Patrijaraškom Liturgijom u Vaznesenjskoj crkvi molitveno je započeta svenarodna proslava Spasovdana, krsne slave Grada Beograda
Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 2. juna 2022. godine, na Vaznesenje Hristovo – Spasovdan, svetu arhijerejsku Liturgiju u crkvi posvećenoj tom velikom Gospodnjem prazniku u centru Begrada. Sasluživali su preosvećena gospoda episkopi remezijanski Stefan i umirovljeni kanadski Georgije, izabrani Episkop jegarski arhimandrit Nektarije, izabrani Episkop toplički protosinđel Petar, protojerej-stavrofor Vladimir Vukašinović, protojereji Slaviša Popović i Dragan Radovanović i protođakoni Stevan Rapajić i Radomir Vrućinić, u molitvenom prisustvi gradonačelnika Beograda dr Zorana Radojičića, zamenika gradonačelnika g. Gorana Vesića i mnogobrojnog vernog naroda prestonice.
Posle Liturgije, u porti Vaznesenjske crkve, Patrijarh je služio pomen kod krsta postavljenog u spomen postradalima u nacističkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine. U nastavku donosimo besedu Njegove Svetosti Patrijarha g. Porfirija:
-U ime Oca i Sina i Svetog Duha! Braćo i sestre, danas slavimo Spasovdan, Vaznesenje Gospoda Isusa Hrista na nebo. Spasovdan je pečat, kruna, ali i osmišljenje svih ostalih događaja koje slavimo u Crkvi a koji su uspomena na tajnu Hristovog dolaska u ovaj svet i na tajnu našeg spasenja u njemu, ali i istovremeno i molitveno, liturgijsko, svetotajinsko učestvovanje u svakom od tih događaja. I Rođenje Hristovo u telu, i Njegovo Krštenje, i Njegovo Raspeće, i Njegovo Vaskrsenje doživljavaju svoju punoću i svoju kulminaciju upravo u tajni Vaznesenja Gospodnjeg na nebo.
Od kada se Gospod vazneo u nebo ne samo da su ispunjena sva naša nadanja i proroštva Mojsijeva, proroštva iz psalama careva i starozavetnih patrijaraha, nego je i nebo od tada otvoreno. Uspostavljena je otvorena komunikacija, otvoren put sa zemlje na nebo, ali i sa neba na zemlju. Tim putem, koji se zove Hristos, svako od nas uzlazi na nebo, ali isto tako tim istim putem, koji se zove Hristos, svako od nas dobija blagodat i blagoslov, dobija silu Duha Svetog tako da svaki strah, svaka nemoć, svaki greh, svaki naš pad, sve ono što su naše slabosti odjedanput dobija punoću, dobija svoju snagu, postaje svemoćna sila koju mi posedujemo ljubavlju Božjom i njom možemo da nadiđemo sve ono što je granica stvorenog, sve ono što je granica nas kao ljudi. Gospod pre nego što se uzneo na nebo, posle svog Vaskrsenja, jasno je pokazao da nije utvara, da nije fantazija, da nije tek prividno postao čovek, jer je dao mogućnost svojim učenicima i apostolima i da Ga opipaju i da vide Njegove rane, da obeduju sa Njim. Zato što su neprestano bili sa Njim i u isto vreme bili blagosloveni da se uvere u tajnu Vaskrsenja Hristovog, Gospod im je rekao: Vi ste svedoci svega onoga što se dešavalo. Svedoci su ne samo onoga što se dešavalo, već i posledica koje imamo u istoriji i one su iskorak večnosti među nas. Apostoli su svedoci, a apostoli jesu učenici Hristovi. Svi oni koji su u Crkvi Hristovoj, svi oni koji su kršteni u ime Oca i Sina i Svetog Duha jesu i pozvani su da budu apostoli, jesu i pozvani su da budu svedoci.
Mi stoga, braćo i sestre, nezavisno od toga kakva su naša ograničenja, koje su naše slabosti, koje grehe imamo, znamo dobro da ne postoji ništa čime možemo zadiviti Gospoda a kamoli zaslužiti Njegovu ljubav. Od Njega i u Njemu sve je izraz ljubavi Njegove i dar nama. Upravo po toj ljubavi i po tom daru Crkva Hristova jeste Apostol Hristov. Mi smo pozvani i jesmo apostoli Hristovi i treba da budemo svedoci svih onih istina koje su nam u Jevanđelju otkrivene i iskustvom i perom apostola zapisane. Ali kako smo to svedoci? Da li time što kažemo: Da, ja sam hrišćanin – ili čak: ja sam pravoslavni hrišćanin? I onda još dodamo: Ja sam pravoslavni hrišćanin Srbin. Da li je to dovoljno da budemo svedoci tajne na koje nas je pozvao Hristos i svedoci onoga što nam je Hristos zapovedio da svedočimo? Naravno da ne treba da se ubeđujemo. Svi mi dobro znamo da nije dovoljno reći: Ja sam pravoslavac, ja sam hrišćanin i samim tim bolji sam i vredniji od drugih. Biti svedok Hristov znači raspeti se na krstu zajedno sa Njim. To znači učiniti Hristov život svojim životom ili, jednostavno rečeno, to znači živeti po Jevanđelju, živeti po jevanđeljskim zapovestima, po uputstvima, bolje reći.
