Spomen Svete matere naše Evgenije – Efrosinije, srpske carice Milice
Poreklom beše ova sveta carica Srpska, u monaštvu nazvana Evgenija i Efrosinija, od svete loze Nemanjića. „Beše roda svetla i slavna i naročita, od carskog nekog korena, plemena Svetog Simeona Nemanje, prvoga gospodina Srbima“.[1] Beše ćerka čuvenog vojvode topličkog i polimskog Vratka, poznatog u Srpskom narodu pod imenom Jug-Bogdan. On beše poreklom od Vukana, najstarijeg sina Svetog Nemanje. Vojvoda Vratko beše ne mali velikaš na dvoru Srpskog cara Dušana Silnog (1331-1355. g.), i zato njegova kći Milica, koja bi rođena oko 1335. godine, steče u detinjstvu svome najbolje hrišćansko i carsko vaspitanje. Po prirodi sama beše blagorodna, čestita i mudra, a u pobožnosti prednjačaše u rodu svome. Kao careva rođaka, ona često bivaše na carskom dvoru Dušanovom, i kada odraste sam je car udade za jednog od svojih vitezova, za vojvodu Lazara Hrebeljanovića, koji kasnije postade knez i vladalac Srpski (1371-1389. g.). Sa Lazarom se Milica beše najpre srela u krajevima svoga oca, tamo gde kasnije ona podiže svoju divnu zadužbinu manastir Ljubostinju („Ljubvestan“).[2] Od tada se njih dvoje iskreno zavoleše i zatim česni brak sklopiše. U svom česnom i Bogom zaista blagoslovenom braku njih dvoje jedno drugo potsticahu u vrlinama i pobožnosti, jer i Lazar ne beše manje od nje pobožna i bogoljubiva duha, zbog čega i bi udostojen od Boga svetosti i mučeničkog podviga i venca.[3]
Živeći tako česno i bogougodno oni u braku dobiše od Boga najpre pet kćeri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, a zatim i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrovoja (koji po rođenju ubrzo umre). Pobožna Milica veoma usrdno hrišćanski vaspita svu svoju decu, pa uz obrazovanje u pobožnosti ona ih nauči i korisnim svetskim naukama i potrebnim poslovima, kao što i priličaše kneževskoj i carskoj porodici. U vaspitanju sinova i kćeri Milici pomagaše i jedna pobožna monahinja po imenu Efimija, Miličina rođaka po telu, inače bivša srpska despotica Jelena, supruga despota Jovana Uglješe. Kad Lazar i Milica postadoše svesrpski gospodari (posle smrti cara Uroša Nejakog, 1371. godine) i boravljahu u svojoj prestonici Kruševcu, monahinja Efimija nađe sklonište i utočište na njihovom dvoru, i tu beše „druga majka“ i učitelj Miličinim kćerima i sinovima. Ali čestita majka im i kneginja Milica, „svakim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena“, bi za svagda najbolji živi primer svojoj deci, osobito kćerima, pravog hrišćanskog vaspitanja i obrazovanja i svakog bogougodnog vrlinovanja. Kako je ona odgajila i vaspitala svoju decu vidi se iz toga što su sva ona, iako u vremenima teškim i opasnim, očuvala do kraja veru svoju i obraz, i šta više, jedno od njih – sin joj Stefan, despot Srpski, bi od Boga proslavljen kao veliki pravednik i svetitelj.[4]
Sa svog kneževskog dvora u Kruševcu Milica i Lazar poudavaše svoje četiri starije kćeri za susedne srpske i hrišćanske vladare i velikaše. Najstariju svoju kćer Maru udadoše za srpskog velmožu na Kosovu Vuka Brankovića;[5] drugu kćer Draganu udadoše na bugarski dvor, za Aleksandra, sina cara Šišmana; treću Jelenu dadoše za zetskog vladara Đurđa II Stracimirovića – Balšića, a četvrtu Teodoru za mačvanskog i ugarskog bana Nikolu Garovića. Kakva je pak bila sudbina najmlađe Miličine kćeri Olivere, videćemo malo kasnije.
