U vreme neznabožnog cara Dioklecijana beše u Rimu eparh Antim, koji imađaše sina Lisimaha, za koga on obruči divnu devojku, ćerku senatora Prosfora. Razbolevši se smrtno, eparh Antim prizva svoga brata Selina i reče mu: Gospodine moj, brate, evo ja odlazim iz zemaljskog života i tebi poveravam svoga sina Lisimaha; ti mu budi otac umesto mene, a on neka ti bude sin. Posle moje smrti ti što pre sklopi brak između njega i njegove verenice, Prosforove ćerke.
Selin obeća svome bratu eparhu Antimu da će postupiti po njegovoj želji. Tri dana nakon toga Antim preminu. Posle smrti Antimove, car Dioklecijan dozva k sebi Lisimaha i njegovog strica Selina, i nasamo reče Lisimahu: Mladiću, pamteći ljubav oca tvoga prema meni, ja sam hteo da na njegovo mesto postavim tebe za eparha, ali pošto čuh da voliš hrišćansku veru, ja to odložih dok ne proverim da li je to istina. Radi toga ja hoću da te sada pošaljem na Istok, da tamo iskoreniš hrišćansku veru; i kada se po izvršenju toga budeš vratio, ja ću te nagraditi činom eparha.
Na ove careve reči Lisimah ne smede uzvratiti ništa jer beše vrlo mlad, imađaše oko dvadeset godina. No stric njegov Selin pade pred noge caru i reče: Molim tvoje besmrtno veličanstvo, dopusti Lisimahu da ostane ovde nekoliko dana, da bi stupio u brak sa ćerkom Prosfora. A kada stupi u brak, onda ću zajedno sa njim poći i ja, i mi ćemo zajednički izvršiti sve što nam naredi tvoja božanstvena vlast. No car reče na to obojici: Najpre idite kuda vam naređujem, i istrebite hrišćane. I kada to uspešno svršite i ovamo se vratite, tada ću vam i ja pomoći da svečano obavite svadbu.
Čuvši to, oni se ne usudiše reći ni jednu reč više, i poslušno se pokoriše carevoj naredbi: uzeše od cara ukaz i sa mnogo vojske krenuše na Istok. Lisimah povede sa sobom svog rođaka, komita Prima, koji beše sin sestre majke njegove, i njemu poveri komandu nad vojskom. Kada stigoše na Istok, oni se zaustaviše u oblasti Palmire, i sve tamošnje hrišćane stadoše tamaniti raznim mukama: jedne ognjem spaljivahu, druge zverovima predavahu, a treće mačem pogubljivahu i tela njihova bacahu psima. Stric Lisimahov Selin beše veoma surov i nečovečan. Veliki strah obuze sve pokrajine na Istoku zbog bezdušne svireposti Selinove. A Lisimah veoma žaljaše hrišćane, jer mu majka bejaše hrišćanka, i od nje se beše naučio poznanju Hrista. Jedne noći on prizva k sebi svoga rođaka, komita Prima, i reče mu: Uvaženi Prime, ti znaš da je otac moj bio neznabožac i u neznaboštvu umro, ali moja mati preminu kao hrišćanka, i za života svog se mnogo staraše da me načini hrišćaninom. Ali ja, bojeći se cara i oca, ne mogoh to učiniti. No od majke imam zapovest da nijednog hrišćanina ne ubijem, i da se trudim da postanem prijatelj Hristov. Sada pak gledam gde stric moj Selin bezdušno muči i ubija hrišćane, i zbog toga mi duša silno pati. Ja hoću da tajno štedim hrišćane, i da one od njih što su po tamnicama puštam da beže i skrivaju se gde mogu.
Komit pristade na to, i oni utvrdiše među sobom sporazum da štede hrišćane. Stoga, čim bi saznali negde za crkve ili manastire hrišćanske, oni su odmah krišom slali tamo poruke, izveštavajući hrišćane o dolasku mučitelja i savetujući im da se kriju. Osim toga komit naredi svojim jednomišljenicima među vojnicima, da ne hvataju hrišćane radi mučenja, nego da i uhvaćene puštaju da beže.
Pošto provede u Palmiri dugo vreme i pobi mnoge hrišćane, Selin namisli da ide u grad Sivapolj, koji se nalazio u krajevima asirijskim, potčinjenim rimskoj vlasti. U tom gradu bejaše ženski manastir sa pedeset monahinja. Igumanija u njemu beše Vriena, učenica blažene igumanije, đakonise Platonide, čije predanje i pravilo ona strogo držaše. A Platonidin ustav beše ovakav: petkom nijedna sestra nije smela raditi nikakav posao, nego su se sve sabirale u crkvu, i tu od jutra do večera provodile u molitvi i u čitanju Božanstvenih knjiga; najpre je do devet sati pre podne sama đakonisa Platonida čitala sestrama bogonadahnute reči, pa je onda predavala knjigu Vrieni, naređujući joj da im ona čita do večera. Tako isto je potom radila i sama Vriena, koja posle smrti svoje nastavnice primi starešinstvo u manastiru, podražavajući je u svima vrlinama njenim.
U te igumanije Vriene behu dve device, koje ona vaspitavaše i rukovođaše u monaškom životu; zvale su se Prokla i Fevronija. Prokla imađaše dvadeset i pet godina, a Fevronija dvadeset. Fevronija bejaše bratanica Vrieni, tojest ćerka njenoga brata. Ona beše toliko lepa, da nikakav živopisac ne bi mogao naslikati lepotu cvetajućeg lica njenog. Takva Fevronijina krasota veoma zabrinjavaše Vrienu, i ona mnogo razmišljaše o tome kako da Fevroniju sačuva celomudrenom i čitavom od sablazni ovoga sveta. Sve sestre u manastiru uzimahu po malo hrane samo jedanput dnevno, i to predveče; no Vriena naređivaše Fevroniji da se posti do idućega dana: da ceo dan ostaje bez hrane, i da tek drugoga dana predveče jede po malo, jer se nadala da će zbog takog uzdržanja uvenuti lepota Fevronijina. A i sama Fevronija, želeći da umrtvi telo svoje, usrdno se predavaše tolikom pošćenju i uzdržanju, da nikada dosita ni hleba jeđaše ni vode pijaše, nego svagda glađu i žeđu, mnogim podvizima i trudovima iznuravaše telo svoje, pa se i snu malo predavaše. Postelja njena sastojala se iz jedne gole daske bez ikakvog nameštaja, dugačke tri lakta, a široke ped i po. I na toj dasci, ili na goloj zemlji, Fevronija predavaše kratkom snu svoje mnogoutruđeno telo. I kad god bi đavo pokušao da je u snoviđenjima sablazni, ona je odmah ustajala, bacala se krstoliko na zemlju, i sa mnogim suzama molila se Bogu, da odagna od nje kušača; zatim je uzimala u ruke Sveto pismo i usrdno čitala božanstvene knjige, naslađujući se duhovno od njih. Fevronija beše od prirode oštroumna i željna znanja, i njenoj se pameti veoma divljaše Vriena.
Petkom, kada se sve sestre sabirahu u crkvu, igumanija Vriena je nalagala Fevroniji da čita Sveto Pismo sestrama. No pošto petkom dolažahu k njima u crkvu i svetovne žene da slušaju duhovne pouke, to je Vriena naređivala Fevroniji da čita sveštene knjige stojeći iza zavese, da ne bi videla lica i nakite svetovnih žena, koje ona nikada nije viđala ranije. I širaše se dobar glas o blaženoj Fevroniji po celom gradu; i svuda hvaljahu njenu korisnu učenost, i njenu lepotu, i njenu dobrotu, jer ona beše krotka, smirenoumna, celomudrena i svima vrlinama ukrašena.
