U nedelju, 17. novembra 2024. godine, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je služio svetu arhijerejsku Liturgiju u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu, Podvorju Moskovske Patrijaršije u Beogradu.
Svetejši Patrijarh je tom prilikom osvetio ikonopis ruskog hrama koji već sto godina krasi srpsku prestonicu. Njegovoj Svetosti su sasluživali: Mitropolit volokolamski g. Antonije, predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije; Preosvećeni Episkop remezijanski g. Stefan, vikar Patrijarha srpskog i starešina Podvorja Srpske Pravoslavne Crkve u Moskvi; arhimandrit Nektarije, glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve; arhimandrit Mihailo, iguman manastira Jovanje; protosinđel Sava iz Eparhije niške; protojerej Vitalij Tarasjev, starešina Podvorja Moskovske Patrijaršije u Beogradu; protojerej Nikolaj Balašov, savetnik Patrijarha moskovskog i sve Rusije; protojerej Đorđe Stojisavljević, šef Kabineta Patrijarha srpskog; protojerej Igor Jakimčuk, zamenik predsednika Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije; protojerej-stavrofor Miloš Trišić; prezviter Nikolaj Vasin, sekretar predsednika Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije; protođakoni Stevan Rapajić, Dragan Radić i Radomir Vrućinić, kao i đakon Nikolaj Vuković.
Svetoj Liturgiji prisustvovali su dr Nenad Popović, ministar bez portfelja zaduženog za međunarodnu ekonomsku saradnju i oblast društvenog položaja Crkve u zemlji i inostranstvu; dr Vladimir Roganović, direktor Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednocama pri Ministarstvu pravde; akademik Nikolaj Muhin, narodni umetnik Ruske Federacije.
Patrijarh Porfirije: Susret umrle kćeri i Jairove vere sa Hristom jeste slika pobede života nad smrću
Posle čitanja svetog Jevanđelja, Njegova Svetost Patrijarh je besedio: – U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, sve u našem životu, u životu svakog čoveka, moglo je da se desi, a možda i nije moralo biti. I to da smo ovde danas sabrani, hvala Bogu, desilo se, ali moglo je biti i da se ne desi, da neko od nas ne bude prisutan ili, može biti, da je neko planirao da dođe i da bude na ovom sabranju, a da ga danas nema. Međutim, postoji samo jedna stvar u životu svakog pojedinca koja se mora desiti. Svaki onaj koji se rodio, on i umire. Jedino što ni na koji način ne možemo izbeći jeste upravo odlazak iz ovog sveta, što smrt, iako, ruku na srce, svako od nas ako pogleda u sebe živi tako kao da nikada taj trenutak neće doći. Iako nas sve u nama i oko nas uverava da smo i mi prolazni, iako vidimo mnoštvo ljudi koji iščezavaju ispred nas, živimo tako kao da imamo utisak da je to čaša koja će samo nas mimoići i koja se samo nama neće desiti. Ali, avaj! Svako ko je došao u ovaj svet, svako ko se rodio iz ovog sveta će otići. To sve pokazuje da smrt najpre vidimo kao svog najvećeg neprijatelja, kao najveći problem svoj, a onda i da očigledno smrt nije nešto što je prirodno i što pripada našem izvornom biću, nego je nešto što je izvan naše prirode i naknadno pridodato.
Zato i čovek, ali i ljudski rod, od kad zna za sebe sve što čini kroz filosofiju, umetnost i nauku čini sa jednim konačnim krajnjim ciljem, a to je da ako može pronađe ključ za odgonetanje tajne smrti i za pobedu nad smrću. To pokazuje, dakle, da smo stvoreni za život. U nama postoji jedna dubinska, neodoljiva i nesavladiva potreba da upravo tog prvog, poslednjeg i najvećeg našeg neprijatelja pobedimo. Rezultat je očigledan. Iz deceniju u deceniju, iz veka u vek, postoji progres, civilizacija napreduje. I možda se ponekad učinilo nekome da je došao na prag razrešenja tajne smrti, ali po svoj prilici nikada neće doći do toga, kao što i nije došao. Neće doći zapravo do mogućnosti da samim sobom pobedi smrt.