Sa svojim blagočestivim mužem i knezom, Svetim Lazarom, Milica bogougodno i čovekoljubivo upravljaše Srpskom zemljom sve do velike i strašne Kosovske pogibije 1389. godine. Do tog vremena oni u svojoj zemlji podigoše mnoge svete zadužbine: crkve, manastire, škole, bolnice, stranoprijemnice i sirotinjske domove, o čemu se može više videti u Žitiju Sv. Lazara (pod 15. junom). Jer to beše još uvek doba u kom Bog ne beše još predao Srpski rod u Tursko ropstvo. A onda odjednom dođe tužno i strašno Kosovo i mučenička pogibija Sv. kneza Lazara i najboljih junaka Srpskog naroda.
Posle Kosovske bitke, koja bi na Vidovdan 15. juna 1389. godine, blagočestiva kneginja Milica, sa sinovima svojim Stefanom i Vukom i sa svjatjejšim patrijarhom Srpskim Jefremom,[6] klirom i narodom, prenese uskoro (februara 1391. g.) svete mošti Sv. velikomučenika Lazara u njihovu zadužbinu Ravanicu kod Ćuprije, iz hrama Sv. Vaznesenja iz Prištine gde one behu pogrebene odmah posle Kosovske bitke (dok tela ostalih kosovskih mučenika biše pogrebena u crkvi sela Babin Most i po ostalim srpskim hramovima i svetinjama).
A tada, udova kneginja Milica ostade da sa bezbroj drugih srpskih udovica oplakuje porobljenje svoga hrišćanskog naroda pod jaram inoveraca Turaka. Posle Kosova ona beše kao neka srpska Pramati Rahilja koja plakaše nad onom pobijenom i ovom porobljenom srpskom decom svojom. „Jer tada, veli Konstantin Filosof, ne beše mesta u celoj zemlji Srpskoj gde se nije čuo tužni glas ridanja, i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti. Vapaj beše toliki da se njim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da se uteši zbog pobijene dece svoje.“[7] U svetu kneginju Milicu bile su tada uperene oči sveg preostalog Srpskog naroda, svih udovica i sve nejači, jer je iza Kosova ona ostala kao vladar porobljene zemlje. Njen najstariji sin Stefan beše još dete od dvanaest godina, te ne mogaše još upravljati zemljom. No bogoljubiva i narodoljubiva Milica se tada prenu iz svoje i sveopšte tuge i „uze na se revnost mušku“, te poče hrabro i mudro vladati svojim narodom. U stvarima ovoga sveta, „u kojima se je teško snaći“, ona beše pametna i energična, a iznad svega beše pobožna i Bogu predana, tako da u vreme svoje vladavine mnogo olakša tešku sudbinu Srpskog naroda, i to baš u vreme kada je teški zavojevački mač osionih Turaka sve jače i jače ugrožavao i pritiskivao Srpsku zemlju. Ona je majčinski zbrinjavala siročad i udovice, tešila ucveljene, hranila gladne, odevala nage. No prva briga njena beše da od novog turskog sultana Bajazita (1389-1402. g.) dobije obećanje da hrišćanska vera i Crkva Božja u njenom narodu neće biti od Turaka gonjena i uništavana. Time je ona htela da spase makar dušu narodnu, ako je telo narodno bilo poraženo i porobljeno. Kada je to obećanje od Bajazita dobila, ali pod bolnim za nju uslovom da mu svoju najmlađu kćer Oliveru da za ženu, sveta Milica je tada krenula i mnoge hramove obnovila, i mnoge nove crkve i manastire podigla, da bi se na kraju i sama zamonašila i u monaškom životu Bogu posvetila.
