Patrijaraškom liturgijom, pred Časnim pojasom Presvete Bogorodice, u Vaznesenjskoj crkvi je molitveno započeta svenarodna proslava Spasovdana, krsne slave grada Beograda.
Ove godine žitelji prestonice imaju poseban blagoslov i, kao što sinoć prilikom dočeka velike svetinje iz manastira Vatopeda reče Patrijarh Porfirije, najveći dar i najdragocenije jemstvo ljubavi Presvete Bogorodice, jer je Njen Časni pojas stigao u Beograd.
Dirljivo je bilo videti hiljade Beograđana koji su sinoć do kasnih sati u nepreglednom redu, u duhovnom miru i molitvenoj radosti, satima čekali da se poklone i celivaju Čudesni pojas Djeve Marije.
Tako je bilo i jutros, na Spasovdan, ispred Vaznesenjskog hrama i u okolnim ulicama. Blagočestivi narod je priticao sa svih strana na Svetu liturgiju kojom je načalstvovao Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije.
Predstojatelj Srpske Pravoslavne Crkve je, pred početak Svete liturgije, izneo iz crkve veliku svetinju i položio je ispod baldahina neba postavljenog u porti hrama, koji je pre 163 godine osvetio i Vaznesenju Gospodnjem posvetio Mitropolit Mihailo Jovanović.
Na posebno pripremljenoj platformi u crkvenoj porti sabrani oko Patrijarha srpskog – pored visokoprepodobnog arhimandrita Jefrema, igumana svetogorskog manastira Vatopeda, čijom dobrotom i ljubavlju srpsku prestonicu pohodi Čudesni pojas Presvete Bogorodice – sasluživali su visokopreosvećena i preosvećena gospoda arhijereji: srednjezapadnoamerički Longin, kruševački David, timočki Ilarion, australijsko-novozelandski Siluan, dalmatinski Nikodim, budimljansko-nikšićki Metodije, vašingtonsko-njujorški i istočnoamerički Irinej, buenosajreski i južno-centralnoamerički Kirilo, osečkopoljski i baranjski Heruvim, pariski i zapadnoevropski Justin, londonski i velikobritansko-irski Nektarije, remezijanski Stefan, lipljanski Dositej, jenopoljski Nikon i kostajnički Serafim.
Prazničnu besedu Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija donosimo u celosti:
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, danas smo blagosloveni, ispunjeni radošću Duha Svetog, ispunjeni blagodaću Božjom, jer, evo, već četrdeset dana intenzivno slavimo vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista iz mrtvih. Slavimo Njegovu pobedu nad našim najvećim i našim snagama i silama nepobedivim neprijateljem. Slavimo pobedu nad grehom, slavimo pobedu nad smrću i pobedu nad đavolom.
Nema tog čoveka koji nije rob i greha, i smrti, i đavola. I nema tog čoveka koji sobom, svojim silama, snagama i moćima može da pobedi tog neprijatelja. Ali isto tako, ne postoji ni jedan koji može da izbegne bitku, koji može da izbegne susret sa ovim silnim, za nas ljude nepobedivim, neprijateljem. Ali takođe, nema ni jednog od nas koji nema dubinsku potrebu, koji ne želi da prevaziđe i da pobedi i greh, i smrt, i đavola. Međutim, sve ono što mi kao ljudi ne možemo, moguće je Gospodu. A moguće je da to On učini za nas i zbog nas, jer On je ljubav po svojoj suštini. Iz ljubavi, ljubavlju stvara čitav vidljivi i nevidljivi svet, a kao krunu svega stvara nas ljude. I to kako? Kao ikone Njegove, kao ikone Božje, a to znači da smo ne samo stvoreni da bismo pobedili greh, smrt i đavola, nego da smo stvoreni za mnogo više od toga. Stvoreni smo da bismo se upodobili Gospodu, da bismo mogli da učestvujemo u svemu onome što jeste Njegovo.
I evo, u današnjem odlomku iz Jevanđelja Gospod još jedanput potvrđuje da je zaista On vaskrsao iz mrtvih. I ne samo to, još četrdeset dana je bio sa svojim učenicima i apostolima i, kako veli odlomak iz Jevanđelja po Luki, propovedao, braćo i sestre, pokajanje i opraštao grehe. Dakle, Gospod je sve učinio za nas. Nema ništa više što nam je potrebno izvan i mimo Njega, sve nam je dato. Ali to što nam je On, Bog ljubavi, dao, mi moramo usvojiti, moramo prihvatiti. Imamo slobodnu volju.
