Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 4. decembra 2021. godine, na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, svetom arhijerejskom Liturgijom u manastiru posvećenom tom velikom prazniku u Beogradu. Sasluživao je Preosvećeni Episkop istočnoamerički g. Irinej (fotogalerija). Besedu Njegove Svetosti Patrijarha prenosimo u celosti:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Braćo i sestre, neka je blagosloven i radostan današnji dan, i svi mi da smo blagosloveni molitvama Presvete Bogorodice, slaveći danas događaj uvođenja Njenoga u hram. Svi znamo jevanđeljski događaj, događaj iz istorije Crkve, događaj iz života Presvete Bogorodice, kada su njeni roditelji Joakim i Ana nju devojčicu od svega 3 godine doveli iz Nazareta u Hram Božiji u Jerusalim. I znamo da je tamo sa radošću, oduševljenjem i molitvom nju dočekao prvosveštenik Zaharija i, o čuda, uveo je u hram, u Svetinju nad svetinjama, u deo hrama koji je samo jedanput u godini ulazio prvosveštenik, i to na Dan očišćenja. Od tog trenutka, pa do Uspenja Njenog, Presveta Bogorodica je sva bila u znaku poslušanja, smirenja, ljubavi i vere, u znaku spremnosti da uvek bude volja Božija a ne njena. Od tog trenutka pa do kraja svoga života Presveta Bogorodica je bezrezervno prihvatala božanski poredak sveta, tvorevine i svog mesta u tom božanskom poretku. A kroz nju je nama došlo spasenje, došao je Sin Njen, Bog Njen i Bog naš. Došao je Spasitelj naš Isus Hristos da bi nas Njome i u sebi jedamput za svagda sjedinio sa spasenjem našim i jedamput za svagda učinio građanima Carstva Božijeg. Carstva Božijeg, koje je realnost koja započinje ovde i sada, u istoriji, u koju svako ulazi svojim duhovnim rođenjem i koje se u punoći realizuje u budućem veku.
Presveta Bogorodica je čitavim svojim bićem, umom i dušom opredeljena za božanski poredak. A koji je to božanski poredak? On je nama u Crkvi otkriven, zapisan je u Svetom pismu, sačuvan i prenošen od Otaca do naših dana, i tako će biti do kraja sveta i veka. Taj božanski poredak nije ništa drugo nego činjenica da je Bog stvorio svet, učinio ga dobrim, da je kao krunu toga sveta, tvorevine, stvorio čoveka, to jest nas po svojoj slici i prilici. I takođe dobrim! Sve je stvoreno dobrim! Priroda, tvorevina, sazdana je da bude hram Božiji, da bude predukus Carstva nebeskog. I čovek u njoj da bude sveštenoslužitelj, da joj služi i da mu služi, da je kultiviše i da je uzvodi i uznosi zajedno sa sobom u budući vek. Zato će Apostol Pavle reći o sponi između čoveka i prirode, da i priroda uzdiše za sinovima Božijim kako bi bila spasena (Rim 8, 19). I priroda ima potrebu, kao ljudski rod, da bude poslušna Reči Božijoj. „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt 5, 48), jer kroz savršenstvo čovekovo, kroz njegovo usavršavanje, kroz svete ljude, sve oko njih postaje sveto pa i tvorevina Božija. Čovek je, dakle, stvoren da bude sveštenik svuda i na svakom mestu. Svako od vas je sveštenoslužitelj, jer tamo gde smo na osnovu svoga dara i svoga talenta, na osnovu onoga što smo dobili od Boga – on, ja, vi i svako od nas – svi mi možemo uzrastati i postajati svetim, i sobom osvećivati to mesto kroz ono čim se bavimo, tako što ćemo sve činiti kroz molitvu i uznositi u slavu Božiju; kako bi onda svaki pedalj, svaka stopa na kojoj stojimo postala oltar Božiji sa kojeg se uznosi molitva.
