U septembarsko-oktobarskom 393. broju „Pravoslavnog misionara“, zvaničnog misionarskog glasila Srpske Pravoslavne Crkve za mlade, objavljen je razgovor sa protoprezviterom-stavroforom dr Veliborom Džomićem, sa kojim je razgovarao prezviter dr Oliver Subotić, glavni i odgovorni urednik „Pravoslavnog misionara“.
*Oče Velibore, kao sveštenoslužitelj Srpske Pravoslavne Crkve i stručnjak iz oblasti crkvenog i državno-crkveno prava koji je više od dve decenije bio aktivan u mnogim postupcima i procesima kada je reč o položaju naše Crkve u postkomunističkim pravnim sistemima, imali ste više puta priliku da se osvedočite u to da je pravda spora, ali dostižna. Koji Vam je trijumf pravde u tom pogledu bio posebno upečatljiv i zašto?
– Drevna maksima koju ste pomenuli se, tokom mog skromnog pravničkog iskustva u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, uvek potvrdila. Najviše se, s obzirom da sam duže od dve decenije služio u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, potvrdila u Crnoj Gori za koju nije bez razloga rečeno da je „besudna zemlja”. Mnogo puta sam se uverio da Njegoš nije bez razloga za Crnu Goru zapisao da te crnogorske gore „ne trpe regule”. Možda će mnogima zvučati nestvarno, ali mi nijedan suštinski važan pravni postupak pred sudovima u Crnoj Gori nismo izgubili. Dovoljno je da pomenem samo neke od njih pravnu odbranu Bogorodičine Crkve na Ćipuru u Cetinju, Crkve Svetog Dimitrija na Kruševcu u Podgorici, Crkve Svete Trojice na Rumiji iznad Bara, zatim pravna odbrana članova Crkve – a radilo se o preko 100 slučajeva, gonjenih sveštenika, monaha, monahinja, popadija i svešteničke dece kojima nije odobravan privremeni boravak radi obavljanja verske službe. Svaki proces je bio važan, jer je bivši anticrkveni i antisrpski režim u Crnoj Gori imao nameru da uvek iznova pomera granice na štetu Srpske Pravoslavne Crkve. I zbog toga je sve to deo jedne celine. Mogu slobodno da kažem da se sva nepravda novijeg datuma prema našoj Crkvi sabrala u odredbama diskriminatornog i anticivilizacijskog Zakona o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica koji je, silom na sramotu, usvojen 29. decembra 2019. godine. A ta spora, ali dostižna pravda kao odgovor na projavljenu nepravdu se sabrala u svecrkvenom svedočenju na litijama i pobedi istine prilikom izmena i dopuna tog Zakona protiv Srpske Pravoslavne Crkve koje su usvojene 29. decembra 2020. godine uz veliki doprinos tadašnjeg ministra pravde i ljudskih i manjinskih prava Vladimira Leposavića i njegovih saradnika. Ipak, moram da istaknem da nepravda koju smo mi pretpeli u Crnoj Gori ne može da se meri sa nepravdom i gonjenjem koje su pretrpeli naši svešteni prethodnici od 1941. do 1991. godine svuda na prostoru bivše Jugoslavije, a posebno u Crnoj Gori.
*Na ovim prostorima, Vaše ime se povezuje sa više crkvenih, a ujedno i naučnih tema. Jedna od njih jeste istorijsko istraživanje zločina koje su srpski i jugoslovenski komunisti počinili nad episkopima, sveštenicima, monasima i vernicima SPC za vreme i posle završetka Drugog svetskog rata. Na tu temu ste objavili nekoliko knjiga, koje su postale nezaobilazan izvor podataka za potonje istraživače. Tim knjigama ste, moramo i to da primetimo, stekli i mnogo neprijatelja kojima nije bilo u interesu da se istina sazna. U kojoj meri se danas u široj javnosti zna za stradanje klirika i vernika SPC od strane komunista i šta je ostalo da se dodatno istraži na tom polju?