Čuvši o tome neka žena senatorskog roda, po imenu Jerija, veoma zažele da vidi Fevroniju i da razgovara s njom. Ta žena beše neznabožačke vere, mlada po godinama, i udovica, jer samo sedam meseci požive sa svojim mužem, pa obudove, i življaše u kući svojih roditelja, koji takođe behu neznabošci. Jerija dakle dođe u manastir i preko vratarke izvesti igumaniju Vrienu o svojoj želji da vidi Fevroniju. A kad igumanija izađe pred nju, Jerija pripade k nogama njenim i, grleći ih, moljaše je ovako: Zaklinjem te Bogom, koji je stvorio nebo i zemlju, ne gnušaj se mene neznaboškinje, koja sam sve do sada bila igralište idola i demona, – ne liši me poučnog razgovora sa vašom sestrom Fevronijom, da bi me uputila na put spasenja, i ja obretem u Hrista, istinitog Boga, ono što je pripremljeno hrišćanima. Izbavite me od taštine ovoga veka i od nečistog idolosluženja, jer me roditelji primoravaju na drugi brak, a ja želim da počnem novi život, provodeći vreme u poučnim i dušekorisnim razgovorima sa Fevronijom, jer sam dosta vremena, iz neznanja, provela u neznabožju.
Govoreći to, Jerija suzama zalivaše noge igumaniji Vrieni, pobuđujući je na sažaljenje. A Vriena, saslušavši je, reče joj: Bog mi je svedok, gospođo Jerija, da sam Fevroniju još kao dvogodišnju devojčicu primila u ovaj manastir pod svoje staranje, i evo sada je već osamnaesta godina otkako ona živi u manastiru bezizlazno, i za sve to vreme ona ne vidi ni muškarca, ni žene svetovne, ni odeću njihovu, ni nakite njihove, niti išta svetovno. Štaviše, nju do sada nije mogla videti ni dojkinja njena, iako me je mnogo puta molila da je vidi i porazgovara s njom, ali ja to nisam dozvolila. Sada pak, videći tvoje usrđe, i osetivši tvoju ljubav k Bogu, i nadajući se u tvoje spasenje, ja ću te uvesti kod nje, samo promeni svoje svetovno odelo i obuci se u monaško.
Jerija to odmah s radošću, učini i Vriena je odvede k Fevroniji. Ugledavši Jeriju u monaškoj odeći, Fevronija pomisli da je to došla k njima neka monahinja sa strane, pa joj se stoga pokloni do zemlje i, zagrlivši je, poljubi se s njom kao sa sestrom u Hristu. Onda Vriena naredi obema da sednu, i da se zanimaju poukama iz božanskih knjiga Svetoga Pisma. Uzevši Sveto Pismo, Fevronija stade čitati Jeriji, i Jerija bi toliko tronuta onim što je Fevronija čitaše i govoraše, da ona svu noć provede bez sna. Obe one, zanete rečju Božjom, ne zaspaše; i niti se Fevronija umori čitajući i govoreći, niti Jerija slušajući. Pri tome Jerija proli toliko suza, da i zemlju okvasi suzama svojim; jer ona, neznaboškinja po veri, nikada ne beše čula takve dušekorisne pouke.
A kada se razdani, igumanija Vriena jedva ubedi Jeriju da ide kući k roditeljima svojim. Sa suzama poljubivši Fevroniju i igumaniju, Jerija ode kući svojoj. Fevronija pak upita pomoćnicu igumanije Tomaidu: Molim te, gospođo mati moja, kaži mi, koja je ta strana monahinja što tolike suze proli, kao da nikada slušala nije božanske reči Svetoga Pisma. – Na to joj Tomaida reče: Zar ti ne znaš s kim si razgovarala? – Fevronija odgovori: Kako mogu znati stranu monahinju, koju nikada videla nisam. – Tada joj Tomaida kaza: To je bojarka Jerija. – Zašto mi to ne kazaste ranije, primeti Fevronija, ja sam razgovarala s njom kao sa sestrom. – Tako je bila naredila gospođa naša igumanija, odgovori Tomaida.
Posle takog odgovora Fevronija ućuta; i stade se tajno u srcu svom moliti Bogu za Jeriju, da je Bog obrati na put istine i uvrsti u Svoje izbrano stado. A Jerija, došavši doma, ispriča sve što ču od Fevronije, i stade ubeđivati svoje roditelje da ostave neznabožačku zabludu i poznadu jedinog istinitog Boga – Isusa Hrista. Oni poslušaše dušespasonosni savet svoje blagorazumne kćeri, poverovaše u Hrista, i primiše sveto krštenje sa svim domom svojim. Tako uticaše na spasenje njihovo pouke Fevronijine i sve molitve njene.
Ubrzo potom Fevronija se teško razbole. Jerija dođe i služaše joj u vreme bolesti. Utom se pronese gradom glas da se Selin i Lisimah primiču gradu da muče hrišćane. Tada mnogi hrišćani, među njima i sveštenici i klirici, pa i sam episkop, ostaviše sve i, poplašeni, napustiše grad i krijahu se gde je ko mogao. Saznavši za to, inokinje Vrieninog manastira dođoše k svojoj igumaniji i rekoše joj: Gospođo mati, šta ćemo raditi? Eto približavaju se gradu oni zverovi – bezbožni mučitelji, i svi verni hrišćani izbegoše, bojeći se muka. – Vriena ih upita: Šta vi mislite i šta nameravate? One joj odgovoriše: Naredi, mati, da se i mi sakrijemo i spasemo duše svoje. Na to im Vriena primeti: Još borbu ne videste, a već pomišljate na bekstvo; još ne nastade čas podviga, a vi se već pokazujete pobeđeni. Ne, deco, molim vas, ne radite to! Bolje ostanimo ovde, podnesimo muke, i umrimo za Hrista koji je umro za nas, da bismo i živeli s Njim večito.
Čuvši to, sestre umukoše. No sutradan jedna sestra, po imenu Eterija, reče sestrama: Znam ja da nas mati igumanija zbog Fevronije ne pušta da izađemo odavde i sakrijemo se; kako mi izgleda, ona hoće da nas zbog jedne Fevronije sve upropasti; nego hajdemo ponova k njoj, i ja ću joj u ime sviju vas reći što treba. – Čuvši to, neke se inokinje složiše sa Eterijom, a neke se suproćahu; no najzad se sve složiše i odoše k igumaniji. Osetivši zbog čega su došle, igumanija Vriena upita Eteriju: Šta hoćeš, sestro? Ona odgovori: Molimo, da nam dozvoliš da pobegnemo od opasnosti koja nam preti, jer se i episkop i prezviteri i sav klir skloniše. Treba da se setiš, mati, da među nama ima devojčica, zbog kojih se valja bojati, da ih neznabožni vojnici ne pohvataju i ne liše devstva, i time ih liše nagrade od Boga. Još se treba bojati i toga, da se i mi, ne budući u stanju pretrpeti ljute muke, ne odreknemo Hrista, i tako pogubimo duše svoje. Takođe naredi nam da sa sobom uzmemo i bolesnu sestru našu Fevroniju, te da i nju sklonimo odavde.
