Drugog dana praznika Roždestva Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, 8. januara po novom a 26. decembra po starom kalendaru, Pravoslavna crkva proslavlja i Sabor Presvete Bogorodice.
U Hramu Svetog Velikomučenika Dimitrija u Kosovskoj Mitrovici Svetu arhijerejsku liturgiju služio je Episkop raško-prizrenski g. Teodosije uz sasluženje Episkopa novobrdskog g.Ilariona, vikara Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija.
Nakon pročitanog Jevanđelja, vernom narodu se obratio Episkop Ilarion rečima:
,,Da je blagosloven Bog koji nas sabira u prečudnu tajnu Crkve, koji nas sabira oko večnog Božića.Čovek je zapravo i stvoren da bi praznovao Božić. Čovek je stvoren da bi se Božić desio, a Božić je kada se začinje u ovom stvorenom svetu Bog.
Božić je kada u nama počinje da živi novi život. I kao što je u ona vremena koja su opisivali jevanđelisti zvezda pokazala mesto gde se rodio Spasitelj sveta, tako treba i u našem životu da zvezda oseni ono mesto gde treba da se otvori naše biće i da pusti u sebe Boga. Nažalost, u ovom svetu vrlo često nema mesta za Boga. Gospod Hristos će reći svojim učenicima ptice nebeske imaju gnezda, lisice imaju svoje jame, a Sin čovečiji nema gde glavu da zakloni. Gospod Hristos je bio ostavljen u ovom svetu. Bio je ostavljen i od svojih najbližih kada je stradao na krstu. To i nije tako iznenađujuće zato što je i njegov život u ovome svetu tako počeo. Za Njega, za Njegovu majku, za Josifa koji se o njoj brinuo, nije bilo mesta u onim mestima gde su se ljudi grabili za mesto. Nije bilo mesta u gostionici, nije bilo mesta u palati. Tako da je Sveta porodica zapravo izbeglička porodica. I ovde se govori kako je po rođenju morao da beži u Egipat, bez igde ičega, kako bi svima nama kroz to bio uteha. I nema mesta za Njega u onoj slavi koju ljudi grade sami sebi. Ali u onom mestu prezrenom, u mestu skromnom, mestu gde se stoka zatvara, tu smo mi ljudi uputili Gospoda Hrista. Kao što će kasnije ljudi za sve ono dobro što im je darovao napraviti krst i na njemu ga razapeti, tako i sada mi štalu i pećinu Bogu namenjujemo. Ali smireni Bog prihvata to onako kako samo to Bog ume i može, onako kako će da prihvati i stradanje i uvrede moleći se i govoreći oprosti im Bože, ne znaju šta čine. I čineći od drveta poruge i srama-drvo pobede i života, tako i od ove uboge pećine čini preslavnu palatu. Ta pećina je sada mesto hodočašća gde dolaze ljudi svih vera. Bio sam u Vitlejemu i gledao sam kolone muslimana koji dolaze da se poklone tom mestu. A da ne govorim o nama hrišćanima kojima je to polazišno mesto. To mesto na kome se pojavila zvezda i ostavila svoj trag, privlači ljude sa svih strana ovoga sveta zato što sija netruležnom i netljenom slavom Božijom. Baš ta slava Božija je sijala iz deteta koje se tu rodilo i dovela ljudi sa svih krajeva sveta da mu se poklone. Ona tri mudraca simbolički predstavljaju celo čovečanstvo. Sveti oci govore da su oni bili sa različitih strana, sa različitih kontinenata i da su se u jednom trenutku ujedinili prateći svaki iz svoga mesta zvezdu, da bi došli da joj se poklone. Tu zvezdu, braćo i sestre, treba i mi da pratimo, ta zvezda je blagodatni dar, blagodatni život. Ta zvezda je blagodat Svetoga Duha koja nas vodi u Crkvu Božiju. Ta zvezda je svakoga od vas danas dovela u ovaj sveti hram i dovodi svaki put kada se događa Crkva. I ona treba svakoga dana da nas vodi i da nam svaki dan bude Božić. Da ta zvezda svaki dan osenjuje ovu prazninu našega bića, pećinu našega postojanja, zato što je čovek bez Boga praznina, olupina. Čovek je ništa bez Boga. Mi smo iz nebića sazdani i sami po sebi u nebiće se vraćamo. Jedini onaj ko nam daje sadržaj našem postojanju jeste Božić, a to je Bog koji se rađa u nama. Boga koga puštamo u naše biće i primamo njegov blagoslov. Neka bi Gospod Bog dao da smirivši se sagledamo koliko je značajna i ta skrivena odaja našega Bića za koju Hristos govori da u nju treba da se zatvorimo kada se molimo Bogu. A ti kada se moliš, zatvori se u klijet svoj i pomoli se Ocu tvome i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno. U tu klet, u tu pećinu našega bića treba da se spustimo onako kako se smireni Gospod spustio kada nije bilo mesta za njega u palatama i da tu zaista doživimo svakoga dana Božić, da blagodaću Božijom osećamo kako se u nama Bog rađa i da rastemo zajedno sa njim koji treba da raste u nama. Neka bi Gospod Bog dao da večni Božić sija u srcima našim i neka bi smo onoga koji se rodio u Vitlejemu, a koji se rađa i u srcima našim proslavljali zajedno sa Njegovim bespočetnim Ocem i sa od Oca ishodećim Duhom kroza sve vekove. Amin.”
Na kraju Svete liturgije, Episkop Teodosije je vernom narodu poželeo srećan i Bogom blagosloven praznik Rođenja Hristovog kao i Sabor Presvete Bogorodice, zablagodarivši na svim darovima koje primamo.
,,Blagodarimo Bogomladencu Hristu što nas je danas okupio da u ovom svetom hramu zajedno služimo Svetu liturgiju. Posebno smo Bogu blagodarni što je danas sa nama Episkop Ilarion, vikar Njegove svetosti. Danas, draga braćo i sestre, proslavljamo i Sabor Presvete Bogorodice. Danas proslavljamo onu koja je Crkva Božija, koja je postala Hram Božiji preko koje nam je Gospod darovao spasenje. Velika je uteha za čoveka kada znamo da za posrednicu imamo Presvetu Bogorodicu. Neka Božić, molitvama Presvete Bogorodice, unese radost u naše duše, domove, u ovaj grad i u ovu Eparhiju i da radost Bogomladenca Hrista obasja naše duše i srca, kako bi i mi mogli da pevamo Gospodu kao što su anđeli pevali: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.”
Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska
