Blagovesteki svetu Evanđelje, sveti apostoli Pavle i Varnava dođoše u Ikoniju i odsedoše kod Onisifora, koga sveti Pavle spominje u poslanici Timotdu, govoreći: Gospod neka da milost Onisiforovu dom jer me mnogo puta uteši, i okova mojih ne postide se (2 Tm. 1 16). Živeći u domu Onisiforovu, oni često posećivahu sinagogu, neustrašivo propovedahu reč Božju, izvođahu ljude na put spasenja i obraćahu ih veri u Gospoda Hrista. Tada mnogi, slušajući njihovu propoved i videći znake i čudesa koje činjahu, poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista O tome u Delima Apostolskim kaže se ovo: U Ikoniji dogodi se da Pavle i Varnava zajedno uđoše u zbornicu Jevrejsku, i govorahu tako da verova veliko mnoštvo Jevreja i Grka. I oni ostaše dosta vremena govoreći slobodno u Gospodu koji svedočaše reč blagodati svoje i davaše te se tvorahu znaci i čudesa rukama njihovim (D. A. 14, 1-3).
U to vreme življaše u Ikoniji veoma lepa osamnaestogodišnja devojka Tekla, kći Teoklije, iz roda čuvenog i slavnog. Ona beše verena za jednog od najuglednijih mladića u gradu, Famira, veoma bogatog i lepog. Videći čudesa koja apostoli činjahu, Tekla zajedno sa drugama slušaše besedu njihovu u domu Onisiforovu kraj prozora, revnosno pazeći na reči njihove. Seme reči Božje pade na dobru zemlju, i dejstvom Svetoga Duha ono se duboko ukoreni u Teklinom srcu i niče: jer ona poverova u Sina Božjeg, i zavole Ga i svom dušom prilepi se uz Njega. A Pavle, rukovođen Bogom, stade govoriti o devstvenosti i celomudriju, naglašujući da devojka koja čuva devstvenost svoju iz ljubavi prema Hristu slična je anđelima i jeste nevesta Hristova, a Hristos je njen Ženik koji je uvodi u Svoje nebeske dvore. Mnogo govoreći o tome, sveti Pavle pobudi Teklu na čuvanje devstvenosti, i ona tada tvrdo reši u srcu svom da ostavi verenika svog i sve slasti ovoga sveta i da služi Hristu u devstvenoj čistoti do smrti svoje. I tako, mudra devojka čistotom svojom postade nevesta Ženika Nebeskog i svesrdnom ljubavlju posledova Njemu. Goreći tom ljubavlju kao serafimskim ognjem, ona se rastapaše kao vosak, i na njoj se zbi reč svetog cara Davida: Srce moje posta kao vosak, rastopi se u meni (Ps. 21, 15). Ushićena besedom Pavlovom, Tekla provede tri dana i tri noći slušajući svetog apostola, i potpuno zaboravi na hranu i piće i telesni odmor. Kao što nekada Marija, sevši kraj nogu Isusovih, sva beše obuzeta mišlju o Bogu (sr. Lk. 10, 39. 42), tako se i Tekla hranjaše samo rečju Njegovom, jer je u Svetom Pismu rečeno: Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih (Mt. 4, 4).
Međutim, Teoklija, doznavši za svoju kćer Teklu da je poverovala u Hrista i revnosno sluša reč Božju, dođe i s gnjevom nasilu je odvuče od ovog dušekorisnog podviga, a svete propovednike – apostole ukori i navređa, i kćer svoju, to jagnje Hristovo, otrže od stada Hristova. Zatim dozva verenika njenog Famira, i reče mu: Zar ti ne mariš za verenicu svoju, koju je zahvatilo neko ludilo? Pogledaj: ona je zavedena od tri došljaka – varalica, koji svojim visprenim rečima obmanjuju bezumne ljude; evo već tri dana ona se ne odmiče od njih, zaboravivši na kuću svoju.
