Beseda u svetoj obitelji Blagovesti Presvete Bogorodice, Ormilija, 21. avgusta 1978.
Bolest je jedan od najboljih, najsnažnijih i najvažnijih darova Božjih čoveku, jer je to pokazatelj da nas je Bog primetio i posetio. Bolest, naročito ona koja dovodi do smrti, jeste izuzetan Božji dar palom čoveku, da bi kroz nju mogao da se podigne i vrati u ono prvobitno stanje u kome je stvoren. Onaj koji nema bolesti obično nije podoban za Carstvo nebesko, pa čak ni za ovaj život nije dorastao – on je poput lađice koja još nije izašla na more i nepoznato je da li će izdržati udare talasa.
Osim što je bolest Božji dar, ona je i veliki blagoslov, jer nam daje neka prava pred Bogom, čini nas posebno dragima kao saučesnicima Hristovih stradanja, pri tom nevoljno. Jer kada neko strada po svojoj volji, to prilično lako podnosi, ali kada strada nevoljno, to je teže.
Evo primera: neko je postao monah, a starac mu upućuje različite primedbe. Tada on, kome ranije nije ni padalo na pamet da se ovde mogu upućivati primedbe, izlazi van sebe: „Šta je ovo! Zar smo došli u manastir da stalno slušamo primedbe – to ne smeš, ovo ne smeš?“ Tako se monah ljuti i postaje jadno stvorenje, uznemirivši se zbog sitnice. Da je bio oženjen, mirno bi primao žalbe supruge, razumevajući da u braku treba imati strpljenje. To jest, podigao bi teret dobrovoljno, što bi ga učinilo lakim i prirodnim.
Dakle, kada neko čini nešto po svojoj volji, to je lako. Ali kada nas bol zatekne iznenada, protiv volje, tada je to teško. Nešto me zaboli, i ja odmah protestujem: zašto mi je Bog poslao ovu nevolju. Ovaj protest pokazuje debljinu našeg srca: iako znamo da nam Bog šalje bolesti da bi nas približio sebi, ipak ponovo pitamo – zašto. U stvari, to „zašto“ – zašto je Bog dao ovu bolest, ili ovu duševnu težinu, ili ovu bezrazložnu uznemirenost, gluvoću ili slepoću – ne otkriva to što želimo da saznamo uzrok, već to što ne želimo da primimo iskušenja i zato se prepiremo sa Bogom. To naše „zašto“ jeste u suštini neko traženje računa od Boga, kada Ga stavljamo na optuženičku klupu.
Da je naša bolest, ili bilo koji drugi bol bio dobrovoljan, ne bismo se protivili. Ali upravo zato što je nevoljna, Bog je prima kao veliku žrtvu i stavlja je uz naše asketske podvige, i sve to zajedno nas uzdiže k Njemu.
Zaista, čudesna je postelja bolesnika! Već to kako leži na njoj pokazuje kakav je to čovek. Bolest je kriterijum odličan i nepogrešiv. Ovde se otkrivaju vera i ljubav prema Bogu, strpljenje, smernost, naša uverenosti da se uzdižemo na nebo. Ili pak naše neverovanje, neotesanost duše, zaborav neba.
Pogledajmo šta je karakteristično za bolesnika. Bolestan čovek obično je nestrpljiv i nagao. Ali mi ni u kom slučaju ne smemo biti nagli. Žurba, prenagljenost – jesu od ovoga sveta, sve naglo – bilo koji posao, odluka – obično je od lukavog, jer žurba uzburkava dušu, otima mir, a to znači da se Bog, koji je u nama, gubi, mi Ga, ispada tako, sami udaljujemo, zatvaramo. Prenagljenost je kao ogroman zid, ona odvaja od Boga, čini da se tvoj pogled negde zakucava, sav tvoj um, sva misao su tamo, više ne možeš da misliš o Bogu. Nagao, nervozan čovek ne može biti Božji čovek. U svakom slučaju u žurbi prestaje da bude to. On kao da govori Bogu: „Ti ideš odatle sada, meni hitno treba jedno delo da obavim, a onda ću Te ponovo pozvati.“
Normalan čovek zna da je otkako je ljudski rod zgrešio, zajedno sa grehom zavladala i bolest. Prema tome, bolest ni u kom slučaju ne sme da nas dovodi do nervozne unutrašnje težnje da ozdravimo. Neka nam bude poznato da u tom slučaju grešimo. Grešim ako po svaku cenu želim da ozdravim. Grešim kada želim da bolest prođe. Grešim kada idem lekaru i nadam se da ću se izlečiti. Da, možeš u to da veruješ, ali ne sme da te brine rezultat. Ako po svaku cenu želiš da ozdraviš, znači da te Bog ne zanima, nije ti interesantno zašto ti je poslao bolest, šta želi da prošapće tvome srcu kroz taj bol.
