†Otac Dimitrije Blagojević
(†1952-†2004)
Sećanje na sabrata i dragog prijatelja, o 20. godišnjici upokojenja
Život igumana Dimitrija Blagojevića je bio podvižnički, dok je njegov unutarnji duh-duševni život bio plodan i osoben za stare srpske sveštenomonahe i monahe i one iz žitija svetih. Duh-duševni sadržaj njegove ličnosti je u nezavisnosti, stvaralačkom mišljenju, potpunoj poslušnosti prema Hristu i ličnoj privlačnosti. Dimitrije je čovek sa vizijom, veoma bogato praktično nadaren i sa dubokom žudnjom da ostvari svoj podvižnički san, da obnovi porušeni manastir Stanjević. Srećom, kao pregalačka ličnost, bio je privlačan svima, budući gospodstven, osetljiv, brzih reagovanja i uvek spreman na neprijatna iznenađenja podvižničkog monaškog života.
Za ovog prepodobnog oca se s pravom može reći da je bio veoma proniciv (pa i prozirljiv), ali i veoma dosta monaški zatvoren. Kao sveštenomonah, bio je sveštenik po poslušanju, a monah po rođenju. Doživljavao sam ga kao monaha u utrobi materinoj. Imao je izvrsne izvršne, ustrojiteljske, te i sposobnosti dubokog razumevanja za sve ljude. Zacelo, bio je osećajan pesnik, privržen svetinji i vrlo odan Bogu i ljudima. Njegova stalna monaška urednost, tek je ponekad u nekoliko navrata bila potresena ispovedničkim stradanjima i sećanjima na stradanja u Brozovim kazamatima. On je još kao iskušenik bio radno oruđe, a ne osećajni, pulsirajući odušak. Bivao je rukovođen desnicom Gospodnjom i sa samo jednom životnom željom da se očuva na strani svetih vrlina i svih svetih. Nemoguće ga je analizirati, pa ni surim razumom razjasniti, ali ga je moguće veoma voleti u Gospodu. Prepodobnjejši iguman Dimitrije nastojao je da samo sastvarava, saproizvodi i sadonosi plodove. Srećom, posedovao je veliku životnost i omogućavao je oživotvoravanje i svoje okoline. Duboko je ovaj potresno siromašan monah, poput plemića Lava Nikolajeviča, proživljavao ljudska stradanja, patnje i bivao je celog svog kratkog života veoma saosećajan i sastradalan. Ostvario se kao filosofska (=monaška) ličnost, pesnik, i preglac-zadužbinar, pronašavši razne načine primene sastvaralačke moći u Bogu. Žudeo je za Bogom, prirodom, i nadprirodom i nije voleo grad. Svima je nadevao nadimke od milošte. Tako sam ja samo za njega bio narečen sa lepo ponarođenim imenom – „Ilariša“. I uvek: „Ilariša, moj!“
Radni elan ga nije napuštao do groba. Radom i molitvom je razbijao monotoniju manastirskog života i ispunjavao jednoličnost dana, večeri i noći. Uvek mi je govorio kao mlađem, mada smo po datumu rođenja i skoro ispisnici: „Dobro je biti neprimetan, a još bolje je biti nevidljiv“, govorio mi je često. Zaista je ovaj podvižnik živeo i ostvarivao geslo Svetog Benedikta Nursijskog: Ora et labora! Tako da je ostavio neopisivo duhovno visok primer skromnosti, siromaštva i plemenitosti, kao i neizrecivo spasonosne upečatke u srcima sviju koji su ga poznavali. Posedovao je i negovao izraziti humor, ali onaj zauvek zatvoren, kaluđerski, koji je usmeni i ne sme se saopštavati i zapisivati preko manastirske ograde. Šaljiv, a ni malo vragolanski. Šeret-jurodivi. Pretvara se da je manitaš da bi se usudio da kaže šta misli i šta hoće. Te su šale bivale kao bezazlene i bez lukavstva, đavolastosti.
Jednu od šala na moj račun ovog divnog oa Dimitrija ću ipak ispričati.
– Ilariša, juče su te na majskom zasedanju Sabora izabrali za episkopa!“ – reče mi Dimitrije veoma uzbuđeno i uverljivo.
– A ko me je predložio, Bog mu rajske dveri otvorio! – upitah ja razdragano.
– Pa zna se! Ko bi do li tvoj verni i voljeni prijatelj J. M. iz rane mladosti!?
– A za koju katedru sam izabran?
– Bićeš episkop sa titulom: Zemunsko-novobeogradski, svinjskosremski, surčinski i celog Podzemlja!
