Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 4. decembra 2023. godine, na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, svetom arhijerejskom Liturgijom u manastiru posvećenom tom velikom prazniku u Beogradu.
U toku svete Liturgije, patrijarh Porfirije je rukopoložio g. Željka Jovanovića u čin đakona.
Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija izgovorena 4. decembra 2023. godine, na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, na svetoj arhijerejskoj Liturgiji u manastiru posvećenom tom velikom prazniku u Beogradu
Braćo i sestre, blagosloveni smo danas! Blagosloven je čitav ljudski rod, jer danas slavimo ono što se zbilo u jerusalimskom hramu kada je Majka Božja, Presveta Bogorodica, imala svega tri godine. Dnes blagovoljenija Božijeg predobraženije – pevamo u troparu današnjeg praznika. Danas, tj. na dan Vavedenja, otkriva se tajna plana Božjeg. Otkriva se kakav je naum Božji o ljudskom rodu, o nama, jer je Presveta Bogorodica sa svega tri godine uvedena u hram i posvećena Bogu. Uvedena je na mesto na koje je u hramu samo jedamput godišnje ulazio sveštenik da bi čitao molitvu za očišćenje, za izmirenje izabranog naroda sa Bogom. A evo, Presveta Bogorodica biva uvedena u Svetinju nad svetinjama, biva uvedena jer je Ona predodređena da bude Svetinja nad svetinjama, da bude mesto na kome će se zbiti spasenje ljudskog roda.
Čitav ljudski rod ima slabost, ima nemoć, opterećen je gordošću kao izborom svakog pada i svakog greha. Ono što je Bog pripremio da mi gordeljivi – a gordost znači vera u to da možemo bez Boga, da možemo sami, da smo mi Bog – da mi takvi imamo šta da prinesemo Bogu kao zalog svog spasenja jeste Presveta Bogorodica toliko čista i prečista da može ući tamo gde niko ne ulazi i da On preko Nje može doći među nas, da može ući u maticu našeg života, silazeći sve do krajnjeg našeg odstupništva, sve do Ada, da može doći Onaj koji je stvorio svet i koji je nas stvorio po slici i prilici svojoj, koji nas je stvorio da bismo bili Njegova braća, da bismo bili učesnici lepota, radosti i punoće koje On ima. Ništa manje od toga je naznačenje zbog kojeg je Bog nas stvorio. Da nije tako ne bi se odrekao svega svoga da bi se sa nama poistovetio kako bi nas opet zagrlio. Ništa nije ostavio samo za sebe. Nema ni trunke sebičnosti. Ništa nije sačuvao za sebe što nije postalo naše u Njemu i u Njegovoj ljubavi. Evo, podario nam je i Presvetu Bogorodicu da bismo je imali kao uzdarje Njemu za ljubav Njegovu, da bismo i mi imali šta Njemu da prinesemo, a to je Presveta Bogorodica. Šta je suprotno gordosti kao izvoru svakog zla, svakog greha, svakog promašaja, svakog našeg posrtanja i našeg gubitka? Gordost, samoljublje, slavoljublje, srebroljublje – sve to jeste jedno te isto izraženo na više načina. To jeste osećanje da nam Bog nije potreban, da možemo sami, da možemo bez Njega, da možemo svojom pameću. To je stanje u kome samo onda kada nam ne ide kako treba pomislimo da nam Bog možda može pomoći, a blagodarenje, slavoslovlje, slavljenje Boga – to nam je nešto neretko strano. Suprotno gordosti – ono što nas vraća našoj zdravoj prirodi, ono šta nas vraća Bogu, što nas vraća sebi – jeste smirenje, smirenje koje se ne može steći bez sveukupne posvećenosti Bogu, što ne znači odustajanje od svakodnevnog života, od stvaralaštva, od kreativnosti, od brige da imamo krov nad glavom, da imamo postelju u kojoj možemo da se odmorimo, da imamo tanjir u kome ima dovoljno hrane da se nahranimo.
