Hristos vaskrese, braćo i sestre! Evo, u znakovima, ikoničnosti Starog saveza nagovešteno je veličanstveno delo vaskresenja Bogočoveka Hrista. Znakovi vaskresenja su obrezanje, pomazanje careva i sveštenika, polaganje ruku, žrtve i iznad svega, jevrejska Pasha. U toj ikonici prepoznajemo pralikove, arhetipove Vaskresenja Hristovog. Polazeći od krsnovaskresnog trodnevlja kao izvora svetlosti Vaskresenja, novo Hristovo vreme svojim prosijavanjem prožima svu liturgijsku godinu. Ona je stvarna „prijatna godina Gospodnja“ (Lk 4, 19). Ona je „predukus“ Carstva Božijeg. Zato je Vaskresenje Blagi dan nad blagim danima.
Sveti Atanasije Veliki je naziva „Velikom nedeljom“ (Epistula festivalis, 329; PG 26, 1366A.), odnosno „svetlom nedeljom“, kako ga mi nazivamo. Nasušni, odnosno nadsušni hleb je konačno plod Zemlje obećane, jemstvo Božije vernosti datim obećanjima. „Hljeb koji lomimo nije li zajednica tijela Hristova?“ (isto).
Blagdanskoj radosti vina sada se dodaje velika radost večne budućnosti, odnosno dodaje joj se i eshatološka dimenzija. Evo, upravo sama sveta Liturgija je novo i konačno značenje te večne budućnosti.
Sam Gospod je „Čašu blagoslova“ dao upravo u vreme Pashe, rekavši: „Ovo je čaša Novi zavjet u krvi mojoj koja se za vas izliva“ (Lk 22, 20). Tako iz liturgije u liturgiju slavimo upravo vaskresno svetotajinstvo „dokle (ponovo) ne dođe“ (1 Kor 11, 26). Dakle, mi zapravo uskim krsnovaskresnim unebohodom prisustvujemo nebeskom slavlju sedajući u prestole svetih u Carstvu Božijem. Ne radi se o pukom sećanju na taj spasonosni događaj, već o ulaženju u čudesna dela koja je Bog udelio našem hrišćanskom rodu. Zato i mi slaveći novu Hristovu Pashu slavimo vlastito oslobođenje iz „Egipta“ ovog sveta. Zato uvek imamo na umu Hristovu pashu i prema njoj usklađujemo svoj život. Na svakoj liturgiji slavimo krsnovaskresnu žrtvu Hristovu koju je Bogočovek Hristos jednom zauvek prineo za naše spasenje. Ona je zato uvek sadašnje, današnje naše iskupljenje.
Ona je „radi otpuštenja (naših) grijehova“ (Mt 26, 28). Svaka liturgija uprisutnjuje tu spasonosnu krsnovaskresnu Žrtvu. Ta Žrtva primenjuje plod svoj koji je kres vaskresenja u nama. Ona je slavlje „pod načalstvovanjem episkopa ili onog koga je on ovlastio“ (Sveti Ignatije Antiohijski, Epistula ad Smyrnaeos, 8, 1). „U službi prezvitera duhovna žrtva vernika dolazi do punine u sjedinjenju sa žrtvom Hristovom, koji je jedini Posrednik; te se žrtva rukama prezvitera, u ime cele Crkve prinosi u Evharistiji beskrvno i svetotajinski, dok Gospod ne dođe“ (isto).
Sa Hristovom žrtvom se sjedinjuju ne samo članovi Crkve koji su na zemlji već i oni koji su u nebeskoj slavi. Zato prezviter kadeći vozglašava: „Izrjadno o presvetjej vladičici našej Bogorodicje i prisnodjevje Marií.“ Zato je svaka liturgija Hristovo prisustvo snagom Logosa Božjeg i Duha Svetoga. „Budimo potpuno uvereni da ovo što je pred nama nije nešto što je oblikovala priroda već što je blagoslov osveštao, te da je veća moć blagoslova nego prirode, jer blagoslov menja i samu prirodu“ (Sveti Amvrosije, De mysteriis, 9, 50, 51: PL 16, 405-406). Hristos anesti! Hristos voskrese!
O Vaskrsu 2023. godine
