U organizaciji Fondacije Pro Orinete, Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije održao je danas, 9. juna 2023. godine, svečano obraćanje u sali Nadbiskupije u Beču. Obraćanje Njegove svetosti Patrijarha g. Porfirija donosimo u celini:
Uvaženi gospodine predsedniče fondacije Pro Oriente dr Klos, uvaženi saradnici i prijatelji fondacije, dame i gospodo, veliko zadovoljstvo predstavlja mi mogućnost da se u okviru posete Austriji obratim saradnicima i prijateljima fondacije Pro Oriente.
Pro Oriente je institucija čije ime je poznato širom hrišćanskog sveta. Svoj ugled ova fondacija temelji na neumornom zalaganju za jedinstvo hrišćanskih Crkava Istoka i Zapada. Od samog njenog osnivanja (1964. godine) i sve do danas Srpska Pravoslavna Crkva gaji prijateljske odnose sa ovom renomiranom zadužbinom. Oni se ogledaju u mnogobrojnim oficijelnim i neformalnim susretima, kontaktima, projektima i razmeni iskustava, kako u Austriji, tako i u Srbiji, koji su se dogodili svih ovih decenija. Pro Oriente je našoj Crkvi, i u Austriji i u Srbiji, uvek pružao ruku pomoći i podrške. U tom smislu želeo bih da sadašnjem rukovodstvu fondacije, kao i njegovim časnim prethodnicima, u ime Srpske Pravoslavne Crkve izrazim duboku blagodarnost.
Kao što je dobro poznato, Srpska Pravoslavna Crkva učestvuje u ekumenskom dijalogu gotovo od samog njegovog početka. Neki važni članovi njene jerarhije, kao i teolozi, uzimali su učešće u mnogobrojnim manifestacijama ekumenskog karaktera, a neki su bili i nosioci važnih funkcija u ekumenskim institucijama. Bez obzira na traumatična istorijska iskustva vezana za ratove u 20. veku, Srpska Pravoslavna Crkva nikada nije odustala od zalaganja za dijalog, zajedničko svedočenje za Hrista i jevanđelske vrednosti i prevazilaženje podela među Crkvama i narodima. Na taj način, ona nikad nije dozvolila da se efemernost političkog momenta i istorijskog konteksta apsolutizuju, i tako nadjačaju njenu ukorenjenost u Blagoj Vesti Hristovoj.
1. Učešće u međucrkvenom dijalogu Srpska Pravoslavna Crkva temelji na osnovnom načelu bogoslovlja – na susretu Boga i čoveka i njihovoj zajednici u Hristu. Hrišćansko poimanje Otkrivenja i Tajne spasenja jasno pokazuje dijaloški karakter. Stoga je dijalog jedna od suštinskih projava načina postojanja Crkve. O tome svedoči i sama njena Liturgija, sinodalno ustrojstvo, kao i način karitativnog služenja i misije u svetu. Dijalog, pak, ne postoji, ako se ne poštuje sloboda i dostojanstvo Drugoga i ako prema njemu nemamo ljubavi. U tom slučaju, on gubi karakter hrišćanskog dijaloga i zadobija utilitarističke obrise. S druge strane, uskogruda zatvorenost u sebe i samodovoljnost, čak i kada se zaklanjaju iza navodno opravdanih razloga, ne odgovaraju prirodi Crkve i, u najmanju ruku, prenebregavaju reči Hristove molitve upućene Ocu da svi jedno budu (Jn 17,21). Ako za nas hrišćane ne postoji više načelo od Jevanđelja, onda ne treba da dopustimo da nas na putu ka jedinstvu sputavaju strahovi i predrasude i da njihovo destruktivno dejstvo trijumfuje nad jevanđelskom slobodom.
S tim u vezi, u poslednje vreme se sa nezadovoljstvom misli da je teološki dijalog nakon početnog poleta zapao u krizu i čine se opravdani napori da se on nanovo pokrene i oživi. Pritom se čini da dovoljno ne vrednujemo ono što je na putu međusobnog približavanja dosada postignuto i da odnos, kako među ljudima, tako i među Crkvama, ne ide uvek uzlaznom putanjom. Sa nestrpljenjem se nekad lako zaboravi da je put Jevanđelja uvek tesan put (Mt 7,14), povezan sa odricanjem od sebe, i da se svi mi, koji smo akteri u dijalogu, teško rastajemo od samodovoljnosti. Možda još uvek nismo dovoljno spremni da učimo od Drugih i da u njihovom prisustvu u našem životu prepoznamo šta nam Bog poručuje.
