Kada danas uključimo novi telefon, dovoljno je da izaberemo srpski jezik i sistem sam prelazi na ćirilicu. Tako uređaji bez pamćenja i porekla ponekad bolje čuvaju naše pismo nego mi sami. Nekada je ćirilica čuvana u ratovima, u doba porobljenosti i u tišini manastira, a danas tiho nestaje iz naših poruka, sa ulica i iz svakodnevnog života. I možda nije problem u slovima, nego u tome što se polako gubi osećaj ko smo.
Kada danas prvi put uključimo telefon, bilo da je američki, kineski ili korejski, on nas odmah pita jednu jednostavnu stvar – koji jezik želimo da koristimo. Ako izaberemo srpski, sistem će se najčešće automatski prebaciti na ćirilicu. Isto se dešava i na računaru, u savremenim programima, pa čak i kada razgovaramo sa veštačkom inteligencijom. Dovoljno je da napišemo „odgovori na srpskom“ i sistem gotovo uvek prelazi na ćirilicu, jer je upravo ona najpouzdaniji način da prepozna srpski jezik u moru veoma sličnih jezika.
Tako dolazimo do jedne neobične scene našeg vremena: mašine, koje nemaju ni poreklo ni pamćenje, često jasnije prepoznaju naš jezički identitet nego mi sami.
I tu počinje pitanje koje nije tehničko, nego duboko lično: Ako nas algoritmi tako lako prepoznaju, zašto mi sami sebe sve teže prepoznajemo?
A iza tih slova koja danas svetle na ekranima stoje vekovi jednog duhovnog truda. Stoje ljudi koji slovenskim narodima nisu doneli samo pismo, nego i mogućnost da Bogu govore svojim jezikom. Zato praznik Svete braće Kirila i Metodija nije samo sećanje na dva velika misionara, već podsećanje da pismo može postati čuvar duše jednog naroda.
Jer čovek najdublje misli upravo onim jezikom kojim se moli, plače i voli.
Dobrovoljno povlačenje ćirilice iz svakodnevnog života – sa ekrana telefona, iz privatnih poruka, sa natpisa prodavnica, iz reklama, pa čak i iz škola – ne događa se danas pod pritiskom neke strane sile. Niko nas ne primorava da napustimo svoje pismo. I upravo zato je ova pojava ozbiljnija nego što deluje na prvi pogled.
Ono što čovek izgubi pod silom može jednom i da vrati. Ali ono čega se odrekne iz ravnodušnosti, obično gubi mnogo dublje.
Kada identitet prestane da bude izvor unutrašnje snage, on polako počinje da deluje kao teret. Zato pitanje ćirilice nije samo pitanje slova. To je pitanje odnosa čoveka prema sopstvenom nasleđu.
Između navike i iluzije modernosti
Bilo bi neozbiljno sve objasniti jednostavnom pričom o „izdaji tradicije“. Život je složeniji.
Mnogi ljudi pišu latinicom jer im je tako brže. Neko je na to navikao još u školi. Neko radi u međunarodnoj firmi. Neko koristi programe i tastature koje su decenijama pravljene pre svega za engleski jezik. Neko želi da deluje modernije. Neko jednostavno ne razmišlja o tome.
I tu treba biti pošten: nijedan narod ne živi izolovano od sveta. Srpski narod je vekovima primao uticaje sa raznih strana – vizantijske, turske, austrougarske, zapadnoevropske – i upravo zato je naša kultura složena i bogata.
Dvoazbučnost sama po sebi nije prokletstvo. Problem počinje onda kada sopstveno pismo postane suvišno čak i tamo gde bi trebalo da bude prirodno.
Kada u sred Beograda možete danima hodati ulicama a da gotovo ne vidite ćirilicu.
Kada dete bez problema čita engleski interfejs na telefonu, ali sporo čita srpsku ćirilicu.
Kada čovek oseti nelagodu da službenu poruku pošalje svojim pismom, jer mu deluje „nepraktično“, „čudno“ ili manje profesionalno.
Tada više nije reč samo o praktičnosti. Tada počinje tiho pomeranje unutrašnjih granica.
Narod koji je pismo čuvao u manastirima
Od misije Svete braće, preko Ohrida i Hilandara, pa sve do prepisivača u vremenima ropstva, nit pisma postala je nit pamćenja.
Srpska ćirilica nije nastala kao marketinški izbor niti kao pitanje vizuelnog stila. Ona je vekovima čuvana kao deo duhovnog i kulturnog kontinuiteta naroda.
Posle pada srpske srednjovekovne države, manastiri su postali mesta gde se nije čuvala samo vera, već i pismenost, pamćenje i identitet. Iako države nije bilo, ostajale su knjige. Ostajala su slova. Ostajalo je bogosluženje.
Nije slučajno što su mnoge stare srpske knjige prepisivane upravo u vremenima najvećeg stradanja.
Čovek najbolje vidi šta mu je važno onda kada je u opasnosti da to izgubi.
Tokom austrougarskih pritisaka, a kasnije i u vreme NDH, ćirilica nije bila doživljavana kao bezazlena grafika, već kao jasan znak identiteta. Zato je i zabranjivana. Ne zato što su slova sama po sebi opasna, već zato što je pismo nosilo pamćenje naroda.