Božanski poredak znači da je Reč Božija zakon po kojoj živimo, po kojem smo pozvani da živimo. Čudimo se otkud konflikti u nama, otkud smućenje u našoj duši, umu. Čudimo se otkud frustracije, strahovi, nesigurnost, otkuda to da se bezbroj puta noću budimo i preznojavamo, a čini nam se da je sve u redu i da živimo kako treba. Naravno da sva iskušenja i problemi sa kojima se suočavamo, a za čije poreklo ne znamo, dolaze iz jednostavnog razloga, zbog toga što narušavamo božanski poredak, što jevanđeljske zapovesti nisu koordinate po kojima živimo. Zato što unosimo svoja egocentrična, samoljubiva, konformistička tumačenja u te zapovesti Božije. Zapovest te poziva na odricanje, zapovest te poziva na ono što je iskazala Presveta Bogororica – „Neka bude po reči tvojoj!“ (Lk 1, 38) – ili što sami izgovaramo svakodnevno u molitvi Oče Naš – da bude volja tvoja. Zapovest nas na to poziva, ali samim tim, ukoliko je poštujemo, ona osigurava i obezbeđuje mir u duši, harmoniju, i otuda, neustrašivost pred bilo kojom pretnjom i opasnošću.
Pitamo se otkuda među nama nerazumevanje, zašto smo isključivi pred svojim bližnjima, zašto želimo ono što njima pripada, zašto im zavidimo, zašto ih osuđujemo, zašto im sudimo i presuđujemo. A to onda opet povratno stvara nemir na nemir u našoj duši. To je duhovni zakon, može da kaže ko šta hoće, može da misli ko šta hoće, ali to je duhovni zakon. Ako želiš tuđe, ako mrziš, ako si sebičan, ako su strasti, egoizam, egocentrizam ono na čemu zidaš svoj život, duhovni zakon neumitno donosi disharmoniju, nemir, strahove, frustracije, svaku vrstu konflikata u tvojoj duši. I otuda ne treba da nas čudi zašto je to tako, jer opet iznova narušavamo božanski poredak.
Šta reći o našem odnosu prema prirodi koja nam je data da njome upravljamo? Data nam je da s njom živimo u harmoniji, da je poštujemo, a onda kada otimamo od nje, kada je ne poštujemo, kada se ponašamo ne duhovno nego isključivo gledajući eksploatatorski na to što smo dobili kao dar od Boga, ponovo će nastati nemir jer se priroda sveti. Dugo trpi, ali pamti i kad tad uzvraća. Čudimo se virusima, raznim drugim nedaćama kroz koje prolazimo. Znate li šta znači virus? To znači otrov. A i on nastaje kao bumerang koji nam se vraća kada narušavamo božanski poredak. Mi smo virus. Mi smo jedini u tvorevini Božijoj koji narušavamo božanski poredak, i otuda, narušavajući ga, mi sami žanjemo sve unutrašnje, lične i međusobne, zajedničke nemire.
Presveta Bogorodica, braćo i sestre, koju svakoga dana na razne načine slavimo, kao svoju majku, kao onu koja nas razume, koja časa ne časi kada joj se smirenjem obratimo da nas zastupa pred Bogom i koja neretko, tamo gde ima smirenja, gde ima vere, svojim zastupništvom i svojim molitvama pomaže, ona pokazuje da samo onda kada nam je Bog na prvom mestu možemo reći neka bude volja Tvoja, neka bude po reči Tvojoj, neka bude blagosloveno Gospode. Kako to nije tako, imaćemo kalkulacije, svoje računice, pokušavaćemo da izigramo zapovest Božiju, zapovest Jevanđelja, da ih upodobimo svojim pretpostavkama, svojim predrasudama, da ih uklopimo u svoj koncept, da kažemo da Bog neće od nas ono što ustvari hoće. Nego, da Bog hoće ono što mi hoćemo, a neće biti da je tako.
