Fot Mitropolita Monah Ignatie Alekseev

Митрополит Амфилохије-Фотографија: монах Игнатије Алексеев

„Слуго добри и вјерни… уђи у радост Господара свога!”

Име: 30.12.2020 . MITROPOLIT GODISNJICA; Опис: Митрополит-годишњица Тип: audio/mpeg

На данашњи дан прије тридесет година, 30. децембра 1990. године на празник Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, новоизабраног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона пећког др Амфилохија Радовића у трон славне Зетске и Црногорске митрополије увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле.

Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће као пастир и духовни отац чинити наредних тридесет година.

“Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску…  Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености, у временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар.

Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима.”

И тако је тридесет година овај истински миротворац и свјетлоносац мирио завађене, мртве сахрањивао, видао ране повјерног му народа страдалне и Богом спасаване Црне Горе, али и шире јер скоро да нема мјеста на кугли земаљској гдје није стигла његова апостолска нога и ријеч Божија коју је сијао.

Својом љубављу и трпљењем, христоносним свједочењем вјере вратио је народ у цркве, обновио око 700 цркава и манастира, свештенство и монаштво, Цетињску богословију…  вратио Црну Гору себи самој. Умножио је таленте којима га је Бог богато обдарио, и посијано сјеме дало је плода.

Последњу годину свог земаљског живота провео је закрштавајући Црну Гору крсним ходовима у којима су били и млади и стари, и они који су годинама били старији од њега, али и дјеца у родитељском наручју. Ушао је у сваки град, дом, њиву, школу…. Сви су вољели и знали Ђеда и са њим бранили и одбранили светиње и вјечито људско достојанство јер, како је говорио, човјек није створен за пролазни, ништавни и пропадљиви свијет, гдје данас јесмо, а сјутра нијесмо, већ за вјечито људско достојанство, вјечити и непролазни живот.

Тридесет година његовог столовања на Трону цетињских митрополита су заправо године његовог благословеног страдања, захваљујући којем је свој народ извео из ропства и увео у обећану земљу: Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожништва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета! (последње Митрополитово јавно обраћање – 9. октобар 2020. године Клинички центар ЦГ)

И последње дане свог земаљског живота као митрополит црногорски, провео је дијелећи судбину свога народа, носећи крст страдања од нове пошасти која је завладала свијетом. Господ га је пропознао и уписао у књигу вјечнога живота, добио је признање због кога вриједи и родити се и умријети, како му је и пророковао наш Свети патријарх Павле, уводећи га у трон цетињских митрополита: Слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господа свога.

Весна Девић

***

Поводом 30. година од устоличења Митрополита Амфилохија, подсјећамо на бесједу Његове светости Патријарха српског г. Павла изречену приликом његовог увођења у трон цетињских митрополита, приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија, као и слово академика Матије Бећковића. Такође, доносимо и интервју који је блаженопочивши Митрополит Амфилохије дао поводом пола вијека свештеничке и тридесет три године епископске службе, као и његово последње јавно обраћање 9. октобра ове године из Клиничког центра ЦГ.

Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г.

Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије!

Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе.

Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28).

Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9).

Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.

Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде.

Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању.

Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара свога!”

Амин.

Цетињски манастир, 30. децембар, 1990.

(Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25)

 ***

Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских

Ваша Светости,
Поштована браћо у служењу Господу,
Архијереји Цркве Православне;
Господине Предсједниче Црне Горе,
Драга браћо и сестре,

Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита.
Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци.

То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока.

Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!”

Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој:

О преблаги тихи Учитељу
Слатка ли је света бистра вода,
С источника Твога бесмртнога…

Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове.

Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека.
Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима.

Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник.

Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом.

Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ.

То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно!

Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство!
Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима.

То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду.

Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице.

Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета.

Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека.

Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар.

Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима.

Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу.

Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена.

Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви.

Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот…

Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима…

Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског.

Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима.

Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске.

Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош.

Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници.

Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу.

Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба.
Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог.

Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници.
На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита.

Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања.

Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу.

Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“

Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!

Цетињски манастир, 30. децембар, 1990.

***

Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита

ЛИСТ СА ЦРНЕ ГОРЕ

Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање.

Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво.

Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство.

Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић.

Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен.

Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру.

Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих.

Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“

Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи.

Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале.

Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама.

У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат.

И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи.
Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту.

Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену.

„Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић.

У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије.

Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама.

Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене.

То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву.

Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу.
У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета.

И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати.

Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине.

30. децембар 1990. Цетиње

 

Педесет година свештеничке и тридесет три епископске службе Митрополита Амфилохија

21. јул, 2018. љета Господњег

 

На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија прије педесет двије године, 21. јула 1968. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију, грчкој покрајини Кефалонији, рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Владика Амфилохије више пута је истицао да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу.

