Манифестација „Дани Његошеви“ у организацији Књижевног друштва „Његош“ настављена је у понедјељак 11. новембра округлим столом на тему „Културни идентитет Црне Горе – конфликти и могући излази“.
Округли сто одржан је у подгоричкој Народној библиотеци „Радосав Љумовић“, у сарадњи са Српским покретом „Његош“ док је цијела манифестација одржана под покровитељством Општине Никшић. Учесници округлог стола били су предсједник Књижевног друштва „Његош“ Милутин Мићовић, професор Веселин Матовић, књижевници Будимир Дубак и Радомир Уљаревић, док је Бећир Вуковић оправдано изостао, како је рекла пјесникиња Милица Бакрач која је модерирала догађај.
На почетку, Милутин Мићовић је указао на чињеницу да је државотворни народ у Црној Гори идентитетски подијељен, а да се та подјела очитује именовањем службеног језика у употреби, што је регулисано Уставом. Иако, како је рекао, говоримо сви једним истим језиком и имамо једно културно памћење, чињеница је и да је црногорски језик уведен у Устав 2008. године.
,,Увођењем црногорског језика без лингвистичке процедуре, без дијалога и полемике, просто државном силом, тада већ силом једне партије, направљен је страшан поремећај у бићу овога народа. Јер, имати два језика одједном, претпоставка је да ту треба да се споје два народа, двије културе – рекао је Мићовић. Црногорски језик, каже Мићовић, добио је достојанство службеног језика, иако нема покриће у историји, књижевним дјелима, култури. Зато је, каже Мићовић, тај језик приморан да паразитира на српском језику и да постане антисрпски језик. „Оно што је најважније, перспектива црногорског језика не постоји“, рекао је Мићовић, између осталог. Сматра да је оваква „двојезична“ ситуација шизофрена, и само доприноси даљим подјелама. Зато, додаје, мора се наћи боље рјешење.
Професор Веселин Матовић је пошао од чињенице да је питање језика и идентитетско питање, и то суштинско, нудећи могући модус за рјешење овог проблема у Црној Гори.
Постојећу уставну одредбу о службеном језику у Црној Гори апсолутно је потребно мијењати, али не тако што би се постојећим политичким странкама још једном препустило да се у складу са својим тренутним интересима и резонима погађају око тога како ће се звати службени језик у држави. Језичко питање као кључна идентитетска одредница није закон о државном буџету или пореским стопама да би се о њему погађале политичке странке. Службени језик је по природи ствари књижевни, нормирани језик, па је логично да се о његовом имену, исто као и о његовој норми питају прије свих научни и културни ауторитети у држави, а не лаици, макар то били и народни посланици – рекао је Матовић, између осталог. Српски језик је историјска категорија, каже он, за разлику од црногорског, који је у домену политичке категорије. Матовић истиче и да само српском језику припада статус службеног језика.
Књижевник Будимир Дубак је указао на потребу да се говори о културном идентитету Црне Горе, притом додајући да тај идентитет у Црној Гори није заокружен нити кохерентан, јер би то значило унификацију више идентитета, а који су у новијем добу подведени под један језички, географски и државни оквир. Он се осврнуо и на резултате недавног пописа из 2023, као и неких ранијих пописа спровођених у Црној Гори, а који су утицали и на идентитетска питања у Црној Гори. Сматра и да треба мијењати Устав и увести српски језик као једини службени, додајући да је потребна темељена реформа образовног система.
Присутнима се обратила и Љубица Рајкић, српска пјесникиња и преводилац из Румуније.
На крају, присутнима се поново обратио Мићовић који је прочитао и закључке округлог стола, наводећи да је опасно дијелити један језик и један народ, и да међу њима сад стоји зид ћутања.
На почетку се наводи да подијељеност Црне Горе „поткопава њену државност, историју, културу, једном ријечју – њен опстанак“. „Ослонац подјеле Црне Горе“, додаје се, „створен је политички наметнутом подјелом српског језика на два (језика, прим.аут)“.
,,Истрајавати на бесмисленој пођели Црне Горе, узрокованој подјелом у језику, јесте намјерно инсталирање бесмисла, као унутрашњег стања у културном, друштвеном и политичком животу Црне Горе. Ова питања нијесу формална, већ егзистенцијална, која се једнако тичу садашњости и будућности Црне Горе – прочитао је Мићовић, између осталог, позивајући власт да не одржава тековине претходног тродеценијског режима.
Уљаревић је истакао да се културна идентитетско-језичка питања преламају и на графичком идентитету језика – на писму. У овом случају ћирилици, као графичком приказу српског језика на првом мјесту. Истиче и да је ћирилица дио културног темеља Црне Горе, као и већег дијела словенских земаља. По њему, име службеног језика наметнуто је у крајње недемократској процедури, а на исти начин су се понашали и по питању писма, што је најочитије у латиничној верзији, гђе су додата још два слова.
,,У поднаслову овог округлог стола стоји „и могући излази“. А, излази су могући, колико ја разумијем, само у политичким структурама и могуће су само кроз неке политичке одлуке у крајњем. Немогуће је да ми говоримо, да ми очекујемо, да ће оно што ми осјећамо, знамо и верујемо, да ће се реализовати у неким другим механизмима – рекао је Уљаревић, додајући да је потребна реална већина скупштинска која може доносити одређене одлуке.