Tada Famir stade milo i nežno govoriti Tekli o svojoj ljubavi; ali ona okretaše lice svoje od njega, i ne hte ne samo da razgovara sa njime nego ni da pogleda na njega, jer u srcu svom ona nošaše drugoga Ženika, divnijeg od svih sinova ljudskih. Gledajući na Njega duhovnim očima svojim, ona razgovaraše s Njim u umu svom; a ovaj truležni i privremeni ženik postade joj odvratan. Famir, videći da ga Tekla odbacuje i ne voli, silno se ožalosti; a razjarena Teoklija dohvati svoju kćer i stade je tući, za kosu vući i nogama gaziti. Zatim je zatvori samu, i moraše je glađu. No, primoravana samom prirodom materinske ljubavi, ona plakaše zbog svoje kćeri; pa grleći je i ljubeći je, ona je sa suzama moljaše da ne odbacuje svoga verenika, divnog, bogatog, visokorodnog, i veoma uglednog. Potom je posadi za trpezu pored Famira. No Tekla okrenuvši se od njega, seđaše ćuteći i gledaše u zemlju ništa ne jedući, samo često uzdisaše iz dubine srca za svojim Nebeskim Ženikom. A kada Famir, umiljavajući joj se, htede da je silom zagrli i poljubi, ona mu pljunu u oči i ote mu se iz ruku kao ptica iz mreže. Tada se mati ponovo razbesne od gnjeva i stade je biti. A Famir, strahovito ojađen, ode knezu da se žali na apostola Pavla, i ovako govoraše knezu: U našem se gradu pojavio neki tuđinac; svojim vradžbinama on obmanjuje narod i, odvraćajući ga od poštovanja bogova, obraća ga nekakvom Hristu Isusu, raspetom od strane Jevreja. On obmanu i devojku Teklu, moju verenicu; isprva ona me je silno volela, a sada neće ni da me pogleda, već me se gnuša kao gubavog i bega od mene kao od zvera; tako taj vrač ugasi u njoj ljubav njenu prema meni; i ja ne mogu da shvatim šta to on načini od nje.
Knez pozva apostola Pavla i upita ga, odakle je i šta radi u njihovom gradu. A Pavle, otvorivši svoja apostolska usta, stade po običaju svom govoriti reč Božju propovedajući Isusa Hrista. No knez, odloživši za kasnije suđenje Pavlu, naredi da Pavla svežu, posade u tamnicu i drže ga tamo dok se ne ukaže prilika da se njegova stvar podrobno ispita. Međutim Tekla, čuvši da su zbog nje apostola Pavla posadili u tamnicu, ustade noću, tajno izađe iz kuće i ode k tamnici. No našavši stražara gde čuva vrata tamnice, ona skide sa sebe ogrlicu i drugi zlatni nakit, i dade ih stražaru moleći ga da joj otvori vrata i propusti je k Pavlu. To spominje sveti Zlatoust, govoreći: “Čuj o svetoj Tekli; ona, da vidi Pavla, dade svoje zlato tamničkom stražaru; a ti ni jednog groša ne želiš da daš, da bi video Hrista”. – Tamnički stražar se obradova skupocenoj ogrlici i zlatnom nakitu, i ispuni Teklinu molbu i uvede je kod svetoga Pavla. Tekla sa radosnim suzama pade pred njim, i celiva okove sužnja Hristova. Ugledavši je, Pavle se najpre prenerazi, ali kad potom saznade sve šta je ona propatila od matere i od verenika radi celomudrija, on se obradova velikom radošću zbog junaštva mlade devojke i poljubi je u glavu, blagosiljajući je i pohvaljujući njenu veru i devičansko celomudrije, i nazivaše je nevestom Hristovom, i prvom ćerkom svojom koju je rodio blagovešćem. I seđaše Tekla u tamnici sa Pavlom kao kći sa ocem, slušajući njegove otačke pouke i slažući reči njegove u srcu svom kao skupoceno biserje. A učaše je on mnogo veri u Gospoda Hrista, i ljubavi božanskoj, i celomudrenom čuvanju devstvenosti; i potpuno je utvrdi u nauci Hristovoj. Sveti Epifanije piše o tome, govoreći: Tekla, koja imađaše verenika divnog, prvog U gradu, veoma bogatog, vrlo uglednog i znatnog, obrete svetoga Pavla koji je odvrati od veridbe sa ovim ženikom, i sveta devojka se odreče svih zemaljskih blaga, da bi se udostojila nebeskih.