На празник Светог Прокопија, поводом јубилеја пола вијека свештеничке службе, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је за Радио Светигору говорио о свом рукоположењу, сусрету са Грчком, пастирском искуству, првој парохији, сусретима са великим грчким оцима и проповједницима тога времена, касније препознатим као Светим старцима, познанствима са људима попут Александра Солжењицина…

–  Иако сам напунио 80 година рекао сам Господу ” Немој ме дирати док не вратим крст и Цркву Светога Петра Другог и његове мошти у цркву на Ловћену”. Онда имамо и Цркву Светог архистратига Михаила на Превлаци и Цркву Свете Тројице на Цетињу. Те три ствари су ми још на срцу – казао је том приликом Високопреосвећени Митрополит у разговору са протојерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником Радио Светигоре, на који вас овом приликом подсјећамо.

***

Благословите! Какви су били утисци Вашег сусрета са православном Грчком тих 60-их година прошлог вијека?

Бог да благослови молитвама Св. великомученика Прокопија. Па, просто се чудим да је прошло 50 година од тога дана и тог чина. Претходно сам рукоположен за ђакона у Манастиру Св. Герасима Кефалониског, великог светитеља и просветитеља, уочи празника Св. Прокопија у Аргостолију – градић у Кефалонији. Рукоположио ме Митрополит Прокопије, који је одиграо значајну улогу у мом животу. У то вријеме, 1966. године, дошао сам из Рима (Италије) у Грчку и био сам на распећу. Морам да кажем, није ми се враћало у комунистичку Југославију него сам онда чак и бацио југословенски пасош и добио сам бласе-пассе – емигрантски пасош, благодарећи управо Митрополиту Прокопију. Ту је била његова школска другарица Зоифронопулу која је била наш велики добротвор и пријатељ, а послије је била монахиња – игуманија Манастира Св. Тројице у Атици. Она се прво упознала са бившим захумско-херцеговачким владиком Атанасијем, који је био тамо прије мене. Долазила је у Руску цркву гдје је он служио, код њега се исповиједала и преко њега чула за оца Јустина. Послије је сваке године ишла у Ћелије и то тајно. Иде до Беча па се врати у Београд, гдје је увече сачекају и возе до Ћелија. И једне године тако, она се тамо и замонашила и добила име Јустина, по оцу Јустину. Увијек нам је доносила и писма од оца Јустина. Тајно, то се није ни знало. Студирала је заједно са Прокопијем, послије је у гимназији била професор вјеронауке деценијама. И тако, преко њега сам упознао Митрополита Прокопија. Он ме подржао и максимално помогао пред државним властима, јер је био војни свештеник и духовник у своје вријеме. Тако, благодарећи томе, ја сам доспио и до Кефалоније. Тамо сам прибројан као монах, када ме је замонашио тајно.

Ви сте још у Риму одлучили да изаберете монашки позив?

У Риму сам одлучио и онда написао писмо оцу Јустину. Послао ми је одговор на то писмо муњевито. Његова чувена реченица из тог писма, коју стално понављам и себи и многима које ја сад монашим: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности”. То је његов одговор мени који сам био у Риму. Послије сам ја дакле, са његовим благословом отишао у Грчку. Тако се то догодило 1966, а онда сам 1967. тамо пријавио докторски рад. Ту смо једно вријеме боравили код Константина Гејлиса. Био је то један свештеник, дивни старац и сад је жив. Породични човјек, и Ана, његова супруга, дивна честита жена. Основао је чак и манастир. Послије смо боравили у Св. Параскеви, то је  мала једна  кућица у којој смо годинама послије боравили Атанасије и ја.

То је у Атини?

У Атини је све то било, да у тој кућици ме Прокопије и замонашио 1967, наравно по благослову оца Јустина. Онда сам се 1968. тамо уписао, кад сам се замонашио, да сам сабрат манастира Кипуреон. То је манастир на мору у Кефалонији и то је једини манастир у којем сам званично као монах уписан. Зато кажем, да бих највише волио кад би знао када ћу да умрем да одем тамо да се упокојим у том свом манастиру Кипуреон. У том манастиру је био монах Јевсевије па он каже ,,Кад ћеш доћи, кад ћеш се покајати, да дођеш у свој манастир – у манастир свога покајања”.  Иначе игумани тога манастира су и раније у турска и млетачка времена често ишли у Русију и имали живе контакте са Русијом, доносили помоћ манастиру, Кефалонији и другим мјестима.

Дакле то је 68. година на Светог Прокопија, прије 50 година. Онда по благослову Прокопија сам рукоположен у Аргостолију. И ту сам служио првих 40 Литургија и сваке године преко љета сам ишао у тај свој манастир, поготово док је био Прокопије. Послије су га оптужили да мошти Светога Герасима Кефалонијскога дијели, а изгледа да сам га и у томе наслиједио, јер и мене сад оптужују да овдје девастирам културно благо Црне Горе. А он је имао бескрајно поштовање према моштима. Као и мене кад смо мошти Св. Василија носили из Ерцеговине, то су били читави написи, ко то смије да носи Св. Василија у његово село и у Тврдош – који је био његов манастир. Али то се сад показало да је историјски догађај и да је благодарећи том преносу моштију, Никшић постао други град. Кад смо се враћали била је она провала облака, а цио Никшић изашао. И данас ми је пред очима та слика и она дјеца на кољенима и оно што кажу, киша пада из неба из земље, а народ очекује и цјелива Св. Василија. И тако је ова литија постала најзначајнији догађај не само у Црној Гори, који у Никшићу окупи преко 30-40 хиљада људи сваке године у вријеме Св. Василија Острошкога. Тако дакле, тај боравак на Кефалонији ми је остао дубоко у сјећању, ту сам своје прве Литургије служио а народ на Кефалонији је диван, изузетан, честит и побожан.

