Kada se govori o čudesnom umnoženju hlebova, gotovo svima prvo na um pada poznata jevanđeljska scena: pet hlebova i dve ribe, pet hiljada ljudi i dvanaest punih kotarica preostalih komada. To je jedno od najpoznatijih Hristovih čuda i jedino čudo pre Njegovog Vaskrsenja koje su zabeležila sva četiri Jevanđelja. Međutim, samo nekoliko glava kasnije u Matejevom i Markovom Jevanđelju nalazi se još jedno čudesno hranjenje velikog mnoštva. Ovoga puta bilo je više od četiri hiljade ljudi, hlebova je bilo sedam, a posle obeda sakupljeno je sedam kotarica preostalih komada.
Ova druga priča lako prođe neprimećeno. Toliko je slična prvoj da čitalac, pogotovo ako brzo čita Jevanđelje, može pomisliti da ponovo čita isti događaj. Ipak, Jevanđelje jasno svedoči da su to bila dva različita čuda, a najbolju potvrdu za to daje sam Hristos.
Zanimljivo je da i mi danas lako previdimo ovo drugo Hristovo čudo, iako je zapisano u Jevanđelju. A šta tek reći za Njegove učenike, koji su bili neposredni svedoci prvog umnoženja hlebova i sami delili narodu hleb koji je Hristos umnožio? Kada su se nedugo potom ponovo našli pred gladnim mnoštvom, kao da su zaboravili ono veliko čudo u kome su i sami učestvovali.
Tu se otkriva nešto dublje od same ljudske zaboravnosti. Čovek može da doživi Božiju pomoć i da je vidi pred sobom, a da u novoj nevolji njegova vera oslabi i da ponovo počne da gleda samo na ono što mu nedostaje. Ono što je ranije doživeo kao Božiju pomoć više mu nije tako blizu, jer strah i briga ponovo zauzmu mesto u njegovom srcu.
Ta slabost vere ostaje živa i za svakog od nas. Lako je verovati dok gledamo kako se pred nama otvara put, dok primamo pomoć i dok vidimo da se ono što smo smatrali nemogućim ipak rešava. Teškoća dolazi kasnije, kada se pojavi nova nevolja i kada ponovo pogledamo u ono što nemamo. Tada se pokazuje da vera nije samo sećanje na jedno davno čudo, već sposobnost da u novom strahu ne zaboravimo Ko je sa nama.
Tri dana sa Hristom
Kada je Hristos video narod koji je došao kod Njega, rekao je učenicima: „Žao mi je naroda, jer već tri dana stoje kod mene i nemaju šta da jedu. A ako ih otpustim gladne kućama njihovim, malaksaće na putu; jer su neki od njih došli izdaleka.“ (Mk. 8, 2–3)
Učenici, međutim, ne vide rešenje: „Otkuda nam u pustinji toliko hljeba da se nasiti toliki narod?“ (Mt. 15, 33)
Njihovo pitanje je ljudski razumljivo. Pred njima je ogromno mnoštvo, a ono što imaju izgleda smešno malo. Samo sedam hlebova i nekoliko malih riba.
Samo što su ti isti učenici već jednom videli nešto slično.
I upravo tu priča postaje mnogo zanimljivija.
Oni su već bili prisutni kada je pet hlebova i dve ribe bilo dovoljno za pet hiljada ljudi. Videli su narod koji je jeo i nasitio se. Videli su i dvanaest kotarica preostalih komada. Pa ipak, kada se ponovo pojavila glad velikog mnoštva, ponovo su pred sobom videli samo ono što nedostaje.
Dva čuda i jedna pouka
Hristos, međutim, vidi ono što oni još ne vide. Uzima sedam hlebova, zahvaljuje Bogu, lomi ih i daje učenicima da ih razdaju narodu. Isto čini i sa ribicama. Učenici dele, a narod jede.
„I jedoše svi i nasitiše se; i nakupiše komada što preteče sedam kotarica punih.“ (Mt. 15, 37)
Ono što je izgledalo nedovoljno bilo je dovoljno za sve. I ne samo dovoljno: posle svih koji su jeli ostaje još sedam kotarica.
Matej zatim dodaje: „A onih što su jeli bijaše četiri hiljade ljudi, osim žena i djece.“ (Mt. 15, 38)
Posle ovog drugog čuda, Hristos razgovara sa učenicima i podseća ih na ono što su već videli. Tada izgovara reči koje gotovo primoravaju čitaoca da se vrati na obe priče:
„Zar još ne razumijete, niti pamtite pet hljebova na pet hiljada, i koliko kotarica nakupiste? Ni onih sedam hljebova na četiri hiljade, i koliko kotarica nakupiste?“ (Mt. 16, 9–10)
Sam Hristos ovde govori o dva različita događaja.
Učenici su već videli Božiju pomoć i to pred sobom. Bili su deo tog čuda. U svojim rukama su nosili ono što je Hristos umnožio i sami su ga delili narodu. Pa ipak, kada se pojavila nova potreba, ponovo su gledali u ono što nemaju.
Zato Hristos podseća učenike na ono što su već videli. Ono što je Hristos želeo da razumeju bilo je koliko je njihova vera još uvek mala: „A Isus razumjevši reče im: Šta pomišljate u sebi, malovjerni, što niste hljeba uzeli?“ (Mt. 16, 8)
Kada zaboravimo ono što je Bog učinio
Narod je odavno prepoznao tu slabost ljudskog srca. Kada mu je teško, čovek ume da se seti i Boga i ljudi koji su mu nekada pomogli. Kada nevolja prođe, ono što mu je tada bilo dragoceno lako počne da se podrazumeva. Zato je i naša narodna izreka tako gorko precizna: „Kad mi trebaš, kumim te; kad mi prođe, ne znam te.“
Dobro koje nam neko učini mnogo puta brzo zaboravljamo, dok i mala, čak i slučajna uvreda može ostati u nama godinama. Čovek se često vraća onome što ga je zabolelo, a ono što mu je donelo dobro vremenom prestane da mu bude u prvom planu.
Takva je često i naša vera. Čovek lako zaboravi Božiju pomoć. Dok traje nevolja, svestan je svakog dara i svakog izlaza koji mu se otvori. Kada nevolja prođe, život se nastavi, strah se udalji i zaboravljamo i Boga i Njegovu pomoć. A kada dođe nova nevolja, ponovo postajemo vernici.
I tu se narodna izreka gotovo neočekivano susreće sa rečima koje Hristos upućuje Svojim učenicima:
„Zar još ne razumijete, niti pamtite?“ (Mt. 16, 9)
On ih vraća na ono što su već videli, jer su pred novom nevoljom ponovo gledali samo ono što nemaju. Hristos ih podseća na dva čuda u kojima su i sami učestvovali. Ono što su tada videli nije trebalo da ostane samo uspomena na nešto što se jednom dogodilo, već da im bude oslonac kada ponovo dođe nevolja.
Isto važi i za nas. Božija pomoć koju smo jednom primili nije samo deo prošlosti. Ona treba da postane deo našeg poverenja u Boga. Kada se ponovo nađemo pred onim što nam izgleda veliko, teško i nerešivo, dobro je da se setimo svega što smo već primili iz Njegove ruke.
Jer čovek u nevolji lako vidi sedam hlebova koji mu nedostaju, a zaboravi sve ono što je već bilo umnoženo Božijom milošću.
Za Fondaciju Prijatelj Božiji: o. Jovan M.