Današnje Jevanđelje nam daje predukus razrešenja tajne smrti kako bi zapravo ostao samo život , jer je to ono zbog čega smo došli u ovaj svet, ali stvoreni ne samo da živimo u okviru vremena i prostora, tj. u istoriji, nego stvoreni da živeći ovde predokušamo večnost u večnosti. U zajednici ljubavi međusobno i u zajednici sa Bogom živimo zauvek u Carstvu Božjem, koje postoji kao nestvoreno da bi bilo i prostor našeg života. Imamo, dakle, jednu sliku dramatičnu, sliku čoveka koji ima bolesnu kćer i koji traga za njenim isceljenjem. Naišavši na Spasitelja, naišavši na Gospoda, prepoznavši u Njemu silu koja nije od ovog sveta, prilazi Mu sa verom da ono što on sam ne može učiniti kao čovek, a za čim ima potrebu, može učiniti za njega Bog. I zaista, epilog ovog susreta umrle kćeri i Jairove vere sa Hristom jeste to da njegova kćer ustaje iz mrtvih. Ovo je slika i naših potreba i čežnji, i krsta i bola, ali i slika onoga što nosi u sebi Hristos, a to je život, to je pobeda nad smrću. To je slika i Njegovog Raspeća, ali i Njegovog Vaskrsenja iz mrtvih, i to Vaskrsenja ne zbog sebe i za sebe, nego Vaskrsenja iz mrtvih za nas i zbog nas, jer On jeste život i nosi život u sebi. Samo ako smo spojeni sa Izvorom života, sa Životom, Izvor može biti prenet i u nas, i u naše ličnosti, i u ljudski rod, a to, naravno, biva kao dar Hristov koji postaje naš sadržaj, naša svakodnevnica i realnost naša kroz veru. Bezbroj puta je Gospod, čitali smo u Jevanđelju, činio čuda, ali nikada ne namećući sebe, ne namećući sebe ni kao život, ni kao ljubav, nego je darivao sebe i sve što je Njegovo onima koji su projavili veru i pokazali poverenje u Njega. U tom smislu svako čudo, a i tajna života kao najveće čudo, jeste realnost koja je plod saradnje Života i slobode čovekove, saradnje Božje, saradnje Spasitelja našeg, koji je već sve za nas učinio, i naše slobode, tj. našeg podviga. Sloboda nije tek apstraktno opredeljenje. Sloboda znači opredeljenje, trud i napor da živimo u skladu sa tim opredeljenjem, jednom rečju, da živimo po Reči Hristovoj, po Jevanđelju Njegovom. Vera bez dela je mrtva – kaže apostol Jakov. Vera kao izraz naše slobode i opredeljenja za Hrista, ali i napor da živimo u skladu sa zapovestima Božjim – i ne samo da se dešavalo i da se dešavaju čuda ozdravljenja i isceljenja, nego i čudo buđenja iz smrti – jeste nešto što u krajnjoj liniji zavisi od nas, jer nam je život već Hristom dat unapred. Međutim, da li će On postati naša realnost zavisiće od našeg opredeljenja, od naše vere. U tom smislu, sve je uvek i samo u našim rukama, jer Gospod je učinio, On jeste Istina, Put i Život, i sve to jeste, može i treba da bude naše. Sazdani smo zbog toga, ali je neophodno da imamo istinsku i pravu veru. Tom verom i krvotočiva žena, koja je tragala za svojim isceljenjem godinama, samo se dotakla hitona, odore Hristove, haljine Njegove, i već je bila isceljena. To pokazuje da blagodat Božja sama po sebi dejstvuje i postoje delatna među nama i u nama. Koliko god imali prepreka u svom životu, telesnih – spoljašnjih i unutrašnjih – duhovnih, ukoliko one nisu razlog našeg odustajanja, nego povod za ulaganje većih napora i intenzivnijeg podviga, dotaći ćemo se, zasigurno, te blagodati koja je tu u nama i pored nas. Duhovno ćemo rasti, prevazilaziti svaki neduh, svaku nemoć, svaku bolest, svaki nedostatak i što je najvažnije uzrastati u ljubavi i u veri slaveći Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Patrijarh Porfirije: Crkva kao telo Hristovo jeste jedan, jedinstveni i neprolazni organizam
