Sveti Kiril se rodio od blagočestivih roditelja 315. godine u Jerusalimu, u vreme Konstantina Velikog. Vaspitan u Pravoslavlju. Zamonašio se za carovanja Konstantina Velikog. Godine 343 posvećen za sveštenika od arhiepiskopa jerusalimskog Maksima. A kada blaženi arhiepiskop jerusalimski Maksim pređe iz ovog u besmrtni život, sveti Kiril ga nasledi na prestolu jerusalimskom 348 godine. I pokaza se najrevnosniji zaštitnik apostolskih dogmata, suzbijajući jeresi: Arijevu, Makedonijevu i Manesovu. Zato su ga mrzeli jeretički arhijereji, kao arhiepiskop Kesarije Palestinske Akakije, koji ga kasnije i u progonstvo posla.
U vreme ovog svjatjejšeg arhiepiskopa Kirila bi čudesno znamenje na nebu: na dan Pedesetnice pojavi se znamenje krsta, svetlije od sunca, koje se prostiralo iznad Jerusalima i Gore Jeleonske, i trajalo nekoliko časova počev od devetoga časa izjutra. O toj čudesnoj pojavi, koja je bila vićena od svih žitelja Jerusalima, gšsao je sveti Kiril i caru Konstanciju, savetujući mu da priđe Pravoslavlju, jer ovaj car beše skrenuo s pravog puta vere i zalutao u arijansko zloverje, i zlostavljaše pravoslavne.
Spomenuti Akakije, poznanik carev i imajući podršku njegovu, ustade protiv svetog Kirila sa dva razloga: prvo, što ga je sveti Kiril izobličavao za jeres, i drugo, što mu se sveti Kiril nije hteo potčiniti. Jer pošto Jerusalim beše opustošen i omalovažen od bezbožnih careva rimskih, to i presto arhiepiskopije jerusalimske beše veoma potcenjen, i stavljen pod vlast mitropolita Kesarije Palestinske. Svjatjejši Kiril ne hte da se potčini Akakiju zato što je jeretik, koga je kao takvog Sardikijski pomesni sabor svetih Otaca (343 g.) još ranije zbacio s prestola. Sada se Akakije držao mitropolitskog prestola, ne na osnovu crkvenih kanona, nego na osnovu carske sile. Sveti Kiril ga izobličavaše, jer je Akakije sedeo na prestolu nasilnički a ne pastirski. Odvojivši se od kesarijske mitropolije, sveti Kiril je sasvim umesno tvrdio da je jerusalimski presto prviji i stariji od kesarijskog, pošto je Jerusalimska Crkva mati svima Crkvama. A osim toga, Sardikijski sabor, koji je zbacio Akakija, predao je starešinstvo jerusalimskom arhiepiskopu blaženom Maksimu, prethodniku svetog Kirila.
Akakije, ispunjen zlobne jarosti, iznese protiv svetog Kirila ovakvu optužbu: Jedne godine dogodi se glad u Jerusalimu; u svojoj velikoj nevolji od gladi, svi žitelji pribegoše svom svjatjejšem arhiepiskopu blaženom Kirilu, moleći ga da ih prehrani za vreme gladi. A on, milostiva srca, potroši sve što imađaše hraneći gladne. Ali pošto se glad produži, i on više nije imao čime da hrani gladne ljude, on stade prodavati zlatne i srebrne utvari crkvene, i skupocene pokrivače i zavese, i od tog novca kupovati žito i deliti narodu. I tada se pronese glas, kako je tobož neka žena komedijašica bila vićena u gradu gde javno ide obučena u neko crkveno svešteno odjejanje, i po svom običaju igra; a upitana, odakle joj to odjejanje, ona je odgovorila: Kupih ga na pijaci od tog i tog trgovca. Trgovac opet, upitan povodom toga, reče da mu arhiepiskop dade odjejanje na prodaju. Da li je to tačno ili ne, nema podataka, ali glas o tome dođe do mitropolita Akakija. On to uze kao opravdan razlog, te sazva svoj sabor, na kome zbaci svetog Kirila zato što prodaje svetinje na sramotu i porugu. Pomognut od jeretika moćnika, jeretik zbaci pravoslavnoga, nekanonski arhijerej otera sa prestola kanonskog arhijereja svetog Kirila, i nasilno ga progna iz Jerusalima (357 godine).
Prognan, sveti Kiril ode u Antiohiju, zatim u Tars k blaženom episkopu Silvanu, i življaše kod njega. I videvši da ovaj u nekim dogmatima vere po malo greši, ispravi ga i potpuno uputi u pravoverje. Saznavši da je sveti Kiril kol episkopa Silvana, Akakije pisa Silvanu izveštavajući ga o svrgnuću Kirilovom i tražeći da ga otera od sebe, ili da mu ne dopusti da činodejstvuje. Ali Silvan ne posluša Akakija, jer je znao da je sveti Kiril nevino prognan iz zlobe i zavisti, čovek pobožan i svet i mudar, čijeg se učenja čvrsto drže svi pravoslavni.