– Utvrđivanje istorijske istine o stradanju episkopa, sveštenika, monaha, monahinja i stradanju episkopa, sveštenika, vernika, hramova i manastira na tim prostorima. Prvi spiskovi pobijenih sveštenika su sačinjeni za prvo poratno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora 1947. godine. To je bila polazna osnova za moja dalja istraživanja. Dužan sam da kažem da su se tim pitanjem bavili i drugi naučni delatnici iz naše Crkve i to se nikako ne sme i ne može preskočiti. Knjiga o stradanju Mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija (Lipovca) je objavljena 1996. godine, a posle toga su izašla tri toma knjige Stradanje Srpske Crkve od komunista. Ta tema je zainteresovala i druge istraživače ne samo iz klira nego i iz naučnih instituta, pa se može reći da je tema stradanja punoće Srpske Crkve od komunista u toku i posle završetka Drugog svetskog rata u jednom delu, premda ne i u potpunosti, obrađena. Postoje i objektivni razlozi zbog čega je to tako, ali ne bih sada o tome. Ta bolna tema iz naše nedavne prošlosti još uvek nije dovoljno poznata našem narodu i na tome treba raditi. Posebno zabrinjava što stradanje srpskog vernog naroda Božijeg nije dovoljno istraženo. Nema grada, ni varošice bez masovne grobnice žrtava komunističkog terora. Ta mesta još uvek nisu ni dostojno obeležena, a ni imena nisu ni približno popisano. To mora biti obaveza države makar onoliko koliko su državni organi u Republici Sloveniji uradili na 650 lokacija na kojima se nalaze masovne grobnice žrtava komunističkog terora. U Kamničkoj Bistrici se nalazi masovna grobnica sa oko 3000 žrtava, a među njima je i skoro 80 sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske. Dovoljno je za početak da se obeleže i dostojno zaštite naše masovne grobnice. Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve je molitvenom, a to znači i istorijskom sećanju na naše Novomučenike dao ključni doprinos unošenjem imena naših Sveštenomučenika i Novomučenika u Diptih Svetih.
*Naše duboke podele jesu posledice bratoubilaštva. Stiče se utisak da se u jednom delu našeg društva ništa ili skoro ništa nije promenilo po tom pitanju.
– Na ovom zemaljskom šaru odavno nema ni ubijenih, a ni onih koji su ubijali, jer su te vojske pod zemljom, a stiče se utisak da taj obračun na zemlji, tu među nama, još uvek traje i da mu se kraj ne nazire ni u 21. veku. Uskoro će se navršiti jedan vek od počet- ka građanskog rata na našim prostorima i nadam se da taj događaj nećemo obeležiti podelama nego kao jedinstven narod koji je izvukao pouke iz bratskog poklanja. U bratoubilaštvu ništa ne vrede ras- prave o tome ko je bio prav, a ko kriv. Ne postoji ni ozbiljna rasprava potomaka ubica i ubijenih, jer umesto razumnog dijaloga dominira ideološka ostrašćenost. Valjalo bi da počnemo od poštovanja ljudskog prava na grob i pamćenje koje je na našim prostorima ukinuto skoro osam decenija. Sve žrtve od kada postoje, osim onih koje su pobili komunisti, imale su pravo na grob i spomenik, pomen i pamćenje.
*Široj javnosti ste poznati i kao dugogodišnji čelnik Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske. Sa pravnim timom Mitropolije ste se nalazili na prvoj liniji pravne i medijske odbrane ugroženih prava Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori od kriptokomunističkog (pa možda čak u jednoj meri i proustaškog) autoritarnog režima, koji se na kraju u svojoj pomračenosti ostrvio čak i na svetinje Crkve, i tako doživeo politički krah. Čini se da je nedavnim potpisivanjem Temeljnog ugovora ovozemaljska pravda za Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Crnoj Gori postignuta makar u načelu. Kako iz perspektive sadašnjeg trenutka gledate na minule događaje u kojima ste i sami doživeli brutalan progon na ličnom i porodičnom planu?
– Bog nas je dao da živimo u teškom vremenu i da se pokažemo da li smo dostojni tih svetinja i naroda Božijeg koji nam je poveren na duhovno staranje. Ta provera na različite načine traje bez prekida i važi za svakog čoveka, ali je posebno vidljiva u teškim vremenima. Crna Gora je prošla kroz jedno nebivalo vreme. Pravoslavna vera i srpski identitet na tom krvavom kamenu su kroz istoriju branjeni od agarjana, tuđina, zavojevača, okupatora. Pravoslavna vera i srpskiidentitet Crne Gore su napadnuti 1941. godine, ali ne samo od nacifašista nego i od zla domaćega. U Crnoj Gori je do krajnjih granica projavljena istina da su najteže i najbolnije rane od bratske ruke. Na žalost, Crna Gora je sa tim poražavajućim ranama je zakoračila i u 21. vek. Kada ono što je ostalo iza nas sagledamo u odnosu na raspeće naših sveštenih predaka onda vidimo da smo mi, ipak, živeli u mnogo lakšim okolnostima. Nas nekoliko sveštenika je od strane ideološki ostrašćenih pripadnika bivšeg režima u Crnoj Gori bilo proglašeno za „bezbednosno interesantna lica koja ugrožavaju nacionalnu bezbednost Crne Gore”. Radujem se što smo u dugotrajnim postupcima pred sudom dokazali da su u pitanju neistine, ali i zloupotrebe. Dovoljno je da navedem podatak da je Upravni sud Crne Gore samo u mom predmetu sedam puta presudio u moju korist, a protiv Ministarstva unutrašnjih poslova koje je uporno donosilo nezakonita rešenja. „Crnogorski model” se ovih dana, na žalost, primenjuje na Kosovu i Metohiji gotovo na isti način.
