SEĆANJE NA PROTOJEREJA STAVROFORA
PROF. DR DIMITRIJA KALEZIĆA
(novembar 1937 – decembar 2024)
„I čuh glas sa neba koji mi govori: Napiši: Blaženi mrtvi koji od sada umiru u Gospodu! Da, govori Duh, neka počinu od trudova svojih, a djela njihova će slediti za njima“ (Otk. 14, 13).
Ako bi kome od ljudi pristajale ove reči, onda bismo mogli sa ushićenjem reći: Njemu, Gospode Trojični, njemu, Svesveti Oče i Sine Jedinoreodni, njemu, Duše Sveti, jer ga potpuno poznasmo i prepoznasmo. Njemu, jer je u širokom bogoslovskom luku grtao sve da dosegne do velikih i mudrih saznanja i istina, ali i Onoga koji je bio moćan da prigrli sve u dobroj veri koliko su mu ruke dosezale.
Protojerej stavrofor, teolog i učitelj mnogih bogoslovskih generacija bio je čudo vremena u kome je živeo. Jedan je od najznačajnijih učitelja naše Crkve nekoliko zadnjih decenija dvadesetog veka, pa i nešto kasnije, čija se misao razlivala na oblasti filosofije, apologetike, psihologije, pedagogije, crkvene istorije i lingvistike. A sve zajedno stečeno bilo je uramljeno u dušu nauke o bogoslovlju.
Smatrajući poeziju kao svojstvenost prote Dimitrija Kalezića, setićemo se i tragično izčezlog Branka Miljkovića, koji je genijalnom preciznošću dao definiciju ljudskog postojanja: „Smrtonosan je čovek, ali smrti odoleva!“ Kao i svaki čovek uslovljen postadamovskim teretom, lišen je života bez patnje, bola, greha i smrti. Izabrao je „kožne haljine“ kojih na kraju ličnog vremena svaki od nas rođenih ostavlja u zemaljskoj utrobi. Evo, to se ostvarilo i dogodilo i sa cenjenim našim učiteljem. Od njega smo i naučili da smrt nije ontološka (bića čovečjeg) datost od Božje strane, nego Njegova (Božja) poruka, predviđanje i preporuka, koja će nas za života provući kroz zemaljsku silu zla, kroz iskušenja, patnje, znoj i krv. Ali, isto tako ćemo zadobiti i reč utehe: da ovakva smrt, zlo i patnje ne bi bili besmrtni, da Bog i predviđa ovozemaljsku smrt kao okončanje njeno. Otuda postojanje prote Dimitrija doživljavamo kad dar Božji, kome odajemo veliku blagodarnost za sve učinjeno, čestitom mukom omeđeno, ali i našu tugu za njegovim odlaskom. Tugom po Bogu koja će se verom ispunjenom pretočiti u nadu i realnost da mu je određeno mesto pokoja koje je istinski zaslužio.
„Ne pišem da ga pohvalim, jer je pohvala od Gospoda, nego pišem o njemu radi koristi sebi i drugima“, zapisaće jedan od dvojice himnografa o Svetom Savi. Tako se i mi osvrćemo na celokupan životni trud prote Dimitrija. Rođen je u bjelopavlićkoj dolini, nedaleko od Danilovgrada, gde prvi dečji pogledi dosežu do ostroških stena i uši slušaju eho sa zvona Svetinje. Posle odličnog uspeha osnovnoškolskog obrazovanja, vođen rukom Promislitelja u najtežim vremenima po Crkvu Božju na našim prostorima, upisuje prvu petorazrednu bogosloviju u Prizrenu. Bio je upamćen po nadprosečnoj upornosti i druženju sa knjigom, a nije mu manjkala ni izuzetna bistrina i oštroumnost. Desetkovana Crkva posle brutalnog ubijanja i progona sveštenstva u vremenima posle Drugog svetskog rata, novodiplomirane bogoslove je slala na parohije i u narod. Mladi Dimitrije se odlučio da se usavršava u nauci Božjoj, pa je upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu, a skoro istovremeno i Filološki fakultet. Kolika je to bila erudičija, govori i činjenica da je oba fakulteta završio u roku, da je dve godine proveo u Beču u okviru postdiplomskih studija, a po odsluženju vojnog roka biva postavljen za suplenta Karlovačke bogoslovije, a po odbrani profesorskog ispita i za njenog profesora. U obnovljenoj ovoj ustanovi pokazao je svoju temeljnost, profesorsku ozbiljnost, ali i očinsku brigu prema učenicima. Jedan od tadašnjih vrlo uglednih mu kolega govorio je drugima: „Obratite pažnju na ovoga našeg mladog kolegu; buduća vremena će pokazati njegovu vrednost!“ I zaista je bio u pravu. Godine 1971. prelazi na Bogoslovski fakultet u Beograd, prvo kao sekretar, a potom i kao asistent. Odbranivši doktorsku disertaciju pod mentorskim vođenjem uglednog profesora Radmila Vučića na temu „Ruska filosofija svejedinstva“, ostaje na istoj katedri fakulteta, a po potrebi je predavao i druge predmete: apologetiku, psihologiju i pedagogiju, pa je u nedostatku istorije književnosti nadomeštao tu prazninu.
