Књига „Поп Радован Нововић – свједок и слуга Бога живога”, аутора публицисте и новинара Радосава Раја Војиновића, а у заједничком издању МЦП и Епархија милешевске и будимљанско-никшићке, угледала је свјетлост дана. У Јутарњем програму Радио „Светигоре” имали смо задовољство да са аутором прелистамо први примјерак књиге и поразговарамо о крстоносном и веома инспиративном животном путу пренћанског пароха Нововића.
„Поп Радован Нововић је знаменита личност пљеваљског краја, тачније некадашње пренћанске општине. То је кањон Таре на размеђу општина: Мојковац, Пљевља и Бијело Поље. Он је био тамо парох читав свој свештенички радни вијек, и то у вријеме чудесно по много чему. То су крајеви ослобођени тек 1912. године, у којима је црквена организација била готово замрла. Дошао је из једног хајдучког миљеа и времена у парохију гдје за читаво вријеме његове свештеничке службе није било храма, осим остатака манастира Довоље, гдје је повремено обитавало мало монашко братство, а понекад се то сводило само на једног човјека, у народу који се тек ослободио од османског ига, који је тек почео послије више вјекова наново да се описмењава. Дакле у тим нимало лаким условима он је био свештеник и остао је упамћен као велики духовник тога краја и тог народа. Једна од најпопуларнијих црквених личности црквене историје 20. вијека. Остале су стотине и стотине прича, анегдота о њему, а неке од њих као да су извађене из светитељских Житија. У сваком случају једна чудесна и непоновљива личност и значајан духовник”, започиње причу о попу Радовану Нововићу аутор књиге.
У вријеме комунизма је исмијаван, проглашаван настраним, кажњаван, затваран, понижаван. Колико год је бреме било тешко, он га је трпељиво носио и истрајавао на свом свештеничком путу, бранећи Цркву и њено учење. И баш као такав трпељиви јунак је и остао упамћен у народу.
„То су људи који су у таквим временима просто спона, који обезбјеђују тај континуитет идентитетски. Спона у дисконтинуитету црквеног живота кад практично Црква је била потпуно изопштена из друштва. Он је тврдо вјеровао да ће комунизам да пропадне као уређење. Говорио је да мора да пропадне јер је безбожан. И сви су му се смијали због тога. Пред крај његовог живота је већ наступило потпуно боготступништво, а он чак није хтио да се сахрани у гробљу јер како је говорио: нећу брале да лежим с ђаволима у гробљу. Узречица му је била брале”.
Иако не памти попа Радована, Војиновић каже да је одрастао уз приче о њему. Поред тога, посебан подстрек и благослов да се позабави прикупљањем грађе за ову књигу и отргне од заборава лик и дјело попа Радована Нововића, добио је још поодавно од блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је као млад јеромонах посјећивао попа Радована, чувши за њега у Паризу док је био предавач на Институту Светог Сергија.
„Сад кад се та књига појавила некако ми је лакше на души, јер ето и то што нијесам испунио то послушање које ми је Митрополит Амфилохије дао ето сад сам га испунио. А испунио сам га захваљујући Митрополиту Јоаникију јер он кад се Митрополит Амфилохије упокојио, кад је почео да администрира Митрополијом, он ми каже: Раџа, ти би могао да напишеш књигу о попу Радовану. Тада сам знао да то морам да урадим”.
Иза ове, заиста по много чему посебне и драгоцјене књиге, стоји трогодишњи предан рад њеног аутора. У предговору овом издању академик Славенко Терзић је написао:
„Рајо Војиновић је изванредно осјетио и разумио вријеме у којем је поп Радован Нововић дјеловао, а посебно његову апостолско – пустињачку личност. Ако мало или готово ништа не знамо о његовим вишевјековним претходницима који су служили у бројним светињама благодарећи Рају Војиновићу имамо у рукама животопис великог духовног служитеља нашега краја у 20. вијеку.”
По ријечима Војиновића прва промоција овог дјела биће у Саборном храму Христовог Васкрсења, ако Бог да, на Лазареву суботу.
Комплетан разговор са Рајом Војиновићем доносимо у прилогу који је пред вама.