U tom smislu visoko cenimo višedecenijsku delatnost znamenite fondacije Pro Oriente, koja još od svog osnivanja, zalaganjem blažene uspomene nadbiskupa bečkog i kardinala dr Franca Keniga (1905-2004), svojim raznovrsnim inicijativama i projektima ulaže neumoran trud na otklanjanju predrasuda i približavanju hrišćanskih tradicija Istoka i Zapada, stvaranju poverenja i negovanju dobrih odnosa među Crkvama i narodima.
2. Da jedinstvo i mir ne predstavljaju datost, već prevashodno stalni zadatak i podvig, vidi se ne samo u ekumenskim odnosima, već i na primeru same Pravoslavne Crkve, koju su uzdrmala velika iskušenja. Ne zaboravljajući stradanja pravoslavnih, ali, svakako, i svih hrišćana, na Bliskom Istoku, ova iskušenja su u poslednje vreme dostigla crkveni i politički vrhunac u nesrećnim ratnim sukobima u Ukrajini. Može se slobodno reći da je rat u Ukrajini otvorio jednu duboku ranu na Telu Pravoslavne Crkve. Srpska Pravoslavna Crkva vrlo dobro poznaje svu složenost i traume ratnih stradanja, budući da je i sama podnela strašna stradanja u ratovima koji su obeležili 20. vek. Čak i u 21. veku, ona i dalje nosi krst svoga stradanja – prevashodno na Kosovu i Metohiji, ali, svakako, i drugde. Iz toga razloga naša Crkva ne samo da je više puta upućivala apele za mir u Ukrajini, i da se za mir u toj prijateljskoj zemlji svakodnevno moli, već pokušava da pomogne gde i koliko može.
Lep primer jedne takve delatnosti pruža i briga moga brata u episkopstvu preosveštenog vladike gospodina Andreja za pravoslavne vernike iz Ukrajine, kojima je Eparhija austrijsko-švajcarska pružila nesebičnu pomoć u organizovanju crkvenih zajednica u Beču i Rimu. Slično je i na drugim mestima u pravoslavnom svetu, na primer u Srbiji i Zagrebu.
U crkvenom pogledu, pak, Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve kao kanonsku i zakonitu Pravoslavnu Crkvu u Ukrajini nedvosmisleno priznaje jedino Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu sa Njegovim Blaženstvom mitropolitom Onufrijem. Ovakav stav počiva na poštovanju vekovnog kanonskog poretka Pravoslavne Crkve.
Ukrajinska Pravoslavna Crkva, kao što je dobro poznato, trenutno trpi golgotske muke. U vezi sa tim, Saopštenje za javnost Srpske Pravoslavne Crkve od 28. marta tekuće godine veli sledeće: Ratove, pravedne i nepravedne, vode države, a ne Crkve. Čudovišnog je karaktera i sâm tretman neke Crkve kao neprijatelja zbog činjenice da pripadnici tragično sukobljenih strana, ukoliko su vernici, jesu vernici jedne te iste Crkve. Crkva je uvek za mir, stalno se moli za mir i čini sve što može da neprijateljstvo i mržnju među ljudima i narodima zamene prijateljstvo i ljubav. Crkva ne deli ljude na „svoje” i „tuđe”, „domaće” i „strance”; ona se trudi da, u ime Boga Koji je Ljubav, voli sve i pastirski brine o spasenju dušâ i životâ svih kojima su bratska ljubav i pomoć potrebne. Srpska Pravoslavna Crkva, dakle, u ovom sukobu ne preuzima na sebe prerogative države i, shodno tome, ne donosi sud u vezi sa pitanjima međunarodnog prava, nego pokušava, koliko je to u njenoj mogućnosti, da pomiri i ujedini i doprinese da se što pre rat završi i ratne rane zaleče. U tom smislu, ona održava evharistijsku zajednicu i sa Carigradskom Patrijaršijom i sa Moskovskom Patrijaršijom, moleći se neprestano Caru mira (Lk 2,14) da razruši pregradu koja rastavlja i jedne i druge sastavi u jedno (Ef 2,14).
Crkva apeluje, dela na različite načine i moli se da u Ukrajini, ali i na Bliskom Istoku, kao i na Kosovu i Metohiji, i svuda u svetu, zavlada mir, pomirenje i zajedništvo među ljudima. Pritom ona, konačno, ima u vidu biblijsko shvatanje mira, koje se ne sastoji samo u odsustvu rata i sukoba, niti mir smešta samo u politički, ekonomski, socijalni ili psihološki kontekst, već obuhvata sve ove aspekte sintetisane u jednu egzistencijalnu celinu. Danas dominira kultura po kojoj se reč „mir“ uglavnom iscrpljuje u okvirima ovih nekoliko dominantnih odrednica.