Za to vreme u domu Teoklijinom stadoše tražiti Teklu, i pošto je ne nađoše nastade uzbuđenje, plač i kuknjava. Majka je plakala za svojom ćerkom, Famir za verenicom, robinje za gospođom svojom; sluge se razleteše na razne strane, tražeći je, i raspitujući po ulicama i po kućama, ali je nigde ne nađoše. Tek posle dosta vremena doznadoše da se ona nalazi u tamnici, odjuriše tamo i nađoše je kraj apostola Pavla gde privezana božanskom ljubavlju smireno sluša njegove pouke. Onda je uzeše i izvedoše iz tamnice, pa o svemu obavestiše kneza. Knez, sevši na sudištu, naredi da Pavla dovedu iz tamnice. Čim narod ugleda Pavla povika knezu: Kneže, ovaj čovek je mađioničar, pogubi ga! – Naročito Famir navaljivaše da Pavle bude pogubljen, žaleći se na njega što verenicu njegovu odvrati od njega. A dozvana bi i Tekla. Knez je upita: Zašto se ti gnušaš svoga verenika, tako divnog i blagorodnog? Zašto se ne udaješ za njega? – A ona gledaše u Pavla i ništa ne odgovaraše, bezglasna kao jagnje. Tada majka njena Teoklija, zaboravivši na prirodnu materinsku ljubav svoju prema kćeri i izmenivši to osećanje, kao ljuta lavica ili razjarena medvedica riknu ka knezu vičući: Spali ovu zlu hulju! jer zaslužuje takvu smrt. Nije ona moja kći, jer ne sluša mene, majku svoju. Spali je za primer drugima! neka se, videći to, uplaše s V e devojke u ovom gradu, i neka se ne usude ne poslušati majke svoje i protiviti im se, kao ova svezla i neposlušna. Ne! ovo nije čedo moje, nije porod utrobe moje, već prokleti izrod i suvi izdanak. Spali je!
Tako majka uporno zahtevaše da njena kći bude spaljena, a Famir nastojavaše da Pavle bude pogubljen. Knez pak dugo ispitivaše svetog apostola, i ne nađe na njemu nikakve krivice sem što propoveda Hrista, zato ga i ne osudi na smrt, nego naredi da ga proteraju iz grada, da ne bi druge devojke nagovarao na čuvanje devstvenosti. I prognan bi Pavle, i sa njim Varnava, i Onisifor sa sinovima svojim. Uostalom, Pavle je i sam žurio da izađe iz grada, ne samo zato što su ga gonili knez, Famir i Teoklija, nego što ga je i narod napadao i hteo da ga ubije zbog propovedanja reči Božje i zbog svedočanstva njegova o Isusu Hristu. To spominje sveti Luka u Delima Apostolskim, govoreći: Jevreji koji ne verovaše podbuniše i razdražiše duše neznabožaca na braću. I mnoštvo gradsko razdeli se, i jedni bejahu s Jevrejima, a jedni s apostolima. A kad navališe i neznabošci i Jevreji sa svojim poglavarima da im dosade i kamenjem da ih pobiju, oni doznavši pobegoše u gradove Likaonske, u Listru i u Dervu (D. A. 14, 2. 4-6), i odatle u Antiohiju. No najpre oni provedoše nekoliko dana nedaleko od grada Ikonije u jednom grobu, pored puta za Dafnu, želeći da saznadu šta će biti sa Teklom; i posteći oni se usrdno moljahu za nju, da je Gospod ukrepi i izlije milost Svoju na nju, što i bi.