Čuvši to, Fevronija reče: Živ mi Hristos, kome se obručih i kome poverih dušu svoju, neću otići odavde, nego ću tu umreti i tu se sahraniti. – Tada Vriena, obraćajući se Eteriji, reče: Pazi šta radiš; svojim savetom ti smućuješ sestre. Ti ćeš videti, ja sam nevina u onome zašta me ti okrivljuješ. – Zatim, obrativši se ostalim sestrama, reče im: Neka svaka od vas izabere ono što hoće i što joj izgleda korisnije.
Tada sve sestre, bojeći se predstojećih muka, oprostiše se sa igumanijom i Fevronijom, i sa velikim plačem i ridanjem, bijući se u prsa, otidoše iz manastira. A Prokla, Fevronijina vršnjakinja i saučenica, zagrlivši je i ljubeći je, plakaše i govoraše: Pomoli se za mene, gospođo i sestro moja! – Fevronija, držeći je za ruku i ne puštajući je da ide iz manastira, govoraše joj: Poboj se Boga, sestro moja Proklo, bar nas ti ne ostavljaj! Ti vidiš, ja sam teško bolesna i skoro ću umreti, a mati naša Vriena neće me moći sama pogrepsti. Stoga ostani ovde, da bi poslužila pogrebu mome. – Na to joj Prokla odgovori: Neću te ostaviti, sestro moja; ostaću ovde po tvojoj želji. – No kada se spusti noć, Prokla ne održa svoju reč, i krišom ode iz manastira. Sa Fevronijom ostade u manastiru samo igumanija Vriena i njena pomoćnica Tomaida.
Igumanija Vriena, videvši opusteli manastir, sa tugom uđe u crkvu i pade na zemlju, plačući i ridajući gorko. Tomaida je tešaše, govoreći: Prestani, gospođo i mati moja, jer je Bog moćan da sa tugom i iskušenjem učini kraj (sr. 1 Kor. 10, 13), i da nam pomogne da podnesemo nailazeće bede (Sirah. 2, 10). Opomeni se: ko verova Gospodu, i bi postiđen? ko boravi u strahu Njegovom, i bi ostavljen od Njega? – Vriena odgovori: Da, gospođo moja Tomaido, tako je; no šta da radim s Fevronijom? gde da je sakrijem i sačuvam? Kojim ću očima gledati, kada je varvari povedu kao robinjicu? – Na to joj Tomaida reče: Gospod, koji mrtve vaskrsava, moćan je i Fevroniju okrepiti i sačuvati je nepovređenom od varvara. Stoga te molim, gospođo i mati moja, prestani sa plačem i ridanjem, pa hajdmo k bolesnoj Fevroniji da je potkrepimo i utešimo.
Kada dođoše kod Fevronije, Vriena opet gorko zarida. Fevronija, pogledavši u Tomaidu, upita je: Zbog čega mati naša Vriena tako rida? Tomaida joj odgovori: Zbog tebe ona materinski rida, jer si mlada i lepa, a naići će mučitelji i naneti nam muke: nas će stare odmah ubiti, a tebe će, mladu i lepu, sačuvati, da bi te prelastili sablaznima sveta. I mi se bojimo da laskama ili nasiljem oni ne upropaste devstvo tvoje i liše te palate Nebeskog Ženika.
Tada Fevronija reče: Molim vas, pomolite se za mene Gospodu, da On pogleda na smirenje moje, i ukrepi nemoć moju, i podari mi trpljenje, kao i svima slugama Svojim koji su Ga zavoleli svim srcem. – Na to joj odgovori Tomaida: Čedo moje Fevronija! evo nastupa vreme podviga. Ako te bezbožni mučitelji stanu mamiti laskavim rečima, zlatom, srebrom, skupocenim haljinama, ili ma kakvim čarima ovoga sveta, pazi da se ne sablazniš, i tako izgubiš nagradu od Gospoda za pređašnje trudove svoje. Pazi da te đavo ne ismeje, i ti postaneš igralište idola. Pazi, jer ništa nije dragocenije od devstva, i velika nagrada očekuje devstvenice. Jer je Ženik devstvenica besmrtan, i svima koji Ga ljube daje besmrtnost. Zato, gospođo moja Fevronijo, postaraj se da vidiš Njega, kome si sav život svoj posvetila. Čuvaj sebe, čedo moje, da ne lišiš sebe zaloga svoga blaženstva: blagodati krštenja i monaškog zaveta. Jer će Gospod biti strašan u onaj dan, kada sedne na prestolu slave Svoje da sudi svima i svakome da po delima njegovim.
Slušajući ove reči, Fevronija jačaše duhom i junački se pripremaše protiv đavola. Potom reče Tomaidi: Ti dobro učini, gospođo moja, jer utvrdi sluškinju tvoju i silno ohrabri dušu moju. Znaj ovo kao sigurno: kada ne bih imala želju da umrem za Hrista – Ženika svog, ja bih pobegla sa ostalim sestrama i sakrila se od stradalničkog podviga. No pošto svim srcem ljubim Nebeskog Ženika mog, kome obručih i dušu i telo svoje, to se usuđujem poći k Njemu stazom mučeništva, ako me On udostoji da postradam i umrem za ime Njegovo.
Vriena, saslušavši takve reči Fevronijine, reče joj: Kćeri moja, Fevronija! seti se mojih trudova i mojih briga oko tebe; seti se da sam te kao dvogodišnje detence uzela pod okrilje svoje od tvoje dojkinje, i da sve do današnjega dana niko od svetovnjaka ne vide lica tvoga. Do sada te čuvah kao zenicu oka. A šta sada da radim s tobom, i kako da te sačuvam, čedo moje, ne znam. Pazi, nemoj ožalostiti starost moju, i nemoj uništiti trudove moje, koje ja kao duhovna mati tvoja uložih oko tebe. Seti se mučenika koji pre tebe junački i slavno stradaše za Hrista, i dobiše od Njega venac pobede, i to ne samo ljudi nego i žene i deca. Seti se Livije i Leonide, koje junački položiše duše svoje za Gospoda. Jer Livija, mačem posečena, i Leonida – u oganj bačena, obe zajedno uđoše u dvore Nebeskog Ženika. Seti se dvanaestogodišnje devojčice Evtropije, koja zajedno sa svojom majkom bi mukama umorena. Nisi li se ti svagda divila njenoj poslušnosti i trpljenju? Ti znaš kako sudija, odrešivši joj okove, htede da je strelama zaplaši, misleći da će se ona dati u bekstvo od njih. Ali ona, čuvši glas svoje matere: “Čedo moje, Evtropija, ne beži!” ostade junački, stojeći kao stub nepokretna, dok je svu ne izrešetaše strelama, i ona telom pade na zemlju a duh svoj predade Gospodu. Ta devojčica beše prosta i neuka, a ti si odlično izučila Božanstvene knjige, i bila si učiteljica drugima. Pomisli onda, kako junački ti treba da stojiš za Gospoda svoga.
Dok one jedna dugoj govorahu to i mnogo drugo, noć prođe i dan osvanu. Kada sunce granu, u gradu nastade velika pometnja i graja: jer Selin i Lisimah već behu ušli u grad, i njihovi vojnici počeše hvatati mnoge hrišćane i u tamnicu bacati. Neki neznabošci obavestiše Selina o ženskom manastiru u njihovom gradu, i on odmah posla vojnike da uhvate sve monahinje. Vojnici odoše, opkoliše manastir sa svih strana, i, razbivši kapiju, jurnuše unutra kao divlje zveri. Dohvativši Vrienu, oni htedoše odmah mačem ubiti staricu. Ali Fevronija, videći opasnost, pade pred noge vojnicima i stade gromko vikati: Zaklinjem vas Bogom nebeskim, ubijte najpre mene, da ne bih videla smrt gospođe moje!
