Sveti Mardarije Ljesanski Libervilski I Sveamerikansji

Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski

Ime: 12 12 2017 ZITIJE SVETOG MARDARIJA; Opis: Sveti Mardarije Uskoković - žitije, služba, akatist Tip: audio/mpeg

Tropar, Gl. 4

Od mladosti si Hrista bezgranično ljubio, cijeloga života samo Njemu služio, jedino si Boga Tvorca slušao, riječ Ljubavi Božije svima propovijedao, ljepotu doma Gospodnjeg si zavolio, Mardarije novojavljeni Prosvetitelju, Crkve Hristove graditelju, zato te Čovjekoljubivi Gospod vječnom slavom Carstva Svoga na zemlji i na nebu proslavi.

Kondak, Gl. 8
Iz Korneta sela lješanskoga, Crne Gore Petra Cetinjskoga, kao neboparni si orao preko gora i mora preletao, od carske Rusije do daleke Amerike, Mardarije novi Bogoljupče, Hrista Boga svima svjedočio, sveslovensko bratstvo si širio. Libertivilski hram sagradio, poniženih i sirotih dobrotvor bio i posle smrti se radujući vječnom Carstvu Božijem.

Tropar i kondak Svetom Mardariju Libertivilskom je napisao Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije


Budući Svetitelj Mardarije, prvi episkop Pravoslavne srpske eparhije u Americi, rodio se 2. novembra 1889. godine u krševitom selu Kornet koje se nalazi u surovoj prirodi Lješanske nahije u Crnoj Gori. Mardarijev otac se zvao Petar (Pero), a majka Jela. Ona je bila iz poznate kuće Božovića. Petar je u Crnoj Gori bio uvaženi načelnik Lješanske oblasti (nahije) i plemenski kapetan, dični predstavnik moralne snage svoje Srpske Pravoslavne Crkve i porodice Uskoković, jedne od najuglednijih porodica u Lješanskoj nahiji, koja se vekovima odlikovala čojstvom i junaštvom. Ovom svom, Bogom izabranom čedu roditelji su na krštenju dali ime Ivan. Kršten je u seoskoj crkvici posvećenoj Svetom Đorđu, u čijoj je neposrednoj blizini nekada bio prostran i utvrđen manastir, po predanju iz doba Nemanjića. Na mestu te drevne svetinje, čije zidine delimično postoje i danas, Ivanovi preci Uskokovići su svili svoje domove.

Sveti Mardarije UskokovićBudući da je bio dete iz znamenite porodice, Ivan, za razliku od mnogih svojih vršnjaka, poslan je na školovanje. Pohađao je osnovnu školu u Rijeci Crnojevića, a potom srednju školu u prestonici Crne Gore, gradu podno Lovćena – Cetinju. Godine 1904. tokom školovanja u Cetinjskoj gimnaziji (imao je tada 14 godina) zajedno sa drugim đacima i učiteljima pošao je na izlet kako bi videli vrh Lovćena, srpsku narodnu svetinju prema kojoj je Ivan od najranije mladosti, dok je živeo u Cetinjskoj dolini, često satima upućivao pogled. Činilo mu se da samo orlovi i sokolovi mogu doseći njegove vrhove. Prilikom obilaska Lovćena posetili su i selo Njeguši, kolevku dinastije Petrović-Njegoš.

Istorijsko pamćenje slovenstva kao jedne celine i Rusije kao moćne zaštitnice Slovena, čime je bio zadojen još u najranijem detinjstvu, snažno je uticalo na njegov život. Njegov iskonsko slovenski duh biće mu putokaz i vodič tokom celog života, za koji je još u ranoj mladosti odlučio da ga svecelo preda u ruke Boga živoga. Ivan je rano osetio poziv ka monaškom životu. Već u jedanaestoj godini je tražio od crnogorskog mitropolita Mitrofana da ga zakaluđeri. Kako za to nije dobio blagoslov, uputio se u Beograd, na dalje školovanje. Do Kotora ga je ispratila mati Jela. U Kotoru se ukrcao na brod za Rijeku odakle je vozom stigao do Beograda.

