Da li vam se ikada dogodilo da vam bude teško od pomisli da vam sopstvena porodica polako gasi sve živo u duši? Ponekad se čovek nađe u situaciji u kojoj od njega bližnji traže više nego što može da pruži, a stalni pritisak, ponižavanje, ucene ili zahtevi koji prevazilaze njegove snage postepeno dovode do duševne iscrpljenosti.
U takvim trenucima čovek često počinje da krivi samoga sebe. Otvaramo Bibliju, čitamo zapovest da poštujemo oca i majku i pitamo se: zar kao hrišćanin nisam dužan da sve to trpim? Zar nemam obavezu da budem poslušan svojim bližnjima? Gde se završava dužnost prema porodici, a gde počinje potreba da sačuvamo sopstvenu dušu?
Apostol Pavle piše: „Djeco! Slušajte roditelje svoje u svačemu; jer je ovo ugodno Gospodu.“ (Kol. 3,20). Kada bismo ove reči izdvojili iz šireg konteksta, mogle bi izgledati kao zahtev za bezuslovnu poslušnost. Ali u Poslanici Efescima nalazimo jedan mali, gotovo neprimetan dodatak: „Djeco! slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je ovo pravedno“ (Ef. 6,1).
Te dve reči – „u Gospodu“ – od presudne su važnosti. One pokazuju da hrišćanska poslušnost nije slepo potčinjavanje volji drugog čoveka. Hrišćanstvo od nas ne traži da bez pogovora prihvatamo poniženje, nasilje ili emocionalnu ucenu.
Sveti Jovan Zlatoust, tumačeći ovaj odlomak, daje veoma trezveno objašnjenje. Ako roditelj navodi dete na bezbožnost, primorava ga na sramna dela ili mu, bukvalno, „izvlači dušu“, on ide protiv volje Tvorca. U takvom slučaju ne treba mu se pokoravati. Blaženi Teofilakt Ohridski ovo pravilo iz Poslanice Efescima povezuje sa rečima „u svemu“ iz Poslanice Kološanima. Poslušnost „u svemu“, po njegovom tumačenju, ne znači pristajanje na greh.
Ovde se, međutim, postavlja još jedno važno pitanje: šta ako se od nas ne traži da učinimo neki očigledan greh, već se od nas jednostavno traži više nego što kao čovek možemo da podnesemo? I šta ako stalni pritisak bližnjeg dovodi čoveka do duševne iscrpljenosti, tako da više nema snage ni za porodicu, ni za posao, ni za molitvu, ni za običan život?
Hrišćanska ljubav podrazumeva žrtvu, trpljenje i spremnost da ponesemo teret drugoga, ali čovek istovremeno ima granice svojih snaga. Postoji razlika između žrtve koju dobrovoljno prinosimo iz ljubavi i situacije u kojoj nas neko neprestano iscrpljuje, ponižava ili zahteva od nas ono što više nismo u stanju da damo.
Apostol Petar i drugi Hristovi učenici izrazili su ovaj princip pred sudom prvosveštenika: „Bogu se treba pokoravati više nego ljudima“ (Dap. 5,29). Te reči postaju glavno merilo koje određuje granice našeg povinovanja ljudima. Ako od nas traže da izdamo istinu, pogazimo savest ili svoj život potčinimo tuđoj tiraniji, imamo puno pravo da kažemo odlučno „ne“.
Kada svetinja postane mač
U Jevanđelju po Mateju susrećemo reči Spasitelja od kojih se čovek naježi: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovoga, i kćer od matere njezine… I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi“ (Mt. 10,34–36).
Zašto Gospod govori o maču i razdvajanju? Sveti Jovan Zlatoust objašnjava da je mač ovde reč vere. Ona zahteva da se prekinu uobičajene rodbinske veze ako postanu prepreka duhovnom uzrastanju. Hristos želi jedinstvo među ljudima, ali kada bližnji izaberu greh ili tvrdoglavo odbijaju istinu, razdvajanje postaje neizbežno.
Blaženi Avgustin ovaj mač naziva mačem Duha, dok blaženi Jeronim Stridonski primećuje da se posle propovedi Jevanđelja čak i najčvršća porodica može podeliti na verujuće i neverujuće. Lažni mir se ruši radi istinskog spasenja.
U Jevanđelju po Luki Hristos izgovara još strože reči: „Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater… ne može biti moj učenik“ (Lk. 14,26). Plaši nas reč „mrzi“, ali u kontekstu biblijskog semitskog načina izražavanja ona ne označava poziv na zlobu ili neprijateljstvo.
Mrzeti u ovom kontekstu znači postaviti ispravan poredak prioriteta. Ljubav prema Hristu treba da bude toliko duboka i potpuna da svaka druga privrženost u poređenju sa njom bude na drugom mestu.
Ovde nam je važan glavni zaključak: ako moramo da biramo između vernosti Bogu i odobravanja naših bližnjih, nemamo pravo da izdamo Boga radi njihove naklonosti.