Dok Fevronija tako zapomagaše, stiže tamo komit Prim i, razljutivši se na vojnike, istera ih iz manastira, a Vrienu upita: Gde su ostale monahinje što življahu u ovom manastiru? Vriena odgovori: Sve pobegoše iz straha od vas. – Tada komit reče: O, kamo da ste i vi pobegle! Ali, vi i sada možete slobodno bežati kuda hoćete. To je moja milost prema vama.
Rekavši to, on iziđe iz manastira i odvede sa sobom vojnike. Kada dođe u sudnicu k Lisimahu, ovaj ga upita: Je li istina što čusmo o tom manastiru? – Istina je, odgovori komit. Pa izdvojivši se sa Lisimahom, nasamo mu reče: Gotovo sve monahinje su pobegle iz manastira, i ja tamo nađoh samo dve starice i jednu mladu monahinju. No imam ti kazati nešto neobično i divno što videh u tom manastiru: videh mladu monahinju takve lepote, kakvu nikada do sada ne videh među ženama. Bog je svedok da istinu govorim. Ugledavši tu monahinju, ja se zadivih lepoti lica njenog; i da nije sirota i uboga, ja bih je smatrao dostojnom da postane žena tebi, gospodinu mom. – Na to Lisimah odgovori: Pošto ne želim da prestupam zapovest svoje majke i prolivam hrišćansku krv, već želim da štedim hrišćane, kako onda mogu biti sablaznitelj nevesta Hristovih? Nikada to učiniti neću; nego te molim, gospodine moj, izvedi iz manastira te starice i tu mladu monahinju, i čuvaj ih negde, da ne bi pale u nasilničke ruke moga strica Selina.
Dok oni tako razgovarahu među sobom, jedan od najopakijih vojnika, koji je bio u manastiru, ču njihov razgovor, i odmah pohita k mučitelju Selinu, i obavesti ga da su u ženskom manastiru našli devicu veoma lepu, i da komit savetuje Lisimahu da je uzme sebi za ženu.
Ispunivši se jarosti, Selin odmah posla vojnike u manastir, da čuvaju tamo nađene monahinje, da ne bi pobegle i sakrile se. Zatim posla neke od svojih najprisnijih i najvernijih slugu, da vide tu devicu i doznadu njeno ime. Oni to uradiše; i kada se vratiše, rekoše Selinu da u podnebesju nema žene koja bi se mogla po lepoti uporediti sa tom devicom. Dobivši takav izveštaj, mučitelj Selin odmah naredi birovima da objave u gradu, da sutra izađu na gledalište svi žitelji, obojega pola i svakog uzrasta, da posmatraju podvig mlade device Fevronije.
Čuvši to, svi žitelji grada i okolnih sela slegoše se u ogromnom broju na gledalište, da vide Fevronijin podvig. Kada svanu, mučitelj posla u manastir najsvirepije vojnike sa naređenjem da Fevroniju dovedu na sud. Došavši u manastir, vojnici nemilosrdno dohvatiše Fevroniju, okovaše je u lance oko vrata, i povukoše iz manastira. Vriena pak i Tomaida, sa suzama grleći svoju učenicu, plakahu gorko i moljahu vojnike da im dopuste da malo porazgovaraju sa Fevronijom. Vojnici im dopustiše. Zatim Vriena i Tomaida stadoše moliti vojnike da i njih povedu na podvig koji predstoji Fevroniji; jer se starice bojahu da se Fevronija sama, bez njihove podrške, ne uplaši muka. Ali vojnici odgovoriše: Nama nije naređeno da vas vodimo na sud, već samo Fevroniju.
Tada Vriena i Tomaida stadoše utvrđivati Fevroniju u veri. Vriena joj ovako govoraše: Eto, čedo moje Fevronija, ti sada odlaziš na stradalački podvig. Znaj da će Nebesni Ženik posmatrati tvoja stradanja, i Anđelske Sile već drže pripremljeni ti venac pobede, ako junački pretrpiš do kraja. Pazi da se ne uplašiš muka i demoni ti se narugaju. Nemoj žaliti telo svoje, kada ga stanu kidati ranama; jer će ono sa vremenom, čak i ako mi ne bi hteli, saći u grob i pretvoriti se u prah. Evo ja ću u manastiru, ridajući, čekati o tebi vest dobru ili rđavu. Postaraj se, čedo moje, molim te, da dobru vest čujemo o tebi. O, ko će mi doneti tu blagovest, da je Fevronija mučenički postradala za Hrista i stupila u red svetih mučenika!
Na to blažena Fevronija odgovori Vrieni: Nadam se u Gospoda, mati moja, da kao što do sada nikada ne prestupih zapovesti tvoje, tako ću i sada neizostavno održati naređenje tvoje i savet. I videće ljudi, i udiviće se, i pohvaliće trud Vrienin, i reći će: ovo je zaista rukosad i izdanak one velike starice Vriene! Jer ću ja, pomoćju Gospoda mog, u ženskom telu pokazati mušku silu duha. A vi se molite za mene i pustite me da idem na predstojeći mi podvig.
Tada joj Tomaida reče: Živ mi Gospod, sestro moja Fevronijo, ja ću odmah poći za tobom; obući ću se u svetovne haljine i, stojeći na gledalištu među narodom, posmatraću tvoj podvig.
A kada vojnici stadoše siliti Fevroniju da pođe, i već behu gotovi da je vuku, ona reče tim svetim staricama: Molim vas, matere moje, dajte mi blagoslov na put i pomolite se za mene. – Tada Vriena, podigavši ruke svoje k nebu, stade se gromko moliti Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti si se nekada u obličju Pavlovom javio Svojoj sluškinji Tekli u vreme stradanja njenog, javi se i sada smirenoj sluškinji Tvojoj Fevroniji u čas podviga njenog i nevidljivo je ukrepi odozgo, da se i preko nje proslavi sveto ime Tvoje!
Pošto se tako pomoli Bogu, Vriena sa suzama zagrli Fevroniju, celiva je i pusti od sebe. Vojnici onda uzeše svetu devicu i povedoše k mučitelju Selinu. Vriena isprati malo ljubljenu kćer svoju, pa se plačući i ridajući vrnu u manastir. Tamo se u crkvi baci na zemlju i vapajno se moljaše Bogu za Fevroniju. A Tomaida, ostavivši Vrienu u crkvi da plače, obuče se u haljine svetovnih žena i pohita za Fevronijom na gledalište.
Tamo krenuše i one žene što svakog petka dolažahu u manastir i slušahu Fevronijine pouke iz Knjiga. One žurahu na gledalište bijući se u prsa; i srca im se kidahu od bola što se lišavaju takve učiteljice. Glas o tome, da Fevroniju vode na gledalište da je istjazavaju, dođe i do bojarke Jerije. Ona zbog toga tako gromko zakuka, da silno uplaši svoje roditelje, i sve u kući, i oni je stadoše pitati: Šta ti je, Jerija? – A ona im kroz ridanje odgovaraše: Sestru moju Fevroniju vode na gledalište; učiteljicu moju izvode na muke za Hrista Gospoda.