Knez je dugo primoravao Teklu da se sa pređašnjom ljubavlju ponaša prema svome vereniku, pa pošto u tome ni najmanje ne uspe, on je na molbu njene majke Teoklije osudi na spaljenje. Radi toga donesoše mnogo suvih drva, sena i granja, složiše ih i načiniše ogromnu vatru; onda sluge uzeše svetu Teklu da je vode na lomaču; ali ona nedade da je vode, već sama hitro priđe k spremljenoj lomači, i prekrstivši se uziđe i stade na vrh lomače, gotova da izgori, – njoj ne beše strašan veštastveni oganj, jer sama goraše neveštastvenim ognjem ljubavi božanske. Stojeći na lomači ona gledaše narod, i ugleda u obličju Pavla Gospoda gde stoji i nalaže joj da bude hrabra Stoga sveti Kiprijan u svojoj besedi o mučenicima ovako se u molitvi obraća Gospodu: Predstani nam kao Pavlu u okovima i Tekli u ognju.
Kada potpališe lomaču sa svih strana, i plamen koji se visoko dizaše opkoli svetu Teklu, iznenada naiđe oblak iz koga se sruči ogromna kiša sa gradom, i potcuno ugasi oganj. Knez pak i sav narod pobegoše kućama svojim od silne kiše i strašnoga grada. Međutim Tekla ostade nepovređena, jer je oganj ne dotače. A l i ona ne ode kući svoje matere niti se zadrža u Ikoniji, već odmah otputova iz grada da traži svog duhovnog oca – apostola Pavla. Putem ona srete jednog učenika Pavlovog iz doma Onisiforova koji je išao u grad da kupi hleba. Tekla ga poznade i upita ga: Gde se nalazi Pavle, apostol Isusa Hrista? – On je onda odvede grobu u kome se Pavle krijaše, i posteći usrdno se moljaše Bogu za nju. Kada ugledaše Teklu živu i zdravu, svi se obradovaše velikom radošću, i podigavši oči i ruke svoje k nebu, zablagodariše Bogu što sluškinju Svoju sačuva nepovređenom. Zatim se svi prihvatiše hleba i okrepiše. Odatle Pavle i Varnava prođoše kroz Listru i Dervu blagovesteći Evanđelje i isceljujući bolesne; njih praćaše i Tekla sve do Antiohije. A kada oni ulažahu u ovaj grad, slučajno ih srete neki Aleksandar, starešina toga grada. On beše mlad i naširoko življaše u slastima i iečistotama, kao što to beše običaj kod neznabožaca. Ugledavši svetu devojku Teklu, njega zapanji njena lepota i zahvati nečista požuda. Držeći da je Tekla Pavlova žena, on prvo ponudi Pavlu mnogo zlata da mu dopusti biti sa njom. A kad potom doznade da Tekla nije žena već neudata devojka, on se još više zapali požudom i zažele je uzeti sebi za ženu zbog njene izvanredne lepote. Zato poče nagovarati svetu Teklu da mu po kloni svoju ljubav, ali ona begaše od njega kao od lava koji riče i ište da proguta lepotu duše njene. No Aleksandar se na sve moguće načine truđaše da je ulovi. Tako jednom, srevši na putu svetu Teklu koja je išla sa mnogim ljudima, on ne mogade obuzdati sladostrasni oganj koji je buktao u njegovom srcu, zaboravi na svaki stid, nasilu je zgrabi i obisnu joj o vrat. A ona stade kukati i sa suzama mu govoriti: Ne primoravaj mene strankinju, ne prisiljavaj mene sluškinju Božju; ja sam se odrekla verenika, i kako mogu pristati na tvoju želju?