*Nedavno je nekoliko levo-liberalnih medija u Srbiji sa neskrivenom dozom ironije prenelo vest da ste 17. jula ove godine u crkvi Ružici na Kalemegdanu služili pomen generalu-mučeniku Dragoljubu Mihailoviću. Čini se da u slučaju vožda Trećeg srpskog ustanka pravda tek treba da stigne, a istina o tom pokretu otpora tek da dobije status građanstva u srpskom društvu. No, premda se pojavljuje sve više istoričara koji ulogu generala Mihailovića sagledavaju realno i neopterećeno, još uvek postoji grčevit otpor u delu intelektualne i političke elite da se generalu Mihailoviću i kraljevskoj vojsci prizna nesporan doprinos u borbi protiv nacifašizma, doprinos koji su zapadni saveznici odavno priznali. Šta bi po Vašem mišljenju bila pravda u ovom domenu, pored već postojeće rehabilitacije generala Mihailovića i Ravnogorskog pokreta otpora?
– Nedavno je naš najveći živi pesnik re- kao da bi sve došlo na svoje mesto kada bi se laž zabranila na mesec dana. Vratio bih se na tu nepisanu zabranu prava žrtve na grob, spomenik i molitvu. Oni koji jurišaju na pobijene žrtve i ne misle na njih. One su njima samo sredstvo da se obračunavaju sa vekovnim identitetom srpskog naroda. Interesantno je da ti ljudi ne priznaju presude naših sudova, ali itekako priznaju svaku presudu Haškog tribunala koja je izrečena pripadnicima srpskog naroda. Istina, kao i pravda, uvek pobeđuju i zato više treba žaliti one koji brane istini da dođe na svoje mesto nego one koji su i posle skoro 80 godina predmet kleveta i neistina. Da nije ničega drugoga do odlikovanja generala Mihailovića od američkog predsednika Harija Trumana i spasenih pilota u akciji „Halijard” dovoljno je pametnima. Treba svedočiti istinu, a vreme koje dolazi će bez ikakve sumnje stvari postaviti na svoje mesto. Da se istina ne može zaključati u ideološke paškvile ostataka ideološkog otpora uporno svedoči divna srpska omladina koja srcem oseća i zna da general Dragoljub Mihailović nije bio izdajnik svoje zemlje i svoga naroda. Ipak, zapanjen sam tim obračunom sa mrtvim čovekom koji traje od kada su ga izmrcvarenog ubili i sakrili mu grob do dana današnjega. Nikada u našoj istoriji nije bilo takvog obračuna sa ljudskim kostima i grobom. Samo je to dovoljno da se nad tom istinom zapitamo makar kao ljudi.
*Očigledno je da je srpski narod u poslednje tri decenije izložen ogromnim nepravdama širom Balkana. Da li Vam se kao sveštenoslužitelju čini da je sve to gorki plod činjenice da smo kao narod svojevremeno masovno otpali od zaveta naših praotaca? Nisu li današnje monstruozne optužbe na račun srpskog naroda duhovna posledica nepravde koju su upravo Srbi (komunisti) svojevremeno učinili prema Srbima (rojalistima) posle Drugog svetskog rata? I šta nas kao narod sprečava da danas, toliko decenija posle tragičnog bratoubilačkog rata, dođemo do pune istine, a potom i do svenarodnog pokajanja i pomirenja, tako što ćemo za početak dostojno obeležiti grobnice onih koji su postradali zbog drugačije ideološke pripadnosti?