 Гдје сте стекли то прво пастирско искуство као јеромонах, имали сте и парохију?

Као јеромонаха одатле, пошто сам био на постдипломским студијама у Атини са благословом Кефалонијског, примио ме Митрополит Никодим Атички у своју Митрополију за свога крилика и поставио у село Коропи гдје сам једно пет година био парох. Крстио сам и вјенчао тамо на десетине стотине Грка и данас ме тамо сматрају својим попом. Онда су говорили “То је наш поп Црногорац”. Ови моји лишавају ме назива да сам Црногорац и нападају, чак ме проглашавају за окупатора а ено да оду сад у Коропију, гдје сам ја обишао све те домове, сви се сјећају попа Црногорца ,,папас Мамавруниос” .

 Је ли била велика парохија?

Велика парохија, 25 храмова има у том градићу  и околним селима. Ја сам ваљда први свештеник који је сам све те храмове опслуживао у то вријеме и по томе ме памте. Код њих је такав обичај да породично иду, отворе цркву, припреме све што је потребно за Литургију, тамјан, свијећу, припреме просфору и вино и све што треба, тако да само дођеш. И онда и награде, наравно, свештеника. То је народ побожан.Ту сам провео тих пет година а шесту годину сам био проповједник у Коропију – сусједно село гдје сам сваке недеље, нарочито за вријеме Великог поста по благослову Епископа, проповиједао народу. Народ се скупи у једну од тих цркава и у неку салу и онда сам ја држао проповијед. Тако да је у то вријеме, тај мој пастирски рад везан за Спату и за Коропију а онда исто тако и за манастир Св Тројице. Тамо је била мати Јустина игуманија постављена од тог истог Епископа. Она се упокојила прије неколико година,  али су тамо и данас сестре. Осјећам их као најрођеније, као своје овдје и њу такође. Бринула је о свима нашима који су долазити у Атину. Није било ни једног министра и предсједника Владе а да она није окретала телефон. Обећао сам јој кад умре да ћу јој намјесто надгробног споменика подићи телефон…Сјећам се једнога из Македоније који је тамо побјегао у Сунио, одавде из Македоније са жељом да иде на Свету Гору. Али пошто је био из Македоније Грци нијесу хтјели да га пусте. Он  је дванаест пута пјешке бјежао из Суниона у Свету Гори, они га тамо нађу и врате назад. Посебно је о њему бринула. Послије су га ови наши Македонци кад се вратио отуда, није могао да оде на Свету Гору, овдје завладичили. Као Владика је умро. Чујем да о њему говоре као о Светитељу… и заиста је био Божји човјек…једна Божија душа.

Као врло активан јеромонах и проповједник имали сте прилику да се сусретнете и упознате са великим грчким оцима и проповједницима тога времена касније препознатим као Светим старцима?

То је био посебан благослов. Са најзначајнијим, да кажемо, духовницима двадесетог вијека удостојио сам се да се упознам. Да поменемо, старца Пајсија који је сада прибројан лику Светих код кога сам био. Управо те године кад сам рукоположен сам ишао код њега. Катунакија, то је испод Атона, доље гдје је он био. Ту су биле келије неких Румуна које су биле запустјеле. Он је први отишао да их обнавља и онда сам отишао код њега и био тамо недјељу дана и видио како живе прави светогорски пустињаци. Ја донио нешто рибе, послала за оца Пајсија и мене мати Јустина која се иначе исповиједала код оца Пајсија, преко ње сам га и упознао. Међутим, не једох ја те рибе, нити Пајсије…он је имао једног малог Снешка – маче и сваки дан кад он нешто тамо припреми, нема рибе за нас, али има за малога Снешка. Онда он каже: “Јустина шаље, не брини Снешко, биће рибе још”, и тако ту рибу поједе Снешко а ми је не пробасмо, ни ја, ни отац Пајсије.

Ту сам упознао и друге пустињаке тамошње, старца Јефрема а послије наравано и старца Порфирија који је такође, сад прибројан лику Светих, али он је служио у Атини. Код њега сам се исповиједао тамо испод Пендељиса, има један манастирчић којег је он обновио када је отишао у пензију из болнице. Онда и друге старце, старца Епифанија Теодоропулоса, дивног изузетног правника, најбољег канонисту којег је Грчка имала у последње вријеме. Написао је десетине књига из црквеног права. Био је духовни центар Света три јерарха гдје је он служио и гдје се народ сабирао код њега. Онда други изузетни људи. Старац Емилијан…њега сам упознао на Метеорима, он је тамо окупио братију и сестринство, па смо Атанасије и ја ишли тамо код њих и послије остали везани за њих ево и до данас, нарочито Атанасије. А и манастир женски Ормилије има око стотину педесет монахиња. Наше монахиње и манастири су везани за њих, нарочито Ћелија Пиперска. У мају ове године био сам код старца Емилијана. Он је једна изузетна  личност, има његових књига које су код нас објављене. На њега је Бог допустио искушење, он је непокретан као биљка. Мене је препознао, некога препозна и већину људи који му долазе, а и не долазе му много, сестре брину о њему. У таквом је стању отац Емилијан.