Kao jedna od nužnih preokupacija savremenog političkog, ekonomskog i medijskog diskursa, politički mir bi značio skladno funkcionisanje državnih, međudržavnih i društvenih sistema i njihovih relacija. Kolektivno iskustvo svedoči da je istorija na svim nivoima društvene stvarnosti (porodica, brak, stalež, partija, rasa, nacija, država, pol i dr) ispunjena nesporazumima, neslaganjima. Krah sna o miru, kao idealu naprednog sveta, objavljen je nečovečnim ratovima poslednjeg stoleća u kojima su stradali milioni. Paradoksalno, ovi sukobi su u osnovi uzrokovani devijacijom i isključivom individualizacijom potrebe za nekim vidom subjektivnog, selektivnog, egocentričnog ili ekskluzivnog „mira“. Ovo iskustvo je lekcija da svaka selektivna koncentracija i centralizacija moći i sile, po prirodi stvari i slabosti ljudskoj, pre ili kasnije vodi političko-socijalnom disbalansu, divergentnoj poziciji u odnosu na mir i, naposletku, direktnoj ugroženosti samog života.
Povelja Ujedinjenih nacija, nastala po okončanju Drugog svetskog rata, sadrži odredbe koje regulišu očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, kao i posredovanje u međudržavnim razmiricama. U svetlu novijih istorijskih zbivanja, koncept pacifizma bi se takođe mogao razumeti kao u osnovi hrišćanski, u smislu buđenja senzibiliteta za prevenciju ratnog konflikta (Lacoste 1998, 840). Međutim, i pored naprednih oblika pacifizma i drugih civilizacijskih proizvoda modernog društva, koji se mogu razumeti kao usavršeni mehanizmi drevnih hrišćanskih pogleda na civilizacijsko uređenje, svet i dalje potresaju vesti o društvenim podelama, krizama, terorističkim napadima, novim ratnim sukobima. Dovoljno je pomenuti kako se u poslednjim godinama etnički mozaik evrope i šire znatno promenio sa talasima ugroženih migranata iz bliskoistočnih zemalja, što je, zatim, u poslednje tri godine iz javnog diskursa i fokusa skoro u potpunosti potisnula kovid pandemija uzrokovana kovid 19 virusom, a koju opet prate predviđanja ekonomskih katastrofa po njenom okončanju.
Svet i njegovi sistemi se brzo menjaju i promene su sve gušće, fluidnije i neuhvatljivije. Sve ovo svedoči o tome da pozornica sveta ne zna za predah, kada je u pitanju vreme mira, iako, istovremeno, mir po sebi zauzima neprikosnoveno mesto u lestvici njegovih vrhunskih vrednosti.
Socijalni i ekonomski mir su, takođe, međusobno uslovljeni i povezani sa političkim mirom. Zajedno i integralno podrazumevaju sklad i poredak u organizaciji i funkcionisanju društva. Društveni mir se manifestuje kao rezultat stabilnosti i napretka društvenih subjekata i članova zajednice, kao i socijalne pravde, jednakih prava i dostojanstvenog života za sve slojeve. S druge strane, razumevanje društvenog mira i njegovog optimuma često je veoma varijabilno, budući da je njegovo polazište obično određeno individualističkim, subjektivnim težnjama i razumevanjem egzistencije i blagostanja, koje, pak, ponekada mogu da dominiraju nad željama većine.
Za razliku od ovih „spoljašnjih“ određenja mira, psihološko razumevanje mira polazi od unutrašnjeg doživljaja sopstva koji ne mora primarno zavisiti od okruženja. Stanje mentalnog, kognitivno-emocionalnog mira, odlikuje se samosvešću i samovlasnošću koji omogućavaju sklad i sabranost pri izlaganju neredovnim životnim situacijama, stresu i dr. U svetlu ovog aspekta jasnija je i očekivana potreba savremenog (nesigurnog i otuđenog) čoveka za primenom alternativnih metoda u postizanju željenog ličnog mira, koji je danas, u civilizaciji fluidnih vrednosti, ugrožen u samom svom temelju. Stoga postmodernu kulturu karakterišu masovna posezanja za raznim antistres programima, praktikovanjem modernih kompilacija i reinterpretacija istočnjačkih tradicija, lajf-koučinga, duhovnih učitelja i drugog.
Zaustavljajući se na ovom kraćem osvrtu na savremena razumevanja dominantnih aspekata mira, čovek, ipak, i dalje ostaje u jednom začaranom krugu večne odiseje za istinskim i trajno održivim mirom. Jer, ako se sadržaj pojma mir ograniči na percepciju u savremenom društveno–političkom ključu u smislu: odsustva rata, stanja nenasilja, izbegavanja konflikta ili prosto osećanja duševne nerazdraženosti ili smirenosti, onda ostajemo uskraćeni onog suštinskog smisla i ontološke osnove ovog pojma, koji ima svoj koren u biblijsko-teološkoj tradiciji, još konkretnije, u samom Božjem stvaralačkom aktu.