O tome kako se sveta kneginja prenula i s pomoću Božjom hrabro držala u onom teškom pokosovskom vremenu, ovako govori njen savremenik patrijarh Srpski Danilo III: „Ali ne treba, o vozljubljeni, da ovo prođemo ćuteći, i da ne spomenemo ono što se dogodilo posle malo godina (od Kosova), da ne bismo prećutavši uvredili mužastveno stradanje i velikodušno trpljenje onih koji se pokazaše krepki duhom u podvizima iskušenja došavših na nas, iskušenja jakih i teško podnošljivih, koja dođoše na zemlju Srpsku. Jer odasvud se neprijatelji podigoše i silno navališe. Ne samo ismailćani, nego i Ugarske zemlje, i mnoga gospoda sa brojnim silama podigoše se da zemlju našu opustoše, potpuno zarobe i razore. I moglo se videti kako jedne odvode u ropstvo, druge nepoštedno muče, treće mačevima seku, te se tako mnoštvo krvi prolivaše. I beše svuda tuga, beda, plač i ridanje neutešno. A videvši ovo blagočestiva kneginja, sa sinom svojim Stefanom, da je i ona i Srpska zemlja u beznadežnom udovištvu, i da ih odasvud neprijatelj napada i razgrabljuje, i da nema nikoga da ih u bedi i tuzi koje su naišle pomogne i uteši, ona tada odbaci žensku nemoć i uze na se revnost mušku. I šta učini? Svu sebe u misao sabravši, iz dubine srca neutešnim uzdasima sa bolom duše sebe pred Bogom prostire, i Njega jedinog na pomoć priziva i Njegovu Presvetu Mater. Tada Gospod, Zastupnik sirotih i Utešitelj ožalošćenih, videvši dovoljno iskušenja i kazne, ne ustrpi da i dalje ostavi hristoimenite ljude Svoje na porugu neprijateljima, nego izvoli dati i olakšanje“.[8] Slično kazuje o Svetoj kneginji i drugi savremenik, Konstantin Filosof: „A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilažaše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše, kao što veli Solomon, mužastvena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpli milostinje iz njezine ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i Odisej mudri u mnogim savetima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koji su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilažaše zapovesti, i iđaše napred na sve veća i veća dela“.
Ne dugo posle Kosovske bitke Milici stiže u Kruševac poslanstvo od sultana Bajazita koje je od nje tražilo da Srpsku zemlju kao vazalnu potčini Bajazitu, i uz to još da najmlađa kći njena Olivera bude data na dvor sultanov njemu za ženu. Da bi svoj narod zaštitila od daljeg stradanja Milica je morala preći preko svog ličnog roditeljskog bola i pristati na ovo poniženje, i posle dužeg većanja sa svjatjejšim patrijarhom Srpskim Olivera je data inovernom Bajazitu „za izbavljenje svoga otačastva, kao po Bogu posrednica, poput one drevne Jestire“.[9]Pri tome, majka hrišćanka postavljala je samo jedan uslov: da joj kći Olivera nipošto ne promeni svoju hrišćansku veru, te da tako porobljavajući telo svoje ne porobi i dušu, i time je izgubi. Vaspitana dobro od svoje blagočestive majke, Olivera s pomoću Božjom pođe na Bajazitov dvor, i očuva tamo nepovređenom svoju hrišćansku veru, a rodu svome Srpskome bi od velike pomoći i koristi. Jer mnogo puta umoljavaše svirepog Bajazita za narod svoj i braću svoju. A kada zatim pogibe Bajazit, njen brat Stefan izbavi je od ropstva inovernog i dovede u zemlju otačastva svoga još za života majke im Svete Milice. A i Miličina druga kći Dragana, koja beše udata za bugarskog carevića Aleksandra, takođe ostade čvrsta i nepokolebljiva u svojoj hrišćanskoj veri kada njen nesrećni muž, u želji da spase od Turaka svoga oca cara Šišmana, primi islamsku veru (1393. godine) i postade turski paša. Takvo vaspitanje hrišćansko behu dobile Miličine kćeri od svoje majke.