U današnjem Jevanđelju čuli smo priču o Marti i Mariji koja se savršeno uklapa u ličnost i život Presvete Bogorodice, a nama savršeno pokazuje koji treba da je naš putokaz. Dve su, dakle, sestre služile Gospodu, svaka na svoji način. Jedna mu je služila praktično, a druga gledala u Njegovo lice, kod nogu Njegovih, sozrcavala Tajnu Božiju i tajnu ljudsku. Nijednu od njih Gospod nije odbacio. Jer, onoga trenutka kada mu se požalila sestra koja mu je služila praktično, donevši hranu, vodu i sve što mu treba – kada se pobunila i rekla: „Ova moja sestra, koja je kod tvojih nogu, ništa ne radi!“ – On je na to kazao da je ona „bolji deo izabrala“, jer je čitavim svojim bićem bila usredsređena na Njegovu ličnost. I jedno i drugo je potrebno, braćo i sestre, i naš praktični rad i život i socijalna delatnost.
Govorio sam nedavno u jednom hramu o tome da Crkva nije, pre svega, i primarno, socijalna, ekomomska ili politička ustanova. Nego, da mi dolazimo u Crkvu da bismo videli lice Hristovo, da bismo bili kod nogu Njegovih. Zato dolazimo u hram Božiji. A onda kada se čitavim svojim bićem prikujemo za njega, dobićemo meru, kriterijum, najbolji mogući način kako se baviti i svim ovim drugim delatnostima. Neko je to protumačio da patrijarh kaže kako se ne treba baviti socijalnom delatnošću. Bravo takvome, kako li je to protumačio iz ovakve postavke!? On je samo protumačio sebe i svaki koji na taj način tumači ovu jevanđeljsku priču govori o sebi. Govori da njemu Hristos nije na prvom mestu. Govori, dakle, da njemu do Crkve nije stalo. Njemu je Crkva višak, ili u najboljem slučaju, njemu Crkva treba da bude oruđe, sredstvo za ostvarenje svojih ciljeva, ovih koje sam pobrojao. Tek kada nam je Bog na prvom mestu, tek kada smo kod nogu Njegovih kao Marija, kao Presveta Bogorodica, mi ćemo itekako dobro znati kakva treba da bude naša reč na svim poljima i oblastima života u zajednici u kojoj živimo. I svuda će biti, i treba da je bude jevanđeljskom solju, a ne ostrašćenim umom, rečju i srcem nepreobraženog čoveka.
Današnji nas praznik, braćo i sestre, podseća na tu priču, a Presveta Bogorodica na to da se u Hristu preobrazimo i preobražavamo. A onda preobraženi i preobražavani u Hristu čistim srcem, prosvećenim umom na najbolji mogući način doprinećemo i doprinosićemo na svakom polju, na svakoj stopi, na svakoj tački na kojoj se budemo nalazili, jer ćemo tada biti zaista istinski i pravi sveštenoslužitelji. Zajedno sa Hristom služićemo Njegovu tajnu, tajnu Spasenja svoga, ljudskog roda ali i čitave Tvorevine. Neka bi zato Gospod dao, da obraćajući se Presvetoj Bogorodici neprestano Njome i Njenim molitvama živimo, da Njenim molitvama naša volja bude spremna da služi božanskom poretku, da služimo Reči Božijoj, da nam Jevanđelje bude zakon koji ustrojava naš život, kako ne bismo dozvolili da na bilo koji način ovaj svet povuče Crkvu, da se ona saobražava svetu, da se udvara svetu, nego upravo obrnuto, da svet pretvaramo u Crkvu i preobražavamo ga, kako bismo onda slaveći Presvetu Bogorodicu, zajedno sa Njom i sa svima Svetima, slavili i ime Božije, Jednoga u Trojici živoga Boga, Oca, i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova! Amin!
Izvor: SPC