Hrišćanski koncept mira ne znači samo odsustvo konflikta, nego višedimenzionalnu realnost koja izvire iz teološkog iskustva: interpersonalnu, istorijsko–političku, socijalnu, psihološku, ekološku, ali i filosofsku, duhovno-kosmološku i eshatološku. U hrišćanskom ključu koncept mira se ogleda u prepletu dve ose: jednu čini biblijska osnova i otkrivenje, a druga, dinamična, odnosi se na život i iskustvo Crkve kao prostora otelovljenja suštinskih vrednosti života.
Zato je „alfa“ hrišćanske vere upravo biblijski koncept, biblijska slika o svetu kao slici i prilici božanske stvarnosti, u svakoj harmoniji i blagoobraznosti (up. Post 1-3). Pa ipak, duhovni i telesni gen sveta, kao posledicu Adamovog pada, sadrži informaciju o izvitoperenom odnosu sa metafizičkim autoritetom. Upravo je ovakva uzurpacija božanskog, prirodnog poretka sveta, implicirala gorepomenu fragmentiranost podelama svake vrste, zaključno sa smrću, kao antipodom i negacijom života. Istovremeno, zbog ove neprirodnosti, celokupna priroda, prema apostolu Pavlu, tuguje i željno iščekuje javljanje sinova Božjih kao pravih izmiritelja svih i svega sa Bogom (Rim 8,19-22).
U svetlu ove biblijske postavke konačno i suštinski se otkriva zašto pitanje mira predstavlja jednu od ključnih i trajnih egzistencijalnih zagonetki i permanentni kamen spoticanja čovečanstva. Najzad, čovek, a samim tim i društvo i čovečanstvo uopšte, jesu istovremeno po prirodi prijemčivi miru, ali dinamično moraju da otkrivaju njegov autentični uzrok, izvor i recept, radi njegovog trajnog obnavljanja i izgrađivanja. A njegov autentični uzrok, izvor i garant jeste Bog i naš odnos sa Njim.
Zato je jasno zašto mir, po Svetom Pismu, predstavlja dar Božji i događaj pomirenja sa Bogom u Hristu (2Kor 5,18-20). Njegovo uspostavljanje, kao takvog, zavisi od sinergije Boga i ljudi. U svakom slučaju, Crkva je svesna činjenice da potpuni (eshatološki) mir na zemlji nije moguć (Rim 12,16-21), ali da, istovremeno, učenici Hristovi ne smeju da se odreknu mirotvorstva i stremljenja ka ovom skupocenom Božijem daru (Mt 5,9).
3. Simbol mira predstavlja i spomen-crkva koja će sutra u Mauthauzenu biti osvećena. S tim u vezi, radujem se unapred, što će na osvećenju pored drugih zvanica biti prisutni i članovi ogranka fondacije Pro Oriente iz Linca na čelu sa njihovim predsednikom dr Jozefom Piringerom (Dr Josef Pühringer), bivšim zemaljskim poglavarom Gornje Austrije. Njihovo prisustvo predstavlja važan pokazatelj pomirenja i izgradnje poverenja.
Ovom prilikom želim naročito da izrazim zadovoljstvo i blagodarnost zbog prijateljskih odnosa koji vladaju između Rimokatoličke Crkve i Srpske Pravoslavne Crkve u Austriji. Predusretljivost i srdačnost primetni su između episkopa i članova klira, ali i na nivou crkvenih zajednica. Tome, pored dobre volje austrijskih hrišćana, svakako, doprinosi i tesna saradnja Episkopa austrijsko-švajcarskog gospodina Andreja sa generalnim sekretarijatom fondacijom Pro Oriente i njenim ograncima.
I ova poseta i susreti, na kojima smo Gospodu veoma blagodarni, predstavljaju jedinstvenu priliku da se odnosi i saradnja dve Crkve u Austriji još više učvrste. Austrija ne predstavlja područje opterećeno ranama iz prošlosti, kao što su to zemlje jugoistočne Evrope. Međutim, čak i u jednom takvom senzitivnom regionu moguće je pronaći zajednički jezik i unaprediti saradnju, kao što sam i sam uspeo da iskusim za vreme mog službovanja u Hrvatskoj kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski.
U tom smislu, pozdravljamo i angažman fondacije Pro Oriente u kontekstu objektivnog i odgovornog sagledavanje crkvenih i političkih konflikata iz prošlosti na području jugoistočne Evrope što je, u svakom slučaju, jedan važan i neophodan korak ka stvaranju preduslova za pomirenje i suživot.
Uvaženi gospodine predsedniče dr Klos i poštovani saradnici fondacije Pro Oriente, hvala Vam na pozivu i neka Gospod blagoslovi vaš trud oko jedinstva hrišćana i pomirenja među narodima!
Izvor: SPC