Roditelji stadoše tešiti Jeriju, ali ona još više kukaše, i govoraše roditeljima: Ostavite me da gorko plačem za mojom sestrom i učiteljicom Fevronijom. – Kada ona to govoraše, roditelji njeni takođe zaridaše, i svi plakahu zbog Fevronije. Jerija zamoli roditelje da je puste da ide na gledalište; i oni joj dopustiše. Uzevši sa sobom mnogo robova i robinja, Jerija pohita na gledalište plačući; ona sustiže veliko mnoštvo žena koje sa suzama hitahu na gledalište; sustiže i inokinju Tomaidu koja iđaše u svetovnom odelu. Poznavši je, Jerija pođe zajedno sa njom; i obe one, roneći silne suze, stigoše na gledalište, gde se silan svet beše slegao, a i sudije već seđahu na svojim mestima.
Kada sve bi gotovo, Selin i Lisimah narediše da se izvede pred njih sveta Fevronija. Svetiteljku dovedoše, i ona im predstade sa rukama vezanim naopačke, i sa teškim lancima oko vrata. Kada to videše, gotovo svi prisutni zaplakaše i zajecaše. Davši znak da ućute, mučitelj Selin reče Lisimahu: Podvrgni tu ženu saslušanju i njene odgovore saslušaj.
I Lisimah stade saslušavati Fevroniju. Najpre je upita: Reci nam, kog si staleža, jesi li robinja ili slobodna? Fevronija odgovori: Robinja sam. – Čija? upita Lisimah. – Hristova, odgovori Fevronija. Lisimah je upita: Kako se zoveš? – Zovem se smirena hrišćanka, odgovori Fevronija. Lisimah je ponovo upita: Mi hoćemo da saznamo tvoje ime? – Fevronija odgovori: Ja ti već rekoh da sam hrišćanka. Ako pak hoćeš da znaš ono ime koje mi bi dato pri rođenju, evo ti odgovora: majka me nazva Fevronijom.
Tada mučitelj Selin naredi Lisimahu da prekine saslušavanje, pa se sam obrati svetoj devici ovim rečima: Bogovi su mi svedoci, Fevronijo, da nisam hteo da te udostojim svojih reči; ali pošto krotost tvoja i izvanredna lepota lica tvoga pobediše moj gnev na tebe, to ću te upitati, ne kao osuđenu već kao svoju kćer. Čuj dakle, kćeri, bogovi su mi svedoci da ti istinu govorim. Ti vidiš ovog mog bratanca Lisimaha što sedi sa mnom; ja i njegov otac Antim, moj brat, obručismo za njega devojku visokorodnu, veoma bogatu, ćerku senatora Prosfora. Ali, ako se pokoriš bogovima našim, mi ćemo odmah poništiti to obručenje sa Prosforovom ćerkom i obručiti tebe. I ti ćeš postati žena Lisimahu, i kao njegova žena sedećeš mu s desne strane kao što ja sada sedim. Ti vidiš, i on je tako lep kao i ti. Poslušaj dakle savet moj kao savet oca svog, pa ću te ja načiniti čuvenom i bogatom na zemlji, i ti nikada više nećeš znati za bedu. Ja nemam ni žene ni dece; stoga sve što imam, poklanjam tebi, i načiniću te gospodaricom nad svim imanjima mojim. Sve ću to dati kao miraz tvoj gospodinu mom Lisimahu, i biću vam umesto oca. I tebe će slaviti i veličati sve žene, videći kolike si se časti udostojila. Tome će se obradovati i pobedonosni car naš, pa će vas i on veoma nagraditi, jer je obećao da Lisimaha postavi za eparha Rima. Eto, čula si sve, pa sad mi odgovori kao ocu svom ono što je ugodno bogovima našim, te mi dušu obraduj. Ako pak ne poslušaš moj savet, onda, tako mi bogova, nećeš biti živa duže od tri sata. Sada, dakle, izberi sebi što hoćeš, pa nam kaži.
Na to sveta Fevronija odgovori Selinu: Sudijo, ja imam na nebu nerukotvoreni dvorac, u kome se zaključuje brak koji se nikada ne raskida, a moj miraz je – celo nebesko carstvo. Imajući Besmrtnog Ženika, ja neću da se prisajedinim čoveku smrtnom i truležnom. A za ono što mi obećavaš ja neću ni da čujem. Ne, ne muči se, sudijo! jer me nećeš ni laskama zavesti, ni pretnjama uplašiti.
Čuvši takav odgovor, Selin se silno razjari i naredi da poderu haljine na njoj, pa da je opašu kratkim dronjcima, i tako skoro nagu sramno postave na gledanje svima. Selin se nadao da će se sveta devojka, videći sebe u takom sramu, postideti i pokajati zbog svog uporstva. Vojnici odmah izvršiše Selinovo naređenje i postaviše mučenicu skoro potpuno nagu pred očima sviju.
Tada joj Selin reče: Šta sada veliš, Fevronijo? Vidiš li kakve si sramote dopala, a mogla si uživati tolika blaga! – Svetiteljka mu odgovori: Čuj, sudijo, ako ti sa mene skineš čak i ove dronjke, i istaviš me potpuno nagu, ja ni taj sram neću smatrati niušta. Jer jedan je Sazdatelj muža i žene – Bog; Njega radi ja radosno podnosim ne samo ovo obnaženje, nego želim da i mačem budem posečena i ognjem spaljena. O, kada bi me samo udostojio da postradam za Njega Onaj koji dobrovoljno pretrpe za mene bezbrojna stradanja!
O, bestidna i svakog srama dostojna! – uzviknu Selin, – znam ja da se ti gordiš lepotom svojom, pa zbog toga niušta ne smatraš ovu sramotu što naga stojiš pred tolikim narodom, jer se nadaš da se proslaviš svojom lepotom. – Svetiteljka mu odgovori: Hristos mi je svedok da do današnjega dana ja ne videh muško lice, niti iko od svetovnjaka vide moje lice. Zar ću sada, pavši u tvoje ruke, biti bestidna? Ne, bestidan si ti sam, obnažujući pred svima devojačko telo. No reci mi, bezumni sudijo: ko od boraca, koji se bore na Olimpijskom gledalištu, ikada izlazi u borbu odeven? ne bori li se nag, dok ne pobedi protivnika? Isto tako i ja ovde, izišavši u borbu sa protivnikom i očekujući rane i oganj telu mome, kako ih mogu podneti obučena u haljine? Eda li ne nago telo prima rane? Stoga ja izlazim naga na podvig, da bih, ne mareći za muke, pobedila oca tvog – Satanu.
Tada Selin reče slugama: Pošto ova žena sama želi muke, i veli da se ne boji ni ognja ni rana, rastegnite je po zemlji na četiri strane, pa zapalite oganj ispod nje, i neka je četiri vojnika biju motkama po leđima. – Vojnici odmah stadoše mučiti svetiteljku, kako im bi naređeno. I svetiteljka bi dugo bijena, i silna krv isteče iz njenoga tela. A da se oganj ispod nje ne bi ugasio, mučitelji sipahu ulje u oganj, da bi plamen bio što veći, te što više pekao mučenicu. Kada tako mučahu svetiteljku dugo, mnogi od prisutnog naroda stadoše vikati k Selinu: Poštedi, poštedi mladu devicu, milosrdni sudijo! – Ali on, ne obraćajući pažnju na molbu naroda, naređivaše da sve ljuće muče svetu devojku. Zatim, jedva se smirivši od gneva, on naredi da je prestanu mučiti. Vojnici, smatrajući da je Fevronija već mrtva, zbaciše je sa lomače.
