NEDELJA PRVA POSTA – ČISTA – PRAVOSLAVLJA
Sutradan htede Isus izići u Galileju, i nađe Filipa, i reče mu: Hajde za mnom! A Filip beše iz Vitsaide, iz grada Andrejeva i Petrova.
Filip nađe Natanaila i reče mu: Našli smo onoga za koga pisa Mojsej u Zakonu i Proroci: Isusa, sina Josifova, Nazarećanina. I reče mu Natanailo: Iz Nazareta može li biti što dobro? Reče mu Filip: Dođi i vidi!
A Isus vide Natanaila gde dolazi k njemu i reče za njega: Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva. Reče mu Natanailo: Otkuda me poznaješ? Odgovori Isus i reče mu: Pre nego te pozva Filip, videh te kad beše pod smokvom.
Odgovori Natanailo i reče mu: Ravi, ti si Sin Božiji, ti si car Izrailjev.
Odgovori Isus i reče mu: Zato što ti kazah da te videh pod smokvom, veruješ? Videćeš više od ovoga. I reče mu: Zaista, zaista vam kažem: od sada ćete videti nebo otvoreno i anđele Božije kako uzlaze i silaze na Sina Čovečijega.
(Sveto Jevanđelje po Jovanu 1, 43-51)
BESEDA NA PRVU NEDELJU SVETOG VELIKOG POSTA
Vo imja Otca i Sina i Svjatago Duha
I opet naša Sveta Crkva slavi pobedu naše Svete vere nad njenim neprijateljima; i opet jeres propada i opet pravoslavlje pobeđuje! Pa zato, koliku radost treba da osećaju hrišćani sećajući se danas onih bogonosnih Otaca, koji sa božanskim oduševljenjem na tolikim saborima braniše, očuvaše i utvrdiše Hrišćan stvo i pobožnost! Ali, kakvu bi opet žalost osetili ovi isti Sv. Oci, kad bi videli kako pravoslavii hrišćani, ono isto blago čašće, za koje su se oni protiv j eretika borili, danas slabo po štuju i malo uvažavaju?
Hrišćanstvo je preporodilo svet i pod uplivom njegovih bo žanskih ideja slavi se i veliča današnji naraštaj. A ta slava i veličina današnjeg sveta, šta je drugo ako ne venac slave na na šoj glavi, – ali venac, koji je stekla pobeda naših bogonosnih Otaca, a za blago i sreću našu? No kad bi bilo moguće da se Hristovi Apostoli, da se crkveni učitelji i sveti oci vrate natrag u ovaj svet, koji je pomoću hrišćanstva pun napretka, koji po svo me opredeljenju neprestano teži za napretkom i koji se već mogao uveriti, da bez hrišćanstva nema napretka a međutim hrišćansko blagočašće tako osetno zanemaruje – kad bi velimo bilo moguće, da se oni veliki i slavni crkveni učitelji vrate k’ nama, e da li ne bi trebalo, da opet iz osnova Hristovoj veri verne uče, da opet od samog početka pravoslavlje pravoslavnima propovedaju? Pravoslavlje je pomoćnik sviju nauka, pravoslavlje blagosilja veštine i pronalaske, ono osvećuje slobodu misli i udruženja, ono nalaže uzajamno potpomaganje, ono ujamčava ličnu i opštu sigurnost, ono čuva svetinju časti, imena i slobode, ono je napre dak za kojim ceo svet teži. I posle blizu 2.000 god. svoga blagotvornog rada na preporođaju ovoga sveta upitajmo se, draga braćo sa čime smo mu blagodarili, ili kakvu mu poštu danas odajemo? Pa za to, kad bi bilo moguće da se opet vrate u ovaj svet oni veliki crkveni učitelji, oni slavni borci duhovnog i svetovnog istinitog napretka, da li bi trebalo da polemišu neprijatelje vere, ili bi bilo preče, da verne veri vrate! Jer Sv. veru Spasitelja sveta već ne napada bezboštvo i ruga j eretika, nego neznanje i nebriga samih hrišćana! I tako, najsvetija vera Hrista Spasitelja, koja je u sredini neznabožačkih zabluda zasijala kao sunce među obla cima; koja je u sredini jeretičkog trnja procvetala kao ruža; ko ja je pri užasima strašnih gonjenja slavno pobedila – ta vera danas izgleda pomračena i slabo uvažena u sredini hrišćanskih društava – onde, gde j e u teorij i istine trebalo sve jače da svetli i na delu svetosti sve bolje da cvati!