I tu dolazimo do jednog paradoksa savremenog doba.
Ono što su nekadašnje imperije pokušavale da potisnu silom, mi danas ponekad napuštamo sami – iz navike, komfora i ravnodušnosti.
Modernost bez lica
Lako je poverovati da ćemo, ako se što više prilagodimo globalnim obrascima, postati moderniji, uspešniji i prihvaćeniji.
Ali tu se krije jedna opasna zamena teza.
Moderan čovek nije onaj koji je zaboravio ko je, nego onaj koji ume da živi u savremenom svetu a da pritom ne izgubi sebe.
Japanci koriste svoje pismo. Grci čuvaju svoje. Rusi svoje. Jevreji su posle dve hiljade godina obnovili hebrejski jezik kao živi jezik naroda. Niko od njih ne misli da je zbog toga manje savremen.
Samo kod nas se ponekad stvara čudan utisak da je odricanje od sopstvenog obeležja znak napretka. Ali čovek, koji neprestano pokušava da liči na sve druge, vremenom počinje da gubi sopstveno lice.
U Pravoslavnom predanju postoji jedno važno pravilo: čovek ne gubi sebe odjednom. Gubi se postepeno – kroz navike, kroz rasejanost, kroz neprimetno udaljavanje od Izvora svog života. Zato su Sveti Oci toliko govorili o pažnji. Ne samo pažnji prema velikim stvarima, već prema malim svakodnevnim izborima. Jer se čovekov karakter upravo u njima oblikuje: „Ko je veran u najmanjem, i u mnogom je veran; i ko je nepravedan u najmanjem, i u mnogom je nepravedan.“ (Lk. 16, 10)
Psihologija stida
Kada se čovek udalji od nečega što je nekada smatrao svojim, često počinje da traži opravdanje za to udaljavanje. I tu nastaje čudna pojava: ono što nam je do juče bilo prirodno odjednom počinje da deluje zastarelo, nepraktično ili suvišno. To nije uvek svestan prezir. Češće je reč o tihom unutrašnjem stidu koji čovek ni sam sebi ne priznaje. Zato nas ponekad i nervira kada vidimo nekoga ko dosledno koristi ćirilicu. Ne zbog slova samih po sebi, već zato što nas podsećaju na nešto što smo u sebi potisnuli.
Tu se javlja unutrašnji sukob između onoga što jesmo i onoga što smo prihvatili da budemo.
A čovek koji ne želi da se suoči sa tim sukobom često počinje da omalovažava ono što je nekada smatrao svojim.
Nije stvar u slovima
Važno je reći i ovo: niko se neće spasiti samo zato što piše ćirilicom.
Postoje ljudi koji pišu ćirilicom a žive potpuno bez ikakve dubine, vere ili moralne odgovornosti. Zato bi bilo pogrešno svesti celu priču na kulturni folklor. Suština nije u tome da su jedna slova „sveta“, a druga „neprijateljska“. Suština je u pitanju: da li čovek ima živ odnos prema onome što je nasledio?
Jer kada narod počne da sve svoje doživljava kao teret, vremenom prestaje da veruje i u vrednost sopstvenog postojanja.
A narod koji izgubi poštovanje prema sebi postaje lak plen svakom tuđem modelu, ideologiji i trendu.
Krst u sredini
Naš stari simbol sa krstom i četiri ocila nosi jednu dublju poruku koju danas često i ne primećujemo.
Četiri slova S ne stoje slučajno okrenuta leđima prema Krstu. To nije znak ustuknuća ili nepoštovanja, već slika svesne i budne straže. Poput vojnika koji su zauzeli svoje položaje, ona leđima štite središte, spremna da odbrane Krst sa sve četiri strane sveta.
U srpskom biću i identitetu to središte koje se brani nikada nije bila politika, niti trenutni interes, niti ideologija.
To je unutrašnja vertikala čoveka – ono sveto mesto u kome se susreću vera, pamćenje i sloboda.
Kada ta vertikala oslabi čovek počinje neprestano da traži potvrdu spolja. Danas u trendovima, sutra u politici, prekosutra u tuđem mišljenju.
„Bolje je uzdati se u Gospoda negoli oslanjati na čoveka.“ (Ps. 118, 8)
A čovek koji više ne zna ko je teško može naći mir, ma koliko priznanja dobio.
Povratak počinje od sitnica
Nijedan zakon neće vratiti ćirilicu ako je ljudi u sebi više ne osećaju kao svoju.
Ljubav prema sopstvenom nasleđu ne može se nametnuti dekretom. Ona počinje tiho.
Tako što ćeš napisati poruku svojim pismom.
Otvoriti sa detetom ćiriličnu slikovnicu, da zajedno gledate ta topla, obla slova dok mu čitaš priču.
Setiti se da pismo nije samo sredstvo komunikacije, već trag jednog dugog puta kojim je narod prošao.
Jer čovek se ne gubi odjednom.
Gubi se polako, prihvatajući da praznina postane nešto normalno.
Ali isto tako može i da se vrati.
Tiho.
Korak po korak.
Kroz ono što svakodnevno bira da bude.
Nebojša Danilović
Izvor: Fondacija Prijatelji Božiji