Kada porodična dužnost postane izgovor
Ovde je važno da ne odemo u drugu krajnost. Ponekad počinjemo da koristimo svoj status „duboko verujućih ljudi“ kao zgodan štit kako bismo izbegli brigu o ostarelim ili bolesnim roditeljima. Dođe nam da pomislimo: „Pošto ne idu u crkvu, kritikuju moju veru i nerviraju me, jednostavno ću ih izbrisati iz svog života radi sopstvenog mira.“
To je farisejska zamka.
U Jevanđelju po Marku Spasitelj strogo razobličava književnike koji su izmišljali pravila kako bi opravdali sami sebe. Čovek je mogao da kaže ocu ili majci: „Korvan, to jest: prilog je ono čime bih ti ja mogao pomoći“ (Mk. 7,11). I pod tim „pobožnim“ izgovorom fariseji su dopuštali da čovek više ništa ne čini za svoje siromašne roditelje. Hristos to naziva zanemarivanjem reči Božije radi ljudskog predanja.
Zato poslušnost bližnjima ima svoju granicu. Ona prestaje da bude naša dužnost onda kada se od nas traži da učinimo greh, pogazimo savest ili prihvatimo ono što nas dovodi do potpunog duševnog iscrpljenja.
Pogledajmo Spasitelja. Kada su Njegova braća i Majka stajali napolju i pozivali Ga, On je rekao: „Ko je mati moja, i ko su braća moja?“ A zatim je pružio ruku prema učenicima i rekao: „Evo mati moja i braća moja. Jer ko izvrši volju Oca mojega koji je na nebesima, onaj je brat moj i sestra i mati“ (Mt. 12,48–50). On je pokazao da duhovno srodstvo ima prednost nad krvnim srodstvom kada se između njih pojavi suprotnost.
Ipak, kada je bio na krstu i umirao, Hristos se pobrinuo za zemaljsku budućnost Svoje Majke. Pogledao je na voljenog učenika i rekao: „Ženo, eto ti sina!“ (Jn. 19,26), a učenik ju je uzeo kod sebe. Jovan nije pobegao od odgovornosti i nije se sakrio iza svog služenja Hristu, već se starao o Majci Božijoj do Njenog upokojenja.
Kada bližnji postanu naši progonitelji
Crkvena istorija poznaje strašne primere kada se bliski čovek pretvori u mučitelja.
Sveta velikomučenica Varvara bila je jedina kći bogatog i uglednog neznabošca Dioskora. Želeći da je sakrije od tuđih pogleda i potpuno kontroliše njen život, otac ju je zatvorio u visoku kulu. Ali kada je sveta Varvara poverovala u Hrista i primila Krštenje, njegova želja da upravlja njenim životom pretvorila se u nečovečnu surovost.
Kada je saznao za veru svoje kćeri, Dioskor je pobesneo. Sveta Varvara pokušala je da se sakrije u planinskoj raselini, ali ju je otac pronašao, pretukao i lično odveo na sud gradskom upravitelju. Pred svima se odrekao sopstvenog deteta. Štaviše, kada je upravitelj devojku osudio na smrt, Dioskor je poželeo da sam izvrši presudu. Tako je mučitelj svete devojke postao njen rođeni otac.
Ovaj primer iz žitija pokazuje nam do koje krajnosti može da dovede ljudsko zaslepljenje. Reči iz Pisma „neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi“ ovde su se ispunile sa zastrašujućom tačnošću. I danas nam velikomučenica Varvara može biti duhovni oslonac kada stradamo zbog surovosti svojih bližnjih.
Naravno, nama je daleko podvig svete mučenice. Ali kada nas bližnji „zatvaraju u kulu“, dovode do duševne iscrpljenosti ili se hrane našom duševnom boli, imamo puno pravo da se udaljimo od njih.
Voleti roditelja koji razara naš život ne znači postati nemi saučesnik njegovog zla. Izbegavati kontakt sa čovekom koji nam nanosi dubok duševni bol ne znači izdati ga.
Ponekad voleti čoveka znači sačuvati prema njemu dobar odnos, ali istovremeno održati bezbednu distancu. Ljubav može da se pokaže molitvom, kratkim telefonskim pozivom, slanjem lekova ili namirnica preko drugih ljudi. Nismo dužni da se izložimo potpunom uništenju samo zato što nas sa nekim povezuje krvno srodstvo.
Poštovati roditelje znači želeti im spasenje, moliti se za njih i pomagati im u teškim situacijama, ali istovremeno sačuvati svoje srce za Boga, Koji nam daje istinsku slobodu. Sveta Tekla, koju danas proslavljamo, svojim životom svedoči da ni najbliža porodična veza ne sme postati jača od naše vernosti Hristu.
Nikita Rakitjanski
Za Fondaciju Prijatelj Božiji preveo i pripremio: Ivan Popov
Izvor: Soюz Pravoslavnыh Žurnalistov (SPŽ)