Sveta se kneginja Milica, kao što je već rečeno, starala da hrišćansku veru i Crkvu svoga naroda zaštiti od turskih progona i zlostavljanja, i za to se posebno zauzimala pred sultanom Bajazitom. Pošto je odmah posle Kosovske bitke umro Sv. patrijarh Spiridon,[10] njega je najpre zamenjivao jedno vreme Sv. patrijarh Jefrem, dok nije Sveta Milica uskoro sazvala sabor u Žiči na kome je za Srpskog patrijarha izabran Danilo III (1392-98. godine), koji se do tada podvizavao u manastiru Drenči kod Aleksandrovca kruševačkog. Zajedno pak sa njim i sa svojim sinom Stefanom, Sveta Milica obdari svojom darovnom poveljom (1392. g.) svetu lavru Hilandar na Atonu, poklonivši mu jednu crkvu i nekoliko sela na reci Ibru, a nešto kasnije (1395. g.) dade bogate darove i ruskom manastiru Svetog Pantelejmona takođe na Svetoj Gori. Isto tako, ova blagočestiva kneginja sa svojim sinom pomože duhovniku Sisoju Sinaitu da podigne manastir zvani Sisojevac kod Ravanice. I uopšte, ona mnoge hramove Božje obnovi i nove crkve i manastire podiže. Najznamenitija pak zadužbina njena jeste sveti manastir Ljubostinja, koji ona podiže posle Kosovskog boja i u koji se uskoro zatim povuče i zamonaši, zajedno sa mnogim Srpkinjama udovicama izginulih kosovekih junaka. Ljubostinja bi podignuta u podkrilju gore Prozraka, nedaleko od Trstenika. Glavni graditelj crkve beše poznati „Rade Neimar“ (Rade Borović), koji po savetu Svete Milice iskiti Ljubostinju kao neki divan devojački i materinski vez. Glavni hram bi posvećen Uspenju Presvete Bogomatere, i uskoro (oko 1402-5. g.) živopisan veštom rukom jeromonaha Makarija, zografa srpskog iz okoline Prilepa.
No pre no što se zamonaši i povuče u manastir, sveta kneginja Srpska sazva državni sabor (1393. g.), na kome pred svima predade vlast svome sinu Stefanu Visokom, kao što veli o tome patrijarh Danilo III: „Dostohvalnom Stefanu, dostigavšem u uzrast muža savršenog, po izvoljenju Božjem sviše roditeljka uručuje ekiptar, a sveosvećeni patrijarh sve to molitvom i polaganjem ruku blagosilja“. Na svom pak monašenju, koje bi uskoro zatim, Milica uze monaško ime Evgenija i povuče se najpre u manastir Županjevac blizu prestonice Kruševca (prema Jagodini), dok ne bi gotovo zidanje Ljubostinje. Sa njom tada beše i njena rođaka po telu monahinja Efimija, koju spomenusmo na početku kao bivšu suprugu despota Jovana Uglješe.
U to vreme bi od Turaka razoreno i uništeno bugarsko carstvo u Trnovu (1393. godine). Otuda dođe u Srbiju monah Grigorije Camblak, koji od kneza Stefana i majke mu Milice – Evgenije bi postavljen za igumana manastira Dečana, koji tek što behu ovo dvoje blagočestivih obnovili. Naime, ismailćanski pljačkaši, a i neki vojnici Vuka Brankovića, koji vladaše na Kosovu, behu opljačkali i opustošili manastir Visoke Dečane u Metohiji. Došavši u te krajeve (1397. g.) i videvši nevolje dečanskih monaha u opljačkanom manastiru, Sveta Evgenija, koja ponekad izlažaše iz svog manastira da pomogne svome sinu, odmah sa Stefanom obnovi Dečane i postade takoreći „drugi ktitor“ njihov. U carskoj hrisovulji (povelji), koja tom prilikom bi izdana Dečanima, ona napisa najpre ovo: „Došavši u ovaj manastir, u obitelj svetog kralja Stefana Uroša III, i ugledavši krasno mesto i prikladno za monaško prebivanje, videh uistinu tužan prizor: toliki trud i usrdnost svetog ktitora od zločestivih naroda ismailćanskih beše popaljen i gotovo opusteo!“ Zatim dalje govori o obnovi manastira i svojim prilozima istome, pa na kraju dodaje ovakvu smernu molitvu Spasitelju Hristu, Kome je posvećen glavni dečanski hram: „Umilostivi se na grehe moje, ukrepi decu moju u blagovernosti i blagodenetviju, da u blagočešću posluže Tebi, Bogu svome, kao gospodin i roditelj njihov svetopočivši knez Lazar“. Ova topla molitva prepodobne majke Evgenije pokazuje kakvu je dubinu smirenja ona imala i kako se toplo Bogu molila. Njenim svetim molitvama ona je ograđivala i štitila i decu svoju i sav Srpski narod. To nam potvrćuje i sledeći događaj iz njenog života.
