Crkva Božja, osnovana na temelju Apostola i Proroka i zalivena krvlju svetih Mučenika, razrasla se kao mnogogranato drvo koje je pokrilo celu vaseljenu. Od prvog dana svoga postojanja Crkva je bila, jeste i biće mučenička. Stradanje i gonjenje Crkve Božje je atmosfera u kojoj ona neprekidno živi. U razna vremena to gonjenje je bivalo različito: čas javno i otvoreno, čas podmuklo i prikriveno. Na Njoj se neprekidno ispunjavaju reči njenog osnivača i Glave, Gospoda Hrista: “U svetu ćete imati nevolje”; jer drukčije i ne može biti, pošto carstvo Njegovo (Crkva) nije od ovoga sveta. Gospod je oduvek u ovom svetu, kao u šarenoj gradini svojoj, ubirao kao najmirisnije cvetove i sabirao u nebeske žitnice Svoje najjedrije i najbolje plodove Crkve baš u vidu svetih Mučenika. Što je jedan narod bivao bogonosniji utoliko je divnije plodove davao u licu svoje najbolje dece; i opet, ukoliko je jedan narod više plodova slao u žitnice Nebeskog Domaćina u vidu svetih Mučenika, utoliko je taj narod postojao bogonosniji i Bogu miliji.
I naš mnogostradalni Srpski narod, zasađen kao “drvo kraj izvora vodenih” (Ps. 1, 3), davao je izobilne plodove “u svoje vreme”. On je kroz vekove punio i puni nebeske žitnice mnogocenim plodovima, koji nipočemu nisu huđi od prinosa ostalih hrišćanskih naroda. Krv hrišćanskih mučenika se obilno lila od dana kada je srpski narod prosvećen svetim krštenjem, pa sve do danas. Čitava jata svetih duša, nekada veća a nekada manja, uzletala su u nebesku Srbiju, ubeljena krvlju Jagnjetovom i svojom. Njihov broj je bivao naročito veliki u vremena opštenarodnog stradanja, kao recimo za vreme petvekovnog turskog ropstva, kada je Bog predao srpski narod, greha njegovih radi, u agarjanske ruke, da mu se telo muči eda bi se duša očistila. U tom razdoblju srpski narod se okitio kao mnogocenim dragam kamenjem velikim brojem svojih mučenika i novomučenika, dovršujući tako “nedostatke nevolja Hristovih na telu svome” (Kol. 1, 24). Njihov broj je u potpunosti poznat samo svevidećem i sveznajućem Gospodu, isto kao i sve raznovrsnosti muka koje oni hrabro podneše za Gospoda svoga. Malo je onih koje po imenu znamo, a još manje onih čiji je mučenički podvig opisan u srpskom martirologiju. Jedan od ovih poslednjih, čijem se podvigu smerno klanjamo i čiji spomen radosno praznujemo, jeste i današnji sveti prepodobnomučenik Đakon Avakum, koji je mučenički postradao od Turaka za vreme Hadži-Prodanove bune 1814. godine, zajedno sa ostalim svetim Novomučenicima.
Ovaj divni izdanak roda srpskoga i ukras Crkve Božije, rođen je u Knez Polju ispod Kozare 1794. godine od oca Gavrila i majke Božane. Prosvećen svetim Krštenjem dobi ime Lepoje što je valjda trebalo da nagovesti kako njegovu telesnu, tako i još više duševnu lepotu. Prve pojmove o Bogu i svetoj veri Pravoslavnoj dobio je Lepoje u roditeljskoj kući od svoje blagočestive majke. A kada je dečko porastao, a onako mlad ostao bez oca, njegova majka ga odvede u manastir Moštanicu da tamo izuči knjigu, jer je želela da se njen jedinac posveti Bogu na službu. Vrata od manastira im otvori otac Genadije, duhovnik te svete obitelji, koji ranije beše mirski sveštenik sa imenom Đorće Šuvak, i beše oženjen sestrom Gavrilovom (oca Lepojevog). No pošto mu umre supruga i on mlad obudove, stupi u manastir, zamonaši se i dobi ime Genadije. U manastir beše sobom doveo i svoga sina jedinca Stojana koji beše Lepojevih godina. Ovaj, dakle, otac Genadije pogledavši u mladića što ga je mati dovela, dugo ne mogaše odvojiti oči od njega, jer 6n beše, kako veli Sarajlija, “divan i dičan kao Apolon”, a dušom lep i čedan kao prekrasni Josif, dok mu dobrota i celomudrije behu ispisani na licu. Mladić bi odmah primljen u tu svetu obitelj, a njegova dobra mati, udova, nikako ne htede da se odvoji od svoga jedinca, te i ona ostade u manastiru da poslužuje.
Mladić, budući Bogom obdaren i prosvećen, ubrzo nauči pismo i izučavaše svete i božanstvene knjige naslađujući se večnom Istinom, koju Bog otkri ljudima radi njihova spasenja. Uz to izuči i crkveno pojanje, te svojim umilnim glasom slavljaše Boga dan i noć, jer svom svojom čistotom i nevinom dušom zavole tu svetu obitelj i bogosluženje u njoj, te se na njega mogahu u potpunosti primeniti reči Psalmopevca: “Gospode, zavoleh lepotu doma tvoga i mesto gde obitava slava tvoja” (Ps. 26, 8). Zbog takvog napredovanja u vrlinama i svetom poslušanju, mladić se uskoro ukrasi svetim angelskim likom i dobi monaško ime Avakum. A kada napuni osamnaest godina bi rukopoložen za đakona od strane pakračkog mitropolita Josifa Jovanovića Šakabente. Tada mladi đakon sa suzama zahvaljivaše Bogu što ga je udostojio da služi svetu službu sa duhovnikom te obitelji, da stoji pred svetim Prestolom u oltaru i svojim rukama da se dotiče Svetih Božanskih Tajni. I hođaše pravo putem Gospodnjim izvršujući sa ljubavlju i usrđem svoje monaške zavete, kako bi se i na njemu ispunile reči svetoga Apostola: “Niko da ne postane nemarljiv za tvoju mladost; nego budi ugled vernima u reči, u životu, u ljubavi, u duhu, u veri, čistoti” (I Tim. 4, 12).