У то вријеме један од првих мојих сусрета био је са старцем Амфилохијем на Патмосу. Старац Амфилохије, један изузетни духовник који је био и мисионар, организовао је мисионарска братства и сестринства које и данас функционишу. Један од његових духовних синова је Амфилохије који је сада Митрополит на Новом Зеланду, мој добри пријатељ. Ја сам се исповиједао код њега, још онда нисам грчки баш најбоље знао. Знао сам оно са класичне филологије, па сам се са њим споразумијевао. Морам да признам да ми је то била најпотреснија исповијест коју сам имао у свом животу, оно што сам њему испричао. Дошао сам са Запада, па му онда причао, шта му нисам причао…рачунао сам забраниће ми да се причестим, рачунао сам даће ми неку епитимију а он каже: “Брате Ристо, да се причестимо сјутра?” Ја као да ме…што кажу, није ме могао боље помиловати старац Амфилохије. Онда смо његову слику однијели оцу Јустину. И кад сам питао оца Јустина за име, он је рачунао Григорије или Амфилохије, али је отац са Патмоса пресудио да добијем име Амфилохије Иконијски…јесте…тако да Амфилохије.

Онда и старац Филотеј са Самоса, једна изузетна личност. Велики духовник на острву Самосу који је тамо на једној планини живио. Ишао сам ја са њим тамо. Послије је још боравио у Атини један изузетан духовник старац Филотеј. Био сам код њега тамо на острву Самос, једне године сам био у његовој келији на исповијести. С једне стране у келији његов кревет а с друге гроб. Послије рекох “Старче зашто сте овај гроб овдје направили?” а он мени “Монаше Амфилохије, цијелог живота сам се трудио да никоме не будем на терет, него да сам бринем о себи. Е, сад кад бих знао, али нијесам ја толико свет да ми јави Господ кад ћу умријети, па намјесто да легнем овдје у кревет ја бих легао у гроб. Е, пошто то нећу знати, ваљда сам толико заслужио да ме премјесте из кревета, али да се много не мучите, да ме не носите него да ме одмах овдје смјестите”. Тамо је и сахрањен. Из тог гроба је узет старац Филотеј и стављен је овдје. Било је заиста дивних духовника…

Тако и старца Никанора у Хиландару и друга братија. Био је један монах наш одваде из Црне Горе, Куч, много интересантан старац. Он се послије упокојио, али старац Никанор који је 60 година провео тамо у Светој Гори, Хиландару, па је послије под старе дане дошао овдје и обилазио Далмацију, био је и у Црној Гори, манастиру Острогу, Србији. И наш Мирко Тољић, као млади студент је радио крстове по његовом налогу. Дивне дрвене крстове у које он стави дјелић моштију, дјелић од Христовог крста и те крстове послије је носио за Нови Сад, Краљево, Далмацију. Мислим да има један и у Ћелији Пиперској. Онда је носио и давао кад је био онај раскол са Америчком епархијом, али ме питао ,,Шта да радим, да ли да понесемо да није било контакта између званичне Цркве и Дионисија?” а ја му кажем “Ти си Светогорац, ти ћеш то знати најбоље”. Ено га један такав крст Старца Никанора у Новој Грачаници.

Онда кад сам био Епископ у Банату, негдје 1987-1988. године, ево старца Никанора који је тада имао близу 80 година и долазио је у манастир Раковицу, ту је боравио јер је био у болници због тешкоће са срцем. Обрадовао сам се. Ми смо тамо основали манастир Хајдучицу, наш Григорије, који је сад на Старчевој Горици, он је био први игуман тог манастира и то је  метох, не знам да ли сад садашње владике то памте, али то је метох манастира Хиландара. Неки од монаха су одатле отишли у Хиландар и остали на Светој Гори и то је био циљ, да се ту припремају монаси за Хиландар.  Дакле, и дође Никанор тамо код мене преко љета и каже ми ,,Владико ја дошао да тражим од тебе благослов. Имао сам намјеру да идем у Аустралију и однесем онај крст, ти знаш већ како ја правим те крстове. Мени љекар забранио и рекао ни случајно, па ја дошао тебе да питав што да радим?” ја му кажем “Гдје ти мене нађе жутокљунца, ти стари Светогорац, да од мене тражиш благослов” . “Нека то што си млад, ти си Епископ а ја то поштујем. Никад ништа нијесам урадио без благослова, без послушања у животу па нећу ни ово.”

