Dugogodišnji paroh velikohočanski protojerej-stavrofor Milenko Dragićević, koji se posle duge i teške bolesti upokojio 5. jula, sahranjen je na gradskom groblju u rodnoj Loznici u ponedjeljak 7. jula 2025. godine. Prethodno je u hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Lagatoru opijelo blaženog spomena ocu Milenku služio vikarni Episkop Patrijarha srpskog G. Porfirija Njegovo preosveštenstvo vladika novobrdski Ilarion koji se obtatio okupljenim vjernicima besjedom govoreći o svešteničkom liku oca Milenka.
Na opijelu je pročitano i pozdravno slovo koje je poslao rektor Prizrenske bogoslovije u Nišu otac Dejan Krstić.
Od prote Milenka kao školskog druga i kolege sveštenika oprostio se i do skorašnji sveštenik loznički otac Milan Aleksić, dok su se, u ime parohijana iz Velike Hoče i Orahovca, oprostile profesorice Olivera Radić i Jovana Baljošević.
Na sahrani je bilo puno ljudi, a iz Orahovca i Velike Hoče su došli organizovano autobusom i u više automobila.
Prota Milenko je rođen 1956. godine u Tršiću, gde je završio osnovnu školu. Sa majkom dolazi na Kosovo i Metohiju, u manastir Devič, 1971. godine. Iste godine upisuje bogosloviju ,,Sv. Kirila i Metodija,, u Prizrenu koju završava 1976. godine. U novembru 1978. godine se ženi devojkom iz svoga kraja, Radojkom, a već u decembru, u manastiru Devič, na praznik Sv. Joanikija Devičkog, tadašnji vladika raško-prizrenski Pavle( potonji patrijarh srpski) ga rukopolaže za sveštenika.
Posle službovanja u parohijama u Novom Pazaru, Leposaviću i Lešku, blagoslovom vladike Pavla 1986. godine dolazi u Veliku Hoču, gde je kao paroh velikohočanski i orahovački ostao do 2021. godine, kada je otišao u penziju. Poslednje godine svoga života je proveo sa suprugom Radojkom u Loznici, ali sve dok ga bolest nije savladala, redovno je dolazio na Kosovo i Metohiju i učestvovao u bogoslužbenom životu.
Za 35 godina svešteničke službe u Velikoj Hoči i Orahovcu, a do rata 1998. I 1999. godine i u selima Zočište, Opteruša, Retimlje, Bratotin, Brnjača i Ratkovac, ostavio je dubok trag u životu crkava i manastira na ovom prostoru, ali i u životu svojih parohijana.
Prolazeći kroz razna iskušenja, koja mu je nametalo vreme komunizma, a potom i različiti napada na njegov narod, od albanskih ekstremista, otac Milenko je ostao veran svojoj Crkvi, parohiji, otadžbini.
Sa parohijanima i dobrotvorima je obnavljao crkve u svojoj parohiji, gradio spomenike, uređivao groblja, sabirao stare tapije i knjige, propovedao, krštavao, venčavao i sahranjivao, dočekivao putnike namernike, pravoslavne i inoverne, poklonike, ali i turiste i političare, književnike, umetnike, sportiste. Učestvovao u organizaciji mnogih crkvenih, ali i kulturnih sabranja, posećivao i bodrio vojsku i policiju na položajima u ratnim danima 1998. i 1999. godine, tragao za kidnapovanima, preuzimao njihove posmrtne ostatke, sahranjivao ubijene, delio humanitarnu pomoć koju su donosili i domaći i strani humanitarci, pevao i plakao sa svojim narodom.
Parohijski dom pri crkvi Sv. Arhiđakona Stefana u Velikoj Hoči, je punih 35 godina bio dom oca Milenka i popadije Rade i njihovih sinova, ali i dom svih koji su dolazili u Veliku Hoču od vladike Pavla, Artemija, Teodosija, patrijarha Irineja, Porfirija, pa preko književnika Slobodana Kostića i Ratka Popovića sa kojima je osnovao Miholjdansku manifestaciju u ovome selu, do velikih imena svetske književnosti i kulture: Petera Handkea, Kurta Koprunera, Desanke Maksimović, Petra Sarića, Mome Dimića, Ivane Žigon, Svetlane Stević i mnogih drugih.