– Naravno, ima i naše krivice. Dovoljno je da se setimo onog zapisa Svetoga Vladike Nikolaja: „Grešili smo i ispaštali smo. Uvredili smo Gospoda Boga, kažnjeni smo. Ukaljali smo se svakim nevaljalstvom, oprali smo se krvlju i suzama. Pogazili smo sve što je precima bilo sveto, zato smo bili pogaženi. Imali smo školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja, državu bez Božjeg blagoslova. Otuda nam propast i škole, i politike, i vojske, i države. Dvadeset godina patili smo se da ne budemo svoji, zato su nas tuđinci poklopili svojim mrakom”. Ali, nije sve ni do nas. Nismo mi toliko grešni da nam se dogodi sve ono što nam se dogodilo na Kosovu i Metohiji, na primer, od 1945. do 1990. godine. I drugi imaju krivicu! Moramo da imamo u vidu da naš narod nije dobrovoljno otpao od Boga kao što nije ni ruski narod, a ni drugi pravoslavni narodi koje je pogodila nesreća pod nazivom socijalistička revolucija. To je početno slovo istine o nama u drugoj polovini 20. veka. Treba znati veliku istinu da se živi neće umiriti na zemlji dok se pobijeni ne upokoje pod zemljom. Možda nekima to ne znači ništa, ali smatram da je od velike važnosti da se za početak obeleže mesta na kojima se nalaze masovne grobnice naših predaka. Važno je da se uradi spomen obeležje na Starom sajmištu, ali su važna i sva druga stratišta. Ovih dana sam se zgranuo kada sam, zahvaljujući fotografijama Rada Erca iz Kraljeva, video da je masovna grobnica žrtava nemačkog, bugarskog i komunističkog terora u Popovom potoku na Ratarskom imanju kod Kraljeva pretvorena u deponiju. Sa pravom se mnogi pitaju: da li žrtve bratoubilaštva spadaju među one žrtve iz kulture sećanja? Nedavno sam, povodom izlaska iz štampe knjige Put smrti, kazao da mi Srbi, kao i svaki drugi narod, imamo pravo na pamćenje, ali i pravo na saznanje. Dobro je što se sve više govori o kulturi sećanja na žrtve, ali mi danas moramo da razvijemo i negujemo kulturu saznanja o svojim žrtvama. Sve su to naši pradedovi, dedovi, očevi, kumovi, srodnici, komšije. Mi, ipak, naše žrtve nismo zaboravili, a jedan od dokaza za to je i ovaj naš razgovor. Srpskom narodu je, uz kulturu sećanja, u ovom povratku Bogu i istorijski potvrđenim svetosavskim du- hovnim vrednostima, nasušno potrebna i kultura saznanja pod kojom treba shvatiti upoznavanje sa sopstvenom istorijskom prošlošću i našim žrtvama.
*U srpskoj javnosti ste prisutni duže od tri decenije i spadate među sveštenike sa izuzetno velikim iskustvom u medijima. Kako treba da izgleda učešće sveštenika u medijima?
– Odgovor je jednostavan: učešće klirika u medijima uvek mora biti u skladu sa učenjem Pravoslavne Crkve i uz poštovanje crkvenog poretka. Neznanje nikoga ne opravdava! Uočavam da su nove tehnologije, a tu pre svega mislim na internet, i nove medijske platforme na internetu od društvenih mreža do podkasta postale veliki izazov i iskušenje i za pojedine klirike. Sveti Arhijerejski Sinod je pre dve godine doneo odluku koja je obavezujuća za sve klirike u našoj pomesnoj Crkvi i to treba imati na umu. U svešteničkoj službi nema i ne može biti „privatnih nastupa”, „samostalnih novinara”, „privatnih studija i kanala”, „privatnih pouka, predavanja i propovedi”.
*Naše vreme nije najteže vreme u istoriji srpskog naroda, ali jeste najsloženije. Pred srpskim narodom je zadatak da biološki opstane i da čistog obraza ostane, u svetu u kome se nepravda umnožila, a pravda je, čini se, sporija nego ikad. Šta biste u tom pogledu kao sveštenoslužitelj i pravnik poručili, na osnovu sopstvenog iskustva?
– Ko pretrpi do kraja taj će se spasiti! Ovih dana se po društvenim mrežama širi izuzetna pesma „Naši dani” koju je 1910. godine napisao veliki srpski pesnik Vladislav Petković Dis. To nije samo pesma nego dijagnoza stanja u kome smo se tada nalazili. U takvim unutrašnjim neprilikama su se rodili i živeli oni koji su 1912. godine oslobodili Kosovo i pobedili u Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu. Ili, pogledajte naše div junake sa Košara, Paštrika i drugih dojučerašnjih ratišta. Ta deca, gotovo golobradi mladići od 19 i 20 godina sa svojim starešinama su zadivili čak i svoje protivnike i odbranili su granice svoje zemlje. Na žalost, oni nisu učili veronauku u školama, a mnogi su se tih dana i krštavali i to mi je lično poznato. To su bila deca tzv. devedesetih godina i ostali su upisani kao junaci bez straha i mane. Mnogo lepoga se nalazi u čoveku i sa Božijom pomoći to treba da dođe do izražaja uvek, pa i sada.
Razgovor je vodio prezviter dr Oliver Subotić