Govoreći tako, Tekla se svom snagom otimaše iz njegovih ruku; najzad se ote poderavši mu odeću, te ga na taj način silno posrami. To srahovito razljuti Aleksandra, pa kad još saznade da je Tekla hrišćanka, on je privede na sud pred kneza. Na njegovo pitanje, zašto se ona gnuša braka, Tekla odgovori: Ženik je moj – Hristos Sin Božji; s Njim sam venčana duhovnim brakom. – Knez je onda stade primoravati da se odrekne Hrista i uda. A kada to ona odlučno odbi, knez je osudi na pojedenje zverima, i to zbog dva razloga: zbog pobožnosti i zbog celomudrija, jer u Hrista veruje, i jer se gnuša braka, budući mlada i lepa. No izvršenje kazne bi odloženo za sutradan, a za tu noć da je čuva uze je k sebi u dom svoj neka žena po imenu Trifena. Trifena beše iz carskog roda, veoma ugledna; docnije i ona poverova u Hrista; nju spominje sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima kada kaže: Pozdravite Trifenu i Trifosu, koje se trude u Gospodu (Rm. 16, 12).
Odvevši svojoj kući Teklu, Trifena provede sa njom svu noć u duhovnom razgovoru. A sutradan se sleže narod da vidi pripremani prizor: dođe i knez, i sve starešine gradske. Sveta Tekla bi izvedena kao jagnje na zaklanje i stade na mestu gde su je imali zverovi pojesti. A kada pustiše na nju zverove, svi oni stadoše hodati oko nje, ali je se ni jedan ne dotače, jer Bog zatvori usta zverovima, kao nekada u Danilovoj jami. Svi gledaoci se sa čuđenjem divljahu ovom neobičnom prizoru, jer zverovi promeniše svoju svirepost u ovčiju krotost; i jedni od gledalaca proslavljahu Boga ispovedanog Teklom, a drugi huljahu i govorahu: Ona ima mađije u svojoj odeći, i zato je se zverovi ne dotiču.
Takođe i sam knez sa gradskim starešinama govoraše da je ona mađioničarka, pa je omađijala zverove da joj ne naškode. Zato oni rešiše da idućeg dana predadu Teklu mnogobrojnim i gladnijim zverovima, pa je poslaše k čestitoj Trifeni. Ugledavši Teklu potpuno zdravu, Trifena se veoma obradova. U to vreme dok Tekla boravljaše u domu Trifene do narednog dana, knez naredi da se nikakva hrana ne daje zverovima, eda bi što više izgladneli i halapljivije jurnuli na Teklu. I tako, sutradan sveta Tekla bi ponovo izvedena na gubilište; za njom iđaše i Trifena plačući što tako dobru i svetu devojku predau na smrt bez ikakve krivice. Teklu postaviše na vidnom mestu, i bestidni knez naredi da je skinu golu, govoreći: U haljinama njenim nalaze se mađije, pa je zato zverovi i ne diraju: svucite ovu mađioničarku, pa ćemo videti da li će ostati čitava.
Tada svukoše svetu devojku i postaviše je nagu tako da je sav narod vidi; jedino joj stid beše pokrivač, i ona ponavljaše reči proroka Davida: Stid lica moga pokri me (Ps. 43, 16).
I pušteni beše na nju gladni i razjareni zverovi, lavovi i medvedi; izišavši iz svojih zatvora i ugledavši nagu devojku, oni prikloniše glave svoje k zemlji i oboriše oči, kao da se stide devojačke nagote, pa odstupiše od nje. Zaista divan prizor! zveri osećahu stid: one okretahu oči svoje od devojačke nagote, a ljudi bsstidnim očima gledahu na nju. Tako se na ovome gledalištu beslovesne životinje pojaviše kao izobličitelji i sudije ljudima: krvoločne po prirodi, zveri uzeše na sebe narav celomudrena čoveka, a ljudi, razumni po prirodi, upodobiše se divljim zverovima. No šta time oni postpgoše? Obnaživši na gledalištu celomudrenu devojku, oni su želeli da je osramote, a ustvari su joj podigli ugled. Lepo kaže sveti Zlatoust, spominjući obnaženje dveju žena: Pentefrijeve žene u spavaonici i Tekle u prisustvu mnogobrojnog naroda: “Kakvu korist postiže sladostrasna žena Egipćanka što se obnaži u spavaonici? kakvu štetu dožive Prvomučenica Tekla što na gledalištu bi obnažena? Budući obnažena, Teklo ne sagreši, kao što sagreši Egipćanka, niti bi osramoćena, nego bi uzveličana kao svetiteljka; nagota ove u prisustvu mnogih bi nagrađena, a nagota one u zatvorenoj spavaonici bi posramljena”.