Potom bi Sabor u Selevkiji (359 g.), na kome behu sto pedeset episkopa. Na tome Saboru Akakije nastojavaše da Sabor ne otpočinje sa radom dok se sa Sabora ne otera sveti Kiril kao odlučeni. Pošto većina episkopa ne pristade na to, Akakije napusti Sabor i otputova u Carigrad k Evdoksiju, patrijarhu arijanskom, i k caru Konstanciju. I pred njima klevetaše episkope sabrane u Selevkiji, nazivajući taj Pomesni sabor zborištem opasnih ljudi, koji su se sastali ne na korist nego na štetu Crkve. No naročito razgnevi cara protiv svetog Kirila pričajući mu kako je Kiril prodao na tržištu onu skupocenu zlatotkanu rizu, koju blažene uspomene Konstantin Veliki podari arhiepiskopu jerusalimskom Makariju, da se oblači u nju pri vršenju tajne krštenja, i kako ta riza bi viđena na jednoj komedijašici koja je igrala skaredne igre na pozornici. Razgnevljen car osudi svetog Kirila na zatočenje (360. godine).
Kad posle nekog vremena umre car Konstancije, presto zauze zakonoprestupni Julijan. On se u početku pritvorno pokazivaše pobožan i dobar, te poništi sve Konstancijeve odluke, i vrati iz zatočenja sve pravoslavne episkope koje Konstancije beše prognao. Tada se i sveti Kiril vrati iz zatočenja, i ponovo zauze svoj presto. No kad se Julijan utvrdi na vlasti, on se javno odreče Hrista, i dade Jevrejima veliku slobodu. On im dopusti da u Jerusalimu obnove hram Solomonov, pri čemu ih je pomagao narodnim dankom koji je davan caru. I kad se poče to bogomrsko delo, sveti Kirilo proročki govoraše svojima da će se Hristove reči nesumnjivo ispuniti: Ni kamen na kamenu neće ostati (Lk. 21, 6). Još se sveti Kiril i moljaše Gospodu Hristu da ne dopusti neprijateljima svojim da dovrše započeto delo, nego da uskoro obustavi njihov poduhvat i osujeti njihovu nameru.
I Gospod usliši molitvu sluge Svoga, i njegove proročke reči ostvari. Jer jedne noći bi strašan zemljotres, koji ne samo poruši sve što beše iznova sazidano, nego izvali i rasturi staro kamenje, koje se još držalo pod zemljom. Sve to bi nevidljivom silom Božjom razvejano kao prah sa tog mesta. A kad svanu, mnogi se svet sleže tamo, diveći se tome čudu. I kad Jevreji pomišljahu da se ponova poduhvate istoga posla, iznenada spade oganj s neba i sagore sav alat. I sve Jevreje spopade veliki strah. A iduće noći pojaviše se na jevrejskim haljinama znamenja svetoga krsta nacrtana, koja se nikako ne mogahu izbrisati ni oprati.
Posle toga sveti Kiril bi opet prognan, a njegov presto držaše njegov zamenik sveti Kirijak, koji se najpre u jevrejstvu zvaše Juda. To je onaj Jevrejin koji prokaza svetoj carici Jeleni mesto gde beše sakriven Časni Krst. Na svetom krštenju on dobi ime Kirijak. Posle izgnanstva svetog Kirila, on kratko vreme držaše jerusalimski presto, jer postrada za Hrista od Julijana Odstupnika, kao što o njemu piše pod dvadeset i osmim oktobrom.
A kad pogibe bezakoni Julijan, sveti Kiril se ponovo vrati na svoj presto. Ali posle nekoliko godina, kada se arijanci za carovanja Valentova (364-378 g.) opet ojačaše, sveti Kiril bi treći put prognan za veru (367 g.) jer se veoma protivio jereticima boreći se za veru.
A kad zločestivi car Valent pogibe zlom smrću (378 godine), i posle njega dođe na carski presto Teodosije Veliki, sveti Kiril bi česno vraćen na svoj presto. I ostade na njemu osam godina neprekidno. Uzeo je učešća na Drugom Vaseljenskom Saboru u Carigradu 381. godine zajedno sa ostalim pravoslavnim Ocima Crkve. I pošto je mudro pasao Crkvu Hristovu, i ostavio Crkvi korisne knjige, on se upokoji u Gospodu oko 387. godine. Od njegovih knjiga najpoznatije su mu 23 “Katiheze” (=Oglašenja, Pouke o veri), u kojima on tumači svete dogmate i svete tajne Provoslavne Crkve.