Tomaida, posmatrajući tako svirepo mučenje svete Feronije, iznemože duhom i telom, i pade na zemlju kraj nogu Jerije. A Jerija, podigavši glas, povika: Teško meni! teško meni, Fevronijo, sestro moja! Teško meni, učiteljice moja! ja više neću čuti pouke tvoje. I lišiću se ne samo tebe nego i Tomaide, jer evo i ona umire zbog tebe.
Ove reči Jerijine ču Fevronija, koja ležaše na zemlji, i zamoli one što stajahu blizu nje da poliju vodom lice iznemogle Tomaide. Oni to učiniše, i Tomaida dođe k sebi i stade na noge. A sudija, videvši da je Fevronija živa, upita je: Šta veliš, Fevronija, kakav ti izgleda tvoj prvi stradalački podvig? Sveta mučenica odgovori: Ti vidiš da pri prvom podvigu ostadoh nepobediva i da ne marim za muke na koje me stavljaš.
Tada Selin naredi slugama: Obesite je na mučilišno drvo, pa joj železnim grebenima stružite bedra i ognjem opaljujte rane, da bi joj i kosti sagorele. – Mučitelji odmah postupiše po naređenju, Tako mučena, sveta Fevronija podiže oči svoje k nebu i reče: Gospode, dođi mi u pomoć i ne prezri u ovaj čas mene, sluškinju Tvoju. – Rekavši to, ona umuče.
Dok mučitelji nemilosrdno strugahu i paljahu telo svete mučenice, mnogi od gledalaca, ne mogući gledati takvo mučenje, otidoše sa gledališta; drugi pak vikahu ka sudiji da poštedi mladu i potpuno nevinu devicu. I naredi sudija slugama da prekinu mučenje. I dok sveta mučenica još visijaše na mučilištu, sudija je stade raspitivati, ali mu ona ne odgovaraše. Tada sudija naredi da je skinu sa mučilišnog drveta i vežu za kolac, pobijen u zemlju. Zatim reče: Pošto ova gadna žena neće da mi odgovara, onda joj odsecite jezik i bacite u oganj.
Čuvši to, sveta mučenica odmah ispruži svoj jezik i davaše znak vojniku da ga odreže. No kada vojnik dodirnu njen jezik da ga odseče, prisutni narod stade vikati, zaklinjući sudiju imenom bogova i moleći ga da to ne čini. Izišavši u susret molbi naroda, Selin naredi da joj ne odsecaju jezik, ali da joj umesto toga izbiju zube. I jedan od mučitelja odmah uze gvožđe i stade mučenici izbijati zube jedan za drugim i ređati ih po zemlji. Kada joj izbi sedamnaest zuba, Selin naredi da prestanu sa tim. Međutim, silna krv tecijaše iz usta svete mučenice, i ona iznemože telom od strahovitih bolova. Tada pozvaše lekara koji zaustavi tečenje krvi.
Posle toga Selin stade ponovo ispitivati svetu mučenicu, govoreći: Bar sada, Fevronijo, pokori se sudu i ispovedi veru u bogove. Svetiteljka odgovori: Anatema tebi, prokleti i u bezakonjima ostareli slugo đavolji! Ti li hoćeš da me sprečiš na putu mom, i ne dopuštaš mi da brzo otidem ka Hristu – Ženiku mom? Požuri da me što pre oslobodiš ovog trošnog tela, pošto me ljubitelj moj Hristos već čeka. – Na to Selin reče Fevroniji: Na svaki način ja ću mačem i ognjem uništiti tvoje telo, jer vidim da se ti još bestidno gordiš mladošću svojom. Ali ti od toga neće biti nikakve koristi, jer će ti ta gordost tvoja doneti još premnoga zla i najstrohovitije muke.
Od velikih bolova sveta mučenica ne mogaše ništa odgovarati mučitelju, čime još većma raspali gnev njegov. I svirepi Selin naredi da Fevroniji odseku dojke. Prisutni narod vikaše, moleći sudiju da to ne čini. No Selin, besan od gneva na vojnika koji je trebao da učini to, povika: Zašto oklevaš, pogani neprijatelju bogova naših? Zašto ne izvršuješ brzo što ti je naređeno? – Tada vojnik uze britvu i stade mučenici seći desnu dojku. A ona, podigavši oči k nebu, gromkim glasom povika govoreći: Gospode Bože moj, pogledaj na moje stradanje i primi u ruke Svoje dušu moju!
Rekavši to, ona umuče i više ništa ne govoraše. A kada joj dojke biše odsečene, i na zemlju bačene, sudija Selin naredi da donesu oganj i opaljuju rane, stvorene na grudima mučenice odsecanjem dojki. Pored toga on naredi da utrobu žegu mučenici, te joj tako iznutricu sagoreše. Pri tome mnogi ljudi od prisutnog naroda, ne budući u stanju da gledaju takvo mučenje, odlažahu sa gledališta i gromko proklinjahu Dioklecijana i njegove bogove.
Tada Tomaida i Jerija poslaše robinju u manastir da obavesti Vrienu o svemu što se zbiva. Čuvši to, Vriena se ispuni duhovne radosti i veselja, i sa suzama zavapi k Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, dođi u pomoć sluškinji Tvojoj Fevroniji! – Zatim vrže sebe na zemlju, plačući i ridajući: Gde si sada, Fevronijo? gde si, kćeri moja slatka? gde si, sluškinjo Hristova? gde si, ukrase inočkoga čina? – Najzad, ustavši sa zemlje i podigavši ruke k nebu, reče: Gospode, pogledaj na smirenu sluškinju Tvoju Fevroniju i priteci joj u pomoć! Udostoji me da je oči moje vide gde je skončala kao mučenica i gde je uvršćena u lik svetih mučenika.
U to vreme na gledalištu se događalo ovo: bezbožni mučitelj Selin naredi da mučenicu odvežu od kolca, za koji beše vezana. Čim je odvezaše, svetiteljka pade na zemlju, pošto ne beše u stanju da se drži na nogama. Videvši to, komit Prim tiho upita Lisimaha: Zašto ovu mladu devicu stavljaju na tako svirepe muke? Zašto ne prestanu da je muče? – Lisimah odgovori na to: Ostavi, brate, jer njena stradanja biće na korist mnogima od onih koji je gledaju. A držim da će i meni biti na spasenje. Ja sam mnogo slušao od moje majke, koja mi je kazivala kako su mučenici svojim junaštvom mnoge obraćali na put spasenja. Neka stoga i ova devica pretrpi do kraja svoj mučenički podvig na spasenje mnogima.
A Jerija, kada ugleda mučenicu Fevroniju gde pade na zemlju, povika gromko ka sudiji, govoreći: O, bezdušni mučitelju! ne behu li ti dosta prva mučenja, kojima si podvrgao ovu nevinu devojku? Zar se ne sećaš majke svoje, koja je takođe imala žensko telo? Zar nisi sisao dojke kao što su ove koje si naredio da se odseku? I jesi li radi toga odgajen ženskim dojkama, da bi vršio takvu svirepost i nasilništvo nad ženskim polom? Ja se zaista čudim, kako ništa ne može da umilostivi tvoju svirepu i nečovečnu narav. No znaj: kao što ti nisi poštedeo ovu devicu, tako neće poštedeti tebe Car Nebeski.