Pa i pored svega toga i mi zajedno sa nezlobnim Izrailjćani nom Natanailom ispovedamo; da je Hristos sin Božiji, da je car Izrailjev! Ali, mi ne razumemo šta verujemo i mi ne živimo kao što verujemo. Mi verujemo Sv. veru našeg Spasitelja i Gospoda, no mi smo u poznavanju vere slepi a na delu vere mrtvi, pa za to naša vera i jeste nepotpuna. Nepotpuna u poznavanju, jer ne znamo ono što verujemo; nepotpuna na delu, jer ne živimo kao što veru jemo, pa s toga i jeste nužno, da se danas, na praznik pravoslavlja, poučimo u pravoslavlju s pogledom na obe bitne crte njegovog ka raktera, s pogledom i na veru i na dela počev kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dobrih dela mrtva, kaže Sv. Apostol.
Kad je sin Božiji, Spasitelj sveta, sišao s neba na zemlju dao nam je zakon o tome, kako treba da verujemo i šta treba da radimo. Pa da bi postigli večno blaženstvo pokazao nam je dva puta: je dan za poznavanje istine a drugi za činjenje dobrih dela I ova j dvojaki zakon jeste naša Sv. vera, a hrišćanin, koji ga potpuno ne izvršuje jeste kao bolesnik, koji ne može da ide. Ako hrišća nin veruje a ne čini dobra dela, njegova vera nije potpuna, pa zato je preko nužno da znamo istine koje sadrži nauka naše Sv. vere i da činimo dobra dela, koj a nam nalaže naša vera. Dakle mi treba dobro da znamo ono što verujemo i treba da živimo kao što ve rujemo.
Mi verujemo u Gospoda Isusa Hrista, no da li znamo čuda Nje govog života; da li nam je poznata istina Njegove nauke; da li razumemo važnost Njegovih stradanja; da li pojimamo veličinu Njegove slave? Ako sve to dobro ne znamo, onda je On za nas nepoznati bog. Hrišćani imaju Jevanđelje, no da li su im poznate jevanđelske zapovesti i dogmati? Hrišćani svetkuju praznike, no da li znaju kakav je cilj crkve s time? Mi postimo, no da li znamo dužnosti posta? Čuvajući se od jela, da li u našem društvu vidimo i uzdržavanje od strasti? Mi primamo Sv. tajne, no da li razumemo njihov blagotvorni upliv? I tako, mi imamo veru, no da li smo bogati i sa poznavanjem i razumevanjem vere? Kad hrišća nin na sva ova pitanja uzmože dati povoljan odgovor, tek onda će biti pravi hrišćanin, jer vera, koju smo sa krštenjem dobili, jeste samo početak vere. Ona je kao koren, koji treba da raste, da cvati i da urodi bogatim plodom u ovome zemnom raju Hristove crkve. Početak zahteva napredak, koren traži plod i vera hoće dela, jer je bez njih mrtva. Mi verujemo i u crkvu dolazimo, no koliko puta u godini? Mi postimo od jela, no da li se od strasti uzdržavamo? Mi se ispovedamo, no da li smo se sa svima oprostili, da li smo iz našeg srca iskorenili svaku zlobu i mržnju – da li smo prestali grešiti? Mi se pričešćujemo, pa primajući u sebe telo i krv Hristovu da li kao hrišćani i predstavljamo Hrista Spasitelja, koji je neprijateljima praštao i za njih se Bogu molio, koji je bio drug i dobrotvor sirotinje, koji je mučenički umro za blago i sreću opštu? Na ova pitanja neka svakome njegova savest odgovori, ali je već krajnje vreme da svaki od nas ozbiljnu pažnju obrati na svoje hrišćanske dužnosti koje ima prema Bogu, prema sebi i prema bližnjem; jer nije daleko vreme „ kad će Gospod poslati anđele svoje i sabraće iz carstva njegova sve koji čine sablazni i bezakonja i baciće ih u peć ognjenu; a pravednici zasijaće kao sunce u carstvu Oca njihova”. Pa zato, dolazeći u crkvu sa verom za spasenje naše duše, pokažimo da smo i na delu hrišćani. Čineći dobra dela mi ih činimo čoveku, našem bratu, mi ih činimo Srbinu, onome, koji nam je najmiliji. U Nojevom kovčegu punih 40. dana živeli su složno i mirno lav i vo, kur jak i ovca i jednom se hranom zajednički hranili, pa zato i mi kao ljudi i hrišćani pri našem blagovanju ne treba da zaboravi-mo na našu braću, koja se muče i zlopate, jer je i Gospod naš Isus Hristos obrazovao od nas ovaj spasonosni kovčeg da nas u ime Nje govo spase od svetske pokvarenosti, davši nam zapoved da ljubimo jedan drugog. U Nojevom kovčegu zapoveda Gospod životinji, da se slaže i uzajamno potpomaže i životinja ga sluša; i nama, ljudi ma, zapoveda da ljubimo jedan drugog, da se uzajamno potpomažemo, i mi tu Božiju zapoved često ne ispunjavamo, mi, koji imamo jed nu prirodu, jedno ime, jednu veru i jednoga Boga! Mi znamo, da nam je dužnost da i naše neprijatelje ljubimo, no koliko puta prijatelj ne vole prijatelja, brat ne mari za brata pa zar često i deca ne poštuju roditelje, koji su ih rodili? Dakle, mi slabo znamo ono, što verujemo, i mi vrlo često ne živimo kao što verujemo.