– Prihvatam se najsmirenije i najradosnije te velike časti i obaveze!“ – rekoh ja. Dodavši: „A kada će biti istalacija?
– Ustoličenje će biti u tajnosti, s obzirom na to da je u jeku policijska akcija „Sablja“.
– Onda odustajem. Zahvaliću se Saboru. Meni je prednaznačeno da me gone i da uvek budu protiv mene.
Blažene uspomene, otac Dimitrije, nikao je u siromašnoj porodici Blagojević, od oca Mitra i majke Vide koja je živela u zadružnoj zajednici sa drugim srodnicima. U njoj se poštovao stariji, a očeva reč je bila svetinja. Sve članove porodice povezivalo je zajedništvo liturgijskog molitvenog života i rada. Život je proticao uz naporni tehnički rad do iscrpljenosti, ali koji je sa radošću prihvatao i vršio kao nužnost, ali i kao smisao. Uz neveselu i pomalo zamornu svakidašnjicu bilo je i porodičnih malih radosti za božićnim, vaskršnjim i krsnoslavskim porodičnim stolom Blagojevića. Uvek je zamirisao tamjan, slavski kolač, žito i sveća od čistog voska za Đurđevdan. Slaveći Boga, zaboravljali su na tvz. društven-opolitičku odbačenost, a i na napore radnih dana. Inače, Blagojevići potiču iz Pive. Uz duhovnu trpezu u crkvi, usledile bi i agape, trpeza ljubavi, te i vasceo venac kalendarskog reda blagih dana. Porodično predanje s kolena na koleno duboko se usadilo u duh-dušu Mitrovu. I kao zreo čovek, već kao sveštenomonah Dimitrije se nostalgično (čežnjivo za rodnim krajem) prisećao starih običaja, jer su za njega oni bili sastavni deo života i žalio je što se ukida i gubi starinski red, sa kojim se saživeo u roditeljskoj kući, a i kasnije u manastiru, sa nama bivšim Brozovim pionirima i omladincima. Junoša Mitar nije čak dobio ni pionirsku maramu i kapu zvanu „titovka“, što je već bilo znamenje „religijske zatucanosti“. Zato stupa u manastir Ostrog kao dečak od 14 godina, gde ga je pod duhovno staranje prihvatio iguman Serfim Kašić. U manastiru je završio Monašku školu, Bogosloviju „Sveta tri jerarha“, te uspešno studirao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. „Bič bezbožničkog komunističkog režima osjetio je još kao manastirski iskušenik, mladić od 22 godine, kao što se navodi u monografiji Manastir Svete Trojice – Stanjevići“ (str. 408). U više navrata ovaj sveštenomučenik i ispovednik vere kažnjavan na višemesečnu kaznu zatvora zbog tzv. verbalnog delikta sa pozicije antikomunističke propagande i brižljivog poznavanja nacionalne istorije. „Boravak u zatvoru mladiću od 22 odnosno 25 godina ostavio je trajni ožiljak na duhovnoj i psihičkoj strani ličnosti. Nikada nije govorio o torturi kroz koju je prošao“ (Isto).
U manastiru je sazrevao u duhovno zrelog mladića. Na njega je veoma snažno delovao nastavnik arhimandrit Jovan Radosavljević, ali i drugi nastavnici. Oni su ga usmeravali ne samo učiteljno nego i moralno. Bio je bistrog uma, te i atletske telesne građe. Izvan njegovog svetog manastira Ostrog odvijala se mnogobožačka komunistička soldateska druga Tita i Mila Đukanovića, što samo utvrđuje Dimitrijevo rodoljublje, usađeno mu još u prorodičnom gnezdu. Na njega je vaspitno delovao njegov starac, geronda Serafim, a veoma je doprineo njegovoj duhovnoj smirenosti, obrazovanju i uzrastanju u trudu čitanju dela Svetog ave Justina Novog. Neki drugi njegovi nastavnici, po njegovom svedočenju, kruti u svojoj besprekornosti, prefinjeni u odnosu i time pomalo odbojni za njega koji je voleo jednostavan pristup nauci Hristovoj i monaškom podvigu, bez sholastike.
