Novije istraživanje ruskog filologa Anatolija Arkadijeviča Turilova donosi nam podatke da je majska proslava Svete braće Kirila i Metodija prvobitno bila vezana za Metodija i njegovo ustoličenje za arhiepiskopa panonskog, kaže u razgovoru za Svetigoru prof. dr Viktor Savić sa Instituta za srpski jezik SANU. Profesor podsjeća da su Srbi gotovo od samog početka bili dio njihove misije.
”Ova takozvana majska uspomena koja objedinjuje Ćirila i Metodija prvobitno je možda bila vezana za Metodija i to najverovatnije, kako tvrdi taj naš kolega iz Moskve, bila vezana za Metodijevo ustoličenje za panonskog arhiepiskopa 873. godine, a onoga trena kada je on ustoličen na to mesto, on je vrlo brzo nakon toga u svojoj jurisdikciji imao i srpsku zemlju, a srpska zemlja tog vremena je bila negde od ušća Vrbasa u Savu, negde tamo blizu Banja Luke, pa sve do tamo negde Obrenovca, sa severne strane gledano, i ona je pljoštimice celim dakle svojim severnim delom bila naslonjena na Donju Panoniju Metodijevu, tako da smo mi od samog početka sa malim zakašnjenjem od desetak godina ušli u misiju ravnoapostolne braće, konkretno Metodija jer je Kirilo već bio preminuo”.
Misija Ćirila i Metodija započela je stvaranjem slovenskog pisma, a sve u svrhu prevoda Jevanđelja i drugih važnih bogoslužbenih tekstova, koji će im biti neophodni za dalji misionarski rad.
”Oni su da bi proširili hrišćansko slovo, hrišćansku reč među tada paganskim slovenskim narodima, mada moramo da kažemo da je hrišćanstvo počelo i ranije da prodire među Slovene u centralnoj Evropi, oni su morali dakle izgraditi posebno pismo, morali su stvoriti poseban jezik, dakle ne samo po sebi već je to sve bilo namenjeno prevođenju bogoslužbenih tekstova. U prvom redu to je bilo Jevanđelje. Po tradiciji se uzima da je to bilo izborno Jevanđelje. Neka kasnija istraživanja pokazuju da možda nije bilo baš to kao što tvrde žitija, ali Jevanđelja jesu bila u osnovi njihovog fonda i iz tog prvog korpusa koji su stvorili ravnoapostolni slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije doprli su i neki važni tekstovi koji se mogu pomalo vezati i za našu istoriju. Na primer, pomalo u vezi sa time je čuveno Marijinsko četvorojevanđelje, koje u velikoj meri čuva tekst koji su ustvari pripremili za Slovene 863. godine Ćirilo i Metodije”, kaže Savić.
Djelo Ćirila i Metodija ipak nije uspjelo u jednakoj mjeri stići do svih slovenskih plemena.
”Što se tiče dela Ćirila i Metodija ono za njihova života pa ni kasnije nije uspelo dopreti baš do svih Slovena. Recimo, mi ne znamo da li je ono doprlo do Poljske. Postoje nekakva posredna svedočanstva da je u nekoj meri stiglo ali nije u jednakoj meri i sa onom punoćom kako je to recimo prodrlo u srpsku zemlju ili kako je došlo u rusku zemlju, ili kako je na kraju u samoj Velikoj Moravskoj sa Panonijom to bilo. ”
Srbi su se kao narod razlikovali od ostalih Slovena po jeziku. Hiljadu godina stari srpski jezik upijao je u sebe sve one sadržaje koji su izlazili iz narodnog duha. Bez jezika nema ni naroda, kaže profesor Savić, te skreće pažnju da savremena preimenovanja ili polupreimenovanja srpskog jezika služe upravo zato da bi se moglo manipulisati identitetom.
”Jezik je, koliko odraz kulture i nacije, u isto vreme nosilac te kulture. On je i vezivo. Dakle, bez jezika, narod ili u današnjem smislu reči nacija, bez jezika ne postoji. Neke nacije, koje su nastajale kolonizovanjem velikih prostranstava, ali nisu bila baš pusta, vezuju se jezikom za neke druge i ulaze u neki drugi kulturni krug. Mislim na te anglosaksonske države koje su nastale objedinjene sve danas njihovim Komonveltom ili recimo španski jezik itd. E, tako u našem slučaju mi imamo svoj jezik pa se na kraju izrodilo nekoliko država u kojima se srpski jezik koristi, a u isto vreme negde je i preimenovan, negde delimično preimenovan itd. zato što svi imaju vrlo jasnu svest o tome da se preko jezika može manipulisati identitetom. U našem slučaju jezik jeste deo nas samih. To jest, kada se izgradio srpski pre oko hiljadu godina kao starosrpski jezik iz praslovenskog, on je od početka bio samo naš i ničiji više. Mi smo se ustvari u vreme konstituisanja etničkog razlikovali od ostalih Slovena i ostalih naroda koji su živeli u našem okruženju pre svega preko jezika, pa je potom dolazilo sve drugo. Dakle, jezik je kroz to hiljadugodišnje trajanje sa svojim narodom ustvari upijao u sebe sve sadržaje koje je u međuvremenu stvarao taj narod i mi danas prosto ne bismo mogli zamisliti sebe bez tog našeg jezika. Ako bismo ga izgubili ovakav kakav je, ili ne daj Bože ako bismo ostali bez našega jezika, prešli na neki drugi, što se dešavalo u istoriji, ne bi to bilo prvi put, to bi bilo ustvari ravno gašenju duha naše nacije. Romantičari su početkom 19. veka smatrali da se duh jednog naroda odsijava kroz jezik kao takav. I to je ona ideja koja je ponela i Vuka Karadžića početkom 19. veka. On se uključio u veliki romantičarski pokret. Onda čitava pokolenja mladih Srba, naročito u južnoj Ugarskoj tog vremena, i njih je ponela ta ideja. Oni su, udruženi sa svima drugima, izgradili pre svega modernu ideju naše velike nacije”.
Foto: Institut za srpski jezik SANU