I evo, baš onako kako nas je pozivao na početku svog Jevanđelja rečima: Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko; i ovde još jedanput podseća da je naš put i naš način prihvatanja ljubavi Božje – pokajanje. Znamo da smo slabi i nemoćni. Znamo da smo grešni. Znamo da ne možemo svojim moćima. A pokajanje to i znači – da spoznamo tu činjenicu i istinu, ali onda još korak dalje – da se obratimo Bogu molitvom i u smirenju. Ko ide tim putem, već ovde i sada učestvuje u svemu onome što je tajna Carstva Božjeg.
Ali Gospod na današnji dan pokazuje još jedanput i na drugi način istu istinu i činjenicu, a to je da nismo stvoreni za ovaj svet. On jeste vaskrsao. U četrdeseti dan, međutim, po Vaskrsenju, pred učenicima svojim i apostolima, On se uznosi na nebo. I apostoli nisu tužni, nisu razočarani, nego, veli Sveti jevanđelist Luka, oni ispunjeni radošću otidoše u Jerusalim. Ispunjeni su radošću, jer se Gospod jeste uzneo, ali nije otišao od njih, kao što nije otišao ni od svoje Crkve. Nije ostavio čoveka, nego je uzneo ljudsku prirodu sa desne strane Oca, tu je nastanio jedanput za svagda, i pokazao svakom od nas šta je naše naznačenje i gde je naše mesto. Pokazao je da naše mesto nije u dolini plača, da naše mesto nije na zemlji, nego da je naše mesto na nebu. I ne samo to, nego da i zemlja jeste dar i ona je izraz ljubavi Božje, ali je ona data da u svom temelju i u svom osnovu ima nebo. Ona je pozvana da bude nebo, da se pretvori u predukus Carstva Božjeg.
Kako, braćo i sestre? Pa Crkvom Hristovom, koja nije od ovog sveta, ali jeste u ovom svetu, ali i našim životima, kao što govorimo svakodnevno u molitvi Oče naš i kao što je rekla Presveta Bogorodica: Neka bude volja Tvoja. Neka bude volja Božja, a ne da bude volja naša, braćo i sestre. A šta znači molitva da bude po reči Gospodnjoj i da bude volja Njegova? To znači trud, napor i podvig da ispunjavamo Jevanđelje Hristovo; da ispunimo svoje živote, svako od nas pojedinačno i svi zajedno, rečju Božjom; da nam zapovesti Božje budu zakon, načela i principi života, a ne bilo koja ideologija od ovog sveta, makar dolazila i od najumnijih i od najmudrijih.
Dakle, i zemlja jeste nebo i pozvana je da bude nebo onda kada smo mi istinski učenici Hristovi, kada je Jevanđelje naš život. Zato smo, braćo i sestre danas, slaveći Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan, ispunjeni spoznajom da su se susreli nebo i zemlja u tom događaju, da su se susreli istorija i večnost, da su konačno Bog i čovek zajedno na jednom mestu u Carstvu Božjem.
Međutim, danas smo, braćo i sestre, slaveći smisao svog postojanja dodatno ispunjeni radošću, radošću duhovnom, jer, evo, među nama je posle šest vekova Pojas Presvete Bogorodice, koji je došao zajedno sa visokoprepodobnim arhimandritom i igumanom manastira Vatopeda ocem Jefremom. Došao je Pojas Presvete Bogorodice, a to znači da je i Presveta Bogorodica sa nama. A gde je Ona, tu je uvek mir Hristov, tu je radost, tu je lepota, tu je ljubav, tu je zajednica. Gde je Presveta Bogorodica, tu je sve Božje, jer Ona sva jeste Božja, jeste Hristova, ali je sva i naša. Nema uzvišenijeg bića u ljudskom rodu, ali nema ni bića u ljudskom rodu koje više voli Boga i koje više voli čoveka i nas ljude. Zato, gde je Ona tu je uteha, tu je podrška.
