Piše: Matija Bećković
Pre pedeset godina brojni umetnici Jugoslavije, različitih vera i nacija, listom su ustali u odbranu Njegoševe kapele na Lovćenu na čijem mestu je tadašnja vlast odlučila da podigne mauzolej po nacrtu Ivana Meštrovića. Pridružio im se i Iso Mahmutović, građevinski radnik, koji je bacio kramp niz lovćenske litice i rekao: „Neću da rušim vlašku svetinju!” Duhovna obnova Crne Gore još jednom počinje od obnove njenog duhovnog vrha – kapele na Lovćenu. Nije ideja da se Mauzolej ruši nego da se Kapela obnovi i Njegoš izbavi. Mesta ima za oboje.
Vaskrsenja ne biva bez smrti
„Ni pad Moskve ni pad sviju ruskih tvrđava ni potpuno uništenje vladavine Petra Karađorđevića nije nas tako zadovoljilo kao pad Lovćena”, pisale su 1916. godine Beogradske novine pod uredništvom K.Hermana. Ali pad Lovćena u Prvom svetskom ratu od okupatorskih soldata bio je šala pri padu Lovćena u miru, dvadeset pet godina posle Drugog svetskog rata od domaćih herostrata. Okupatorske haubice srušile su kapelu na Lovćenu i naređivale da se Njegoševe kosti snesu niz lovćenske slomovrate i to noću, a domaći herostrati su buldožerima, minama i bušilicama srušili Njegoševu grobnu crkvu i taj „Srpski Olimp, brdo Lovćen spomenik podignut Božjom rukom kao spomenik slobodi i njenim braniteljima”, kako je pisao Kralj Nikola – sravnili sa zemljom.
Taj pad je Petar Lubarda ovekovečio slikom Sumrak Lovćena. Slikar Mića Popović o toj slici je napisao: „Odavno već kad zamislim: Lubarda, ne mogu a da ne zamislim: Njegoš. Lubarda i Njegoš su vrlo blizak rod. Kad sam prvi put video Lubardinu sliku Sumrak Lovćena, osetio sam, neodoljivo, da se to rod, s najdubljim pravom i pravim gnevom, diže protiv jedne zavere… Ovakav gnev se ne miri sa obavljenim poslom. Lubardina slika je uporan nastavak zahteva za pravdom.”
Umetnici Jugoslavije, različitih vera i nacija, listom su ustali u odbranu jednog remek-dela i na svoju pobedničku zastavu stavili Lubardinu sliku. Pridružio im se i Iso Mahmutović, građevinski radnik, koji je bacio kramp niz lovćenske litice i rekao: „Neću da rušim vlašku svetinju!”
Đura Lubardu, majora jugoslovenske vojske, ubili su oslobodioci u podne, na sred Cetinja, 1945. godine zato što je držao govor na sahrani generala Iličkovića koga su, sa suprugom, bacili u jamu. Petar Lubarda je o ubistvu oca progovorio slikom Na kuću mi gavran pao. U tom duhu i Sumrak Lovćena mogao je nazvati Na Lovćen mi neman stala.
Decenijama je povodom Kapele na Lovćenu vođena najznačajnija debata koja se ikada vodila oko jednog spomenika i pokrenuta „suštinska pitanja estetike, teorije umetnosti i kulturne istorije”. Redakcija časopisa Umetnost sabrala je u dvobroju 27/ 28 za 1971. godinu sve što je rečeno i napisano na ovu temu, a sud o svemu prepušten je budućnosti. Glavni urednik bio je Lazar Trifunović, a priređivači Dejan Medaković i Živorad Stojković. Taj broj je spasio čast i iskupio savest najznačajnijih umetnika i istoričara umetnosti i spada u najdragocenija svedočanstva jednog vremena. U tom jedinstvenom činu prvi put uzelo je učešće gotovo sve stvaralačko bratstvo Jugoslavije. Časopis je osuđivan, kamenovan, zabranjivan, a uredništvo kažnjavano, ali i predstavljen u prepunoj sali Doma omladine uz prisustvo intelektualnog Beograda i učešće najznamenitijih umetnika čiji su prilozi objavljeni u časopisu. Među učesnicima sam bio i ja i tom prilikom pročitao pesmu Grob na Lovćenu.