No kao što često posle tihog i sunčanog dana nailazi strašna oluja, tako i ovde, po dopuštenju Božjem, nastaše teška iskušenja kako za mladoga đakona, tako i za celu svetu obitelj.
Godine 1809. buntovni Srbi Bosanske Krajine i Podkozarja, a pod uticajem Karađorđevog ustanka u Srbiji, dignu i sami ustanak, poznat pod imenom Jančićeva buna, koji je bio svirepo ugušen. Teške i nesnosne prilike posle ugušene bune naterale su mnoge Srbe da pobegnu u šume ili da prebegnu u Srbiju, Hrvatsku i Slavoniju. I sam iguman manastira Moštanice Genadije Šuvak, koji je uzeo vidnog učešća u buni sa ostalim sveštenicima i kaluđerima, krio se pune tri godine od turskih očiju i, najzad, 1811. godine morao je napustiti Bosnu i manastir Moštanicu oko čijeg se zgarišta povremeno nalazio i na njemu službu Božiju služio.. Nešto više od jedne godine proveo je u Slavoniji, uzevši sa sobom i svoga jedinca Stojana i osamnaestogodišnjeg Avakuma, koji se tek beše zađakonio, kao i njegovu majku Božanu. Iz Slavonije su krenuli da traže mirnije sklonište. Išli su od manastira do manastira dok jednoga dana ne stigoše na vrata manastira Blagoveštenja u Trnavi u okolini Čačka. Vrata im otvori jedan prosed kaluđer i sa velikom ljubavlju ih sve primi. Bio je to iguman Paisije, rodom tu iz Trnave i iz familije Ristovića. Sa Paisijem je tada u manastiru bila i njegova stara majka Sinđelija, kao i njegov najmlađi brat Stevan, mladić oko 17-18 godina, dok je njegov srednji brat Dimitrije živeo u svojoj kući nedaleko od manastira. Kako Paisije nije imao bratstva za kojim je veoma žudeo, oberučke je prihvatio ove izbeglice iz manastira Moštanice. I . odjednom ožive ta sveta obitelj skladnim pojanjem i lepotom bogosluženja, jer sada često svetu Službu služahu tri sveštenika: iguman Paisije, otac Genadije i paroh Trnavski Radovan Vujović sa angelu podobnim mlađanim đakonom Avakumom, dok su na službu odgovarali svojim anđelskim glasovima đakonovi vršnjaci Stojan i Stevan. No takav blaženi i bogougodni život trajaše za kratko vreme.
Posle propasti Karađorđevog ustanka u jesen 1813. godine, zulumi turski prevršiše svaku meru. Srpske glave su košene kao snoplje. Zbegovi su se po planinama napunili srpske nejači, koja je odatle gledala krvave gavranove kako u svojoj zasićenosti nadleću leševe, koji su se svuda od Drine do Krajine i do Deligrada crneli, jer ih nije imao ko da iskupi i sahrani. Mnogi viđeniji ljudi su najpre odbegli u goru u hajduke. Narod je stenjao pod teretom i nevoljama. To je primoralo vojvode i kneževe koji su ostali u Srbiji da polože oružje Turcima pred noge. Neki od njih su čak uz pomoć Turaka umirivali narod da se ne buni. Najduže je u šumi ostao Hadži-Prodan Gligorijević, pa se najzad i on predao čačanskom Muselimu Latifagi, s kojim je donekle i prijatelj bio. Predavši se, on se doselio i nastanio u Trnavskom manastiru. Iguman Paisije, čestiti duhovnik, bio je na velikom glasu zbog svoga rodoljublja, te su ga i Turci cenili i uvažavali. Dolazak Hadži-Prodana, oprobanog i čuvenog vojvode, neobično ga je obradovao, a istovetnost misli i osećanja brzo su ih srodile. Oni su se dogovorili i odlučili da ponovo dižu ustanak, pa su čekali samo zgodan trenutak za to.
Na ojađeni narod je pored nevolje od Turakadošla i druga, još veća i teža. Od truleži nesahranjenih leševa, koje su Turci svuda sejali, zemlja se zakužila te je zavladala teška i opaka bolest, od koje leka nije bilo. Harala je preko cele zime, pa nastavila da kosi i cele iduće godine. Od kuge su naročito stradali gradovi, u koje su se opet uselili Turci. Trnavski manastir, budući usamljen u planini, bio je pošteđen ove opasnosti, te su i njegovi žitelji bili spokojni. Ali, nažalost, ne za dugo. Na nesreću njihovu, čačanskom muselimu Latifagi dođe ideja da i on sa svojim momcima, svojim blagom i oružjem potraži utočišta od ove opake bolesti u Trnavskom manastiru.
