Kao što je vera Hristova zasjala iz prve katakombe, onog useka u steni u koji je Josif iz Arimateje, sa prijateljem Nikodimom, sahranio Onoga koga su zvali: Ravuni, Učitelju, Onoga koji je učio samo jedno i najvažnije: šta treba činiti da zadobijemo život večni, a sam On bio i odgovor na to pitanje, tako je i manastir Krka, sa najstarijim srpskim bogoslovskim učilištem, Bogoslovijom Sveta Tri Jerarha, podignut nad drevnom, kilometrima dugom katakombom sa kostima mučenika.
Danas je baš tu, nad drevnom katakombom, u manastirskom hramu, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, uz sasluženje otačastvenih arhijereja, rektora srpskih pravoslavnih bogoslovija, sveštenstva i monaštva iz Dalmacije, ali i drugih naših crkvenih oblasti, služio svetu Liturgiju, u čast patrona ovog crkveno-školskog zavoda Trojice svetih Jeraraha: Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog.
Divnoj liturgijskoj svečanosti molitveno su prisustvovali predsednik Srpskog narodnog vijeća prof. dr Milorad Pupovac, direktor Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama dr Vladimir Roganović, ambasador Republike Srbije u Hrvatskoj gđa Jelena Milić; pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Sanja Lakić i drugi.
Prazničnu besedu Njegove Svetosti Patrijarha g. Porfirija upućenu okupljenom vernom narodu, nastavnicima i učenicima Bogoslovije, donosimo u celini.
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Neka je blagosloven današnji dan braćo i sestre i u danu blagoslovenom, da smo blagosloveni svi mi, koji smo se sabrali u ovu svetinju da proslavimo praznik Bogoslovije, da proslavimo Sveta Tri Jerarha.
Neka su blagosloveni i svi oni, koji iz bilo kog razloga danas nisu sa nama; blagosloveni da su svi ljudi dobre volje koji žive u Dalmaciji. Blagoslov je veliki braćo i sestre imati svetinju kakva je manastir Krka. Ova svetinja jeste mesto koje je osvećeno molitvama i verom i ljubavlju Svetoga apostola Pavla, onoga koji je propovedao raspetog i vaskrslog Hrista širom vaseljenje, onoga koji je sve narode učinio da budu izabrani narod; onoga koji je svakome čoveku dao priliku da spozna smisao i tajnu života upoznavajući i poznajući Hrista. Još se Sveti apostol Pavle molio na ovom mestu i od njega do naših dana, brojni znani i neznani podvižnici, svetitelji Božiji, bogoslovi, mučenici, svedoci Hristovi ovde su se sabirali, ovde su se susretali sa Bogom, ovde su se susretali sa sobom. Ovde su izlazili na smotru pred lice Svetog apostola Pavla i pred lice Božje, ali i pred lice svih svetih predaka, ovde se preispitivali, pregledali rendgen svoje duše da bi mogli da prepoznaju šta je što su primili ostalo i ne samo ostalo, nego i umnoženo, a šta je ono što smo napustili, šta je ono što smo zaboravili. I gde god smo sačuvali i umnožili ono što smo blagodaću Božjom dobili od otaca i matera naših, tu smo prepoznali sebe, tu smo i ostali ono što su oni bili, ali i postali ono što mi jesmo. Tu smo onda ono što smo bili i što jesmo predali onima koji dolaze posle nas.
U svemu onome što smo zaboravili i što smo ostavili, prepoznali smo da smo izgubili deo sebe. Razumeli smo da smo krnji, da smo nepotpuni. Zato je ovo mesto, draga braćo i sestre, sveto, jer ono nas opominje, ono nas vraća sebi, vraća nas nama, jer nas vraća živome Bogu, vraća nas Hristu. Vraća nas vrlini i dobru, vraća nas istini. Jer, istina je da nikada nije bilo jednostavno i lako živeti na ovim prostorima. Istina je i to da cilj postojanja čoveka nije da se bori kako bi ostvario konfor u svome životu, kako bi mu život bio jednostavniji, kako bi mu, po svaku cenu, bio spolja posmatrano lepši. Mi postojimo da bismo bili, da bismo postojali, da bismo pronašli smisao svoga života. Postojimo da bismo upoznali Boga i upoznali sebe, a tu već nije glavno pitanje da li je bilo jednostavno i da li je bilo lako, nego je osnovno i glavno pitanje da li smo bili na istinskom i pravom putu, da li smo bili istiniti, da li smo bili vrlinski, da li smo se trudili da budemo dobri, da budemo čestiti. To je osnovno pitanje, a te vrednosti nemaju cenu. Postizati te vrednosti ne podrazumeva boriti se po svaku cenu za konfor; ako ga ima slava Bogu! Ako ga nema, onda je i to promisao Božji, jer Krst nositi nama je suđeno. Svakom čoveku je Krst nositi suđeno, veli veliki pesnik, ali pitanje je da li će taj Krst biti uzaludno stradanje i trud i uzaludno prolivanje znoja kako bismo ulovili svoju senku ili će taj Krst biti put u Vaskrsenje i pobedu.