Dok sveta Tekla stajaše naga na gledalištu, njoj priđe jedna lavica, leže pred njom i lizaše joj noge, kao ukazujući poštovanje njenoj devičanskoj čednosti. To spominje sveti Amvrosije, govoreći: “Mogao se videti zver koji ležaše na zemlji i noge svetiteljkine lizaše; time on bezglasno svedočaše da ne može naškoditi devstvenom telu svetiteljkinom; klanjaše se zver onoj koja mu beše data da je rastrgne, i zaboravivši svoja prirodna svojstva, on uze na sebe narav koju ljudi izgubiše”.
Međutim narod, videći ovakvo držanje zverova prema svetoj Tekli, stade gromko vikati: Veliki je Bog koga Tekla ispoveda! – No mučitelj, ne poznavši silu Božju, smisli da na drugi način pogubi Teklu: iskopa duboku jamu, napuni je različnim gmizavcima, zmijama i gujama, i u nju baci svetiteljku. Ali Onaj koji nekada zatvori usta lavovima, On i sada otupi žaoke zmijama, ukroti bes njihov i uništi otrov njihov, te svetiteljka izađe iz jame nepovređena, na zaprepašćenje i udivljenje svima.
Ne znajući šta dalje da preduzima, zli mučitelj izmisli ovakvo mučenje: naredi te dovedoše dva silovita bika, vezaše Teklu između njih za noge, pa usijanim železnim bodilima bodoše bikove, da bi je oni rastrgli pojurivši na razne strane. No i posle toga sveta Tekla ostade čitava: jer kada je jakim konopcima čvrsto privezaše za bikove i stadoše usijanim bodilima bosti bikove, konopci se pokidaše kao paučina, bikovi pobegoše, a svetiteljka ostade na istom mestu bez ikakve povrede. Tada i sam knez, zapanjen ovim, uvide da je sa ovom devojkom sila Božija, pa prizvavši Teklu upita je: Ko si ti? I kakva je to sila sa tobom, te ti ništa ne može naškoditi? -A ona ništa više ne odgovori sem ovo: Sluškinja sam Boga živoga. – Pobojavši se Boga koji čuva Teklu od svake povrede, knez naredi da je s češću obuku u njene haljine, pa je otpusti izrekavši ovakvu presudu: “Teklu, sluškinju Božju, puštam na slobodu”.
Sveta Tekla ode kod Trifene, i velika radost bi u celom domu Trifeninom zbog Teklina oslobođenja. Boraveći neko vreme kod Trifene, sveta Tekla propovedaše reč Božju, i mnoge nauči veri u Hrista. Zatim silno zažele da vidi svoga oca i učitelja – apostola Pavla. Našavši ga, ona htede da ostane u njegovoj pratnji, ali joj on ne dopusti, rekavši: Niko ne ide u rat sa nevestom.