Кад сам га упитао шта он мисли он каже “Ја бих да идем. Осјећам да је потреба нашег народа да одем тамо”,  пошто је и тамо био створен тај раскол. Па ја кажем “Шта ако тамо умреш, шта ћемо?”, а он каже “Ако умрем тамо, тамо ме сахраните, ако умрем у Светој Гори тамо, свуд је земља Господња”. Па рекох “Старче, ако ти мислиш да је то добро, што се мене тиче иди и ево ти благослов “. Он је сав био срећан, као мало дијете, што је добио благослов и отишао. Тамо је два мјесеца остао и умро, и ено га данас је једини Светогорац у манастиру Св Саве у Илајну, манастир  који је владика потоњи далматински и дабробосански Николај основао, у том манастиру он је сахрањен и ту су његове мошти. Тамо много народа долази и читају се молитве на његовим моштима, нарочито Грци. Они, Грци су препознали одмах и владика Иринеј који је био тамо а сад је у Америци, и он је чак предлагао Сабору да буде канонизован. Сматрало се на Сабору да је то прерано пошто га познају неке владике па, ајде сад, пошто га познају да не може бит светац…да.  Па и Патријарха Павла сви знамо, али нема никакве сумње, нема  дилеме да је светац. Ено већ на ВМА кад сам га ја оне године замјењивао, онда смо урадили тамо капелу на ВМА која је посвећена Луки љекару војнојасеничком, то је по мом благослову, и ту су га већ насликали са ореолом, питао ме иконописац, рекох насликајте. У низу цркава, ено Св. Димитрија у Митровици и овдје код нас у Храму Христовог Васкрсења и другде.

Народ то најбоље препозна.

Народ и не само код нас, већ свуда у православљу. Тако и за старца Никанора дивног Божјег човека. Сећам га се у Хиландару. Он је први увијек био на јутрењу које на Хиландару бива тамо послије један сат по нашем, онда цијелу ноћ на службу, последњи он излази из цркве, то се знало. Старац Никанор је био веома поштован у Светој Гори. Онда је и овдје оставио трага као и други Светогорци који су се тамо подвизавали па су онда дошли овдје. Ено Свети Рафаило Банатски у Банату у данашњем Зрењанину гдје су његове мошти, који је канонизован. Ја сам штампао књигу о Светом Рафаилу са његовим житијем и службом. То су све те дивне личности, заиста велики Божји благослов је за мене боравак на Хиландару.

Нарочито је то велико кад упоредите стање какво сте оставили у тадашњој безбожној Југославији.

Е, па то је, хвала Богу, за мене спасоносно, буквално је безбожништво владало. Морам да признам и да исповједим, а зашто да не, ја сам имао и намјеру да останем у Грчкој, Светој Гори, али нисам хтио по својој памети него сам написа оцу Јустину писмо “Моја жеља, али нећу без благослова вашега” а он мени одговори “Ти треба да се вратиш, ви треба да се вратите овамо, па како нама тако и вама”.

Што је за вас била једна врста казне?

Па у том тренутку искрено речено да, али сад сам благодаран Богу што сам га послушао.

Колико је, говорим о вашој свештеничкој служби која, хвала Богу, траје са великим плодовима и даровима 50 година, сусрет са тим старцима различитих дарова, различитих карактера природе, колико је утицао на формирање ваше личности, мисије?

Па од огромног је значаја. Почевши са оцем Јустином, кога сам срео кад сам био у Београду 1959. године први пут, када се монашио садашњи Атанасије, па смо ишли преко Лелића гдје је рођен владика Николај. Сјећам се иде Јустин као срна, па га питам “Оче, што ви волите срну?”  писао је чувени есеј Срна у изгубљеном рају а он каже: “Много волим срну” и заиста јесте чудесна животиња. И тај сусрет са њим, наравно је пресудан за то вријеме кад смо у Београду били на удару. Наш факултет је био проскрибован, нико није смио доћи. Тек су негде касније почели мало да долазе неки од наших интелектуалаца који су сад црквени, али онда нису смели да долазе на факултет. То вријеме, тај притисак страховити  комунизма и све те идеологије бољшевичке, онда проучавање богословља и све то што се догађало и сусрет са тим правим људима истинске дубоке – доживљене вјере а не просто књишке вјере, то је од огромног значаја.

Тај сусрет са њима је чини се опредијелио и ваш академски пут, сам избор докторске дисертације – теме, тај дар подвига ?

Апсолутно. Кад помињемо те дивне људе, послије сам у Паризу, гдје сам био годину дана и предавао на Институту Светога Сергија, срео доста Руса, бивших емиграната веома значајних и тамо се срео са Солжењицином. Сјећам се он је 1974. година дошао тамо гдје је била руска чувена књижара, позната и данас. Тамо је био неки Никита Струве, уредник часописа на руском језику који су у књижари издавали. И он је Солжењицина довео да се сретнемо. Срели смо се, тамо је био и Комнен Бећировић, чувени бранитељ Цркве на Ловћену и манастира Мораче.