Na ovom svetom mestu, u manastiru Krki, pridružujemo se molitvama Sveta Tri Jerarha i svih velikih podvižnika i svetitelja Božjih koji su se ovde podvizavali, koji su ovde uzrastali u Duhu Svetome, upoznavali Boga. Ovde i na ovom mestu mi se vraćamo istinitosti, čestitosti i vrlini. Vraćamo se jednom rečju onome čemu smo pozvani kao ljudi, a to je da budemo bića ljubavi u vidu Krsta, ljubavi prema Bogu u vertikali i ljubavi prema bližnjem u horizontali. Nema ljubavi prema Bogu ako ne volimo bližnje, najpre onoga koji je pored nas: muž ženu, žena muža, roditelji decu, a deca roditelje. U toj ljubavi prema onima koje je Gospod postavio da budu pored nas, da budu vezani za nas biološki, mi se učimo da postanemo ono za šta smo stvoreni i šta moramo biti, a to je krstolika ljubav. Osposobljavamo se onda da volimo sve ljude, da svakog čoveka vidimo kao svog brata; kroz svoje dete da svako dete po ljubavi i blagodati Božjoj postane naše dete, naša sestra, naš brat. I ovde na ovom mestu to ne samo da znamo i spoznajemo, nego na ovom mestu postajemo to kao što su postajali i naši preci. Kao što je postojala ova svetinja kroz vekove, biser koji uz mnoge druge krasi predivnu, prelepu, zaista moćnu i krševitu Dalmaciju, Dalmaciju kojom niču i rastu svetitelji Božji, svedoci Hristovi, ljudi jednako čvrsti i stameni kao kamen u onome što jesu, ali u isto vreme srca mekog kao pamuk, kao oblak na koji može svako sesti i naći spokoja i odmora. U tom čudesnom spoju čvrstine i snage, mekoće i blagosti sazdan je dalmatinski čovek.
I zato, braćo i sestre, i danas, verujem svi vi i mi episkopi, među njima i ja, ganuti smo ljubavlju, ganuti promislom Božjim da smo se danas ovde sabrali. Reći ću ono što sam rekao sinoć: svi znate da sam neko vreme proveo u Zagrebu i neretko dolazio u predivnu Dalmaciju da se radujem i veselim licem k licu; da u ljubavi i u zagrljaju susrećem mnoge dobre ljude kojima nije pisalo na čelu kako i na koji način se mole Bogu i šta je molitva u njihovom srcu, mnoge dobre ljude koji su pripadali i različitim narodima i različito se molili. Dolazio sam često i zajedno sa mnogima, susrećući se radovao, delio onoliko koliko je Bog dao meni, a oni isto tako pružali koliko je Bog dao njima. Ali dolazio sam neretko i onda kada sam imao padove, kada sam osećao teskobu u duši i srcu, kada sam se nalazio na raskršćima, imao nedoumice i dileme i nisam mogao da nađem odgovor na mnoga pitanja, nisam mogao da nađem izlaz i rešenje. Ni kroz razgovor sa ljudima, ni molitva mi nije otvarala vrata blagodati. Dolazio sam neretko u takvim trenucima ovde i naprosto kroz susret sa lepotom, silinom i snagom mora, i reka, i brda, i kamena, i borova sa ovih prostora, ali i kroz susrete i osmehe mnogih običnih ljudi iz ovih krajeva bivao sam obnovljen, bivao sam osnažen i preporođen. Ponovo sam postajao takav da iako slab, ljubavlju mnogih odavde i blagodaću Božjom, mogu da vršim delo Hristovo.
Siguran sam da to važi ne samo za mene, nego i za mnoge druge pastire bez obzira na kojoj se poziciji nalaze u Crkvi, a sve to verujem, jeste dar Duha Svetoga, jeste dar ove svetinje, jeste dar korena koji je posadio sveti apostol Pavle ovde, u ovu svetu Dalmaciju. To je dar stabla, koje je izniklo iz tog korena, a onda i razgranate krošnje koja daje, evo velike svete plodove kroz vekove. Ovo je mesto na kome se najbolje razume i današnji praznik. Mi slavimo Sveta Tri Jerarha. Istorijska pozadina proslave, zajedničke proslave i obeležavanja ova tri svetitelja u isti dan jeste sledeća, jer postoji za svakoga od ovih svetitelja dan kada se posebno slave. Naime, svi su živeli u isto vreme, ali u nekom trenutku ono što je slabost i sklonost mnogih među nama, ljudi su počeli da se dele oko njih, pa je jedan govorio kako je veći Vasilije, drugi Grigorije, treći Jovan. Polako su se stvorile grupe Vasilijani, Grigorijani i Jovanovci. Počeli su ljudi da se dele. Oko čega? Oko onoga što bi trebalo da bude poziv na svetost, na prevazilaženje ograničenosti, samozatvorenosti, samozaljubljenosti, jer svetost jeste to. Onda je Gospod u čudu objavio u potonjim vekovima episkopu Jovanu, tako što su se sva trojica projavila pred njim i rekla: Mi smo isto, mi smo jedno. Jedno smo po ljubavi prema Bogu i po ljubavi prema ljudima i jedno smo u ljubavi međusobno, jedno smo u veri.
