Dokumentarni film Garavice – neprocenjivo svedočanstvo o stradanju desetina hiljada pravoslavnih Srba u Bihaćkoj Krajini
Nekoliko stotina zainteresovanih sinoć, 21. februara, do poslednjeg mesta je ispunilo Malu salu beogradske MTS Dvorane u kojoj je premijerno prikazivan dokumentarni film Garavice autora Dragana Radovića iz fondacije Zaboravljeni korijeni. Veliki broj gledalaca i stojeći je pratio film – svedočanstvo o stradanju srpskog pravoslavnog naroda u Bihaću, Cazinu, Velikoj Kladuši, Bosanskoj Krupi i Bosanskom Petrovcu u Drugom svetskom ratu. Autor je razotkrio nepoznatu i dugo skrivanu istinu filmom koji je bazirao na više od tri hiljade dokumenata (sudskih presuda, zapisnika sa saslušanja, izveštaja, proglasa…), kao i živoj reči 27 preživelih svedoka, od kojih u filmu govori njih 15. Film je neporecivo svedočanstvo o stradanju desetina hiljada srpskih mučenika u čijim surovim sistematskim likvidacijama nisu učestvovali samo odrasli muškarci, muslimanske i hrvatske ustaše, nego često i članovi njihovih porodica. Garavice kod Bihaća su mesto velikog stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, stratiše o kojem se nije govorilo i o kojem, nažalost, malo znamo.
Beogradskoj premijeri prisustvovali su i preživeli svedoci zločina opisanih u filmu: Mićo Kovačević, Žarko Gluvajić i Mićo Kopanić sa svojim porodicama.
Patrijarh Porfirije: Pamtimo svoje stradalnike
Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija na beogradskoj premijeri dokumentarnog filma Garavice
Tada reče Gospod Kajinu: Šta učini? Glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni! (Post 4, 10) Upravo nas taj glas doziva na večerašnje svečano i sveto sabranje, a njegov tužni i bolni odjek ima za cilj da u nama osveži saznanje da je svaki ljudski život svetinja i vrednost koja ni po koju cenu i nikada ne sme biti dovedena u pitanje. Nažalost, svakodnevno se susrećemo sa sofisticiranim i umnogostručenim kajinovskim grehom bratoubistva pred kojim ostajemo nemi i poraženi bespomoćnošću. Suze su mi hleb dan i noć (Ps 41, 4) vapije car David, a nama Srbima svetosavcima tema, koju neprestano konzumiramo, neizmerno stradanje našeg naroda u kojem je psalmopojčevo proroštvo Radi tebe nas ubijaju vazdan; smatraju nas ovcama za klanje (Ps 43, 23) doslovno ispunjeno u smrtonosnom vihoru Drugog svetskog rata. Iako olako držimo da mnogo toga znamo o ovom tragičnom periodu, večeras se kroz film Garavice posle osam decenija susrećemo sa još jednom utamničenom tragedijom našeg naroda i bolnom istinom koja je planski bila izmeštena u prostor nepoželjnih tema i sferu koja na dugoročnom planu obezbeđuje zaborav, a zapravo je reč o zločinu pred čijim razmerama ostajemo bez reči i daha.
U Garavicama, mestu u zaleđu Bihaća, stratištu nedužnih, po kojem je nazvan ovaj film, a gde je u grupama dovođen srpski narod iz Bihaća, Velike Kladuše, Cazina, Bosanske Krupe, Bosanskog Petrovca i drugih mesta tog podneblja da bezdušno bude likvidiran. Ubijani su redom: žene, deca, starci. Zatrte su čitave porodice, a jedini greh im je bio: srpsko ime i vera pravoslavna. Naročito je, za mene, potresna činjenica da su večeras sa nama i tri preživela svedoka ovih zločina biblijskih razmera, ali svedoka koji celi svoj život nose krst stradanja i slavu vaskrsenja, nevinih žrtava iz roda našeg, ali i svih onih iz jevrejskog i romskog naroda kojima je dodeljen zajednički Aveljev usud. Zato sa posebnim uvažavanjem pozdravljam Miću Kovačevića, Žarka Gluvajića i Miću Kopanića. Neizmerno vam hvala što ste večeras sa nama.
Kao rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti (I Pet 2, 9) mi hrišćani imamo veru koju sija nadom, a isključivo se potvrđuje kroz ljubav. Samo ovom svetom trijadom vrlina možemo sve da razumemo, ali ne i opravdamo; umemo sve ovakve muke i nedaće da podnesemo, i da idemo dalje, jer verujemo u Hrista Gospoda, Stradalnika i Pobednika, kakvog je istorijsko trajanje samo u Njegovoj ličnosti upoznalo. Glavni razlog bogosluženja svete Liturgije, kao zajedničke Službe, jeste blagodarnost Bogu za život koji nam je dao, za dar postojanja našeg i svih koje volimo, kao i čitavog sveta. I upravo na tom sabranju se neumorno molimo za znane žive i preminule, ali i za one čija imena, uzrast i potrebe, Ti Sam znaš Gospode, a naročito nevine stradalnike čiji glas krvi vapije i na nebo i ka nama. Zato nas Garavice večeras ponovo podstiču na molitvu za njih, za sebe, za buduća pokolenja, ali i na molitvu njima jer su oni sveti mučenici Hristovi. Kroz ovakva sabranja shvatamo temeljnu ulogu Hristove Crkve u sveštenoj anamnezi, u sveosvećujućem pamćenju svih dobročinstava Božjih, ali i svakoga koji je, kao plod Božje ljubavi, kao čovek promolio glavu u ovom svetu. Pred mestima otrežnjenja kakvo je Garavice shvatamo da je molitva hleb naš nasušni i jedina uzdanica kako za duše svih onih koji su svirepo izmešteni iz ovog vida egzistencije u svet bolji i neprolazni tako i nas koji smo tu da svojim životom svedočimo časno ime predaka i besmrtnu slavu koju su stekli, budući da su sve to zadobili Vukašinovom molitvom u srcu i na usnama: Samo ti dijete radi svoj posao! I ove, i sve nevine žrtve, kao i navedena molitva, za nas nisu krik poraženog i izraz slabosti, nego usklik pobednika i dokaz snage Božje u ljudima! Zbog svega ovog naš bol se preobraća u snagu, a tuga u radost, jer molitvenim sećanjem mi poštujemo sve naše, a i uopšte, nevine stradalnike bilo iz kojeg naroda istovremeno zadobijajući nadahnuće da sa odgovornošću idemo dalje kroz život. Da čuvamo veru, ime i obraz. Da pamtimo svoje stradalnike i uvažavamo tuđe, kako nam se više nikad i nikom slično ne bi dogodilo, i kako bismo takvim nastojanjem bili plemenit primer drugima.
Hvala Fondaciji Zaboravljeni korijeni i gospodinu Draganu Radoviću što su pregaoci u dokumentovanju stradanja srpskog naroda. Neka žrtva garavičkih stradalnika bude snaga mladima u našem narodu da žive časno i nadahnuće da istraju u očuvanju svog identiteta, stečenog krštenjem a prizvanog da bude posvećen Bogu i prijateljstvu sa svakim čovekom, a na sve vas i na čitav svet da se spusti blagodat i mir Božji kako bi bilo mira i među svima nama. Amin.
Izvor: SPC