Matija Bećković
Grob na Lovćenu
Dan kasnije, u navečerje srpske nove 1972. godine neko je zazvonio na vratima mog stana. Bila je to Vera, supruga Petra Lubarde.
„Ovo Vam je poslao Petar”, rekla je i pružila upakovani dar.
Kad sam ga otvorio video sam da je to fragment slike Sumrak Lovćena.
Zatečen, upitah: „Gde je Petar?”
„Eno ga dole.Čeka me u taksiju.”
„Da odem da ga dovedem u kuću?”
„Ne, hvala, žurimo, nosimo sliku i Skenderu Kulenoviću!”
I Skender je u Domu omladine čitao sonet Tarih za Lovćen ispisan njegovim krupnim rukopisom. U tom sonetu je, aludirajući na Meštrovićevog orla iznad Njegoševe glave, napisao i stih: „Samar orla ne tovari na me!”
Skender Kulenović
Ničija već moja
(Tarih za Lovćen)
Stevan Raičković je svoju pesmu započeo stihovima iz Simonide Milana Rakića, „Iskopaše ti oči lepa sliko”, a završio distihom „Kad s vrha tvog groba prvi kamen sruše / On će u dubinu sići naše duše.”
Stevan Raičković
Zapisi o grobu na Lovćenu
Vasko Popa
Lovćen
Greju li te Gospodaru gromovi
Pod ukrštenim rebrima
Više nego tri maternja srca
Sagradi nam Gospodaru
(Beograd, jun ’68)
Miodrag Pavlović je svoju pesmu započeo stihom: „Mrtav on zove da se penjemo”.
Miodrag Pavlović
Lovćen, Njegošu
Mrtav on zove da se penjemo.
Dušan Radović je, preda mnom i Žikom Stojkovićem, ispisao stihove „Veći grob za novu smrt”.
Dušan Radović
Veći grob za novu smrt
Ređale su se pesme Ivana V. Lalića, Milorada Pavića, Dušana Kostića, Riste Tošovića, Branka V.Radičevića, Brane Petrovića, Slobodana Rakitića, Momira Vojvodića, Mira Glavurtića, Ljubomira Simovića…
Ljubomir Simović
Vaskrs Njegošev
Miodrag Bulatović je ispisao fantazmagoriju Dioba kostiju, Antonije Isaković priču Ne diraj u grob, a Dobrica Ćosić je napisao i ove reči: „Neka mi svi pismeni Srbi izgaze grob, ako u sedam velikih jugoslovenskih bezumlja, peto ili šesto po redu, ne bude rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu i podizanje Meštrovićevog mauzoleja.”
Mihiz je između ostalog rekao: „Jedne su samo kosti, umivene mirom i vinom, počivale – činilo se za večnost – gde su same htele, ‘gde je zrno klicu zametnulo’, da stražare u karauli-kapeli nad rodom i jezikom. Pa evo ni njima nema mira. Jednom ih je s Lovćena zbacio Austrougarin-okupator, a danas im prah potresa, volju krši, zindan nad njima zida prevelika glupost ljudska. I nećemo mu više moći u pohode slobodnom na Lovćen, u sužanjstvo se oprema lepa Njegoševa glava. Na obretenije svoje čekaće kao i svi velikomučenici istog zakona.”