Отац Пајсије је радио дивне крстиће и урадио диван крстић дрвени, и онда шта ћу дати Солжењицину и онда напишем Александру крстоносцу афонски крст и дам. Он га је цјеливао, узео и видео сам кад сам 2003. године био са Атанасијем код њега да му уручимо орден Светога Саве одлуком Светог архијерејског сабора, видио сам да је тај крст има са собом. Солжењицин је изузетна личност, онда је он послао оцу Јустину једну своју књигу а ми смо нашли књигу Достојевског о Европи и Словенству, па смо му дали и он је упутио поздраве оцу Јустину.

Тамо смо срели једног старца Рафаила у женском манастиру Бисиј нот, гдје су биле сестре које су у своје вријеме из Украјине дошле у манастире Кувеждин и  Хопово. Неколико стотина монахиња које су побјегле од бољшевика преко Румуније примили су их наши, мати Теодора на Фрушкој гори. За вријеме рата усташе су их затворили, па пустили, те су биле и у Земуну док их наши комунисти нису протјерали 1948. година. Онда су отишле у Француску и тамо је њихов манастир био значајан духовни центар. И ту је био старац монах, њихов духовник такође, изузетна личност. Сећам се служимо тамо у њиховој цркви, а како каже, један наш поп Србин, Руси и Богу досаде са својим молитвама – дуга служба, али старац 93 године све вријеме Литургије је престајао и читао стотине имена. Онда је био Митрополит Филарет руске заграничне цркве којој је тај манастир припадао, и послије службе идемо сви на ручак. Руси обично сви вјерни који су били на служби иду са Митрополитом, али нема старца Рафаила. Питам ја мати Теодору гдје је, а она ми каже да он никада не долази већ му носе у келију да нешто поједе. Ја питам па шта ради а она ми каже да се моли. “Па зар се није намолио”, кажем ја и питам да одем код њега. Одем до њега у келију. Није добро чуо, па вичем: “Благослови Старче”  “Бог Благословио”. Питам га ја зар се није уморио а онда ми је рекао, јер је био већ 80 година у манастиру у који је дошао из Русије: “Па, трудио сам се нећу да кажем, али сад кад би могао да почнем испочетка било би то много боље. Оно што сам пропустио током 80 година, то сад морам да надокнадим”. Тада је имао 93 а у 97-ој се старац упокојио у том манастиру. То је Божији дар кад сретнете такве дивне и чудесне људе.

Тај сусрет са светитељима је некако и раширио вашу душу и бригу не само за повјерени вам народ и епархију, него да сагледате Цркву као истинско тијело Христово гдје је сваки уд важан. Колико је то важно за савременог хришћанина у овој ери егоизма?

Заиста то јесте. То никада није важније било него данас у наше вријеме за Цркву, а никада Православна црква није била толико ни раширена толико у свијету колико данас. Ја сам то преко тих светих Божијих људи схватио шта значи та мисија. Рецимо и то у Светој Гори гдје нема нема разлике Рус или Србин, Бугарин или Украјинац, или Грк. Један је Христос а сад кад нема ни мушко ни женско, ни  Грка, ни роба, ни слободњака, како каже апостол Павле, и онда то схватиш преко тих светих Божијих људи, ту њихову одговорност за читав свијет. Па, ево Оца Пајсија кад га помињемо, каже он мени једанпут “Ево стално ме убеђују, кажу оче Пајсије, ти имаш те дарове, зашто ти не би отишао негдје да се рукоположиш за свештеника, па да будеш духовник у некој парохији. Хоће да ми смање, сузе моју мисију на парохијицу у Грчкој. За тај посао има и колико хоћеш а ја осећам одговорност за читаву васељену, за читав свијет, за Јапан”.  Таква одговорност, то је Јеванђеље, Црква . То је нешто што сам ја баш научио прво од оца Јустина који је био човјек заиста, то се види по његовим списима, један универзални, васељенск, и филозоф и мислилац, као и ови други које сам сретао и познавао.

Онда кад сам први пут отишао у Аргентину 2007. године сам схватио колико је тај наш народ запостављен. 100 година тамо се нико о њему практично није побринуо а у исто вријеме тамо сам упознао и Аргентинце, наше људе који су постали Аргентинци, не знају више наш језик, ништа не знају. У исто вријеме многи од њих су покатоличени, постали дио неких секти. Нико о њима није бринуо. Онда сам осјетио одговорност за те људе и онда ме то повукло да предложим послије Сабору, и хвала Сабору што је прихватио, да се оснује Епархија за Латинску Америку буеносајреско централно-јужноамеричку. Ја већ од 2011. године, сваке године идем по мјесец дана и више, обишао сам велики дио тих држава. Сада имамо дар Божји, да је наш владика Кирило који је досад био мој викарни помоћник тамо, сад је на мој предлог изабран, за првог редовног Епископа у Латинској Америци. Ја понекад се мало шалим и кажем “ово овдје мени је била мала ова Брозова “филџан авнојевска” Црна Гора па сам морао да проширим своју мисију на Латинску Америку.

Оно што сте донијели у Црну Гору и чиме сте је запалили, то је истина да је оно што је Божје сјеме да је оно неуништиво.