Neki obesni velikaši srpski behu oklevetali sina joj Stefana, vladara Srbije, kod sultana Bajazita, i Bajazit tražaše da mu Stefan lično dođe na dvor da se opravda. Bojeći se za život sina svog, čedoljubiva mati se reši da kao monahinja pođe najpre ona sama na dvor sultanov u grad Ser, i da pokuša da pred sultanom razveje klevete protiv sina i time zaštiti i njega i svoj narod od Bajazitove kazne i nasilja. Pritom reši da sa sobom uzme i umnu monahinju Efimiju, da joj bude kao pomoć i podrška na putu. Svu svoju pak nadu ona odmah položi na Presvetu Bogomater, Koja joj u tome zaista i pomože. O tome ovako kazuje mudri životopisac Konstantin Filooof: „A pođe zbog ovoga caru Bajazitu sama ova blagoverna gospođa (Evgenija) i imađaše sa sobom i srodnicu svoju, bivšu suprugu despota Uglješe a kćer ćesara (Efimiju). A ova je bila u mnogim znanjima i stvarima veoma mudra, koju uze kao neku potporu i pomoć, a naročito u ovakvoj stvari. Kada su bile prizvane k caru, i pošto se prepodobna Evgenija beše uplašila kada je trebalo ugledati Bajazita, Efimija joj reče: Odbaci sada svaki strah kada su nas već udostojili da ga vidimo. I one tu tada sve što beše potrebno razumno svršiše pomoćju Bogomatere, na Koju i položiše nadu svoju“. Svršivši blagopolučno svoje posredovanje za sina pred sultanom, sveta kneginja-monahinja obrati se sa jednom molbom Bajazitu. Ne iskaše od njega zlata ni srebra, ni svetske slave ni imanja, nego ga smerno zamoli da joj dozvoli da uzme sa sobom iz Vidina svete mošti prepodobne Petke-Paraskeve, za koje je, veli, spremna da da i sve svoje imanje. Na takvu njenu molbu sultan se samo nasmeja, i reče: „Zašto ne išteš nešto dragocenije, nego samo te suve, nepokretne kosti?“ No na njenu ponovljenu i usrdnu molbu on joj ipak dozvoli da uzme spomenute svete mošti i da ih ponese sa sobom u Srpsku zemlju. Sva radosna i Bogu blagodarna prepodobna Evgenija uze mošti Svete Petke i iz Vidina prenese ih u Srpsku zemlju na veliku pomoć i zaštitu i pokroviteljstvo svome narodu. Mošti Svete Petke počivahu najpre u manastiru Županjevcu, zatim u Ljubostinji i, kada potom bi obnovljen Beograd, one biše prenete tamo i položene u Veliku crkvu (Mitropoliju). Kasnije, oko 1417. godine, bi podignuta i posebna crkva Svete Petke u Beogradu, gde od tada počivahu njene svete mošti dok ne biše odnete u Carigrad 1521. godine.[11]
Prilikom posete Bajazitu u Seru, prepodobna Evgenija i Efimija poneše sa sobom na dar manastiru Hilandaru veliku oltarsku zavesu, na kojoj Efimija beše izvezla likove Hrista Spasitelja, kao Velikog Arhijereja, i oko Njega Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatousta. Na dnu pak zavese ona beše nzvezla ovu divnu i smirenu molitvu: „Od nečistih usana, od mrskoga srca, od prljavog jezika, od duše oskvrnjene primi moljenje moje, o Hriste moj! i ne odgurni mene sluškinju Tvoju, niti me jarošću Tvojom izobliči u času ishoda mojega, niti me gnevom Tvojim kazni u dan dolaska Tvoga. Jer sam pre suda Tvoga, Gospode, osuđena savešću svojom, i nema u meni nikakve nade spasenja moga, ako milosrđe Tvoje ne pobedi mnoštvo bezakonja mojih. Zato molim, nezlobivi Gospode, ne odbaci ni ovaj mali prinos koji prinosim svetom hramu Prečiste Tvoje Matere i nadežde moje, Bogorodice Hilandarske. Jer uzeh na se veru one udovice što Ti prinese dve lepte, Gospode. Tako Ti i ja ovo prinesoh, o Vladičice! nedostojna sluškinja Tvoja, monahinja Efimija, kći gospodina mi ćesara Vojihne koji ovde počiva, nekadašnja despotica. I priloži se ova zavesa hramu Prečiste Bogorodice Hilandarske u godini 1399. indiktiona 8. I ko je bude odneo iz hrama Presvete Bogorodice Hilandarske, neka bude odlučen od Jednosušne i Nerazdeljive Trojice, i neka mu je suparnica Prečista Bogomati Hilandarska u dan strašnoga ispitanija. Amin“.