Profesor Dimitrije Kalezić je bio prilično strog u nameri da podstakne svakog studenta i kandidata na temeljnost oko pripreme za ispite. Širinom svojih dobrih namera bio je spreman da u okviru svojih mogućnosti pomogne svuda i u vannastavnom vremenu. Sve generacije studenata znale su za njegovu izreku upućenu studentima sa nedovoljnim znanjem na ispitu: „Faktore, dobro si trčao, ali pored puta!“ Naizgled, ova simpatična njegova originalna misao govorila je mnogo više o suštini odgovorna na ispitu, ali i o kriterijumu celosnog našeg života. Iza njega su kao u širokom tragu nicale i ostajale knjige i knjige iz njegove naučne oblasti. Pratio je dešavanja i ono što je bilo od vrednosti širom svetskih univerziteta i ukazivao na njih, pisao prikaze u raznim časopisima ili ih je prevodio. Danas je to jedna velika biblioteka njegove ostavine.
Bio je u četiri mandata dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, potom predavač novoustanovljenog Bogoslovskog fakulteta u Foči, kao i na Visokoj muzičkoj školi u Istočnom Sarajevu. Često je nastupao u srpskim medijima, gde su ostale duboko pamtljive emisije koje su bile teme o aktuelnim pitanjima Crkve, našim narodnim i crkvenim običajima i drugim temama. I pisao je o njima. Zahvaljujući njegovoj širokoj kulturi, do mnogih rešenja iz te, ali i srodne tematike, dolazio je putem etimologije reči. Ulazio je u njene dubine i na jedan, reklo bi se jednostavan način i tumačenje, iznosio je veoma upečatljive zaključke. Dolazio je na mnoge tribine gde god bi ga neko pozvao i ostavljao bi utisak velikog znanca, ali i svedoka svoje osvedočene vere. Učestvovao je u mnogim seminarima, simposionima, naučnim skupovima, kako u našem okruženju, tako i u inostranstvu. Pored naučne erudicije, znao je na tim susretima, bilo da su prisutni naučnici drugih profila ili oni koji pripadaju drugim konfesijama, unosio je neposrednost, simpatičnost, duhovitost i sve što je pretvaralo ceo taj prostor u neku lepšu atmosferu. Retko koga da je neko više citirao tih dana do njega.
Prota Dimitrije Kalezić je bio i parohijski sveštenik u beogradskim naseljima Kumodražu i Jajincima. Pored redovnih bogosluženja, vodio je brigu i o svojim parohijanima. Mnogo je onih koji su sa ponosom isticali da im njihov otac Dimitrije dolazi u domove raznim povodima, da ih sluša, ali i upućuje na svaku hrišćansku vrlinu. Mnoge je krstio, venčao i ispraćao na put Gospodu. Pitamo ga jednom prilikom: „Kako Vam, profesore, protiču ovi dani?“, na šta bi odgovorio : „Evo, danas sam bio u parohiji, večeras putujem busom za Foču, održaću predavanja po planu i programu, uveče ću sesti opet u bus, vratiti se u Beograd i nastaviti sa parohijskim obavezama gde sam stao.“ „A kad onda pišete?“ – „Kad dođem to veče kući, jer mi je pisanje najveći odmor!“ Eto, to je samo jedan detalj iz njegovog kolosalnog života, a skoro sav i u svemu je takav bio.
Sa suprugom Georginom (Đinom koja potiče iz svešteničke kuće), izrodio je troje dece: Vojislava, Jelenu i Vladimira, koji je takođe sveštenik pri hramu Svetih Kirila i Metohija u mestu službovanja oca mu Dimitrija u Jajincima, koji je uz pomoć pobožnog naroda prota Dimitrije i podigao.
I zašto ne reći ono što je možda najvažnije ili ono što je bilo uslov za sve što je učinio Dimitrije Kalezić u svom životu. Oni koji ga bolje poznaju, znaju i to da je bio izuzetno čestit, karakteran i pouzdan čovek prema svima. Trošio se gde god je to neko od njega tražio kao vrednu i značajnu podršku u svakoj meri. Sujeta i gordost su bila nepoznanica u njegovom životu. Ako bi ga ko i uvredio, iako je to bilo najređe, to je doživljavao poput deteta nepridavajući uvredama nikakav značaj. Nije bilo toga što mu ovaj viliki i divni čovek nije mogao oprostiti.
Blagodarimo našem profesoru, učitelju, duhovnom ocu, čestitom čoveku i divnom sveštenoslužitelju na svemu onome što je ostavio nama u nasleđe. Verujemo i znamo da će Gospod prigrliti slugu svoga i velikog revnitelja vere svete, i pokazati mu put kojim se i jedino ide u večni život. Bog da mu dušu prosti!
Protojerej stavrofor prof. dr Dragomir Sando