Iguman Paisije i Hadži-Prodan sada su bili pod neposrednom prismotrom Turaka, što im nije bilo prijatno. Pa ipak početkom septembra 1814. godine, iznad Trnave u manastiru Stjeniku, gde je bio veliki zbeg, podalje od oka čačanskog muselima Latifa i njegove telesne garde, koji su još uvek sedeli u Trnavskom manastiru, sastali su se svi knezovi, vojvode i duhovnici iz požeške nahije, među kojima su bili: Hadži-Prodan, iguman Paisije, otac Genadije Šuvak i druga sveštena i civilna lica. Na tom sastanku se odluči da se narod diže na ustanak. Za voću ustanka izaberu kneza Miloša iz rudničke nahije, a za njegovog pomoćnika Hadži-Prodana. Nad ustanicima je izvršio zakletvu vrlo popularni iguman Paisije kome je stavljeno u dužnost da najbržim i najboljim putem signalizira ustanak, koji je imao planuti na Krstovdan 14. septembra 1814. godine. Sa skupa je upućeno poslanstvo knezu Milošu da ga izvesti o dogovoru i da ga umole da im se kao vođ pridruži.
Tih dana je Latifaga preuzeo put iz Trnavskog manastira po Dragačevu i prema Žiči radi umirivanja buntovne raje. Latif-aga je u pratnji Hadži-Prodana, Avrama Lukića, Boke Protića – Gučanina, popa Nikole Kostića i još nekih obilazio sela na planini Jelici i išao prema manastiru Žiči. Ovaj Latifov put išao je na ruku igumanu Paisiju da priđe izvršenju Stjeničke zavere. Uoči samog Krstovdana iguman Paisije, hadži-Prodanov brat Mijailo i drugi naoružani ljudi, kojih je već bilo dosta po planini Jelici, napali su osmoricu Latifovih momaka koji su bili ostali u manastiru da čuvaju Latifovo blago i oružje, razoružali ih i uzeli veliko muselimovo blago. O događaju u Trnavi odmah je javljeno Hadži-Prodanu, koji se noću iskrao iz Latifove pratnje u Trnavu, a sutradan na Krstovdan, nasred Trnave, na Ilijaku, razvijena je ustanička zastava oko koje se okupilo od dve do četiri hiljade ustanika.
Tako, dakle, u Trnavi, ukraj Čačka, u manastiru Blagoveštenju, Hadži-Prodan, iguman Paisije, Mijailo i drugi digli su ustanak na praznik Časnog Krsta, upravo onog istog dana kada je i propao pre godinu dana. Tako je ustanak vezan za praznik Krsta i stradanja i time dobio svoju simvoliku i tajanstvenost. Poneti krst svoga naroda, i svoj, na to je više nego ikada Krstovdan pozivao. Hadži-Prodan je bio svestan toga i on je sada poneo taj krst zajedno sa svima koji su uz njega bili.
Istina, čim je stigao u Trnavu, Hadži-Prodan je oslobodio Latifove ljude i uputio ih da idu iz manastira u Čačak, a zadržao je Latifovo blago i oružje. Zatim je odmah razaslao ljude u ostale nahije i obavestio tamošnje vojvode o događajima u Trnavi, pozivajući ih da se pridruže ustanku. Istovremeno, Hadži-Prodan je predosećao opasnost i skori napad Turaka. Utoliko pre što je knez Miloš odbio poziv da se pridruži ustanku i stane na čelo njega. Zima je bila na pragu, gore su izgubile zelenu boju. Hrane nije bilo, municije takođe. Zbegovi za žene i decu nisu bili pripremljeni. A na Beogradskom gradu radile su stotine Srba. Mogu ih uzeti za taoce, pobiti, n šta je onda učinjeno? Tako je tada mislio Miloš Obrenović kada mu je poruku Hadži-Prodana doneo neki pop Simo. I odlučio je onako kako Hadži-Prodan nije želeo. Odbio je da se pridruži ustanicima. Govorio je da vreme za ustanak još nije stiglo. Kada su Hadži-Prodan i oko njega okupljeni ljudi saznali za poruku kneza Miloša kakvoj se nisu nadali, ova je delovala na sve kao grom iz vedra neba. Okupljeni ustanici se počeše razilaziti svak na svoju stranu i oružje sakrivati po pećinama i šupljim bukvama.
U početku, nešto pozivima Hadži-Prodanovim, a nešto i bez njih čulo se za ustanak u Trnavi. Pojedini knezovi, vojvode i ugledni ljudi počeli su da se dižu. Ustanak se širio kao trava posle dobrih kiša. Zahvatio je požešku i jagodinsku nahiju, kao i neka sela kragujevačke nahije. Izgledalo je da ustanak niko neće moći ugušiti. Otpor Turaka bio je slab. Nigde nije bilo većeg okršaja, nigde da se skupe i odupru. Miloš je bio u nedoumici. Toliko je obećavao Sulejman-paši u Beogradu da će u Srbiji biti mirno, da je to jedina narodna želja, a puške već uveliko prašte i padaju turski vojnici. Zato ode Ašinbegu, muselimu rudničke nahije, i reče mu: “Ja o toj buni ne znam, dozvoli mi da ja narod stišam”! Pristade Ašin-beg i reče da će i on vojsku poslati na Hadži-Prodana i da će bunu zajednički ugušiti. Tako ka Trnavi krene vojska da uguši ustanak. Iz Beograda se istovremeno kretala velika vojska pod komandom Naja-paše Ibšira, zamenika beogradskog vezira. Kod Čačka se slegla silna vojska. Hadži-Prodan imao je u Trnavi malo vojnika i nije mogao dočekati Turke. Naročito ga je pogodilo kada je video da je i Miloš pošao na njega. Stoga je napustio Trnavu i pošao ka rudničkoj nahiji.