Evo, prestoni grad Srba slavi slavu Vaznesenje Gospodnje. Tu istu slavu slave danas i Žiča i Dečani i Pećka Patrijaršija i Mileševo i mnogi drugi hramovi i ovde u Beogradu i širom čitavog sveta. Biti istinski i pravi svedok Hristov upravo znači slaviti i Njegovo Vaznesenje. Činjenica da jedan grad ima slavu, činjenica da je ta slava događaj vezan za Hristov život i za naše spasenje jeste najjasniji pokazatelj da smo Hristovi i da je sistem jevanđeljskih vrednosti ono na čemu počiva naš sistem danas. Taj sistem vrednosti nas je uobličio ljubavlju, trudom, molitvama, naporima, pokroviteljstvom Svetog Save i svih svetih iz našeg roda. Taj sistem nas je oblikovao. Ne može nam niko reći uzmite ovaj sistem vrednosti da biste bilo tradicionalni ili, pak, ako hoćete da budete moderni ili savremeni. Jevanđeljski sistem vrednosti i zapovesti Hristove su univerzalne, idu i u prošlost, jesu u sadašnjosti, ali jesu i budućnost. One su svevremene. Nisu ni moderne samo, ni savremene samo, niti su staromodne samo, nego uvek jesu, jer je to sistem vrednosti u čijem korenu se nalazi ljubav i prema Bogu i prema ljudima, ali ne egoistična, pojedinačna, moja ili tvoja ljubav na osnovu onoga što nam se dopada i što nam odgovara, nego i moja i tvoja i ljubav svih nas. To je ljubav koja kao temelj i kao koren ima Hristovu ljubav, ljubav prema Hristu i kada se njom proverava njom se proživa i njom biva obogaćena. Zato ne treba niko da nam kaže kako treba da živimo. To nam je rekao Hristos. Zato slavimo slavu Spasovdan, jer smo se opredelili za Hrista. Slaveći danas slavu grad Beograd to pokazuje. Ne treba nama neko da kaže koje su naše vrednosti, nego mi, evo po reči Hristovoj, Njega da posvedočimo svojim raspećem zajedno sa Njim. Raspećem svog egoizma, svoje isključivosti, svoje mržnje pre svega međusobno, mi se bunimo i brinemo za nesporazume u svetu, brinemo se za događaje u kojima nismo učestvovali i koji možda ne zavise od nas, a međusobno smo isključivi. Ispunjeni smo neretko, reći ću, mržnjom. Jeste, znamo svi da ne možemo odoleti ponekad i osuđivanju i ogovaranju i isključivosti, ali zato postoji na temelju ukorenjeno – oprosti. Zato postoji mogućnost da oprostim, tajna praštanja i tajna pokajanja. I to je Hristovo!
Braćo i sestre, neka bi Bog dao da nam Gospod Hristos naš Vazneti na nebo bude na prvom mestu. Onda nećemo imati straha. Često prepoznajem u raznim izrazima neslaganja i proteste, koji tobož trebaju da sačuvaju nas od drugih, da sačuvaju tobož našu Crkvu, naš identitet, kao da to zavisi od nas. Tome možemo doprineti samo ako budemo istinski slobodni u svojoj slobodi i slobodi braće naše opet i samo raspećem, ljubavlju, smirenjem, praštanjem i pokajanjem. Crkva zavisi od Gospoda i postoji radi spasenja svih ljudi. Crkva ne postoji da bi sačuvala bilo šta što je prolazno i biološko. U istoriji je sve promenljivo. Neki stariji koji su ovde, ima ih hvala Bogu još uvek među nama, nisu ni promenili svoju adresu od kad su se rodili do danas, a promenili su ko zna koliko naziva država. Sve danas ljudi menjaju. Evo, čak pokušavaju da promene i pol, ali to da su ikona Božja – to ne mogu promeniti. Ono što je Bogom dato ne može se promeniti. Sve u istoriji je relativno i prolazno, ali Crkva Hristova je neprolazna, jer je Gospod večan. Ni vrata Adova neće joj odoleti! Dakle, strah svaki, osim straha Božjeg, samo je izraz i pokazatelj nesigurnosti u ono u šta veruješ i za šta si se opredelio. Čega se bojiš ako je Gospod sa tobom? Da podeliš ljubav, da se daruješ, da se raspeš? Ako se toga bojiš, na kolenima u Crkvu sa pokajanjem i tražeći oproštaj i molitve svih svetih!
Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da budemo svedoci Hristovi, da se ne bojimo i da budemo radosni, jer apostoli su jedino onog trenutka kada se Gospod uznosio na nebo, iako je svaki rastanak tužan, jedino tokom tog rastanka bili ne samo bili utešeni nego i radosni, jer taj Njegov odlazak je istovremeno predokušanje Njegovog Dolaska, Drugog i Slavnog, ali i prisustva Njegovog u Crkvi. Ne bojimo se i radujemo se i neka Gospod bude na prvom mestu u našem životu. Neka je srećna i blagoslovena slava svim građanima, hrišćanima pravoslavnim grada Beograda, onima koji vode grad Beograd, svim ljudima koji rade u gradskoj administraciji, jer je to i njihova slava u užem smislu, a slava svih nas u najširem i suštinskom smislu. Srećna slava i neka Gospod sve blagoslovi!
Izvor: SPC
