ODLAZAK POSLEDNJEG PRIZRENSKOG UČITELJA
Nikada nije propustio nijedan čas, nije imao nijedan dan bolovanja, a u školi u Drajčićima predavao je 38 godina. Kad je ostao sam i kad su srpska deca napustila mešovito srpsko-muslimansko selo Drajčiće, njegova škola se ugasila
Kuća mi je sama, govorio je u bolnici, u crkvi, kod prijatelja i najbliže rodbine poslednji prizrenski učitelj Toma Tomić. Ostao je posle bombardovanja 1999. godine u svom selu Drajčićima, visoko iznad Prizrena, na Šar-planini, i od tada do prošle nedelje, kada je preminuo, svojim životom i svedočenjem čuvao istinu o svojoj kući, o svom kraju, o svojoj školi i životu koji se drži o tankoj niti između opstanka i nestanka.
Poslednji prizrenski učitelj je živeo 95 godina i u te godine stao je čitav jedan vek tuge i radosti, pobeda i poraza, sreće i samoće.
Otkrili smo ga odmah posle rata i shvatili da Uča govori jezikom koji razume ceo svet i da finski oficir Kfora, nabildovan i zategnut, u srpskoj starinskoj kuli na vrhu Šar-planine, razume šta priča taj starac – kakve probleme ima i šta se desilo sa njegovim narodom.
Rođen i odrastao u porodici koja je učestvovala u balkanskim i Prvom svetskom ratu, Toma je svoju sobu, posle smrti supruge Rosande, pretvorio u porodični oltar, mali muzej porodice i čitavog kraja. U taj prostor, u planinskoj kuli, sa pogledom na surove vrhove, dolazili su ljudi iz Amerike, Australije, Švajcarske, Velike Britanije… I svi su u njemu videli da čuva tri stvari: porodicu, školu i svoj narod.
„Svako od nas slavi svoj Vidovdan, pa evo i ja u svom domu”, rekao je jednom za „Politiku” dok je pozivao da čestita praznik. Ovaj usamljeni starac je bio sagovornik svih nacionalnih medija, a za 85. rođendan sa Radio Beograda stigla mu je čestitka u kojoj između ostalog piše: „Zauvek ćemo pamtiti vaš primer dobrote, poštenja, vrednoće, pristojnosti, istrajnosti i dobrog duha. Vaš Radio Beograd!”
Možda se u ovom pismu najtačnije ocrtava lik čoveka u potpunoj izolaciji koga je razumeo svet, a i on je razumeo svet. U njegovoj zaostavštini nalaze se i pisma sledećeg sadržaja, na sveže naučenom srpskom jeziku: „Ja sam veoma srećna u Švedskoj, ali mi s vremena na vreme nedostaje Kosovo, posebno Drajčići. Nadam se de ćemo se uskoro ponovo videti. Sve najbolje, Helene.”
U nekoj od poseta jedan Britanac je dugo ostao kod učitelja Tome i popio neku čašicu šljivovice više. U povratku iz Drajčića spustio se sa kolegama u Sredačku župu, gde se nalazio kontrolni punkt nemačkog Kfora. Ogorčen zbog situacije koju je video, i zagrejan šljivovicom, odlučio je da nemačke vojnike pozdravi nacističkim pozdravom sa uzdignutom i ispruženom desnom rukom. Razume se da je saslušavan i ispitivan, ali je to bila pobuna protiv logora i geta koji su čuvali i koji nisu sačuvali nemački vojnici.
„Ostavljao je utisak na ljude koji ga možda prvi put vide u životu ili uopšte ne dele njegovo mišljenje. Nikad se nisam pokajao kad sam nekog upoznao sa njim. Posle takvih muhabeta i poseta u sebi sam pomišljao i govorio: Uča je ponovo osvetlao obraz pred svetom”, kaže Nenad Talić sa Štrpca, koji je radio u međunarodnim organizacijama na Kosovu i dodaje da je imao talenat da prepozna dobro.
„Sloboda će doći iznenada, to mi je nedavno rekao”, seća se Talić.
Nikada nije propustio nijedan čas, nije imao nijedan dan bolovanja, a u školi u Drajčićima predavao je 38 godina. Kad je ostao sam i kad su srpska deca napustila mešovito srpsko-muslimansko selo Drajčiće, njegova škola se ugasila. Albanska Oslobodilačka vojska Kosova je 1999. godine okupila Muslimane u lokalnoj džamiji i naredila da njihova deca, koja gotovo i ne znaju albanski, idu u selo Mušnikovo i nastavu pohađaju na albanskom jeziku, po novom kosovskom sistemu. Škola je ostala sama, a meštani dve vere jednog jezika i zajedničkog porekla gotovo prekidaju komunikaciju.
Učitelj Toma je brinuo o svakoj stolici, polomljenom staklu i o tome da održi prijateljstva sa onima koji nisu okrenuli glavu od Srba. To su bili i, zauvek, ostali Muslimani susednog sela Gornje Ljubinje. Kod njih se ide u prodavnicu, od njih se telefonira, oni prave sanduke za umrle Srbe u Drajčićima. Učitelj Toma im je napisao i posvetio pesmu.
Došli su mu na sahranu, na groblje koje se zove Zborište. To je planinski prevoj i vidikovac, jedan od najlepših na Šari – mesto za zbor, zborenje i razgovor. Tu su mu došli tihi i svečani, odmah pored je i muslimansko groblje.
Negde krajem 2013. godine počela je Učina borba za školu.
„Evo, gledam kroz prozor kuće i ne mogu da se smirim. Srušili su krov škole, bojim se da reagujem. Ne mogu ništa da uradim, od bola ne mogu da odem tamo jer ću umreti na licu mesta”, javljao je i plakao dok je govorio za „Politiku”.
Kosovske prosvetne vlasti rušile su srpsku školu staru 109 godina. Srbi su 1904. u Osmanskom carstvu poklanjali zemlju za nju, ona je bila zaštićena zakonom. Učitelj Toma je, ipak, uspeo, svojim glasom i bolom, da spasi njene zidove i spreči konačno uništenje.
Sveštenik Aleksandar Našpalić služi opelo na Zborištu. Zna učitelja, kao i većinu prizrenskih staraca od 1999. godine, zna njegovu tvrdu reč i tešku staračku samoću onih koji nisu napustili zavičaj i poziva Vanju Pužića, predsednika Crvenog krsta sa Štrpca, da govori o učitelju.
„Uča je znao imena naše rodbine, znao je kako se zovu deca i unuci njegovih prijatelja, znao je šta ih muči, kakve ispite polažu. Bio je deo naših porodica”, rekao je Pužić. Upravo njemu je, pre nekoliko godina, Uča predao pismo, kao neku vrstu životne oporuke, i naslovio ga sa: „Amanetno pismo”.
Kad su ga otvorili, u njemu su bila naša imena, kao molitva i kao opomena da je istinski Učitelj zauvek u školi i da nas je pretvorio u svoje đake.
„Telefon mi pokazuje da smo na Zborištu”, kaže Nenad Talić, dok izlazimo sa groblja i ostavljamo Uču, a život pokazuje da ne možemo zaboraviti poslednjeg prizrenskog učitelja i da ga neko od prisutnih sigurno nasleđuje.
Živojin Rakočević
Izvor: Politika
(Foto Ž. Rakočević)