Do jedine odlučnije bitke došlo je kod Knića u Gruži. Na jednoj strani bili su brojni Turci i Miloševi ljudi, a na drugoj Hadži-Prodan sa svega nekoliko stotina ustanika, ali odabranih. Bitka je trajala ceo dan, pa su vojske i zanoćile na bojištu. No pošto je ustanika bilo mali broj, i većina voća i viđenijih ljudi već ranije bilo pohvatano, i pošto je i sam narod bio podeljen među sobom, to ustanici noću napuste bojište, jer se u takvim uslovima nije moglo ratovati sa turskom silom. Sa malim brojem ljudi Hadži-Prodan više Ostružnice pređe u Srem, čime je praktično ustanak i propao. Ali time nisu i muke narodne prestale. Ta buna je ipak opominjala Turke da se Srbija nije umirila. Narod je samo trebalo pozvati, i na skupu bi bile za čas mnoge čete, sa oružjem i spremne za boj. Zato su se Turci potrudili, i ovu bunu iskoristili kao povod, da obezglave narod. Oni su pohvatali skoro sve narodne prvake i viđenije ljude, naročito duhovne vođe, koji su na ma koji način bili umešani u Haci-Prodanovu bunu, ili su Turcima mogli biti sumnjivi.
Hajka je izvršena najpre u Čačku, gde su mnogi na prevaru pohvatani. Iz Čačka je Kaja-paša vodio neobičnu kolonu. Sve te pohvatane ljude, okovao je u sindžire i vodio ka Kragujevcu. Govorilo se narodu da će im sve biti oprošteno, jer je to bnla poruka i Sulejman-paše iz Beograda. Naja-paša se sastane sa Milošem kod Kragujevca. Narod iz okolnih sela dođe u Kragujevac i donese hranu, kao pre nekoliko dana u Čačku. I tu se ponovi strašna slika. Mnogi ljudi padoše u si1ndžire i pridružiše se već umornoj i izmučenoj koloni ljudi dovedenoj iz Čačka. Naja je zatim otišao u Jagodinu koja je doživela isto što i Čačak i Kragujevac. Prilikom hvatanja roblja, Turci nisu sve trpali u sindžire, nego su mnoge poubijali na licu mesta. Tako su Turci šezdeset ljudskih glava posekli u Dragačevu, dok su ravno sto lica poveli u sindžirima za Beograd, sekući usput koga stignu, kao i svu nejač koja je išla za pohvatanim i zavezanim roditeljima. Isto tako u kragujevačkoj nahiji Turci su uhvatili osamdeset šest uglednijih lica, zatvorili ih u kragujevačku tamnicu, i nakon nekoliko dana sve posekli.
Turci su okovano roblje u nekoliko “štafeta”, kako su nazivane kolone okovanog roblja, sprovodili u Beograd. Ka Beogradu se kretala prva kolona od 115 ljudi okovanih u sindžire, bledih i umornih; a pored njih su koračali turski vojnici noseći trofeje pobede Sulejman-paši. U toj štafeti je bio i iguman Paisije kao i njegov mladi đakon Avakum. Igumana je Naja slao kao “najlepšu jabuku” na peškeš svome veziru. Za kolonom su izmučene i premorene posrtale majka đakona Avakuma Božana i majka igumana Paisija Sinđelija, koje se nisu mogle odvojiti od svojih sinova. Kada je kolona prolazila kroz sela, žene su, pobuđivane hrišćanskim milosrđem, krišom iznosile hleb i dodavale taocima, dok su ljudi šaputali: “pobiće ih sve”! Kolona je najzad stigla u Beograd i svi su se obreli u kazamatima, zatvoreni u Nebojšu Kulu. Nastali su teški dani tamnovanja i iščekivanja grozne smrti.
Dok su ovi prvi tamnovali, Ibšir Naja-paša i Ašin-beg su sa Milošem i dalje “umirivali” narod i hvatali novo roblje koje je takođe dovođeno u Beograd, ili tu i tamo ubijano. Kovani sindžiri sa oštrim alkama, koje su se upijale u vratove iz kojih je curila krv, zveckali su tužno po ojađenoj zemlji Srbiji. Nejednak hod, posustajanje iznemoglih, propraćeno kamdžijanjem i psovkama sprovodnika, uvećavali su bol i kuknjavu roblja. V sindžirima su bili ne samo ljudi već i žene pa i nejaka deca. – Zima mi je, kaže jedna devojčica od petnaestinu godina svojoj majci, pa cvokoćući skupljaše ruke čas na grudi, a čas trljajući prste. – Eno hana, kćeri, svratiće nas da se ogrejemo, teši kćerku majka. Ispred hana kao obično je trem na drvenim ćulsijama za koje povezaše roblje, a sprovodnici uđoše unutra da se odmore i ogriju. Pred hanom nasta poskakivanje od zime i mraza, a sprovodnici pomisliše da roblje kida lance i pokušava bekstvo. Istrčaše napolje, pa kad videše o čemu se radi, uz psovku vratiše se natrag. Tako je putovalo roblje od Jagodine do Beograda, radujući se mračnim tamnicama u čijim će debelim zidovima koliko toliko moći da se zagreju.
Dok je roblje tamnovalo u mračnim zidinama i kopnilo o slaboj hrani (dobijali su samo parče hleba i malo vode na dan), dotle je Sulejman Skopljak-paša premišljao kakvim mukama da umori “buntovnike”. Nije mu se htelo da ih brzo liši života, već da ih što više namuči, kako bi se ostali narod od njih “naučio pameti”, te pristao da bude pokorna raja. Zato je smislio da ih sve žive na kolac natakne na Stambol Kapiji.