Besedeći na kraju svete Liturgije, Svetejši Patrijarh g. Porfirije je poručio: – Želim da čestitam našoj braći Rusima što, evo, već sto godina ovde, na ovom mestu, postoji ovaj hram u kojem se od početka Rusi koji su došli u Srbiju okupljaju i mole Bogu sve do današnjeg dana. Granice Crkve ili ustrojstvo Crkve je tako uređeno da bi se sa Crkvom bolje upravljalo iz pastirskih i misionarskih razloga. Imamo razne Crkve organizovane tako da svaka na čelu ima svog episkopa, onda i patrijarha, a zapravo je jedna, saborna i apostolska Crkva, Crkva Hristova u kojoj u potpunosti važe reči Hristove da nema Grka ni varvarina, slobodnog ni roba, muškog ni ženskog, tj. da postoje pojedinačni i lični pečati. Svaki čovek je posebna ikona Božja i ima svoj poseban pečat, tj. ima svoje posebne, specijalne darove koji ga razlikuju od drugih. Tako i svaka porodica ima nešto izuzetno, a onda i veća i šira porodica. Svaki narod ima neku svoju posebnost, neku svoju različitost, neki svoj poseban dar, jednom rečju, dar koji je dat da bi se kroz njega pojavila i pokazala ljubav u odnosu na onoga koji je različit i kako bi taj dar bio odskočna daska za izgrađivanje jedinstva. Upravo Crkva kao telo Hristovo jeste taj jedan, jedinstveni i neprolazni organizam, jeste Carstvo Božje, ovde među nama Crkva Carstva Božjeg, a u punoći i u večnosti Gospod kao Car i Gospod kao temelj i osovina, kao loza oko koje ne samo da se svi okupljamo, nego smo nakalemljeni na tu lozi i iz nje postajući sa Njim jedno svi i međusobno bivamo jedno. Ja se radujem što ovaj hram, evo, pun vek ovde postoji, što se u njemu služi Liturgija i molim se Bogu da ga Gospod sačuva do kraja veka. Neka je blagosloveno, živeli i čestitam! Naš bratski pozdrav i ljubav Svetejšem Patrijarhu moskovskom i sve Rusije, naša ljubav i molitva i molba da se moli za nas! Neka Gospod čuva Rusku Crkvu i ruski narod na mnogaja ljeta!
Ruska crkva u Beogradu – simvol bratskih odnosa između srpskog i ruskog naroda
Ruska crkva Svete Trojice na Tašmajdanu predstavlja jedan od najznačajnijih duhovnih i kulturnih simvola ruske emigracije koja je u Srbiju posle Oktobarske revolucije i građanskog rata u Rusiji donela bogatu kulturu i pravoslavnu tradiciju. Da bi zadovoljila svoje duhovne potrebe, ruska zajednica, koju su činili znameniti arhijereji, intelektualci, umetnici i oficiri, pokrenula je inicijativu za izgradnju hrama. Crkva je izgrađena između 1924. i 1925. godine prema projektu arhitekte V. T. Teofanova. Hram je posvećen Svetoj Trojici, a njegova arhitektura inspirisana je tradicionalnim ruskim pravoslavnim stilom. Ruska crkva u Beogradu nije bila samo mesto bogosluženja, već i kulturni centar ruske emigracije, mesto okupljanja, duhovne utehe i očuvanja ruskog identiteta. U hramu su se održavale razne kulturne i obrazovne aktivnosti, koncerti, predavanja i izložbe. Ruska crkva predstavlja značajan istorijski spomenik. U njoj se nalazi grob generala P. N. Vrangela, komandanta ruske Bele armije. Verni narod prestonice rado posećuje rusku crkvu i poklanja se njenim svetinjama, čudotvornim ikonama Svete Ksenije Petrogradske i Svete Matrone Moskovske. U hramu se čuva deo šala Svetog carevića Alekseja Romanova. Hram predstavlja trajni simvol bratskih odnosa između srpskog i ruskog naroda i svedočanstvo o zajedničkoj istoriji i pravoslavnoj veri.
Ruska crkva je dobila novi sjaj zahvaljujući radu poznatog ruskog slikara i ikonopisca Nikolaja Muhina, čije delo krasi i hram Svetog Save na Vračaru. Profesor Muhin je član Ruske akademije umetnosti i dobitnik više nacionalnih i međunarodnih nagrada za svoj rad. Njegova dela su prepoznata širom pravoslavnog sveta i smatra jednim od vodećih savremenih umetnika koji nastavljaju tradiciju vizantijske i ruske pravoslavne umetnosti. Zajedno sa grupom ruskih umetnika, akademik Muhin je za samo sedam meseci oslikao preko 520 kvadratnih metara fresaka, uz nadzor protojereja Vitalija Tarasjeva, starešine Podvorja Moskovske Patrijaršije u Beogradu, kao i finansijsku pomoć ktitora hrama dr Nenada Popovića, ministra zaduženog za međunarodnu ekonomsku saradnju i položaj Crkve u zemlji i inostranstvu, kome je danas Mitropolit volokolamski g. Antonije uručio orden Prepodobnog Andreja Rubljova Ikonopisca. Zidove hrama krase scene iz Jevanđelja, a pored Gospoda i svetitelja Njegovih, posebno mesto zauzimaju likovi ruskih i srpskih novomučenika.