Predstavnici mnogih humanitarnih organizacija koje su delovale na Kosovu i Metohiji posle 1999. godine pamtiće ga kao odličnog koordinatora na terenu koji je poznavao svaku kuću, svakog čoveka, znao da posavetuje, da uteši, pa i da nasmeje svojom duhovitošću.
Za mnoge svetske medije je svedočio o stanju na Kosovu i Metohiji i brinuo o spomeniku otetim novinarima Slavuju i Pereniću koji je mnogo puta rušen i obnavljan.
Mnogi su pisali o njegovom radu i ulozi, a najpoznatiji od njih je nobelovac Peter Handke, koji svedoči dramu njegovog života, službe i opstanka njegovih parohijana u knjizi ,, Kukavice od Velike Hoče,,
Iza sebe je ostavio suprugu Radojku, sinove Nikolu (danas paroha kosovopoljskog), Nenada i Jovicu, snaju Zoricu, unuka Filipa i unuku Anu.
Ocu Milenku (Dragićeviću)
(1956-2025)
Kosovo ti je bilo stan
i uporište.
U Metohiju si metnuo svoj život.
U crkvi Svete Ane u Velikoj Hoči
si kovao eksere u ikonostas od lakovanih dasaka
da bi okačio ikone.
Pojao si liturgiju u Svetom Stefanu.
U porti su se odomaćile kornjače.
Lavež pudlice kraj bunara
pratio je zvono sa zvonare.
Pod pazuhom si nosio epitrahilj
i služio pomen na groblju.
Sa zagrnutom mantijom ređao si ploče
na stepeništu do crkve Sv. Jovana
i pravio česmu kod spomenika
kidnapovanim i ubijenim Srbima orahovačkog kraja
zajedno sa ocem Mironom.
Na ruševinama u Zočištu tekle su ti suze
i pekle obraze.
U obnovljenoj crkvi Sv. Kozme i Damjana
dao si da se naslika SV. Patrijarh Pavle
kako kleči pred moštima Svetih Besrebrenika
kao onda dok je živeo u Prizrenu.
,,Blagoslovi vladiko da zidamo Svetu Prečistu
od tesanog kamenja
kad već nemamo zlato kao kralj Milutin,,
molio si ga u Prizrenu.
,,Ako, rekao je vladika Pavle,
nek bude trag na ovo vreme,,.
,,Budimo ljudi, a nikad neljudi!,,
izgovorio je isti vladika na osvećenju
Svete Prečiste u Zočištu
I nju su srušili 1999.godine
Isti oni koji su srušili Svete Vrače
I Svetog Nikolu u Opteruši.
U Dečanskom konaku čučali smo kraj ognjišta
dok su padale bombe na Veliku Hoču
i padala zemlja sa plafona.
Na ruševinama Sv. Spasa u Opteruši
dizao si ruke ka Gospodu
dok se oko crkve njihalo žito na julijskoj žezi.
Pod lipom na velikohočkom trgu
slušao si sećanja starih Hočanaca
o onom streljanju četrdeset i neke
u ponoć.
Pravio si spiskove neopojanih
U Drugom svetskom ratu.
U Orahovcu jula ’98. preživeo si barikade,
a na položajima ka Juniku delio si vojnicima
vaskršnja jaja ofarbana u Golemoj Oči.
Na Nebu nad Hočom su ti se ukazivali znaci
I opet si propovedao i plakao
do bolesti.
,,Spakujte sa Časne trpeze sve ako krenete u zbeg:
i putir i svećnjake i sve umotajte
u crveni pliš kojim je prekrivena časna trpeza!