Osvanuo je 17. decembar 1814. godine. Skopljak je poranio, i pljesnuvši dlan o dlan pozvao seiza. Kada je seiz ušao, propisno pozdravio vezira dubokim klanjanjem, i stao mirno, vezir ga je upitao:
“Je li živ onaj peksijan što mi ga je ćehaja iz Čačka na peškeš poslao?”
“Živ je i zdrav, čestiti gospodaru”.
“A dajete li mu šta da jede?”
“Komad hleba i malo vode na dan”.
“Mnogo je! I to od danas ne”, rekao je strogo zapovednički vezir, naredivši da se spremi dobar hrastov kolac i da se isti stavi kod vrata pred kulom Nebojšom.
Kada je veziru saopšteno da je zapovest izvršena, izdao je naređenje da izvedu onu “najlepšu jabuku”:
“Daćete mu onaj cerovak da ponese do Stambol-Kapije. Sa njime povedite što više roblja da gleda šenluk”, zapovedio je vezir, pošavši i sam na Stambol-Kapiju sa svojom svitom.
Dok je vezir izdavao naređenja, i dok su ih seizi hitro izvršivali, Đakon Avakum je u tamnici kule Nebojše pevao na glas svojim umilnim glasom divnu crkvenu pesmu:
“S nami Bog razumjejte jezici i pokarjajtesja, jako s nami Bog.
Uslišite do poslednjih zemli, jako s nami Bog …”
U neposrednoj blizini Đakona Avakuma, u jednom mračnom uglu, kolenopreklono, dodirujući čas čelom zemlju, čas dižući ruke uvis, iguman Paisije je šaputao sledeću molitvu:
“O Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, blagosiljam onaj dan kada sam u hramu Blagoveštenija Prečiste Tvoje Majke, u kome sam služio Tebi i Tvom narodu, spustio moj blagoslov na napaćeni i namučeni narod da ustane na neprijatelja, koji sve svetinje pogazi, uništi i popali. Ja verujem, Gospode, da će Tvome srpskom narodu, Tvojom pomoći, moj grešni i nedostojni blagoslov biti po milosti Tvojoj blagoveštenije i blaga i radosna vest u slobodi, koju ćeš Ti dati i doneti, da Te u njoj svenarodno proslavlja. Ti, Gospode, video si i znaš da je srce moje bilo daleko od zemaljskog blaga za koje se nisam nikada lakomio, i Ti si, Gospode, video i Ti znaš da je srce moje jedino vezano za narod, kao najveće blago moje posle Tebe. Pomozi, Gospode, narodu Tvome.
Pomozi, Gospode, i meni jer si me udostojio angelskog obraza u sveštenom činu. Pomozi, Gospode, da sačuvam taj obraz, podoban anđelima Tvojima, na slavu Tvoju a na čast i ponos roda moga a nasleđa i dostojanstva Tvoga.
Kolebanje i smutnje odagnaj od mene i neka, Gospode, bude volja Tvoja.
Ne daj me, Gospode, u ruke neprijateljima da nemoći i slabošću mojom likuju, nego kroz mene, slugu Tvoga, proslavi narod Tvoj, decu moju i ceo rod srpski.
Gospode, muke koje u ime Tvoje i za rod moj dobrovoljno nosim i primam kao najveći i najskupoceniji dar Tvoj, učini da budu srcu mome slatke kao nektar, a duši mojoj žednoj Tebe, neka budu spasonoone i celebne kao melem.
Udostoj me, Gospode, i drugog velikog i najvećeg krštenja krvlju i mučeništvom, koje si dao i daješ izbranicima svojim. Ali, Gospode, za jedno Te samo molim: krv ovog krštenja neka bude na neprijatelje Crkve Tvoje svete i roda srpskog .. .”
Đakon Avakum beše završio sa pesmom, kroz koju je pevao pobedničku molitvu, i prišao svome igumanu, pa kleknuvši pored njega, sasluša poslednje reči molitve, na koje samo izusti: “Amin i daj Bože”, a u taj mah zveket brave i škripanje teških tamničkih vrata prekide ih na molitvi.
Jedan sejmen otvori vrata, tražeći očima igumana Paisija. Kada ga ugleda, uđe unutra, uhvati ga za rame, pa psujući i gurajući ga ispred sebe izvede iz tamnice. Đakon Avakum potrča za igumanom do ispred vrata i uhvati igumana za desnu ruku na koju spusti svoj poslednji celiv. Iguman Paisije je imao samo toliko vremena da ga poljubi u lice okvašeno toplim suzama.
Stari iguman Paisije idući ka Stambol-Kapiji, sa kocem na ramenu u društvu ostalih Srba zarobljenika, znajući kakva ga smrt očekuje, ne uplaši se, jer vera i duhovna moć koju mu Bog podari ispuniše dušu njegovu i on osećaše radost što će postradati za Hrista, Njegovu Crkvu i svoj narod.
Onde gde se doskora nalazila Kolarčeva pivnica, kod spomenika kneza Mihaila, bila je Stambol-Kapija. Pred ulazom u Stambol-Kapiju bio je pokretan drveni most kojim se ulazilo u nju. Ispod mosta ujezerila se velika baruština prekrivena zaleđenom žabokrečinom. Na samoj kapiji turski sejmeni čuvaju stražu a u svodovima njenim na gvozdenim kukama visilo je nekoliko srpskih glava.
