Srpska učiteljska pesma

Srpče malo na svet palo.
U nebo se zagledalo;
Čeoce mu zbira bore:
Ne zna šta je tamo gore:
Spotiče se, pati bole:
Ne prozire, šta je dole;
Na prste se uvis diže,
Al mu pogled dalj ne stiže
Pomozi mi mila mati!
A majka ga školi prati:
Učitelj te sine voli,
Decu uči, Boga moli:
„Bože Svemogući, tvorče sveta bela,
Stvoritelju silni nebrojenih dela,
Što čoveka sazda i s njim duh podeli,
Podari nam Duha svoga u izobilju:
Da stvorenja Tvoga proniknemo celi,
Privedemo Srpčad čovečanskom cilju!
Da mlađe učimo ljudima na spas,
Tebi se molimo, Ti nauči nas!“

Iz škole se Srpče ote,
U život bi, ah divote!
Poletarac za čas tili
Zaleprša mladi krili
Sloboda ga uvis zove –
On ne vidi mrke sove
I grabljive jastrebove,
Što tamane golubove,
Ah ne hrlte, Srpčad mlada,
Da vas krvnik ne savlada –
Učitelj vam jošte treba,
Da stignete vrata neba!
„Svetitelju Savo, nastavniče roda,
Ozari nas, Sveče, s visokog ti vhoda!
Nastavničkog puta Tvog otkrij nam tajnu,
Izvi nas iz zamka sviju iskušenja –
U budućnost srpsku da prozremo sjajnu
I spasemo Srpčad rodu rad spasenja!
Da mlađe učimo Srpstvu nam na spas,
Tebi se molimo, Ti pouči nas!“

Nadvadao dušman silni,
Umuknuo glas umilni
Na oltaru Svetog Save –
Turčin došo Srbu glave;
Kosovo nam sve pokosi,
Pa i danas još nas kosi –
Ali Srbin muški snosi,
Pet vekova već prkosi,
A da junak jošte traje,
Krvniku se ne predaje –
Pouka mu krila dala
U odjeku sa gusala!
„Car Lazare, sveče, putokazna misli,
Učitelju delom, kad su jadi stisli!
Kad se iskupljamo oko Tvoga tela,
Snage daj nam, kao što primer si nam dao,
Da kao učitelji plemenitih dela
Ginemo za misao, kao Ti što si pao!
Da mlađe učimo rodu svom na spas
Tebi se molimo, Ti nauči nas!“

Pršte žica na guslama,
Od dušmanskog pustog plama,
Svetog Save mošti svete
Kao pepeo su svud raznete.
Magla pala po poljima,
Srba tuda jedva ima –
U tuđinu on se dig o,
Al i tu ga dušman stig o.
Kad posrnu oltar lepi,
Kad zaćuta guslar slepi –
Srpska majko ti si bila,
Što nam nova dade krila!
„Majko Angelina, u najteže doba,
Jedina svetiljko vrh kosovskog groba!
Zasvetli i nama, kad nastane tama:
Ako opet na nas crno vreme dođe,
Nek zna srpska mati, šta je dužna dat:
Da niče kad treba, novi Crni Đorđe!
Da mlađe učimo, Srpstvu nam na spas,
Tebi se molimo, Ti nauči nas!“

Tama beše na svet pala –
Rimska sila malaksala;
Rastoči se carevina,
Rastoči je sila njina:
Jer je sila slika vatre –
Kad zavlada, sav svet satre;
Rasturi ga sveg do srži,
Al i samu sebe sprži.
I već beše svet da zgine…
Kad, Bog glednu sa visine:
Pomoći mu ode brže –
Sina svoga u svet vrže.
„O, Isuse Hriste, višnjeg Boga Sine,
Učitelju zemlji s nebeske visine!
Tebe su raspeli za nauk Ti slavni –
S mukama Ti svoje Srbin bi da sravni!
Dugotrpeljnje Ti i vera ti sveta
Krepljaše i njega petstotina leta.
Ti nam uzor budi, rodu nam na spas,
Tebi se molimo, Ti nauči nas!“