Kada Selin ču ove Jerijine reči, ispuni se jarosti i naredi vojnicima da uhvate Jeriju usred naroda, želeći da je odmah podvrgne mučenju pred svima. Čuvši Selinovo naređenje, Jerija s radošću sama pođe k njemu i, krčeći sebi put kroz narod, ona vikaše: Gospode Bože Fevronijin, primi s njom i mene, smirenu sluškinju Tvoju! – Ali pre no što ona dođe do sudišta i stupi pred sudiju, prijatelji Selinovi stadoše savetovati Selinu, da Jeriju ne stavlja na muke, pošto je ona visokorodnog porekla. Pritom mu govorahu: Mi se bojimo, da sve ovo mnoštvo naroda, videvši njeno stradanje, ne poželi da postrada zajedno s njom, i tada bi imali posla sa celim gradom.
Selin posluša savet svojih prijatelja i ne naredi da je dovedu na istjazanje, nego joj samo ljutito doviknu gromkim glasom: Čuj, Jerija! kunem se bogovima, da ti svojim drskim i bestidnim rečima navlačiš na Fevroniju još veće muke. – Rekavši to, on odmah naredi da se svetoj Fevroniji odseku obe ruke. Oruženosac podmetnu drvo pod desnu ruku mučenice, udari je sekirom i odseče; na isti način odseče joj i levu ruku. Onda mučitelj naredi da se mučenici odseče i desna noga. Podmetnuvši drvo pod svetiteljkinu nogu i uzevši sekiru u ruke, oruženosac svom snagom udari sekirom iznad kolena, ali ne mogade odseći nogu mučenici. Tada on udari po drugi put, ali opet bezuspešno. U narodu pak nastade jauk i uzbuna, jer svi negodovahu zbog tako svirepog mučenja. Oruženosac udari i treći put po nozi, i tek joj tada jedva odseče nogu. Od silnog bola Fevronija zadrhta celim telom, i, ma da već beše na pragu smrti, ona ipak, koliko joj snaga dopuštaše, pružaše i drugu nogu, stavljajući je na drvo, da i nju odseku. Ugledavši to, sudija reče: Pogledajte, kako veliku silu ima ova bestidna žena. – Zatim, obraćajući se oruženoscu, on besno viknu: Odseci joj i drugu nogu! – I ovaj joj odseče nogu.
Tada Lisimah, ustavši sa svoga mesta, reče Selinu: Šta bi više imao da radiš ovoj bednoj devojci! Hajdmo odavde, jer je vreme ručku. – No bezbožni Selin odgovori: Tako mi bogova, neću je ostaviti dokle god diše, nego ću ostati ovde dok ne umre. – Ali pošto duša svete mučenice ne izlažaše iz tela za dugo vreme, Selin upita oruženosca: Zar je još živa ta pogana žena? – Da, živa je, odgovoriše oni, jer je duša njena još u njoj.
Tada Selin naredi da mučenici odseku svetu glavu njenu. Vojnik uze mač u jednu ruku, a drugom rukom uhvati za kosu svetu mučenicu, i zakla je po vratu, kao što se ovca kolje, pa joj onda odseče glavu. Odmah zatim ustade Selin i ode na ručak; sa njim ode i Lisimah, lijući suze.
Posle mučeničke končine svete Fevronije verni, koji behu među narodom, željahu da ukradu njene svete mošti. Ali Lisimah postavi vojnike da ih čuvaju, da nijedan deo mučeničina tela ne bi bio ukraden. Sam pak, veoma tužan i ucveljen, ne okusi ni jela ni pića, nego se zatvori u spavaćoj sobi p gorko ridaše zbog Fevronijine pogibije. A stric njegov Selin, doznavši za Lisimahovu tugu, ožalosti se i ne hte da okusi ništa, nego ustade i veoma uznemiren stade hodati po palati tamo-amo. A kada slučajno podiže oči uvis, ka nebu, njega iznenada spopade strah i užas, i on oneme. Zatim povikavši silno, i riknuvši kao vo, on se udari glavom o mermerni stub koji se tamo nalazio i, razbivši sebi glavu, pade na zemlju mrtav. Među slugama i vojnicima Selinovim nastade pometnja i plač. To ču Lisimah i dotrča iz spavaće sobe na mesto gde njegov stric ležaše mrtav. Strašan prizor ga začudi i zaprepasti. I kad se malo smiri i pribra, on naredi da prestanu sa plačem i vrevom, i raspitivaše kako se to dogodilo. Prisutni mu ispričaše sve kako je bilo. A Lisimah, dugo klimajući glavom, reče: Veliki je Bog hrišćanski! blagosloven je Bog Fevronijin, jer osveti nevinu krv!
Rekavši to, on naredi da se Selinov leš iznese iz grada i pogrebe po jelinskom običaju. Zatim Lisimah prizva k sebi komita Prima i reče mu: Zaklinjem te Bogom hrišćanskim, nemoj prekršiti zapovest koju ti dajem: požuri da što pre spremiš za Fevronijino telo kovčeg od netruljivog drveta, i pošlji glasnike na sve strane da se svi hrišćani bez straha skupe na pogreb svete mučenice Fevronije, pošto je Selin umro. Ti znaš, dragi Prime, želju srca moga: uzmi četu vojnika, pa, sabravši sve odsečene delove Fevronijina tela, odnesi sa telom njenim u manastir; pri tome pazi da neko ne uzme što od odsečenih delova tela njenog. Osim toga, da psi ne bi lizali zemlju, po kojoj se prosu krv mučenice, ti naredi da se iskopa ta zemlja, zatim sabere, i zajedno sa moštima odnese u manastir.
Komit odmah postupi po Lisimahovu naređenju: dozva četu vojnika i naredi im da telo svete mučenice nose u manastir; a sam pokupi odsečene delove tela njenog: glavu, ruke, noge, dojke i zube, zavi ih u svoj plašt i pođe za vojnicima, praćen od mnoštva naroda. Došavši u manastir, komit ne dopusti nikome od naroda da uđe unutra, sem Tomaidi i Jeriji. A česna starica igumanija Vriena, ugledavši Fevronijino telo i odsečene delove njene, od velike žalosti iznemože telom i pade na zemlju kao mrtva. Komit pak, postavivši vojničku stražu manastiru, povrati se k Lisimahu.
Igumanija Vriena jedva dođe k sebi posle nekoliko sati. I ustavši sa zemlje, ona pripade k telu svete mučenice i, grleći ga, ona kukaše i govoraše: Avaj meni, kćeri moja Fevronijo, sada se ti uze od očiju matere tvoje Vriene! Ko će sada čitati sestrama Božanska Pisma? Čije će ruke otvoriti tvoje knjige?
Dok Vriena tako naricaše, sve sestre što sa Eterijom behu otišle, vratiše se u manastir i, pavši, sa suzama se pokloniše telu svete mučenice Fevronije. A i blažena Jerija gorko plakaše kraj moštiju svete mučenice i naricaše: Pokloniću se svetim nogama koje zgaziše glavu zmije! celivaću rane svetoga tela kojima je isceljena duša moja! ovenčaću vencem pohvale glavu one koja krasotom podviga svog ovenča sav ženski rod!
I plakahu sve sestre i ridahu nad svetim moštima mučenice. Potom, omivši ih, one ih položiše na onoj dasci, na kojoj se svetiteljka za života odmarala, i odsečene udove priložiše k ranama na njihovo mesto, pa sa psalmopojanjem uneše česne mošti u crkvu.