Vezir je izašao i stao sa svojom svitom na naročito spremljenom mestu na samoj Stambol-Kapiji i posmatrao kako kroz nju prolazi: napred nekoliko sejmena, a za njima iguman Paisije sa hrastovim kocem na ramenu, a pozadi njega u sindžirima korača povezano roblje, probrano iz tamnice. Kada su svi prešli preko drvenog mosta, vezir je dao znak da stanu i pristupi se poslu. Sejmeni su stali. Stao je i iguman Paisije spustivši kolac, dugačak oko dva metra, koji mu beše otežao, a čiji je vrh blago izveden još od same njegove sredine. Naslonivši se na debeli kolac, iguman Paisije je mirno posmatrao kako jedan sejmen kopa rupu iz koje drugi izgrtaše zemlju. Kad je rupa bila gotova, sejmeni se uspraviše i pogledaše u vezira, koji pljesnu dlan o dlan i time dade znak da rade dalje. Jedan sejmen priđe igumanu Paisiju i uze kolac iz njegovih ruku, a druga dvojica dočepaše ga i opružiše potrbuške po zemlji i čvrsto vezaše. Dželat mu zatim nožem zaseče između nogu meso da bi kolac lakše prošao, pa vrh njegov uvuče u zarez. Njegovi pomagači drvenim maljevima polako kolac zabijahu u telo, a dželat ga pridržavaše da ne sklizne u stranu, nego pravce da ide kraj kičme kako bi izbio ispod samog potiljka. Paisije za sve ovo vreme ječaše, a kad kolac uspraviše i zemlju dobro oko njega u rupi nabiše, on glasno izusti: “Slava Bogu”.
“Booože”, čuo se malo docnije prigušen jauk Paioijev, a vezir je zadovoljno pljesnuo rukama i pokazao sejmenima na ono roblje koje je jednim delom popadalo na zemlju od užasa a drugim oči zaklonilo, okrenuvši se u stranu da ne gleda onaj stravičan prizor, koji je i njima pripremljen. Vezir se potom okrenuo i sa svojom svitom vratio u grad, a sejmeni povadivši svoje handžare zašli su redom, i četrdeset osam lica isekli, i na kolje mrtve nabili.
Dan je bio vedar. Sunce je naginjalo zapadu i svojim rumenim zracima obasjavalo Stambol-Kapiju, a jagodinsko roblje baš tada nastupaše ispred ove užasne kasapnice na kojoj se pušila topla krv igumana Paisija i ostalih trnavskih Mučenika. Otac Genadije, koji beše u ovoj štafeti i koji beše posustao od putovanja, gledaše preko drvenog mosta na ulaz Stambol-Kapije. Odjedanput se trže i zasta zaprepašćeno kad prepozna na kocu svoga u Hristu brata i starešinu igumana Paisija. Zastali su i sprovodnici sa celom “štafetom”, ukazujući roblju na istu sudbu koja ih čeka. Otac Genadije i ostalo roblje u sindžirima stajalo je oborenih glava pred ovim užasnim prizorom kvaseći zemlju vrelim suzama.
Toga dana Sinđelija je kao i obično pošla da obiđe sinove u kuli Nebojši. Pred Stambol-kapijom je naglo stala prepoznavši svoga sina Paisija. Udarajući se u prsa zaridala je gorko, a potom potrčala ka Nebojši da vidi da li je tamo njen drugi sin – Dimitrije.
Kada se Ibšir odmorio od dugog puta, zatraži od vezira da mu da Teofila Popovića, onoga dakle koji je pisao pisma i pozivao na ustanak, da se nasladi njegovim mukama. Vezir se rado odazvao svome vernom ćehaji. Neposredno pored Paisija jaukao je Teofilo, Ibšir se glasno cerekao sa istog mesta odakle je i vezir posmatrao pogubljenje Paisijevo.
Ovakvi i slični prizori su se ponavljali skoro svakodnevno i nadalje više od mesec dana. Beograd beše bedna i tužna varoš posle propasti Srbije. On je bio tada ljudska kasapnica, gnezdo užasa i strahota. Gubilište nije bilo stalno određeno, ono je bilo svud, u gradu i izvan varoši, pa i na ćoškovima čaršije. Sa zidova gradskih i karaula varoških štrčale su motke i kocevi s odsečenim glavama oko kojih se gavranovi skupljaju; odmah izvan varoši, naročito pored glavnog puta od Stambol-Kapije ka Terazijama, i od Bataldžamije ka Tašmajdanu nepokopane i unakažene lešine oko kojih se psi otimaju, ili još živi Muče1nici na kolju, koji se po dva-tri dana bore s dušom i razgovaraju sa srodnicima. “Na vračaru od Tašmajdana do Stambol-Kapije, priča jedan očevidac, s obe strane puta stoji parada od ljudi, na kolje nabijeni … imade ji 60 ili 70, kromje što su nabijeni u Jagodini i Ćupriji; među ovima… imade popova i kaluđera i mnoge su psi odozdo izeli, dokle su mogli dohvatiti…”. Po neko je imao toliko snage da grdnjom ili preklinjanjem učini da mu ko pri pomrčini pištoljem muke prekrati. Skopljak Paša je svako jutro uzjahivao svoga konja i izašavši na Stambol-Kapiju šetao oko grada po bedemima i Kalemegdanu. Vršio je smotru nad ljudima koji su na kolju umirali, mučeći se po dva tri dana i sa zadovoljstvom je posmatrao neiskazane muke mučenika.
Turci su neobično voleli kada su iz tamnice vodili roblje na gubilište da se uvek u svakoj partiji nađe po koji sveštenik. Njih su zato oni i prišteđivali da ih uvek bude. Na Svetoga Savu (1815) nabijeno je na kolac 20 sveštenika, među kojima i pop Simo Sjeničanin, pop Radovan Vujović paroh trnavski, pop Mijailo iz Ljutovnice i drugi.
Za popa Radovana se priča kad su ga poveli sa ostalima na kolac Turci su ga terali da ide brže govoreći:
“Ajde brže, peksijane”!
