У навечерје Видовдана, у манастиру Острог одржана је дијалошка трибина на тему „Смисао косовског завјета“. Гост оца Гојка Перовића био је др Душан Крцуновић, професор на Философском факултету у Никшићу.
Професор Крцуновић на почетку је казао да је завјет једна посебна врста односа који се успоставља између двије стране које могу да буду у асиметричном или симетричном односу. Потом је мало детаљније објаснио значења јеврејског и грчких термина за завјет.
Након што је отац Гојко указао на то да су савез склопили Бог и грешни човјек и да је у питању савез који је почео прије нас, тиче се нечега што је изван онога што можемо да видимо и опипамо, и тиче се онога што ће тек да дође, те има карактер обећања, нечега што се чека, професор Крцуновић се надовезао на ту мисао, рекавши да је са оне стране тог савеза Божије обећање, а са ове стране људска вјера. Казао је да завјет има двије димензије: егзистенцијално-онтолошку која се тиче нашег историјског трајања и континуитета и етичку која подразумијева обавезу и одговорност за дату ријеч.
„Као што је Бог нама дао своју ријеч, тако смо се и ми обавезали датом ријечју да се те ријечи држимо, и то је оно што нас држи у заједници, која траје кроз вјекове“, појаснио је др Душан Крцуновић.
Говорећи о појму ауторитета, професор је објаснио да ауторит има функцију да нас ослободи и подучи. Свако знање је засновано на поштовању неког ауторитета: „У том смислу, ми никада не почињемо de novo, него увијек почињемо у неком социјалном контексту, у неком нормативном контексту, у неком језичком контексту, из којега онда рабимо неки систем вриједности који онда покушавамо да слиједимо.“ Истакао је да постоји и друга страна ауторитета, и да прави ауторитет позива вас да преиспитате његову властиту легитимност.
Нагласио је да се ниједан велики посао није почињао без призива трансценденције, Божанског благослова, управо зато што човјек није самодовољан и осјећа своју коначност. Зато што знамо да смо несамодовољни, крхки, рањиви, да је наш раузм врло ограничена когнитивна способност. Ми се морамо окретати ка другоме, ка другима, и на крају крајева, ка ономе који је апсолутни Други, а то је сам Бог, који се појављује у лицу другог човјека и у лицу другог ауторитета који наступа као родитељ, учитељ, свештеник, па и као научник.
Отац Гојко казао је да је из Косовске битке, осим литургијског сјећања, произашла и обилна епска поезија. Професор је подсјетио на Његошево писмо Вуку Караџићу у коме се каже да се српски Хомер крије у нашој народној поезији. Појснио је да је наша народна поезија, која је настала после Косовског боја, наставила традицију митске усмене културе која је цвјетала у Грчкој прије појаве философије. Народ који нема мит, нема предање, он нема ни историју, као ни архетипске обрасце који су нормативни и који нам дају систем вриједности на основу којег ми можемо да дефинишемо властите животе.
„Наша народна епика је јединствена у Европи и велики европоски умови су се њој поклањали. Знамо сви колико је Гете цијенио, да је учио српски језик“, казао је професор, говорећи о значајним европским умовима и њиховом односу према српској епској поезији. Понавио да народ који нема мит, нема ни историју и нема културу.
Отац Гојко је на то констатовао да су нас гуслари одржали у Европи, ако под Европом подразумијевамо хомеровско насљеђе.
Професор је нагласио да смо ми преко наше епске поезије имали нека знања о нашој историјској прошлости, имали смо цивилизацијску и вјерску свијет, а истовремено је присутан био дух слободе и наде, тако да та поезија није само реферисала на прошлост, него је била орјентисана на будућност, и као резултат имамо ослободилачке покрете у деветнаестом и почетком двадесетог вијека.
Казао је да је јасно да нема завјета без спремности на жртву и без конкретне жртве.
Наше народно пјесништво се налази под очигледним утицајем Јеванђеља, а елемент који називамо митским је допринио естетском моменту, он је створио умјетничку ауру, поетски моменат је додат једној историјској фактографији. Дакле, то пјесништво не пјева о имагинарним догађајима и личностима, већ о реалним догађајима и ликовима које поетизује преко митског предања, додајући један естетички елемент. То је саставни дио стваралачког поступка: „Сви елементи косовског предања се могу сравнити са Новим завјетом, и сви актери тог предања са готово свим ликовима, укључујући и издају и сам епилог Голготе. Ако је хришћанство пораз, онда је и Косовска битка пораз, а ми знамо да сам Његош слави Васкрсење Косова у Црној Гори и у Црногорцима.“
Отац Гојко казао је да је читав покосовски циклус свједочанство да је васкрсење присутно у амбијенту косовске битке, иначе не би нико писао после те погибије.
Професор Крцуновић подвукао је да је Његош васпоставио на посебан начин култ Обилића и култ кнеза Лазара, као два архетипска обрасца: „Имамо једног светог владара, који је сав орјентисан лицем према трансценденцији, према Царству небеском, и имамо једног архетипског јунака какав је Обилић, који својим витештвом, својим витешким врлинама заправо показује да тај пут трагалаштва људског ка Царству небеском управо почиње овдје на земљи, и да је заправо први корак на том путу захтјева подвиг, спремност на жртву, витештво.“
Отац Гојко захвалио је игуману Сергију на благослову да се последња трибина овог циклуса одржи у манастиру Острог, као и свима присутнима на пажњи.
Лазар Шћекић
Снимак цијеле трибине, на којој су отац Гојко и професор Крцуновић изнијели још многа занимљива запажања на тему смисла Косовског завјета, можете погледати на јутјуб каналу Острог Тв Студио.