Mladi iskušenik Mitar, dosta zatvoren i veoma nesiguran, potišten zbog opšte obezboženosti, pomalo se zbližavao i otkrivao svom duhovniku i sa njim je uspostavio otvoren, sinovsko-očinski odnos, iznoseći mu svoje duhovne i duševne teškoće duhovnog rašćenja. Otac Serafim mu je u duhovnim razgovorima otkrivao da i u malim poslušanjima postoje veliki pobožni mahovi preko predavanja Bogu bez zadrške. Isceljen, mladi Mitar nalazio je celomudrenošću svoje mesto u svom budućem monaškom životu. On je upoznavao dobrotu svoga starca, i još tih dana počeo je da zapisuje misli Svetih otaca i druge navode iz duhovne i lepe književnosti. Da su te beleške sačuvane, bile bi to divne knjige o dobrom/lepom monaškom početku. One bi snažno uverile čitatelje o svetosti oca Serafima i drugih Mitrovih ostroških otaca i učitelja. Te beleške bi bile, zacelo, opterećene spoljašnjim nasiljem borbene bezbožnosti tog vremena, ali je mladi poslušnik iznosio u njima svoje susrete sa ljudima vrlinskim, strpljivim, smirenim i svetim, te su ga upravo one prekaljivale u monaha. Prihvatajući pouke starca Serafima, više duh-dušom – duhovnim umom, nego čulno, osećajno, izgrađivao je svoju monašku pobožnost. Najpre je stekao širinu i dubinu u praštanju, a kojoj ga starac mogao poučiti u velikoj meri. Kada ga je duhovnik upitao da li je u njegovoj duh-duši zavladala svetost, odgovorio mu je: „Uz mnogo podviga i u pravi čas, po tvojim svetim molitvama oče!“
Mitar je prihvatao svoj jednostavni život, najčešće ispunjen „ponižavajućim“ poslušanjima, pa je upravo u njemu vremenom nalazio svoje „malo-veliko“ mesto u zajednici. I više od toga: postao je njen vredni organski član. Svoj život je prožeo molitvom, duhovnim čitanjima, od kojih je pravio beleške i njima snažio duh za podvige, koji su najčešće prevazilazili njegove telesne sile. Uvek je smireni iskušenik brižljivo nastojao oko duhovnog napredovanja. Bio je duboko uveren da bez podviga ili skromne vrlinskosti, sve je nedostatno ili ništa ne vredi. Zato je, ovaj rođeni pregalac, nastojao da produbi svoj duhovni život. Na početku svake godine zapisivao je načelo poslušanja, odnosno, uskraćivanja samom sebi: „Mitre, ne smeš da se pokvariš i postaneš gori, kao što si bio prošle godine.“ I mnoga druga je on poslušanja, starčevim blagoslovom, nalagao na sebe. Iz ovih Mitrovih načela vidi se da je svakodnevno nastojao u vežbanju nekog duhovnog usavršavanja. Jednom mi je rekao: „Ilariša, ljubi skromnost i živi tihoradosno kao što ti tvoje sveto ime naređuje i poučava te. Kloni se prvih redova.“ Čini mi se da je u tom savetu, već sada otac Dimitrije upućivao meni zbir mudrosti njegovog svetog života. Uz molitvu i pregalački rad napredovati na duhovno dobro i dobro svog manastira, bilo je geslo ovog učenika Svetog Benedikta Nursijskog. Bio je duboko vezan za Ostrog i tu ljubav je i svima želeo da usadi. Zato su mu bili bliski samo oni koji su materijalno i duhovno radili na uzdizanju zajednice. Kao sabrat, otac Dimitrije je bio s pravom uveren da gredi evanđelskim putem kroz život. Taj potpuno njegov monaški život bio je plod podviga i njegove blage naravi. Prema meni, kao sabratu bio je otvoreno istinit i dosledan. Sa pravom, tačno je zapažao da se sva ondašnja bratija Cetinjskog manastira, pa i ja, teško prilagođujemo prilikama opštežića. Prema meni je naročito pažljiv i uviđavan, jer u predhodnom životu nisam pripadao bezbožničkoj komunističkoj ideologiji i od detinjstva sam bio u veri blagodareći mom dedi blažene uspomene †Milanu Dukiću. Ocenjivao je da se teško prilagođavam prilikama u Cetinjskom manastiru, da me rat i progonstvo mnogo ozledilo. Smatrao je da sam strog prema pretežno posttitovskoj monaškoj zajednici i da sam kadkada preoštar u suđenju. „Strah će razgraditi tvoj značaj, zato je neophodno da ga izgoniš ljubeći ljude i razvijajući prilagodljivost“. – „Ilariša“, govorio mi je, „ne preuveličavaj cilj i kloni se gordosti i drskosti!“ Zaista, bolji savet nisam dobio!