Ivan V. Lalić
Njegoš na Lovćenu
Ono što je Meša Selimović napisao u Sarajevu 3. oktobra 1971. vredi citirati u celini: „Uvek me uzbuđivala misao da je jedna veličanstvena planina, sa skromnim grobom na vrhu, postala spomenik jednom pjesniku. Zato mi je izgledalo nevjerovatno kad sam čuo da će se taj sklad narušiti i to znamenje obesvetiti. Nažalost, ta zamisao, potpuno izvan svega što se moglo očekivati, počela je da se ostvaruje. I mada sam bio uvjeren da ništa novo ne može biti bolje i ljepše od skromne kapele na vrhu Lovćena, ipak me zaprepastila neukusnost i agresivnost makete tog nepotrebnog projekta, koji deluje mučno svojom težinom, jezivom hladnoćom, neljudskom odbojnošću. Takvi lažni monumentalni spomenici podižu se ljudima bez djela i zasluga, vlastodršcima kojima tragovi smrde nečovještvom. Velikom Njegošu, koji je svojim djelom sam sebi podigao najljepši spomenik, ova odbojna faraonska grobnica ne odgovara nipočemu, nikako.”
Gojko Đogo je naslovio svoj tekst „Probudite Njegoša”, a Mirko Kovač: „Pleme moje snom mrtvijem spava”.
„Ako je riječ o tome da se Meštrovićev mauzolej sa Njegoševim spomenikom podigne na Lovćenu, moje je subjektivno mišljenje beskompromisno protiv”, napisao je Miroslav Krleža još 1966.godine.
Branislav Petrović
Ja ne pišem pesmu
Iste godine su svoj glas protiv na istu adresu uputili iz Ljubljane profesor France Stele, iz Zagreba profesor dr Cvito Fisković i dr Kruno Prijatelj iz Splita. Iz Beograda im se pridružio Oto Bihalji Merin i skulptori Risto Stijović i Aleksandar Zarin.
Poseban istorijski gest je naslovljen „Pismo najznačajnijih intelektualaca rodom iz Crne Gore upućeno Narodnoj skupštini, Centralnom komitetu, Izvršnom vijeću, Glavnom odboru Socijalističkog saveza Crne Gore na adrese u Titogradu i Skupštini opštine Cetinje”. Pismo su potpisali, sa sve titulama koje ovde izostavljamo, Radoslav Bošković, Vlado Drašković, Milutin Đurišić, Dušan Kostić, Mihailo Lalić, Radovan Lalić, Petar Lubarda, Milisav Lutovac, Uroš Martinović, Pavle Miljanić, Mitar Mitrović, Vukić Mićović, Miljan Mojašević, Andrija Petrović Njegoš, Petar Popović, Đuza Radović, Mito Savićević, Gligor Stanojević, Mihailo Stevanović, Risto Stijović, Božidar Tomić.
Ostaće zapamćen telegram Mihaila Lalića: „Potpis dajem, uspehu se ne nadam!”
Kako su slikari videli mauzolej najbolje se vidi na crtežima Miće Popovića, Bate Mihailovića, Mladena Srbinovića, Radomira Reljića, Milića od Mačve, Petra Omčikusa, Dušana Otaševića i pismo Voje Stanića kojim demantuje vest da je član odbora za podizanje Meštrovićevog mauzoleja.
O položaju Srpske pravoslavne crkve rečito svedoči podatak što su se u njeno ime oglasili samo mitropolit Crnogorsko-primorski i Sveti arhijerejski sabor. Justin Popović je bio živ, a njegovi duhovni sinovi dostasali, ali se još ne čuju živi. Retko ko spominje da se ruši crkva i da je Njegoš vladika. Jedan naslov se čak pita: „Pjesnik ili Vladika”. Njegoš je bio razvladičen a njegova grobna crkva razorena.
Onaj koji je sebe zvao Pustinjak Cetinjski, a Luču Mikrokozma potpisao „od vladike crnogorskoga Petra II Petrovića Njegoša”, a Gorski vijenac „Sočinjenije P.P.N. vladike crnogorskoga”, bio je razvladičen, da ne kažem raščinjen, a crkva koju je podigao i posvetio Svetom Petru, iste 1845 godine kada je objavio i Luču Mikrokozmu – smenjena je mauzolejem. Prvi put je jednom vladici uskraćeno pravo da počiva u crkvi koju je sam podigao.