Божје је неуништиво.То је кристално јасно. Сјећам се да сам долазио као ћак, студент у Подгорицу. Нигдје црквице ниси могао да видиш. Једва она мала горе и у њу никад није петоро долазило а сад све ове цркве које су од раније пропјевале, а ево и овај Храм Христовог Васкрсења сада је украс престоног града. Сад и ови који мрзе Цркву, православље, немају шта да покажу у Подгорици својим гостима из НАТО пакта и других међународних организација, осим овога храма. Шта имају да покажу? Немају ништа, своје незнање.

Хвала Богу, ипак је рачунам да ће нам Бог дати док сам ја, иако сам напунио 80 година, али рекао сам Господу ” Немој ме дирати док не вратим Крст и цркву Светога Петра Другог и његове мошти у Цркву на Ловћену”. Па даће Бог. Онда и имамо и Цркву Светог архистратига Михаила на Превлаци, манастир гдје је било сједиште Митрополије 200 година. Све смо спремили да обнављамо, али ови из Управе за културна добра не дају. Шта да радим? Ја ћу да слушам. Надам се да ће схватити и они да рушевине нијесу култура. Додуше има један докуменат из 1988. гдје је Завод за заштиту споменика у вези манастира Стањевићи, који је сад обновљен и љепши него икада благодарећи оцу Димитрију који је у њега уградио своје кости и оцу Јефрему и другој братији, дакле записао о тој рушевини која је остала послије рушења током деветнаестог вијека да то не треба дирати “то ће бити најљепша рушевина у Црној Гори”. Ето, да сам се ја држао тих заштитара, поготово ових у новије вријеме. Они претходни, рецимо онај Чиликов, они су били образовани, знали су своју струку. Кад је било питања цркве, манастира Мајсторовине, манастира Вољавца нису имали зато стручњака па су ангажовали из Београда Јовановића и друге. Они су дали своје пројекте и обновили смо те двије рушевина и још неколико таквих. Нека Бог поживи, чујем да су сад смјенили, ту Мирановићку, модни креатор која је забранила, блокирала било шта да се ради, то су рушевине – то је култура.

Некако јавности представљају као да црква није спремна за договор а управо је супротно. Колико се само чекало на дозволу Цркве Светог Ђорђа у Његушима.

Стотинак аката сам упутио а нијесам добио никаквог одговора до данас. Ево и питања рецимо Светих Архангела, они буквално не дају. Морамо да се боримо Ја желим, заиста. Најбоље стручњаке, археологе смо укључили на обнови, ископавању, истраживању… Урадили смо тамо крипту, ризницу манастирску, већ се завршава ових дана и ако Бог да, 26. кад буде Сабор православне омладине биће отварање ризнице, али очекујемо да добијемо дозволу. Имамо пројекат. Здравковић архитекта најбољи зналац, Царичин град је обновио и ископао, зна ту архитектуру древног Истока и Запада. Он је дао  сад свој предлог. Тако да и Свете Архангеле морамо завршити а Цркву Свете Тројице на Цетињу. Те три ствари су ми још на срцу. Морам да признам, јер овај садашњи министар културе који ме напада видим на пасја кола што кажу, Богдановић, он је добио чуо сам чак и неких милион и колико евра до стрпа Богородицу Филермосу у пећину, гдје је вулкан избио кад је била поплава Цетиња, одакле извиру подземне воде. И он тамо хоће да стрпа икону, наводно да буде вјерски туризам и онда ће, он сматра, да нагрне сва Европа. Која Европа ће да нагрне? Па и до сада је та икона ту, постоје и друге светиња. Дође онај ко још има мало страха Божијег и љубави према светињи. Европа је данас кренула једним беспућем. Штета да се ми сада укључујемо у ту и такву Европу. Нема Европе великих чудеса, Европе апостола Петра и Павла, великих Папе Григорија Двојеслова и Захарија Папе, све тамо до десетога вијека па и послије тога.  Европа Шекспира, Дантеова Европа, Гетеова, великих јунака Јованке Орлеанке, де Гола…

За нас је велика радост и благослов православних вјерника стиже нам Патријарх,  хиротонија новоизабраног епископа Методија и то је оно што нас радује.

То је велика ствар. Ови што сад себе проглашавају за Дукљане међутим, шта сем прича које говоре само о проклетом цару Дукљанину имају? На њему они темеље своје дукљанство. А, Црква Божја она наставља свето дијело древне Диоклије. Наша Митрополија је вратила и тај назив диоклијског Епископа, до сад је био владика Кирило који сад ево проповиједа Јеванђеље у Латинској Америци а сад долази наш Дурмиторац да не кажу да је “извањац” него Дурмиторац, наш отац Методије, игуман Цетињског манастира. Он долази овдје да помогне ово свето дијело. Има дарова лијепих, даће Бог!

Владико хвала вам на издвојеном времену, да вас Господу укријепи и чува и да прослављамо заједно још многе јубилеје на славу Божију и на радост Цркве православне!

