Христос је о њој изговорио три речи. Али управо оне су једно од најоштријих упозорења у целом Јеванђељу.
Вечерас се у храмовима читала друга половина Великог покајног канона преподобног Андреја Критског. У трећој песми налазе се речи које је лако пропустити. Али ако се замислимо над њиховим значењем, постаје нам нелагодно: „Не буди стуб слани, душо, вративши се натраг, нека те уплаши пример содомски, него се у Сигору спасавај.“
Ако се осврнеш – постаћеш стуб од соли. То није метафора казне. То је опис онога што се дешава са човеком који излази из једног живота, али срцем остаје у претходном.
Четири Христове речи
У седамнаестој глави Јеванђеља по Луки налази се реченица у којој Христос говори о последњим временима. Царство Божије доћи ће изненада – као што је дошао потоп у Нојево време и као што је огањ пао на Содом. А усред тог говора – врло кратка напомена: „Сећајте се жене Лотове“ (Лк. 17:32).
Четири речи – и никаквог објашњења шта тачно треба памтити и зашто. Само: не заборавите је.
То само по себи говори о нечему важном. Христос није објашњавао оно што је очигледно. Ако је сматрао да треба да нас подсети на њу управо у разговору о Суду – значи да се њена прича тиче и нас.
Шта је учинила жена праведника
Лако је читати ову причу као поуку о обичној радозналости: није смела да се осврне – она се осврнула. Није послушала – и зато је уследила казна.
Свети Јован Златоусти, у беседама на Књигу Постања, види нешто друго. „Она није кажњена само зато што је окренула главу“, писао је светитељ, „него зато што је у срцу остала у Содому. Волела је оно што је Бог проклео.“
Ту је суштина. Њено тело је ишло напред, а срце је остало на месту и гледало назад. Окретање главе било је само искрено признање онога што се већ раније догодило унутра.
Содом у овој причи није нужно неко чудовишно место. То је једноставно њен дом. Трг на ком је певала. Двориште где је прела. Висока кућа у којој је рађала децу. Ана Ахматова написала је о томе 1924. године са таквом прецизношћу да песма живи до данас – управо зато што у њој нема осуде, већ само тихо разумевање:
„Само срце моје никад неће заборавити ону што је дала живот за један једини поглед.“
Ахматова је жали. Али Бог у овој причи ћути – јер је све већ раније рекао: не осврћи се.
Топли Содом
Зашто је тако тешко не освртати се? Оно што остављамо најчешће је било топло, познато, наше. То не морају бити страшни греси – то су једноставно навике које су нас храниле, односи који су нас држали, начин живота у којем смо познавали сваки кутак.
Свети Кирило Александријски називао је то двоједушношћу: човек иде ка Богу, али чезне за грехом. Он не јури назад – он само тугује за оним што је прошло. И та тиха, готово безазлена чежња за прошлошћу чини га, по речима светитеља, „бесплодним“. Не злим и не отпадником, већ једноставно укоченим спомеником самом себи.
Сви знамо то стање. Дођеш на исповест, именујеш грех, добијеш разрешење – и већ излазећи из храма почињеш да га се сећаш. Не да би га поновио – већ једноставно да га се сетиш, као што се прелиставају стара писма. Преподобни Јован Лествичник називао је то стање „пленом помисли“. Човек је већ изашао из Содома, али наставља да живи у њему – унутар сопственог сећања.
На шта мирише стуб од соли
Со је конзерванс. Она чува облик, али убија живот. Стуб од соли је тело које се није распало, али се није ни препородило. Оно је једноставно застало у једној тачки.
У психологији постоји реч „руминација“ – опсесивно враћање мислима на исте догађаје. Човек изнова и изнова проживљава прошлост, и сваки нови круг не доноси ни утеху ни мир – већ само појачава осећај да је требало живети тада, а не сада. Живот „пре“ постаје прави живот, а све што долази после – само његова сенка.
Данас се то осећа посебно снажно. Многи од нас живе у режиму „пре рата“: пре рата је био нормалан посао, пре рата се могло планирати, пре рата је будућност била предвидива. То је разумљиво и људски.
Али ако „пре рата“ постане једино место где заиста живимо, претварамо се у тај стуб. Стојимо, гледамо у прошлост, а ноге су нам већ срасле са земљом.
Мали Сигор
У причи о Лоту постоји детаљ који је лако превидети. Бог је заповедио да се бежи у горе. Лот се уплашио планина и замолио да се сакрије у малом граду у близини – Сигору. И Бог је пристао.
Од нас се не тражи подвиг планине, већ само једно – да бежимо. Макар у свој Сигор, даље од огња. Преподобни Андреј Критски написао је канон не за монахе који су достигли бестрашће, већ за нас – обичне људе, уплашене, који посрћу. „Бежи од пламена сваке бесловесне жеље.“ Не лети – само бежи.
Пост је управо то – Сигор. Када пролазимо кроз њега, дајемо мали пристанак да се удаљимо од огња страсти. Да престанемо да наслађујемо грешни живот. Да себи дамо бар мало тишине.
Не знамо да ли је жена Лотова мислила да се последњи пут осврће ка дому. Највероватније није. Вероватно је мислила: бацићу један поглед, само један, и онда ћу наставити даље.
Можда је зато Христос о њој рекао тако кратко – без објашњења, без поуке. Само: сећајте се. Један поглед уназад је такође наш избор. И понекад тај избор буде последњи.
Извор: telegra.ph
