У Цркви зачећа Светог Јована у Страшевини код Никшића, служена је Света заупокојена литургија поводом упокојења монахиње Матроне. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Јокић, који се бесједом обратио сабранима, говорећи о вјери, животу, страдању и радости васкрсења, којима је живјела покојна монахиња, нагласивши да је тренутак упокојења налазак смираја у васкрслом Господу.
На самом почетку, отац Слободан је, позивајући се на прочитано Јеванђеље о исцјељењу болесника код Витезде, истакао симболику „узбуркане воде“ као симбола вјере, која исцјељује не само тијело већ води у живот вјечни.
„Много је символике у овој јеванђелској причи – та узбуркана вода је вода живога Бога, то је вјера наша која нас исцјељује, која нас чини да будемо људи, хришћани, која исцјељује за живот вјечни,“ поручио је отац Слободан.
Говорећи о животу монахиње Матроне, истакао је да је њен живот био тражење Господа и стремљење исцјељењу кроз вјеру и подвиг.
„Наша драга Зага је такав живот водила – у којем је тражила Господа свога, да се узбурка вода живота и да се у њој исцјели. Њено монашко лице је њено исцјељење, зато је овај дан дан испуњења њеног живота и исцјељење вјере за живот вјечни.“
Отац Слободан је подсјетио да је хришћански живот усмјерен ка вјечности, а не ка смрти, и да се монахиња Матрона припремала управо за такав живот, предана Богу, породици, ближњима и својој Цркви.
„Хришћани се не спремају за смрт него се спремају за живот и зато ју је Господ, по њеној дубокој жељи и вјери, удостојио да прими монашки чин.“
У емотивном осврту на личност упокојене, бесједник је говорио и о радости коју је пружала својом топлином, љубављу и живом вјером.
„Много је било лијепо и драго виђети, причати, насмијати се са нашом Загом, причати о животу у којем је било и страдања, али то страдање је увијек доносило, кроз њену вјеру – васкрсење.“
Овај литургијски догађај, поручио је отац Слободан, није само опроштај већ и заједничко приношење молитве и вјере у васкрслога Христа који дарује живот вјечни.
„Ово је начин како човјек треба да живи и да се упокоји – да му се окупимо, да служимо Свету литургију над одром, јер и она, као и сваки покојни хришћанин, учествује у овом литургијском животу Цркве.“
На крају, бесједа је завршена молитвеним призивом да монахиња Матрона, која је носила име по светитељки Матрони Солунској, прослави свој имендан у „многоме анђелском чину“, у радости васкрслог Господа, очекујући васкрсење мртвих и живот будућега вијека.
Наташа Стефановић