S toga je nužno da znamo, da se za čistu veru i dobra dela traže od svakog hrišćanina samo dve stvari: čist razum i nepokvareno srce. Razum za poznavanje istina i zapovedi vere i srce za ljubav prema Bogu i bližnjemu. I stari hrišćani vazda su imali jedno srce i jednu dušu. No da li je i kod nas tako? Kad posle potopni svet iz velike gordosti poče zidati vavilonsku kulu sa namerom da se na nebo popne, Bog se naljuti i reče: hajde da siđemo i da im pomešemo jezik da ne razumu jedan drugog šta govore (Bit. 11. 7) te tako svaki govoraše drugim jezikom, ne može se razumeti i među njima beše samo šum, nesporazumevanje i nesloga. Pa da li i od dana šnjih hrišćana svaki nema po jedan različan jezik , ili da li među njima nije koliko strasti toliko i jezika? I tako, da li i naše društvo danas nije kao kula vavilonska a naša vera smesa jezika? Jer ime hrišćanskog društva nije ime sebičnosti, mr žnje i pocepanosti, nego požrtvovanja, ljubavi i sloge.
Pa zato i ja draga braćo ne sramoteći vas ovo govorim ( I Kor. 4, 14.) nego da se ne bi starali samo svaki za sebe već i za druge (Fal. 2.4 ) obraćam vašu ozbiljnu pažnju na sledeće reči slova Božjeg, koje vele: Ne iznosi lažnih glasova i ne pristaj s bezbožnikom. Ne idi za množinom na zlo i ne govori krivo da se Pravda ne izvrne. Nemoj izvrnuti Pravde siromahu. Bezazlenoga i iravoga nemoj ubiti, do šljaka ne cveli. Poklona ne u zimaj, jer poklon zaslepljuje okate i izvrće reči pravima. Šest dana radi a sedmi dan posveti Gospodu Bogu na molišvu. Pa kad samo tako radili budemo onda će mo razumeti ono što verujemo i živeti kao što verujemo; onda vera naša neće biti nepotpuna, jer će biti spojena sa dobrim delima i onda ćemo dostojno i kao istiniti članovi crkve živeti u crkvi i polzovati se njenim poukama, postom i molitvom, ispo vešću i Sv. pričešćem, što nas sprovodeći kroz ovaj veliki post sprema, da radosno, sa čistim srcem i čistom savešću dočekamo i svetli praznik Hristova vaskrsenja. Amin.
Tekst preuzet iz knjige: Arhimandrit Firmilijan, TUMAČENJE JEVANĐELJA -SA BESEDAMA, SPCO Linc, Linc – Austrija, 2003.
ZAAMVONA MOLITVA U PRVU NEDELJU POSTA
Vladiko, Bože naš, molimo Tvoju dobrotu usliši nas, nedostojne sluge Tvoje, i osposobi nas da dostignemo do željenog završetka ovih dana posta koje si nam dao na ispravljanje, te nâs koji se dotakosmo predloženih blaga vodi ka vencima kojima se nadamo; i svuci sa nas oružje tame, a ukrasi nas oružjem svetlosti; daruj nam uzdržanje nelicemerno, molitvu bez isticanja i Tebi blagoprijatnu, milostinju bez taštine i blagougodnu. Rod naš ukrasi da u postu i molitvi pobedama blista.
Milosrđem Jedinorodnoga Sina Tvoga, sa Kojim si blagosloven, sa jedinim presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova.
Narod: Amin.