Posle ovoga, prepodobna Evgenija življaše i podvizavaše se u svom manastiru Ljubostinji, gde kao mudra igumanija rukovođaše mnoge sestre monahinje ka spasenju i carstvu nebeskom. No ona ne zaboravljaše ni tada brigu o zemlji i narodu sina svoga Stefana, nego u njegovom otsustvu iz zemlje (prilikom učešća u Angorskoj bitci 1402. godine) ona ponovo upravljaše narodom svojim, mudro ga rukovodeći ka carstvu nebeskom. Kada pak njen mlađi sin Vuk beše ustao na brata svoga Stefana i pribegao Turcima, brižna majka pošla je tada kao posrednica i mirotvorka za sinom Vukom sve do u turski logor u Ser, gde ga je najzad stigla i uspela da odvrati od izdajstva i da ga izmiri sa bratom svojim despotom. Isto tako, ona izmiri i decu najstarije kćeri svoje Mare Branković, Đurđa i Lazara, sa ujakom im despotom Stefanom, i sve dok ona beše živa oni življahu u miru i ljubavi. Takva posrednica i mirotvorka beše ona rodu svome i pred Bogom i pred ljudima.
A kada dođe vreme preseljenja njenog iz ovoga sveta u nebeski, prepodobna Evgenija zamoli da bude zamonašena u veliki anđelski obraz, kojom prilikom dobi ime Efrosinija. Po primanju velike shime ona se odade najstrožijim podvizima, koje i upražnjavajući mirno se preseli ka Gospodu 11. novembra 1405. godine. Pogrebena bi u njenom manastiru Ljubostinji, gde zatim mnogobrojnim čudesima nad bolesnicima koji dolaze na njen mirotočivi grob bi od Boga proslavljena.
Molitvama prepodobne matere naše Evgenije-Efrosinije neka Gospod pomiluje i nas grešne, i sve srpske majke i monahinje. Amin.
Žitija Svetih – Prepodobni Justin (Popović) Ćelijski
——————————————–
[1] Tako za nju stoji u najstarijem životopisu Sv. cara Lazara, poznatom pod nazivom „Pomen sv. blaženog kneza Lazara“ (iz 1392. godine).
[2] Neki pak misle da je reč Ljubostinja izvedena od reči „ljubopustinjski“ (grčki: φιλερημος).
[3] Spomen Sv. Lazara slavi se 15. juna; tamo videti o njemu opširnije.
[4] Njegov sveti spomen slavi se takođe danas (vidi napred).
[5] Mara i Vuk Branković imađahu tri sina: Grgura, Đurđa i Lazara. Đurađ kasnije beše poslednji despot Srpski.
[6] Slavi se 15. juna.
[7] Konstantin Filosof ovo iznosi u „Žitiju Sv. Stefana despota Srpskog“, koje on napisa.
[8] Ovo piše patrijarh Danilo III (1392-98. g.) u svom „Pohvalnom slovu knezu Lazaru“.
[9] Jevrejka Jestira bila je u Starom Zavetu data za ženu neznabožnom caru Artakserksu i tako je mnogo pomagala svoj narod (v. knjigu o Jestiri).
[10] Njegov sveti spomen 15. juna, kada je i spomen Sv. Jefrema patrijarha.
[11] Opširnije o Sv. Petki videti pod 14. oktobrom. Opis prenosa moštiju Sv. Petke iz Butarske u Srbiju dao je spomenuti Grigorije Camblak (oko 1404. godine).