Danas su naprosto podele, sukobi, nesporazumi od najmanjih do globalnih takvi, da se pitamo da li smo svesni smisla svoga postojanja i da li znamo da je čovek dobio život kao dar od Boga, dobio talente i darove da bi umnožavajući ih slavio Boga i slavio jedinstvo među ljudima. Sveta Tri Jerarha nas na to podsećaju da smo stvoreni kao jedan i jedinstveni ljudski rod, od jedne krvi, od istog mesa i istih kostiju, kako kaže Sveti apostol Pavle. Stvoreni smo kao jedan Adam da postanemo jedno u Bogu, jedno u Hristu. To možemo biti ako smo jedno, ako smo u dobru. Nije svako jedinstvo blagosloveno. Ima mnogo ujedinjavanja. Nažalost, neretko lakše i češće oko pogrešnog, da ne kažem i oko zlog, a evo Sveta Tri Jerarha nas podsećaju da je svaki čovek različit. Ne postoje ista dva otiska prsta, od Adama do danas i tako će biti do kraja sveta i veka. I ova tri svetitelja su bili različiti, ali su negovali vrlinu, negovali istinu u svome životu. Nisu se trudili da sebi obezbede konforan život, da žive na račun tuđega truda, da drugi rade, a oni uživaju. Ne, nego su bili podvižnici! Svako od njih je imao poseban dar i talent i umnožavao je ono što je on dobio najbolje što se može i najviše što se može. Nije sebe poredio sa drugima, nego je poredio sebe današnjeg sa sobom jučerašnjim i sebe onakog kakav jeste, sa onakim kakav treba da bude. I zato je svako mogao biti prosvećen blagodaću Božjom da razume tajnu i smisao postojanja da je čovek ljudsko biće stvoreno za večnost.
U ovoj Bogosloviji ova Sveta Tri Jerarha su pokrovitelji iz razloga i iz činjenice da su ova trojica bili bogoslovi tzv. Zlatnog četvrtog veka hrišćanstva. Veliki umovi Crkve, a i pokazujući da je prosveta i prosvećivanje ne spoljašnja umna kategorija pre svega, ne skupljanje znanja i informacija, ne plod intelekta, ne plod čitanja knjiga, nego upravo plod Duha Svetoga, dar Duha Svetoga kojeg ima tamo gde postoje trud i podvig da negujemo dobro, da negujemo vrlinu, da negujemo čestitost. Baš ono i onako kako verni narod kroz vekove ovde čini. Bogoslovlje je istinska prosveta i prosvećenost, prosvećenost srca i uma. Dakle, dolazi iznutra, pa onda ta svetlost unutrašnja prosvećuje ono što je spolja i znanja i knjige i sve ostalo prosvećuje.
Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da baš kao što smo danas sabrani u molitvi u veri u Hrista, u ljubavi, u međusobnom razumevanju uvek budemo takvi, da budemo jedan i jedinstveni narod, narod Božji, jer u tom jednistvu sa Bogom otvaraćemo sebe i svoja srca za sve, za čitavu tvorevinu, za čitavu tvar. Razumećemo i vrednost prirode, tvorevine Božje i čitavog Kosmosa. Neka bi Bog dao da sabirajući se znamo da je važno da budemo dobri, da budemo vrlinski ljudi, da budemo čestiti, da budemo spremni da ispunjavamo zapovesti Božje kao unutarnji zakon našeg postojanja, a ne kao nešto što nam dolazi spolja i nameće nam se i sputava nas. Da Bog da i ovde i širom Dalmacije, ali i izvan nje, da uvek slavimo, proslavljajući svete pretke naše, Jednoga u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha Boga, svagda sada i uvek i u sve vekove, amin. Srećan i blagosloven praznik! Radujem se veoma što vidim da ima mnogo dečice. Ko nije u svojoj duši kao dete, taj ne razume tajnu života i ne razume tajnu Hristovu. Pozdavljam svu decu i naravno sve goste koji su poreklom odavde, rasejani su, ali su došli sada. Da što češće ovde dolaze, a one kojima je Bog dao da ne samo da su se rasejali negde, nego uspeli nešto i da steknu, da razumeju da je Bog njima dao da i oni mogu dati. Da daju najpre ovde i na ovim prostorima, tako što će gde god je to potrebno ostavljajući svoj trag, dizati iz pepela ono što je razoreno i porušeno, jer tako će dizati sebe i svoje duše, a istovremeno dizaće se i ovde žive ikone Božje. Živeli i neka sve Gospod blagoslovi!
Izvor: SPC
Audio: Slovo Ljubve