Protiv mitropolita Danila organizovane su prve i jedine demonstracije u posleratnoj Crnoj Gori, a on se ovako jadao u pismu Komnenu Bećiroviću: „…Istorija neće pisati kako sam ja spasao od propasti nekoliko manastira i stotine crkava u Crnoj Gori, ali će pisati kako je kapela na Lovćenu srušena za vrijeme moga vladikovanja u Crnoj Gori… Uspjehu se ne nadam, jer ja nemam fizičke sile sa kojom bih je odbranio, a po svemu mi izgleda sve druge odbrane su slabe. Zaludu akademici slovenački, hrvatski, beogradski i sarajevski i toliko profesora umjetnosti, arhitekata, slikara i intelektualaca kažu ‘da se stari spomenici čuvaju a novi podižu’. Vjerujte, kod mene nema nikakvog inata osim što želim da spasem veliki ugled najvećeg Srbina i da mu se ne igraju s kostima i da mu se ne podižu paganski mauzoleji, jer on je bio vladika, pa vladar, pa tek onda filozof i genije… Stalo mi je da se čojstvo, junaštvo, ponos, dostojanstvo ne ukalja, a ukaljaće se ako se to uradi.”
„Sudbina Lovćena nije mogla ostaviti svet ravnodušnim”, napisao je Komnen Bećirović, podsećajući da je „čuveni hrišćanski filozof Gabrijel Marsel u članku objavljenom u listu Figaro napisao da je Njegoš možda jedini u modernim vremenima koji je u sebi spajao tri velika poziva: poziv sveštenika, vladara i pesnika. Za opstanak malog hrama na Lovćenu zauzeo se Andre Malro, što je isto kao da je kapelu na Lovćenu uneo u svoje Glasove tišine ili Metamorfoze bogova u koje je uvrstio Nereze i Sopoćane”. Tu je i kardinal Tiseran, Pjer Emanuel, član Francuske akademije, i Žan Kasu, osvedočeni prijatelj Jugoslavije i tolika druga imena svetske kulture od čijih bi se tekstova mogla sastaviti nova Bela knjiga.
„Rušenje Njegoševe zadužbine već jednom je pokazalo njenu neuništivost. Ona spada u one spomenike koji, žrtve vremena ili, što je još gore, ljudske zloće i slepila, moraju jednog dana vaskrsnuti”, napisao je Komnen Bećirović. Rušenje Njegoševe zadužbine već jednom je pokazalo njenu neuništivost. Ona spada u one spomenike koji, žrtve vremena ili što je još gore, ljudske zloće i slepila, moraju jednog dana vaskrsnuti – napisao je Komnen Bećirović. Nije li to ona energija slike Sumrak Lovćena koja traži pravdu kako je doživeo Mića Popović. Nije li lepa Njegoševa glava dočekala obretenije na koje je dugo čekala kao i svi velikomučenici istog zakona, kako je napisao Mihiz.
Kada je obeležavana 200. godišnjica Njegoševog rođenja, vladika je premešten na ikonu i proglašen Lovćenskim Tajnovidcem. Ali grob novoprosijanog svetitelja ostao je da čami iza rešetaka u kiklopskom kazamatu mauzoleja. Već pola veka nad Vladičinim grobom se ne pali sveća i ne drži opelo. Arhitekta Krasnov je napravio na stotine skica dok je našao konačan oblik kapele kojoj po skladnosti, skromnosti i prirodnosti nije bilo ravne. Otkad je srušena kapela na Lovćenu – kapele su se umnožile ne samo po Crnoj Gori i već ih se podiglo dvadesetak.
To što je kapelu obnovio Kralj Aleksandar, prva žrtva fašizma, Njegošev i Karađorđev potomak, kome je Njegoš posvetio Gorski vijenac, najčešće se spominje kao glavni motiv za rušenje kapele. Po toj logici bi valjalo srušiti i spomenik zahvalnosti Francuskoj i Pobednika na Kalemegdanu i Neznanog junaka na Avali i Kralja Tomislava u Zagrebu i Grgura Ninskog u Splitu i Svetozara Miletića u Novom Sadu, a sve ih je od istog autora naručio i platio kralj Aleksandar. On je od Meštrovića poručio i mauzolej na Lovćenu i od tog nauma odustao tek kad mu je tadašnji mitropolit crnogorski Gavrilo Dožić skrenuo pažnju da je na Lovćenu crkva u kojoj počiva jedan pravoslavni vladika. Da se kralj Aleksandar nije predomislio i mesto kapele podigao mauzolej, sa istog razloga bi rušili i mauzolej.