Дај Боже да остваримо Свете Архангеле на Превлаци, Цркву Светога Петра Цетињског коју је пројектовао владика Раде и прва је црква посвећена Светом Петру Цетињском и Цркву Свете Тројице на Цетињу гдје ћемо објединити три велике светиња Десницу Светог Јована Крститеља, икону Богородицу Филермосу, умјесто да се стрпа у пећину као да смо кромањонски људи а не Црногорци што кажу прави, и дио Часнога Крста. Горе ће бити тробродна базилика, те три светиње, да буде украс изнад Цетињског манастира, да се заравни она стијена која је срушена ради цркве, гдје су вешане турске главе. Тамо је било на табља чувена. Мјесто табље гдје се вешају главе црква. Има ли шта љепше и благословеније за Црну Гору и за Црногорца. Ја  мислим да нема .

Хвала и благословите!

Бог благословио!

 

Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. љета  Господњег

Свети Владика Николај који је одржао чувени говор на Ловћену приликом преноса моштију Петра Другог Ловћенског Тајновидца, послије рушења од стране аустроугарских окупотора 1916. године Цркве Светога Петра, рекао је, између осталога, да се Бог стара и брине о дјеци и болесницима, а цетињском митрополиту је подарио крст да носи. И заиста цетињски митрополит се труди да носи и свој крст и крст Митрополије црногорско-приморске – Митрополије Црне Горе, учествујући и овом болешћу у патњама и страдањима милиона људи широм свијета па све до предсједника Америке Доналда Трампа.

Учествујући у ношењу тога крста свеукупнога свијета и Митрополит се ево данас, хвала Богу, причестио Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа на празник Светог Јована Богослова, апостола љубави, од кога смо и научили Христове ријечи да су двије главне заповијести: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Љубав као начело људског живота. И управо, рекао бих, да је Бог је послао патњу човјечанству да би га исцијелио од мржње, од самоуображености, од егоизма, од саможивости, да би човјечанство схватило да смо ипак ми људи слабашни и немоћни на земљи, и да је једини Бог који даје истински живот, не само овај пролазни живот од данас до сјутра. Оваква страдања и подсјећају на достојанство људско, вјечно и непролазно достојанство, јер човјек је биће створено за вјечност, а не за пролазност и ништавило. Бог користи та средства да нас подсјети да смрт није последња ријеч овога живота, него само припрема за оно што је вјечно и непролазно – за вјечно Царство Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога. У то име ја поздрављам и благосиљам свима онима који се брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само овдје у болници у Црној Гори него широм свијета.

Свељудска је патња која је данас завладала и молим се Господу да Бог опрости гријехе свима људима и да нас врати себи и једни другима и вјечним вриједностима, тајни вјечнога живота, да умањи патње, јер није лако носити свијету ову патњу и ово што се данас догађа. Нека би благослов Господњи био на свима, нарочито на онима који се сјећају и мене, јер видим да је много људи са разних страна који се сјећају и моле за мене, и хвала на њиховим молитвама. Надамо се у Господа да ћемо наставити наше дјело и да је ово припрема за наставак дјела, ако Бог да.

Поменусмо цркву на Ловћену, у последње вријеме запањујуће је говорено у Црној Гори никада више 1918. година, што значи никада више ослобођење, намјесто да се каже никада више окупација 1916. година и капитулација Црне Горе. Први пут у њеној историји – капитулација 1916. године. И велики краљ Никола се очевидно поколебао у једном тренутку и повјеровао да ће Аустроугарска, Њемачка, да побиједи, па се повукао. Капитулирала је његова војска, он је напустио Црну Гору и хиљаде људи су отишли у затворе широм Аустроугарске, међу којима је био и обновитељ цркве на Ловћену Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, који је држан цијело вријеме рата у затвореништву. И онда се није чудити што 1918. године народ, кога је краљ Никола оставио, више није хтио да га гласа, односно његовог сина наследника, него је за наследника гласао његовог унука. А и он је сам био за стварање Краљевине Југославије, само што ето, по људској слабости, властољубље и самољубље, основни гријех људски, и њега, великога краља, под старе дане је савладало. Али не умањује то његов значај , а у исто вријеме не умањује значај обнове цркве коју је окупатор срушио 1916. године и која је обновљена 1925, и ако буде Господ дао обновиће се она поново.

Нико неће да дира овај маузолеј који је по духу наставак оног споменика Фрање Јосифа, кога су припремали да подигну 1916. године, срушивши ловћенску цркву и избацивши Његоша са Ловћена. Био је припремљен споменик Фрање Јосифа, а овај маузолеј је по духу наставак тога споменика Фрање Јосифа. И он је свједочанство једнога времена и он ће остати маузолеј, али ће морати  да се скине проклетство са Црне Горе које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио.

Послије учешћа у овој патњи свеопштој Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске да би се зацарио онај Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења:

„О преблаги, тихи учитељу,

слатка ли је света бистра вода

с источника твога бесмртнога!

Од твога су св’јетлога погледа

уплашене мраке ишчезнуле,

од твога су хода свештенога

богохулни срушени олтари;

воскресењем смрт си поразио,

небо твојом хвалом одјекује,

земља слави свога спаситеља!“

(Луча микрокозма  Светог Петра II Ловћенског Тајновидца).

То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену, прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва. Вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће.

У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!