“Nisam peksijan no pop”, odgovori Radovan.
“A šta mu je to riječ pop? Valjda isto što derviš ili odža”? upita jedan Turčin.
“Izgovaraj za mnom prva slova ovih reči: P(astir) O(vaca) P(ravoslavnih)”.
Turčin je izgovorio: POP.
Turci, pre nego što bi uzedi život Srbima, pokušavali su da im uzmu najpre dušu. Oni su, naučeni od oca svake laži – đavola, obično nudili sve koje su vodili na gubilište da prime njihovu poganu veru, opraštajući im pritom sve krivice i poklanjajući im život. Malo je bilo onih koji su se hteli time koristiti da bi izbegli ljute muke. Radije su odlazili i na kolac, govoreći: “Bolje sa koca lajati, nego sa Turcima klanjati”. Pa ipak bilo je i takvih, koji su pristajali da iznevere svoju veru.
Kada otac Genadije, prošavši pored živog na kocu nabijenog igumana Paisija, stiže u tamnicu, njega ozari sreća, i na sebe zaboravi kada u tamnici beogradskoga grada zateče živa svoga jedinca Stojana, koga su sa igumanom Paisijem i đakonom Avakumom doterali iz Trnave u Beograd. Stojan je bio zajedno sa đakonom Avakumom. Ali se ocu Genadiju srce brzo poče parati, jer ga zaokupi strah od predstojećih muka, udružen sa mislima u kojima je gledao sina Stojana kako se uvija zajedno sa njim na kocu. Zato se reši da prihvati ponudu Turaka i da se poturči. Svoju odluku saopšti sinu Stojanu. Reče mu da on ovo čini u velikoj nevolji, a najviše radi njega jedinca, obećavajući mu da će se jednoga dana čim se prilika ukaže, ponovo vratiti u svoju svetu veru pravoslavnu. Taj razgovor među njima tekao je otprilike ovako:
Stojan: Babo, Lepoju cerov kolac spremaju.
Genadije: Svima je nama suđeno, sinko, da ga nosimo, neko pre a neko kasnije. Spasa nam Nema ni s koje strane. Možda će čestito djete preći u paščeću vjeru da kolac ne omasti.
Stojan: Neće, bogami, babo, dobro ja njega poznajem. Tvrda je vera njegova. Taj se smrti ne boji. Zna on kako treba voleti Boga i ovu svetu zemlju.
Genadije: Znam, djete, ali dobro utuvi što ti kažem: Muke su to prevelike, treba istrajati. Ja od života ništa neMam. Svejedno mi je kad ću kolac poneti, ali tebe mi je žao, tvoje mladosti i lepote. Poslušaj ti tvog baba, ne treba zabrazditi. Tursko je vreme odzvonilo, treba našoj zemlji mišica.
Stojan: Znam, babo, ali šta će reći .. .
Genadije: Nema tu ali. Primićemo poganu vjeru za kratko vreme, dok prođe ovaj pokolj, pa ćemo posle, u ime Boga, opet biti što smo i bili.
Stojan: Ama, babo, kako ćemo mimo ostalu našu braću?
Genadije: Lasno ćemo, sinko. Neka Turci čine svoje, a mi ćemo po našem. Vjeru ćemo u srcu nositi. I Lepoje će pristati da se poturči.
Stojan: Neka bude kako ti veliš!
Tako dakle, navaljivanjima i ubeđivanjima otac Genadije privole na ovo sina Stojana. O odluci saopšti i đakonu Avakumu predlažući mu turčenje. Đakon Avakum za ovaj predlog ne hte ni da čuje. Odvraćaše ih od njihove namere, ukazujući igumanu na dvostruko dostojanstvo – sveštenomonaški anđelski obraz i srpski nacionalni ponos. Otac Genadije ostade pri svome i saopšti Turcima svoju i svoga sina želju, da hoće da se poturče. Uvažiše im Turci molbu i obojicu izvedoše iz tamnice, davši ih Ibširu, koji ih na svečan način poturči. Od oca Genadija posta Mula-Salija, a od Stojana – Redžep.
Turci zanudiše i Dimitrija, Paisijevog brata, da se poturči, opraštajući mu svu krivicu. On to odbi. Jednoga dana izvedoše i njega iz tamnice, izvan gradskih zidova, odsekoše mu glavu pa je natakoše na kolac.
Od svih zatvorenika koje su Turci pohvatali u Hadži-Prodanovoj buni, najviše ih je zanimao mladi i neustrašivi Đakon Avakum. Đakon Avakum lepotom svojom beše sličan krinu koji se tek rascvetava i Turci zadivljeni njegovom lepotom i mladošću, hteli su pošto poto da ga poturče eda bi ostao u životu. Beše došao red i na njega. Trebalo je sada i on da ispije gorku i tešku čašu koju je pre njega ispio njegov veliki učitelj iguman Paisije. Turci su pokušavali da ga privole na turčenje, ali ni molbe ni pretnje nisu ga mogle na to privoleti. Na sva navaljivanja i obećanja Turaka da se poturči, prezrevši sve ovo – zemaljska blaga koja mu nuđahu, odgovarao je molitvom Hristu, Koji ga je nevidljivo krepio i kao pravom vojniku davao snagu.
Avakuma nisu samo Turci ubeđivali da se poturči. Nekadašnji njegov iguman i duhovnik Genadije, a sada Mula-Salija i Redžep, obilazili su ga u tamnici, ali sa njima nije hteo ni jedne progovoriti. Govorio mu je Mula-Salija: “Sinko, Bog neka ti bude u pomoć. Poturči se, ne treba ludo mrijeti. Eto, Stojan i ja …”. – Ne, oče, ja sam Hristov vojnik. Smrt je olakšanje za sve nas. Radujmo se smrti.