A kada se dan poče kloniti k večeru, igumanija Vriena naredi da se otvori manastirska kapija, kako bi svi koji žele mogli ući, videti svetu mučenicu i proslaviti Boga koji joj dade tako junačko trpljenje u stradanjima. I uđe mnoštvo naroda. A dođe tamo i Lisimah sa komitom Primom; jer Lisimah izjavi komitu: Ja se odričem svih otačkih običaja i idolosluženja, i ostavljam sva bogatstva svoja, i idem da se prisajedinim Hristu. – Na to mu komit uzvrati: I ja ću, zajedno s tobom, uraditi to isto. Neka propadne Dioklecijan i njegovo carovanje; ja mu više služiti neću, nego ću, ostavivši sve, poslužiti Hristu. – Tako oni obojica, složivši se, ostaviše sudijsku palatu i dođoše u manastir k moštima svete Fevronije. Tamo dođe još i episkop toga grada sa sveštenicima i klirom i mnoštvom inoka, i odslužiše svenoćno slavoslovlje Bogu sa suzama i radošću duhovnom.
Kada svanu, doneše divan kovčeg za telo svete mučenice, i u njega s pobožnošću položiše ovo česno telo; zatim pristaviše k njemu sve odsečene delove, a zube metnuše na prsa mučenice. Posle toga mirom i mirisima namazaše svete mošti, i pogreboše ih u crkvi, slaveći i blagodareći Gospoda. I davahu se od groba svete mučenice isceljenja bolesnima, i mnogi od neznabožaca verovaše u Hrista i krstiše se. Isto tako, sveto krštenje primiše i Lisimah i komit Prim. Pri tome oni ostaviše svoje činove, i ne vratiše se zločestivom caru Dioklecijanu, nego, odrekavši se sveta, oni otidoše k arhimandritu Markelu i primiše monaštvo; i pošto bogougodno poživeše u postničkim podvizima, oni česnom končinom pređoše ka Hristu.
Isto tako i bojarka Jerija, poklonivši sva svoja imanja manastiru, reče igumaniji manastira Vrieni: Molim te, mati moja, primi me k sebi kao kćer, umesto svete Fevronije, i ja ću ti poslužiti sa svakom pokornošću, kao što ti ona služaše. – Rekavši to, ona skinu sa sebe sve dragocene nakite ženske i dade ih za ukrašenje crkve; sama pak, odrekavši se sveta, postade inokinja.
Spomen svete mučenice Fevronije praznovaše se u tom manastiru svake godine dvadeset petog juna, kog dana svetiteljka i postrada za Hrista. I u taj dan praznika njenog svake godine zbivalo se ovo čudo: u vreme svenoćnog bdenija pojavljivala se među pevajućim sestrama sveta mučenica Fevronija i zauzimala svoje pređašnje mesto. Kada se to dogodi prvi put, sve se inokinje uplašiše ugledavši svetu mučenicu u svojoj sredini, a igumanija Vriena gromko uskliknu: Gle, došla nam je kći moja Fevronija! – i radosno polete k njoj da je materinski zagrli. Ali prepodobnomučenica tog časa postade nevidljiva. Od tog vremena niko se ne usuđivaše da dodirne javljajuću se svetiteljku ili da joj reč rekne, nego je sa užasom i udivljenjem svaki put posmatrahu, i od njene pojave radost i veselje u sebi osećahu, i od umilenja srca suze prolivahu. I svaki put sveta mučenica stajaše među pevajućim sestrama po tri sata, posmatrana od svih, pa zatim ponovo postajaše nevidljiva.
Episkop toga grada, imajući veliko molitveno usrđe prema svetoj mučenici Fevroniji, podiže u ime njeno crkvu u gradu, koju je gradio šest godina. A kad je dovrši i ukrasi, on sazva okolne episkope radi osvećenja crkve na dan praznika svete Fevronije, nameravajući da u isto vreme prenese u svoju crkvu i česne mošti svete mučenice. Po završenom svenoćnom bogosluženju, episkopi sa svim saborom sveštenoslužitelja odoše u manastir, pomoliše se Bogu, pa otvoriše grob svete mučenice i ugledaše njene česne mošti gde sijaju kao sunce. Pri tome sve inokinje plakahu i ridahu što im se uzima tako preskupoceno blago. A kada se ruke episkopa kosnuše kovčega da ga uzmu, tog časa u vazduhu puče grom tako strašan, da svi popadaše na zemlju od straha. Posle jednoga sata episkop se ponova drznu da dodirne kovčeg, no ovoga puta nastade tako veliki zemljotres, da se sav grad uskoleba. Tada razumeše svi da sveta mučenica ne želi da je kreću sa njenoga mesta. Episkop se rastuži, i ne smejahu više da se kosnu kovčega. I stade episkop moliti igumaniju Vrienu: Čuj me, sestro, ti znaš koliko sam truda uložio, da bih podigao hram u slavu i čast prepodobnomučenice, čije je zidanje trajalo evo šest godina. No pošto sveta mučenica neće da usliši molitve moje i pređe u hram, sazdan u njeno ime, ja te molim: uzmi svojim rukama bar jedan od odsečenih udova njenih i daj nam, da ne bi trud moj ostao besplodan i zaludan.
Vriena pruži ruku svoju i dodirnu jednu svetiteljkinu ruku, sa namerom da je da episkopu, ali igumanijina ruka bi zadržana nevidljivom silom i postade kao mrtva. Tada Vriena, rasplakavši se, stade govoriti svetiteljki kao živoj: Molim ti se, čedo moje, sveta mučenice Fevronijo, nemoj se gneviti na mene, mater tvoju; opomeni se trudova mojih oko tebe, i nemoj irezreti starost moju.
Kada ona to izgovori, ruka joj se oslobodi. Posle toga Vriena plačući ponova reče svetoj mučenici: Podaj nam blagoslov, gospođo naša, i ne ožalošćuj nas. – Rekavši to, ona opet pruži ruku, uze jedan mučeničin zub koji ležaše na prsima njenim, dade ga episkopu, pa odmah zatvori kovčeg.
Episkop s radošću primi taj zub svetiteljkin, položi ga u zlatni sasud, pa se sa drugim episkopima, klirom i sa svim narodom vrati k novopodignutom hramu, noseći dobijeni dar sa psalmopojanjem, sa svećama i kadionicama, pri sveopštem narodnom veselju i likovanju. Pošto uneše taj dar u hram, episkopi osvetiše hram. I dogodiše se tog dana u novoosvećenom hramu mnoga isceljenja molitvama svete mučenice: slepi progledaše, hromi se ispraviše, besomučni se oslobodiše od besova; i svaki bolesnik, ma od koje bolesti bolovao, čim se usnama kosnuo tog malog delića svetiteljkinih moštiju i celivao ga, odmah se isceljivao i odlazio zdrav kući svojoj, radujući se i slaveći Boga.
Posle osvećenja novoga hrama u ime Svete Fevronije prepodobna igumanija Vriena požive još dve godine. A kada se približi blaženoj končini svojoj, ona postavi Tomaidu za igumaniju mesto sebe, pa se prestavi ka Gospodu.
“Ja pak,– veli spisateljka ovoga žitija, igumanija Tomaida – po prestavljenju matere naše Vriene napisah žitije i stradanje Svete mučenice Fevronije, kako ih očima svojim videh; a o Lisimahu napisah ono što čuh iz njegovih usta. Sve to napisah na korist čitalaca i slušalaca, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin”.
Izvor: SPC
