Sveti Kir i Jovan, besrebrenici i čudotvorci. Ovi milosrdni i divni svetitelji nisu bili braća po krvi, ali su bili braća po duhu.
Kir je najpre živeo u Aleksandriji i kao lekar lečio ljude i silom Hristovom i fizičkim lekovima. Saznavši da bolesti napadaju ljude najviše zbog grehova, on je uvek upućivao bolesnike da pokajanjem i molitvom očiste dušu od greha, da bi kroz to povratili i telu zdravlje.
Kada nasta Dioklecijanovo gonjenje hrišćana, Kir se udalji u Arabiju gde primi monaški čin. No kao što je bio čuven u Aleksandriji, tako se pročuje i u Arabiji, te su ljudi i tu pribegavali njemu za pomoć. Čuvši za Kira, Jovan, tada rimski oficir u Edesi, dođe u Arabiju da ga vidi. Videvši se, oni zavole jedan drugog kao brat brata, te ostanu zajedno da se podvizavaju.
U to vreme istjazavahu mučitelji neku Atanasiju hrišćanku, sa tri kćeri njene u gradu Kanopu. Čuju za ovo Kir i Jovan pa dođu u Kanop da hrabre majku i ćerke, da ne otpadnu od vere. I zaista, blagodareći savetima ovih svetitelja, Atanasija pretrpe sva mučenja i sa ćerkama bi pogubljena za Hrista. Ćerke Atanasijine zvale su se: sveta Teoktista od petnaest godina, Teodotija od trinaest godina i Evdokija od jedanaest godina. Tada mučitelji uhvate Kira i Jovana pa ih, posle muka i tamnovanja, mačem posekoše, 311. godine.
Bezbrojna čudesa učiniše ovi sveti mučenici i za života i po smrti. Njihove mošti prenesene su u vreme cara Arkadija u Rim. Oni se prizivaju u pomoć naročito pri nesanici, pri osvećenju vode, i jeleosveštenju (v. 28. jun).
Tropar (glas 5): Čudesa svetih Tvojih mučenika, darovao si nam kao stenu neoborivu, Hriste Bože: Njihovim molitvama razori savete zlorečitih i osnaži žezal carstva, kao Jedini Blag i Čovekoljubac.