Uz sve slabosti koje je imao kao svaki pa i sveti čovek, otac Dimitrije je najpre bio izvrstan monah, pa tek onda i dobar sveštenik. Ali, dobrog prezvitera u njemu je nadzirao i vodio marljiv i uporan monah podvižnik, radnik, u potpunosti predan napretku naše Svete crkve i zaljubljenik našeg veličanstvenog kulturnog nasleđa.
Manastirski podvig oca Dimitrija
Na stvarno zastrašujućim ruševinama manastira Stanjević, gde je Sveti Petar Lovćenski Tajnovidac napisao Gorski vijenac, Luču mikrokozmu, ovaj blaženi Dimitrije je nastavio sa pregalačkim, „crnačkim“, manuelnim radom. Sarađivao je sa putarima i oni su ga uputili u posao putegraditelja. A posla u tom potpuno porušenom manastiru još 1869. godine, bilo je i previše. Svi poslovi na građevinskoj, neimarskoj obnovi manastira bili su veliki i mnogi, ali i najbolje izvedeni. Svaki novi pothvat oko ove velike obnove, kao i gradnja novog konaka, mnogo je veselila oca Dimitrija. On se svim bićem uključio i potpuno ugradio u svoj manastir.
Otac Dimitrije se prihvatio, ne starešinstva, već građevinske i liturgijske obnove. U svom neimarstvu i sveštenosluženju se pokazao revnosan i neumoran. Starao se o redovnom služenju i o crkvenom pojanju, ali ga nisam čuo da propoveda. Njegove pouke i razgovori sa narodom Božijim bili su dogmatski veredostojni (jer je on bio učen bogoslovlju), a i pun moralnih i asketskih podsticaja. Dimitrijev rad se odvijao u skrovitosti, pa i tajnosti. Nije nikog uznemiravao, već je prihvatio onu braću dobre volje koji su se rado odazivali.
Iguman Dimitrije Blagojević je svojim životom i podvigom ostavio u nasleđe veliki i sveti novi početak stanjevićke obitelji i potpuno se ugradio u njega, te značajno i dalekosežno doprineo njegovoj obnovi i duhovnom razvoju. Pridržavajući svete ruke Visokopreosveštenog Arhiepiskopa cetinjskog i Mitropolita crnogorsko-primorskog, Brdskog, skenderisjkog i egzarha sveštenog trona pećkog Amfilohija, ovaj prepodobni Dimitrije je sačuvao staru svetu srpsku baštinu, te i u nju utkao i samog sebe.
Vredan je i spomena profinjen dar za humor blaženopočivšeg Dimitrija. Dugo će se pamtiti šaljivi hvalospev, ditiramb, koji je ispisao na parčetu papira i nalepio na vratnice kelije igumana cetinjskog †Luke Anića: „Neka žubore riječi i valovi morski, od kad sam iguman – pravi vuk sam gorski“.
Prepodobni otac Dimitrije je imao veoma melodičan lirski bariton. Pevao je divno, kako na bogosluženjima, ali i u drugim slobodnim prilikama.
Na spomeniku mu je epitaf:
Tebi koji si se uzidao u obnovi stanjevićke svetinje…
Dodao bih: Tebi koji si bio istinska pokretna Božija sila. Tebi monahu, pesniku, svešteniku, krčitelju šikara i šuma, isposniku, molitelju i neumornom osvajaču duh-duša, arhiigumanu. Tebi koji si svoju sabraću naučio zakonu duhovnog uspona. Vrhunac uspona si osvojio malo-pomalo. Tebi, mom duhovnom savetniku, upućujem reči Svetog Amfilohija Ikonijskog: „Nemoj oklevati da posreduješ za nas kada rečju budeš privukao Reč, kada beskrvnom sečom budeš sekao Gospodnje Telo i Krv upotrebivši mesto mača reči!“ Tebi, koji si gajio velikodušnost i vernu ljubav prema otadžbini. Tebi, koji si u Svetom evanđelju uvek tražio i nalazio promenu mišljenja i vladanja. Tebi, beskrvnom mučeniku, divnoj kruni plemenitog i požrtvovanog podviga. Tebi, koji si i meni, davao dopunske časove iz mučeništva i ispovedništva vere, uzoru vere pravoslavne. Tebi, koji si se ovenčao vencem pobede u Bogočoveku Hristu. Tebi, primernom Hristovom vojniku čije je telo trpelo, a duh-duša govorila. Neizbrisiva brazdo i anđele u telu, peva ti i kiti akatist tvoj Ilariša.
Sa monaškom ljubavlju i zahvalnošću, paleći sveću na grobu o 20-godišnjem parastosu,
sveštenomonah Ilarion Đurica