Čas je kad su na onom svetu gotovo svi i oni koji su kapelu branili i oni koji su je rušili. Zašto bi se podrazumevalo da neko o tome nešto zna i da nema smisla sve pričati ispočetka. Ono što se nama čini da svako zna, nekoliko naraštaja nije nikad čulo. Dovoljno da vide i znaju da je prošlo vreme kad su u Crnoj Gori crkva i Bog zakopavani i sahranjivani.
Duhovna obnova Crne Gore još jednom počinje od obnove njenog duhovnog vrha – kapele na Lovćenu. Nije ideja da se Mauzolej ruši nego da se Kapela obnovi i Njegoš izbavi. Mesta ima za oboje.
Pošto je bilo dovoljno i haubica i kamenica i suzavca, bio bi to veliki dan i radosna vest da se svi udružimo i povratimo izgubljenu lepotu. I da niko ne bude na gubitku i da nas sve to izmiri i koliko toliko objedini. Vaskrsenja ne biva bez smrti.
Glasovi protiv rušenja kapele
Borislav Mihajlović Mihiz:
Obretenije glave Vladike Rada
“Koja to crna sudbina hoće da najsvetije mošti moga roda ne miruju, da se, vekovima već, potresaju kosti prađedovske.
Jedne je, one rodonačelne, prvorodne, iz Trnova u Mileševu donesene – sažegao Sinan na Vračaru.
Onda smo dugo, vekovima, Lazara bez glave bezglavo nosili u seobama, bežanijama, egzodusima našim, od Ravanice jedne do druge, od Sent Andreje do Beograda, cvileći, preklinjući: „Vostani Serbije, vostani carice!”
I kada je najzad vostala, kada se podigla kuka i motika, onda je crna glava Đorđeva, kumovskom rukom ukinuta sa ramena, pala i otkotrljala se do prestola cara od Stambola.
Jedne su samo kosti, umivene mirom i vinom, počivale – činilo se za večitost – tamo gde je i valjalo, gde su same htele, „gde je zrno klicu zametnulo”, da stražare u karauli-kapeli nad rodom i jezikom.
Pa evo i njima nema mira. Jednom ih je s Lovćena zbacio Austrougarin-okupator, a danas im prah potresa, volju krši, zindan nad njim zida prevelika glupost ljudska.
I nećemo mu više moći u pohode slobodnom na Lovćen, u sužanjstvo se otprema lepa Njegoševa glava.
Na obretenije svoje čekaće kao i svi velikomučenici istog zakona.”
Mirko Kovač:
Pleme moje snom mrtvijem spava
“Iz dana u dan u našoj štampi pratimo, kao kakvu kriminalnu hroniku koja se splela oko Njegoševog groba, izveštaje o radu Skupštine opštine Cetinje u vezi sa podizanjem mauzoleja na Lovćenu i rušenjem postojeće kapele. Nastale su demonstracije oko rezidencije crnogorsko-primorskog mitropolita Danila, a Petar Tomanović, predsednik Opštinske skupštine, već poteže kramp, tobože da će još u aprilu udariti u kapelu Vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša Drugog. Njegoš je više bio na strani vere kao njen vladika i na strani poezije kao pesnik, nego što bi ikada mogao biti na strani cetinjskog opštinskog činovništva.
Ovakva kapela kakva postoji više odgovara velikom crnogorskom pesniku i vladici nego monumentalna građevina s asocijacijama na egipatske hramove koji nemaju ničega zajedničkog s hrišćanstvom u kome je živeo, delao i umro Vladika Rade.