Mi dobro znamo da je danas čovek možda više nego ikada ispunjen samoćom. Oseća se ostavljenim od svih. Gradovi su danas najveće pustinje, jer su okruženi jedni drugima znamo da često među nama nema razumevanja, nema podrške, nema istinskog i pravog bratskog zagrljaja. Ali zato dolazi Presveta Bogorodica da nas još jedanput podseti da nismo sami. Da je Ona sa nama i da je Njen Sin, Bog Njen i Bog naš, sa nama i da baš onda kada smo ostavljeni od svih, Ona nam daje podršku. Dovoljno je samo iznutra da izreknemo jedno Presveta Bogorodice, pomiluj nas, spasi nas, pomozi nam i da Ona bude već tu sa nama. I ne samo da bude, nego da znamo da nam je onda sve moguće.
Šest vekova, braćo i sestre, Njen Pojas je bio u manastiru Vatopedu, u manastiru za koji bismo slobodno mogli reći da je mesto našeg duhovnog rođenja, mesto duhovnog rođenja srpskog pravoslavnog naroda. Tu počinje spasonosno delo za nas i velika istorija naše pomesne Crkve, jer su tu, u manastiru Vatopedu, monahovali niko drugi do prvi među nama, Sveti otac naš Sava, prvi Arhiepiskop naše Crkve, i njegov otac, Sveti Simeon Mirotočivi. I tu su dobili jedan deo imovine, jedno parče zemlje, od manastira Vatopeda da podignu hilandarski manastir u kojem će se slivati Srbi, oni koji su žedni i gladni Boga i spremni da čitav svoj život posvete Njemu, da postanu monasi, da budu prinos našeg naroda Bogu, da budu naši molitvenici pred Bogom. Zato slobodno možemo reći da je manastir Vatoped naša duhovna kolevka, mesto našeg duhovnog rođenja.
Stoga danas jesmo blagodarni arhimandritu Jefremu, igumanu svete vatopedske obitelji, što je Pojas Majke Božje kod nas, evo, posle šest vekova, od trenutka otkada je takođe jedan veliki iz našeg roda, Sveti knez Lazar, podario Pojas i jedan deo Časnog Krsta manastiru Vatopedu iz ljubavi prema toj svetinji i blagodarnosti što je porodila Svetog Savu i Svetog Simeona. Sveti knez Lazar je potvrdio i pokazao da Krst, uzimanje svog krsta i svog života i sledovanje Hristu, jeste naš život, jer u Krstu je i Vaskrsenje, i Vaznesenje, i Drugi dolazak Gospodnji.
Zato, braćo i sestre, danas sabrani na svetoj Liturgiji oko Pojasa Svete Bogorodice slavimo i veliki dan za grad Beograd. To je slava ovog grada. Despot Stefan Lazarević je ustanovio Bogorodicu kao pokroviteljicu grada Beograda i Spasovdan kao slavu ovog grada. A slava nije samo jedan lep običaj koji pripada prošlosti i delu mrtvog predanja ili folklora našeg naroda. Slava je obrazac našeg života. Slava je poziv da se ugledamo na sve svete koji se mole za nas, na Presvetu Bogorodicu. Slava je poziv da se u naša srca useli ljubav i da nema mesta mržnji, da budemo otvoreni jedni za druge. Slava grada nije slava zgrada i ulica. Zgrade i ulice nisu gradovi – ljudi su gradovi, mi smo grad. Zajednica naša je grad i među nama treba da postoji međusobno razumevanje, spremnost da se žrtvujemo jedni za druge, da služimo jedni drugima, da prevazilazimo svaku vrstu podela. Pa normalno je da mislimo drugačije, svako je poseban i različit, ali je još ispravnije i normalnije da tražimo oproštaj jedni od drugih, da praštamo jedni drugima, da živimo u pokajanju.
Zato slaveći Presvetu Bogorodicu, braćo i sestre, prepuštajući se Njenim molitvama, molitvama Svetih apostola koji su bili svedoci Vaznesenja Gospodnjeg, molitvama svih svetih, otvaramo svoju dušu za svaku vrlinu Božju, za mir, ljubav, radost, veru i nadu kako bismo onda mogli da prepoznamo da je Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, naše spasenje. Neka je Svetoj Trojici slava sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Izvor: SPC
