На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, литургијски је прослављена храмовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици.
Светом литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина цркве Светог Георгија под Горицом, коме су саслуживали: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Бранко Вујачић, Игор Балабан, као и јереји: Павле Божовић, Велимир Бугарин, Илија Арзејкин и ђакон Ведран Грмуша.
Овом литургијским сабрању присуствовао је и дугогодишњи старјешина и обновитељ ове светиње – протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и старјешина Храма и цркве протојереј Никола Пејовић.
У славу и у част Божију, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог васкрсења.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља свима сабранима се обратио презвитер Павле Божовић, старјешина цркве Света 42 новомученика Момишићка на Малом Брду у подгоричком насељу Момишићи.
Мистична природа Цркве
Отац Павле је говорио о Цркви у контексту заједнице која између осталог представља тајанствену и мистичну стварност која стоји насупрот прецизној људској дефиницији, представљајући сједињење створених бића са нествореним Божанским:
,,Црква је као што сви знамо једна тајаствена и мистична реалност. Сви знамо, да се од Цркви не може говорити нити се Цркви могу дати ма какве било оне и прецизне и опширне дефиниције, зато што ништа на овој земљи и ниједна ријеч људска не може тачно описати ту небоземну тајну сједињења створенога са нествореним, временога са вјечним, просторнога са бесконачним, ту тајну сједињења човјека, а са човјеком и све твари са својим Творцем, Светом Тројицом, Оцем и Сином и Светим Духом“.
Метафоре Цркве
У даљем излагању представљене су различите метафоре за опис Цркве, укључујући слику многих чланова живе Цркве са Господом Христом као поглаваром, и метафору брода која представља путовање те живе заједнице Цркве кроз различита времена, токове, празнике које пловећи стиже до свог циља – Царства небеског.
,,Када се говори од Цркви, свети оци почевши од светих апостола па преко великих отаца све до данашњега дана говорили су да је много удова којима је Христос глава, или лишће и плод и гране којима је Христос чокот. Па и овај дио цркве у коме сада стојимо и он се зове брод и читава Црква често се назива брод. Брод, како је говорио блаженопочиши владикa Aтанасије, коме je сидро забачено u Царство небеско и који може понекад да се нађе на валовитом мору, али ће то сидро у Царству небескоме гарантовати да ће на крају стићи ка своме циљу“.
Вазнесење Господње
Отац Павле је на крају објаснио значај Христовог Вазнесења, истичући како се Господ Исус Христос вазнио на Небеса код свог Оца, задржавајући притом своју људску природу.
,,Христос се вазнесе – не одступамо тога поздрава и не одступамо од истине и величаствености овога празника, која се састоји у томе да је Господ Исус Христос, након што је завршио своју мисију овдје на земљи, одлучио да се врати ка престолу својега Бога Оца и одлази на небо. Али из своје велике љубави, он се не враћа тамо, какав је био прије него што је дошао на земљу. Он не оставља своје человјечество већ задржава људску природу и вазноси је на небо“.
Божанска судбина човјечанства
Отац Павле је завршио разговором о коначној судбини човјечанства, објашњавајући да нам је Христос показао и наш циљ и пут да до њега дођемо. Он је истакао да је наша права отаџбина у Царству небеском, а наша мисија је да останемо непоколебљиви на путу сједињења са Господом кроз Свето причешће:
,,Господ је и почетак, и пут и крај нашега живота. И Он нам говори да је наша истинска отаџбина тамо горе у Царству небескоме. Данас нам се објашњава она тајна коју апостол Павле у Посланици Јеврејима објашњава, како је човјек створен да буде коначно и већи од анђела, зато што је Господ из своје љубави постао не анђео, ни неко друго велико створење или твар коју је створио већ је постао човјек. Зато од данас схватимо озбиљно и прихватимо своју мисију. А наша мисија је да останемо упорни на томе путу сједињења са Господом“. – закључио је презвитер Павле Божовић.
Након заамвоне молитве, литијског опхода цркве и освећења славског колача и славског кољива свима сабранима обратили су се протојереји Мирчета Шљиванчанин и Предраг Шећапновић који су говорили о прослави празника Вазнесења Господњег као и 100 година постојања овога Светога храма посвећеног овом празнику.
Прота Мирчета је истакао значај празника Христовог Вазнесења, описавши га као божански чин љубави који позива сваког вјерујућег човјека да испуни своју намјеру и уздигне се у Божје царство љубави. Он се осврнуо и на саму Цркву Вазнесења Христовог која прославља своју славу, истакавши да је управо она мјесто која је родила духовно многе данашње чланове црквене заједнице како у Подгорици, Црној Гори и шире.
Прота Предраг истакао је духовни значај ове светиње, напомињући да је она била мјесто духовног препорода и покајања за многе. Он је напоменуо да је храм одњеговао многе да служе Богу у различитим својствима, укључујући епископе, свештенике и монахе.
Значајан дио бесједе се односио на историјат овог Божијег храма. Наиме, познато је да је храм подигнут 1925. године, али и да је уживао само 16 година слободе прије него што се суочио са тешким временима. Храм је 42 године био претворен у рушевину и градски нужник све док Митрополит Амфилохије, тада студент, није предвидио његову обнову. Обнову је покренуо академски вајар Драган Митровић, који је касније постао свештеник и управо настојатељ ове светиње.
Отац Предраг је поменуо и многе који су поникли духовно из овог храма, међу којима су Епископ јужно-централно Амерички г. Кирило Бојовић, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, као и Митрополит Методије Остојић Епархије будимљанско-никшићке и још неколико свештеника и монаха и монахиња.
На крају обраћања саопштени су детаљи о текућој обнови ове светиње и њеном фрескописању са позивом за прилоге за подршку овом пројекту. Протојереј Предраг Шћепановић је истакао важност очувања овог храма који је од историјског значаја и позвао све који су у прилици да допринесу његовом уљепшавању.
Текст, фото: Борис Мусић