Tada ona, uzevši blagoslov od svetog apostola, otputova u Selevkiju, i nastani se u pustom mestu na jednoj gori u okolini Selevkije, i tamo življaše u postu i molitvama i bogorazmišljanju. A činjaše ona i mnoga čudesa, isceljujući svakovrsne bolesti. Jer ljudi, saznavši za nju, dolažahu k njoj donoseći svoje bolesnike, koje ona naučavajući veri u Gospoda našeg Isusa Hrista isceljivaše. Jednom prilikom mimo tog mesta gde življaše svetiteljka prolažaše na konju iz Selevkije neznabožački žrec. Ugledavši svetu Teklu koja u to vreme braše travu za hranu sebi, žrec se sablazni o njenu lepotu i zapali nečistom željom, pa mamuznu konja i jurnu prema njoj sa željom da zadovolji svoju požudu. Međutim svetiteljka, ukrepljena silom Božjom, dohvati žreca i tresnu ga o zemlju tako silno, da on tri dana ležaše nem i nepokretan . ljudi pak koji prolažahu tim putem, videći gde žrec leži kao mrtav, ne znađahu šta mu se dogodilo. Trećega dana ču se o tome i u gradu, i mnoštvo ljudi dođe iz grada da vide šta se to desilo žrecu i da ga odnesu njegovom domu. A žrec, čim dođe k sebi, stade na noge i reče: Videh neku boginju, i od toga me snađe ova nesreća. – I on sa velikom mukom, trpeći silne bolove, jedva se dovuče do svoga doma. Onda dozva živopisca i poruči mu da na dasci namala osamnaestogodišnju devojku. Kada živopisac poče raditi, njemu po promislu Božjem, pođe za rukom da vrlo dobro izobrači lik svete Tekle, te izgledaše kao živa. Pošto završi sliku on je odnese žrecu. A ovaj, videći tako vernu sliku, reče: Takvu upravo devojku ja videh. – I uzevši sliku poljubi je, i odmah ozdravi. I posle toga on sa velikom češću čuvaše u svome domu ovu sliku svete Tekle. Nakon izvesnog vremena on pod uticajem propovedi svete Tekle verova u Hrista sa celim domom svojim.
Živeći mnogo godina na toj gori u okolini Selevkije, ravnoapostolna Tekla uputi mnoge na put spasenja, i mnoge pomože u nevoljama, i svakovrsne bolesnike isceli. A vračevi i čarobnjaci u Selevkiji, gledajući kako svaki bolesnik ide kod Tekle za isceljenje, osetiše da je došao kraj njihovom unosnom poslovanju. Lišeni prihoda oni osiromašiše, pa stadoše negodovati protiv krasne isceliteljke Tekle, koja besplatno isceljivaše sve koji joj dolažahu. Podstaknuti zavišću i gnjevom, oni smisliše da nagovore neke bestidne mladiće, da Teklu silom obeščaste. I ovi nenavidnici govorahu među sobom ovako: Tekla je čedna devojka, i zato je u volji velikoj boginji Artemidi; boginja sluša njene molbe i daje joj silu da isceljuje bolesne. A ako ona bude obeščašćena, Artemida će odstupiti od nje, i celebna sila uzeće se od nje; i tada će opet skočiti cena našoj lekarskoj veštini.
Govoreći tako i radeći na tome, oni nađoše bestidne mladiće za takav pothvat, napojiše ih vinom i zamoliše ih da idu i obeščaste Teklu. Pri tome dadoše im mnogo zlata, i obećaše dati još više, ako izvrše nalog. Bezumni i neznabožni, oni nisu znali da Tekla ne Artemidinom silom nego blagodaću Hristovom isceljuje svaki nedug i svaku bolest.
Besramni mladići, napivši se vina, poslušaše vračeve i čarobnjake, pa hitno odoše k Tekli, raspaljeni pohotom i puno nečistih misli i zle namere. Ugledavši ih, česna starica Tekla ih upita: Deco, šta želite? – A oni joj u odgovor stadoše govoriti bezobrazne reči. Čuvši to i prozrevši njihovu nameru, sveta Tekla pobeže od njih. Ona koja se nekada ne uplaši divljih zverova, pobeže od bestidnih ljudi. No oni pojuriše za njom i gonjahu je kao vuci ovcu; i kada stigoše blizu nje, ona se pomoli Bogu da je izbavi iz ruku ovih bestidnika, i odmah se stena što beše pred njom rastupi, po Božjem naređenju, i primi u sebe ovu svetu devicu. I bi joj ta stena i skrovište i u grob: jer tamo predade dušu svoju u ruke Božje. Beše tada svetoj Tekli devedeset godina. A sada ona u beskonačnom životu proslavlja Životodavca Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
O ovoj čudesnoj hrišćanskoj junakinji i svetiteljki veli sveti Zlatoust: “Čini mi se da vidim ovu blaženu devu kako prinosi Gospodu jednom rukom devstvo a drugom rukom mučeništvo”.
