio je namenjen školovanju devojaka ne samo iz Crne Gore već i sa područja šireg Balkana. Od osnivanja 1869. godine pa do podizanja posebne zgrade Djevojačkog Instituta 1872. godine škole se nalazila u Njegoševoj Biljardi. Posle zatvaranja Instituta 1913. godine zgrada je imala razne korisnike, a od 1986. godine se u zgradi bišeg Djevojačkog Instituta nalazi ”Dom učenika i studenata”.

Prilikom osnivanja ova škola je imala četiri razreda da bi već 1894. godine dogurala do osam razreda (dva pripremna plus šest redovnih razreda). Činjenica da je sva arhiva prilikom zatvaranja ove škole škole kroz koju je prošlo 450 učenica odneta u Rusiju, otvorila je prostor za manipulaciju falsifikatorima istorije Crne Gore. Poslednjih desetak godina napisano i objavljeno više ”istraživanja” sa ciljem da se stvori mit kako je ova ženska škola služila za menjanje svesti patrijarhalno vaspitavanih Crnogorki. Autori ovih ”istraživanja” vešto izbegavaju da prikažu šta se to zaista učilo u ženskoj školi na Cetinju.

Da bi vam prikazali šta se to zaista učilo u Djevojačkom Institutu na Cetinju poslužićemo se nastavnim planom ove škole iz 1894. godine. Nastavni plan za svih osam razreda ovog instituta je odštampan u ”Knjaževskoj Crnogorskoj Državnoj Štampariji” na Cetinju 1894. godine. Potpisani autor je načelnica Instituta Sofija Mertvago.

”Zakon Božiji” je bio obavezan premet za sve razrede uključujući i pripremne razrede. U nastavnom planu iz 1894.godine prvi pripremni razred u okviru predmeta Zakon Božiji uči sledeće: ”Najpotrebnije svakidanje molitve i deset zapovijedi s prijevodom i objašnjenjem; poznavanje glavnijeh događaja iz Starog i Novog Zavjeta po slikama; očigledno upoznavanje sa hramom, sasudama, odeždama i uopšte s Bogosluženjem (dva časa neđeljno). U četvrtom razredu su polaznice u okviru ovog predmeta izučavale Liturgiku dva časa nedeljno, a u okviru šestog razreda su jedan čas nedeljno imale ”Čitanje sv. Jevangelija s tumačenjem”.

”Srpski jezik” je takođe bio obavezan predmet za svih osam razreda. To je najzastupljeniji predmet u ovoj školi. Ukupno 30 časova srpskog jezika nedeljno je držano za svih 8 razreda đaka. Kao primer, navešćemo program samo za šesti razred: ”Istorija srpske književnosti: Dubrovačko-dalmatinska i nova; čitanja klasičnih proizvoda iz oba perioda. Pismene vjedžbe: kao u petom razredu (tri časa neđeljno)”. Dakle, u ženskoj školi na Cetinju se ne samo učio srpski jezik, već su polaznice instituta izučavale srpsku književnost po regijama gde Srbi žive.

”Srpska istorija” je bio obavezan predmet od trećeg do šestog razreda. U trećem razredu se učilo sledeće: ”Istorija Srpskog naroda od najstarijih vremena do smrti cara Uroša s osobitim obzirom na kulturno stanje države za vrijeme Nemanjića. Geografija Balkanskog poluostrva (tri časa neđeljno)”.

Program za četvrti razred je još interesantniji : ”Istorija srpskog naroda od cara Uroša do naših dana sa osobitim obzirom na istoriju Crne Gore. Geografija Balkanskog poluostrva: srpske zemlje (tri časa neđeljno)”.

Dakle, istorija Crne Gore se izučavala kao sastavni deo istorije srpskog naroda. Polaznice instituta su takođe učile da postoje ”srpske zemlje”.

”Muzika” je takođe bio obavezan premet za svih osam razreda i podeljena je nastavnim planom na ”Teoriju” i ”Pjevanje”. U okviru ”Pjevanja” se navodi da će učenice izvoditi ”Srpske, ruske i uopšte slovenske pjesme”.

Nigde se u ovom nastavnom planu ne spominje crnogorski jezik, crnogorska istorija, crnogorska književnost ili crnogorske pesme….Pominje se Crna Gora, ali kao jedna od srpskih zemalja gde Srbi žive i govore srpskim jezikom. Zato se ovaj nastavni plan i ne pominje kod onih koji žele da izbrišu srpski jezik i Srbe iz istorije Crne Gore.