На гробљу код цркве Светих Макавеја у подгоричком насељу Толоши данас су сахрањени земни остаци књижевника Косте Радовића, који се упокојио у 84. години живота.
Опело је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством.
Рекао је да људско биће јесте тјелесно пролазно биће, али да је човјеков пут, ако се ограничи на тјелесно, и у времену и у простору беспуће.
„Два су пута којима људи ходе овдје на земљи: пут смрти, пролазности и ништавила и пут вјечнога и непролазнога живота. Један од таквих који су примили квасац бесмртности и непролазности јесте и наш Коста“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
Нагласио је да је због тога Радовићева поезија испуњена вјером у бесмртно и непролазно људско достојанство.
„Једна од последњих његових књига је посвећена Христу Господу, Његовом лику и његовом васкрсењу. И на основу те своје књиге он је добио и најзначајнију књижевну маграду која се додјељује у српском народу овдје у Црној Гори. То је награда Марка Миљанова. И ево, сада он иде том Марку Миљанову, великом витезу. Костина пјесма је по духу сродна пјесми Марка Миљанова“, рекао је Владика Амфилохије.
Нагласио је да је Коста Радовић свој живот посветио светињи, пјесми посвећеној вјечноме и непролазноме људском достојанству.
„Опјевао је светињу пивску, манастир пивски и његове дубоке ране. И оно мјесто гдје је он вјековима био и постојао, и оне који су уграђени у ту светињу Божју, и када је преношен и послије његовог преношења. Нека је благословен пут којим он данас иде прије нас, јер му је, нема никакве сумње, припремљено мјесто покоја тамо гдје нема бола ни уздаха, гдје је живот вјечни и непролазни да га обасја свјетлост лица Христовога“, казао је Митрополит Амфилохије.
Предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић рекао је да је Удружење остало без једног од најистакнутијих својих чланова, породица без узорног супруга, брижљивог оца, поносног ђеда, а Пива без особеног и значајног хроничара.
„Родио се и умро као пјесник, пјесник и просветни радник, човјек који је овјековјечио сваки детаљ нестајања Пиве и његове златне изворске жиле чије Пивско око сјаји у његовим књигама. Пива је била његова ријека којом је стизао у сва мора и луке, а опет се добро пазио да се не удаљава од самог извора“, рекао је он.
Додао је да је захваљујући Кости Радовићу Пивско око и данас живо.
„И он ће живјети захваљујући вриједном књижевном остварењу, десетинама објављених књига поезије, романа, путописа“, казао је Ђурић.
Књижевник Радомир Уљаревић рекао је да „нетко бјеше Коста Радовићу“.
„Ал пресели Коста Радовићу у нову своју кући код Христа након читавога једнога вијека састрадавања са својим народом и након вијека пјевања и појања, и слављења свјетлости и извора из којега тече сама ватра“, казао је он.
Рекао је да је Коста Радовић, који је и сам био недремано пивско око, узидао своју сјенку у темељ манастира Пива кад је манастир преношен.
„Она је тамо сахрањена. Отишао је, ево, мирне душе, знајући гдје иде. Господ га је припремао за овај дан, и он се био припремио. О томе свједочи последња ријеч коју сам чуо од њега: Христа ми, убио бих се да ми није Христа. Ту страшну ријеч као да је изрекао Јов. Он се одиста сјединио са Христом“, казао је Уљаревић и додао да је Коста Радовић живио туђе патње као своје.
Рекао је да нико није са другима сатрдавао тако, као што је он са петсто двадесет невиних страдалника из Пивских дола.
„Читав живот је патио њихове патње, слушао њихове предсмртне крике, очајавао над заборавом који је дошао са новим временом као нови злочин. Попут каквог античког трагеда који је залутао у наше вријеме, Коста рашчитава пивска знамења и проналази скривена значења и препознаје Божији рукопис у гудурама и падинама Пиве староставне“, рекао је Уљаревић.
У име породице, од Косте Радовића се опрости његов син Душко.
Унук Матија прочитао је над дједовим одром његову пјесму „Кад пјеснику стане срце“.
Коста Радовић био је најстарији члан Удружења књижевника Црне Горе. Био је и члан Управног одбора Епархијског савета Митрополије црногорско-приморске, Савета Енциклопедије ЦАНУ. Почасни је грађанин старе руске престонице Суздаљ и града Краљева. Коста је био први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просветне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе. Иницијатор је и актер подизања споменика Жртвама фашизма Пиве. Утемељивач је Југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ 1970. године. Последњих година предано је радио на обнови Пиве, манастира на Заграђу, спомен-цркве у Долима.
Објавио је књиге поезије: “Пива самогласна“ (1974), „Пслам о земљи“(1975), „За нови завичај“ (1976), „Просуто небо“(1978), „Изговор ума“(1979), „Повеља“ (на српском и енглеском, 1981), „Ребро земље моје,“ „Страх од среће“ (1984), „Смрт живог врела“ (1987), „Повратич“ (1988), „Љубав се јавно каже“(1990), “Кућа код Христа“ (1994), „Извршење страха“ (изабране пјесме, 1995), „Везена тужбалица“ (2005), „Само(Антологија“), (избор поезија, 2006), „Вечера за оба свијета“(2008), „Солжењицинова бројаница“ (2010), „Два свијета видиш један пјеваш“ (2012), „Страх од среће“ (2014); као и романе “Љетописна књига архимандрита Арсенија Гаговића“(1990), „Вртијељка“ (2003), „Богородичина књига“(2008); књиге кратке приче:“Успенска врата“ (1997), „Калуђерски мост“ (2012). Аутор је радио драме: “Убиство браће Тадић“, документарно-књижевне прозе: „Пива потоп“ (1998), „Сеоба манастира Пиве“ (2001), „Записи манастира Св. Богородица“ (2010) и путописне прозе „Путопис из Кине“ (1984).
Радосав Рајо Војиновић