Kada sve ponude o poturčenju ostaše bezuspešne, kucnu i Đakonu Avakumu njegov čas. Jednoga dana, kada se sunce rađalo i zlatnim zracima obasipalo vrh Avale i porobljenu Šumadiju, otvoriše se teška tamnička vrata i Turci izvedoše đakona Avakuma iz Nebojše, davši mu da ponese kolac na koji će kroz koji čas biti nabijen. Ova tužna povorka, koju praćahu i u kojoj uživahu Turci, uputi se na Kalemegdan. Za Đakonom Avakumom išla je njegova bolom utučena majka Božana, plačući i izgovarajući poluglasno molbe da se poturči. Dve tri suze skotrljaše se niz anđeosko lice ovog mladog vojnika Hristovog i divnog srpskog mladića, ne radi bojazni od smrti, već to behu suze sažaljenja, koje su istovremeno bile i odgovor ojađenoj majci, koju sa njima opominjaše da se okane uzaludnog preklinjanja. Đakon je nosio kolac hrabro i veselo i celim putem od Nebojše do mesta gubilišta iz glasa pevao:
“Nema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; Strašni Božji sud i Turke čeka, Pa vi čin’te što je vama drago! Skoro ćete i vi dolijati. Bog je svedok i njegova pravda”.
Pred Kalemegdanom, njegova bolom skrhana majka glasno zakuka za svojim jedincem, koji mirno, kao i Hristos na svome golgotskom putu sa Krstom na leđima, nosaše zaoštren kolac. Majka ne mogaše odoleti svome materinskom bolu, i u roditeljskom grču sa očima punim suza pristupi mu i poslednju molbu izreče, da se poturči i spase svoj mlađani život. “Bog će ti sinko, oprostiti, jer to činiš u nevolji”, govoraše mu ona. I na ovu, punu bola i užasa, majčinu molbu Đakon Avakum kroz Bogom nadahnutu pesmu odgovori:
“Majko moja na mleku ti hvala!
Al’ ne hvala na nauci takvoj!
Brzo ćeš se obradovat’ sinu!
Dok pred Božje izidemo lice;
Smrt izbavlja od svakijeh beda;
Cvet proletnji tek za zimom ide,
Blago tome ko ranije umre,
Omanje je i muke i greha,
Pa što kome Bog i vera dadne,
A još ima braće na svijetu”.
Došavši na mesto pogubljena, Turci ponovo počnu savetovati Đakona Avakuma da se poturči, te da tako mlad ne umre pre vremena.
“A zbilja, umiru li i Turci kadgod”? upita mladić smešeći se.
“E, pa umiru dabogme”! – “Onda je svejedno a pre a posle. Što pre umrem omanje mi je greha”, odgovori on odlučno.
I najzad, u poslednjem momentu kada mu se već i sejmen pašin približi da obavi ovaj tragičan i strašan čin, u kome Turci uživahu, približi mu se glasnik’ vezirov i reče poruku gospodara svog koji sve ovo sa uživanjem posmatraše:
“Avakume, srpski sine, ti Paisijev đače verni,
Još trenutak imaš samo – odreci se svoga Hrista?
Ne htedneš li – ti znaš dobro Paisijevu sudbu crnu!
I tebe će ovog časa, pokositi sudba ista”.
– “Smrt izbavlja od svih beda;
Blago onom ko pre umre,
Omanje je muka prošo, Bogu će se pre uzneti.
Od hrišćanske vere lepe nema nigde vere lepše,
Čin’te Turci što vam drago, i tako se mora mreti”!
Burni žagor “divno dete” kadune se čudom čude!
“Zar na kolac tu lepotu? Ne činimo, Turci krivo”!
I duševan Turčin jedan, – da uštedi dečku muke,
Probode mu jataganom mučeničko srce živo”.
I izvrši se ovaj poslednji čin drame mučenika Hristovog u kojoj Turci ne ostvariše svoju želju, jer mladi Đakon Avakum ispi čašu smrti sa radosnom nadom na netruležno življenje u vaskrslom Hristu Bogu.
Majka je dugo naricala kod koca, koji je sa njenim sinom jedincem bio uspravljen među drugo kolje, na kome izdisahu ranije nabijeni mučenici. Milovala je i ljubila ruke i noge njegove, dok se nije stropoštala pod kolac, zarivši glavu u mlaku krv svoga jedinca, koja se beše razlila po zemlji. Negde u toku noći osvestila se, prekrstila i izgubila u mraku.
Kolac na koji je toga dana nabijen mladi mučenik Đakon Avakum, uspravljen je baš na istom mestu gde je ravno deset godina ranije pogubljen bogovađski arhimandrit Hadži Ruvim. Tu je šezdesetogodišnji arhimandrit, 29. januara 1804. godine staračkim drhtavim glasom sam sebi čitao molitvu “Na ishod duše”, i po svršetku iste izgovorio poslednje reči: “Gotov sam, čin’te Turci svoje”!
Dakle nakon deset godina, na istom mestu, Đakon Avakum je ponovio skoro iste reči: “Čin’te Turci što je vama drago”, te je tako Kalemegdan uistini postao mesto dobrih megdana, na kome su ovi prepodobnomučenici pokazali svoje neustrašivo junaštvo, izvojevali neuvenljivu pobedu i zadobili venac slave od Gospoda svoga i Podvigopoložnika, da se večno raduju u carstvu Njegovom, moleći se za sve one koji verno poštuju sveti spomen njihov. Amin.
Izvor: SPC