Dakle, ne treba žuriti kada ste bolesni. Ionako u svim slučajevima uopšte žurba samo smeta, a tim više u bolesti, jer umesto da mislimo isključivo o Bogu, o Njegovoj poseti, mi tu posetu odbacujemo. Um i srce treba da se hrane samo Bogom. To je kao kada sediš, na primer, i čekaš prijatelja. Zadremao si, i odjednom osetio dodir i glas po kojima ga odmah prepoznaješ. Tako i bolest jeste neki znak Božje posete. A mi šta? Zaboravljamo Boga i mislimo kada će doći lekar ili medicinska sestra. Mislimo o otome zašto kasne.
Ali dozvolite – reći ćete, mene boli. A zar Bog ne zna da te boli? – Da, ali mogu i da umrem! A zar Bog to ne zna? Ako Njemu ugodno, On će sve urediti. Arhanđeli će uzeti i dovesti lekara. Ali da li je potreban lekar? Zar sam arhanđeo Gavrilo ne može da te isceli? Ili sveti Damjan, ili sveti Nikolaj, ili tvoj anđeo čuvar? Svaki čovek ima svog anđela – a zašto je to potrebno, pita se čovek? Da se sa nama ne bi dogodilo ništa neočekivano i iznenadno.
Pošto postoji anđeo čuvar, imamo garanciju i sigurnost da Gospod i sveti koje prizivamo u svako doba kroz anđela dobijaju izveštaje. Ta veza sa Bogom radi odlično, u svako vreme i na svakom mestu, čak i kada spavamo ili se nečime bavimo. Zašto – po vašem mišljenju – Crkva tako čvrsto insistira na ovom učenju da svaki čovek ima anđela čuvara? Mi, međutim, trčimo lekaru koji, uzgred, može biti neveran, umoran, može da greši itd. Nešto očekujemo od njega i zaboravljamo da anđeo već stoji pored nas zajedno sa Bogom.
Još se preterana prenagljenost pokazuje u tome kada jedva nešto da nam fali – već pozivamo lekara. Zaboleo je, na primer, stomak. Onda ti se čini kao da se bol pojačava. Nešto se desilo – misliš ti, i odmah pozivaš lekara. Eh, strpi se malo, ništa strašno se nije desilo. Ne podiži na noge ceo manastir zato što ti se malo pojačao ili promenio bol. Ali ti zvoniš, zoveš nekoga ponovo i ponovo. Tvoja nervoza govori o gubitku Boga, barem u tom trenutku. Ostao si bez Boga, pa se zato ubijaš. Dakle, da pamtimo da je bolest kao ogledalo, i žurba nije dobra.
Da, ali ako umrem? Ako umreš – „da bude ime Gospodnje blagosloveno odsada i doveka“. Nisi rad? A apostol Pavle i svi očevi Crkve kažu da ako nešto i žele u životu, to je smrt. Zato se i rađamo, da umremo i sretnemo se sa Bogom licem u lice. To što doživljavamo ovde – nije to. Ovde je za nas Bog nevidljiv, imamo neznanje i neiskustvo. Ovde je naša vera „bez vida“, lice Hristovo ne posmatramo, ali tamo – divićemo se Hristu licem u lice. Zato kažemo: „Bože moj, ako živimo, za Tebe živimo, i ako umiremo, mi smo isto tako Tvoji“, čini sa nama šta hoćeš, za dobro Tvoje Crkve. Ako se moj život produžuje radi dobra Crkve, to je razumljivo, znači tako treba; ali ako ga produžavam zato da duže poživim, u tome nema smisla.
Izvor: Manastir Podmaine