Posvećenost Bogu ne znači to o čemu nam svedoči i današnje Jevanđelje u kojem vidimo imamo dve sestre. Jedna služi, prinosi sve što je potrebno da Gost koji je došao u kuću, a to je sam Gospod, bude opskrbljen svime što je potrebno da se oseća ugodno u kući, u domu dveju sestara, a druga sedi kod njegovih novu i sozercava, udubljuje se u tajnu Ličnosti koja je tu prisutna. I žali se ova što služi govoreći: Ja sama prislužujem Tebi i zamaram se, a moja sestra sedi kod nogu Tvojih i ni u čemu ne pomaže. I Gospod odgovara: Samo je jedno potrebno, nemoj da se trošiš na razne strane na mnogo. I neko će pomisliti da je dovoljno da neprestano sedimo pored ikone Hristove i Njega sozercavamo i ne radimo ništa drugo. Ovde je reč o celovitoj posvećenosti Bogu. Ovde je reč o molitvi. Ovde je reč o tome da je čovek jedno, jedinstveno i celovito biće i da se ne može podeliti na spoljašnje aktivnosti i unutrašnji život, kao i da onaj koji misli da spoljašnjim ispunjavanjem zakona Božjeg može biti savršen bez smirenja i bez molitve koja prožima svaku misao, svaku reč i svako delo, koja je disanje svakog čoveka koji veruje. Bez molitve nijedno delo, koje je posvećeno bilo kome, ne može doći do svog vrhunca i do svoje punoće. Dakle, treba i služiti, ali svako služenje bližnjem mora biti posvećeno Bogu najpre. Služenje bližnjem mora da bude posvećeno Bogu najpre. Služimo bližnjem, jer služimo Bogu zato što hoćemo da budemo blaženi, ne samo da slušamo Njegovu reč, nego i da je držimo. Potrebno je služenje bližnjem, učestvovanje u njegovom krstu, njegovom raspeću i njegovom vaskrsenju, ali to ne može biti ostvareno bez sopstvenog raspeća, bez svesti o tome da sve što činimo pripada Bogu i zato služimo jedni drugima, jer služimo Bogu. Služimo Bogu pokazujući i potvrđujući svoje služenje služeći bližnjem.
Presveta Bogorodica je najbolji mogući primer upravo tog celovitog, potpunog i čitavim svojim bićem posvećivanja sebe Botu. U tom predavanju Bogu stoji suprotno onome što je survalo čoveka, suprotno gordosti, samoljublju, srebroljublju i slavoljublju, a to je smirenje koje nema granica, smirenje koje podrazumeva da i onda kada ne razumemo, kada nam ništa nije jasno šta se zbiva u našem životu, kada nema logike po kojoj treba da otrpimo i pretrpimo poneko stradanje, gonjenje i klevete, jer smo sve učinili kako treba, po pravilima, po zakonu, po zapovestima Božjim i logično bi bilo – po logici ovog sveta – da očekujemo blagoslov i blagodat, da očekujemo lakoću i ugodan život. Međutim, logika ovog sveta ne može da smesti u sebe logiku ljubavi Božje, jer ljubav podrazumeva žrtvu i raspeće. Ona zahteva i strpljenje i smirenje. Da, važno je da ispunjavamo i držimo zakon Božji i reč Božju, ali da imamo smirenja, kao i strpljenje, da dočekamo da se Bog projavi onda i na način na koji On hoće kada je to nama najpotrebnije i kada je najbolje za nas, kada otkrivanje slave Božje i blagodati Njegove u našem životu neće biti iskušenje koje će nas odvesti u samoljublje i gordost.
Smirenje Presvete Bogorodice ide protiv svake vrste logike. Onog trenutka kada joj se anđeo javio na Blagovesti i kada je saopštio nemoguće, kada je saopštio neshvatljivo, kada je saopštio da će od Duha Svetog začeti, bilo bi logično da pobegne, bilo bi logično da pomisli da je to iskušenje, jer kako može da nesmestivi Bog bude smešten u utrobu ljudsku, kako može Onaj koji je stvorio svet postati stvorenje, kako može Onaj što nema ni početka ni kraja biti smešten u vreme i prostor. Međutim, Presveta Bogorodica budući da je imala smirenje, budući da je držala reč Božju, da je služila i da se molila neprestano, iako ne razume rekla je jednostavno: Neka bude po reči Tvojoj! Sva tajna duhovnog života sastoji se u tome da sve bude po reči Božjoj, da sve bude po blagoslovu Njegovom. Oče naš neka bude volja Tvoja… reči koje nam je Gospod ostavio da se njima molimo na to nas pozivaju.
Neka bi Gospod dao danas da slaveći Vavedenje Presvete Bogorodice uvek imamo Nju kao zaštitnicu, ali i kao primer za ugled, kao pokretač i da nikada ne zaboravimo to jednostavno Neka mi bude po reči Tvojoj i Slava Ti, Gospode, na svemu. Slava Ti Gospode sada ovde među nama, ali slava Ti i na nebu i u Carstvu Tvome gde si Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, amin!
Izvor: SPC