Skupština opština Cetinje bila je gluva na mitropolitov predlog i ustupak da se kapela uklopi u ovaj hram, iako ga sam mitropolit smatra paganskim. Ona je isto tako gluva na mišljenje jednog dela kulturne javnosti koja se svojevremeno izjasnila protiv rušenja postojeće kapele već inkorporirane u crnogorsku tradiciju. Dobro bi bilo da posle mišljenja sveštenstva cetinjska skupština sasluša i mišljenje pesnika, ako već odbija mišljenje Svetog arhijerejskog Sinoda i ukoliko ne smatra da je Njegoš njena prćija i da mogu s njegovim kostima raditi šta god hoće, makar se one već okretale u grobu. I na kraju evo kviza za jednu Opštinsku skupštinu.
2. Da li je Skupština čitala „Gorski vijenac” i „Luču Mikrokozma” i šta misli o njima?
3. Da li Skupština uvažava Njegoševo hrišćansko opredeljenje?
4. Šta Skupština misli o tome da li je bolje imati dva spomenika ili jedan?
5. Zna li Skupština da je dva više nego jedan?”
Dragoslav Mihailović:
Velika usta podižu spomenik svojim velikim ustima
“Vi, pesnici, ako ste dosad žalili što nikad nećete biti Njegoš, sad možete da budete mirni. Vi, zavidljivi, vi, nesrećni, vi bez noćnog mira, smirite se. Nije najbolje biti ni Njegoš.
Pesnik je hteo da bude jedno. Njegov izbor se nije dopao. Biće drugo. Zašto bi neko bio tragičan kad može da bude smešan? Zar to nije veselije?
Biti Njegoš – nije dovoljno. Bio je odviše visok; ako bude potrebno, postaće kraći. Nosio je bradu; bude li potrebno, berberi će mu je obrijati, doktori će mu ulepšati nos. Dela će mu napisati lepom kongresnom prozom. Biće doteran za vekove.
Mrtav pesnik je najbolji pesnik. On više ništa ne može da kaže. Biće zadovoljan. Lep u svom orlovskom društvu, sedeće sprema za vidovdanske i ostale praznike, verujući da je to poslednje. Nadaće se da ga više neće dirati.
Velika usta slave pesnika. Velika usta podižu spomenik svojim velikim ustima.”
Meša Selimović:
Spomenik vlastodršcima kojima tragovi smrde nečovještvom
“Uvijek me uzbuđivala misao da je jedna veličanstvena planina, sa skromnim grobom na vrhu, postala spomenik jednom pjesniku.
Zato mi je izgledalo nevjerovatno kad sam čuo da će se taj sklad narušiti a to znamenje obesvetiti.
Na žalost, ta zamisao, potpuno izvan svega što se moglo očekivati počela je da se ostvaruje.
I mada sam bio uvjeren da ništa novo ne može biti bolje i ljepše od skromne kapele na vrhu Lovćena, ipak me zaprepastila neukusnost i agresivnost makete tog nepotrebnog projekta, koji djeluje mučno svojom težinom, jezivom hladnoćom, neljudskom odbojnošću. Takvi lažno monumentalni spomenici podižu se ljudima bez djela i zasluga, vlastodršcima kojima tragovi smrde nečovještvom.
Velikom Njegošu, koji je svojim djelom sam sebi podigao najljepši spomenik, ova odbojna faraonska grobnica ne odgovara ni po čemu, nikako!”
Vojo Stanić:
„Nisam član odbora za podizanje spomenika Njegošu”
“Bio sam odsutan desetak dana od kuće i kada sam se vratio saznao sam da je u jedom od prošlih brojeva „Borbe” izašao spisak članova Jugoslovenskog odbora za podizanje Njegoševog spomenika na Lovćenu. U tom spisku je bilo i moje ime.
Molim vas da svakako napišete u jednom od idućih brojeva „Borbe” da se moje ime u tom odboru našlo greškom i da ja nisam član tog odbora.
U vezi s tim mogao bih mnogo više da kažem, ali to bi za vas, verujem, bilo dosadno i biću srećan i beskrajno zahvalan ako udovoljite ovoj mojoj molbi.”