Ja sam spremio Longinovog Sv. Nikolu
ako krenemo, on će nam pokazati put…,,
govorio si Blagoju u slušalicu.
Nismo krenuli.
Govorio si da se škola uči ponavljanjem,
da čovek ima šest čula,
da govorimo maternjim jezikom i
da se ne možemo izbrojati koliko nas ima u Velikoj Hoči i u Orahovcu
jer nas ima i pod zemljom i na zemlji.
Kosio si travu oko starih grobova
i pozivao mladiće iz sela da to isto čine
da vraćaju dug svojim precima.
Tvoj dom je oče bio dom svih nas
Ulazili smo i izlazili iz njega kad god smo hteli
,,Piši, lale, za Jedinstvo
da smo podigli spomenik za sve naše postradale!,,
,,Pitaj ljude u selu šta su prošli piši!
A ja ja nisam bitan…,,
,,Kakav intervju sa mnom?
Piši o životu,,.
Zidao si kuću za Handkea.
,,Treba da ima svoje mesto kad ovde dođe,,
govorio si.
Njemu su ,,Kukavice od Velike Hoče,, zabranile da dolazi
a ti si otišao iz sela
bez kojeg nisi mogao da se navikneš da živiš.
Tvoje noge nisu htele da gaze zemlju
ako nije Kosovometohijska.
To je ljubav ili zavet
tvoje majke ili devičkih sestara.
,,Evo ponesi ovo ocu Milenku!,,
Pružala mi je zalogaj nafore sakriven u šaci
mati Olimpijada devička,
dodajući: ,,On je i dalje naše dete,,.
A ti si se radovao.
,,Moja škola u Tršiću je zapustela,
Bago moj, išao sam da je obiđem,,.
,,A sećaš se, ja sam našao između kamenja
filigranske oreole Svetih Vrača
u Zočištu,,.
,,Znam, oče, radovali smo se svakom listu bogoslužbenih knjiga
na zgarištu crkve u Zočištu
jecali smo dok si rezao slavski kolač
koji je te jeseni ’99. prinela doktorka Doca,,.
Stajao si zagledan u polupani mermer
na grobu oca Marka
A on je jeo samo suvarke
da bi obnovio Zočiške konake.
,,Mati Ana je išla na konju kroz selo
do manastirske vodenice,,
pisalo je u jednom aktu koji si sačuvao u dolapu u zidu.
U drugom je pisalo ime onog koji je srušio crkvu u Brnjači.
Bog sve zapisuje i zna, al piši, lale, i ti!
govorio si.
Pod kamilavkom se zgrčilo tvoje čelo, oče.
Ležao si na odru dok su vladika Ilarion
i 18 sveštenoslužitelja služili opelo.
Žmurio si, kao da si silom zatvorio oči
pa ćeš ih već sledećeg trena otvoriti.
Celivali smo tvoj krst na grudima,
jer su ti ruke bile prekrivene belim pokrovom.
Gorele su sveće u rukama sabranih
za tebe
za tvoju dušu.
Jovana je obećala na tridesetogodišnjici tvoje svešteničke službe
da će ti isti govor držati na sahrani.
Održala je obećanje.
I ja sam ti rekla nešto od onog što sam imala.
U trenutku sam osetila kako sam povisila ton
Kao da sam ljuta što odlaziš.
Dok su sveštenici nosili kovčeg sa tvojim telom
oko velike lozničke crkve,
zvonila su zvona.
U raku, polivenu vinom iz Velike Hoče
bacili smo po grumen zemlje
Hristos Voskrese iz mertvih…
Pojao je vladika Ilarion sa ocem Mihajlom,
i ocima Radivojem, Srđanom, Savom, Đorđem…
Do sledećeg viđenja u Carstvu Nebeskom, oče,
prošaputah.
Čekaj nas u Nebeskoj Srbiji
Olivera Radić ( na Sv. Jovana, 07.jul 2025)
Na tekstu, tonskim zapisima i fotografijama blagodarimo Oliveri Radić novinarki i profesorki iz Orahovca.