Već u petom razredu gimnazije u Beogradu, svojom mladalački iskrenom žudnjom da sleduje za Hristom, a koju je poznao još u najranijem detinjstvu, Ivan odslikava „mladića u Jevanđelju koji je postavio najradikalnije pitanje Hristu – Kako da zadobijem život večni?“ (Vladika Atanasije). Na svome rukopoloženju za prvog srpskog vladiku za Ameriku i Kanadu (15. aprila 1926. u Sabornoj crkvi u Beogradu) setio se svojih mladalačkih dana kada je šetao ulicama Beograda, Kalemegdanskom tvrđavom, a ponajviše molitveno boravio u Sabornoj crkvi, sa jednom miljšu i željom: da se zamonaši. Siromašno đače obilazilo je oko Saborne crkve u Beogradu sa željom da celoga života služi svojoj Crkvi. Svako jutro na putu ka školi, pisaće kasnije, kao i svako veče po povratku iz škole, odlazio je u Sabornu crkvu gde bi svecelo svoje biće pogruzio u molitvu. Još u to vreme stvorio je naviku da svako veče moli Boga da blagoslovi službu Njemu. Njemu i Slovenstvu, „tako dragim mome srcu“. Tadašnji mitropolit Srbije Dimitrije ubrzo mu je uslišio molbu. Napisao mu je preporuku da odnese vladici žičkom Savi. „Vladika Sava ga primi i posle tri meseca iskušenja i još tri čekanja, zakaluđeri ga“[1]. Nakon devet godina školovanja, zapisaće kasnije, bez znanja roditelja pešice je iz Beograda otišao u Studenicu. Bilo je to 1905. godine na dan Vavedenja Presvete Bogorodice, uoči njegovog šesnaestog rođendana.

U srpskoj lavri Studenici, zadužbini Stefana Nemanje, oca Svetog Save, sagrađenoj 1186. godine, nakon relativno kratkog perioda iskušeništva, zbog svog hristolikog lika već tada, biva postrižen. Kao nekada Sveti Sava, protivno volji roditelja Ivan se zamonašio 19. marta 1906. godine, bezrezervno predajući najdragocenije što ima – vasceli svoj život, u ruke Ljubavi Hristove. Na monašenju je dobio ime Mardarije.

U Studenici je boravio ukupno godinu i po dana, nakon čega se uputio u Moskvu.

Život u Rusiji   

Sveti sinod Srpske Pravoslavne Crkve donosi odluku da mladog 16-godišnjeg jerođakona Crnogorske mitropolije Mardarija pošalje na školovanje u Rusiju. Sledećih dvanaest godina on će provesti u dragoj mu Rusiji. Vatrena pravoslavna vera, veličanstvena crkvena bogosluženja i pobožni život ruskog naroda, kako se pokazalo kasnije, ostaviće najdubljeg traga u Mardarijevoj duši, tako žudnoj da uroni u Lik Bogočoveka Hrista. Prvo je proveo osam meseci u Srpskom podvorju u Moskvi. Tu je imao obilje prilika za susrete i poznanstva sa većim brojem ruskih državnika i zvaničnika, posebno onima koji su redovno dolazili u Srpsko podvorje u Moskvi i kao i on, naginjali ideji slavjanofila. Mladi Mardarije je brzo postao poznat u visokim krugovima.

U septembru 1907. godine je nastavio školovanje u Bogoslovskoj školi u Žitomiru, u zapadnom dijelu Ukrajine. Tada je imao 17 godina. Nakon dve školske godine (u četvrtoj godini školovanja u Rusiji), na svoju molbu 1908. odlazi u Kišinjevsku duhovnu seminariju u glavnom gradu Moldavije. Te 1908. godine postao je i jeromonah. Čin sinđela je dobio 1912. godine. Seminariju je završio 1912, godine, takođe sa najboljim ocenama.

U Kišinjevu milosrdan rad činio je itekako značajan deo širokog spektra njegovih delatnosti. Sinđel Mardarije bio je jedan od glavnih organizatora milosrdne pomoći deci siromašnih roditelja. Njegov dubok osećaj milosrđa prevazilazio je nacionalne granice. „Gde god su patnje i stradanja, on je hitao da pruži utehu. Ali simpatije naroda otac Mardarije nije osvojio samo zahvaljujući svojim propovedima. U svim njegovim besedama mogao se čuti poziv na jevanđelsku ljubav, a on je prvi pružao primer takve ljubavi. Pozivao je na saosećajnost i pomoć siromašnima i prvi im izlazio u susret. Kod njega nije bilo razdora između reči i dela. To je osnovni razlog zbog koga je ime oca Mardarija postalo popularno u narodu. On je učestvovao u svim dobrotvornim poduhvatima. Svojim naporima i energijom osnovao je Savez za borbu protiv dečije smrtnosti u Rusiji, koji je za nekoliko nedelja u Kišinjevu sakupio nekoliko hiljada rubalja. Njega nisu zanosili raskošni prijemi koje mu je priređivala aristokratija, počev od gubernatora i generala pa sve do običnih smrtnika. On jeste odlazio na prijeme, ali je zato u drugim prilikama satima sedeo u zagušljivoj atmosferi, među siromasima i bolesnicima.“[2]

Postao je značajan član i političko-društvenog života grada Kišinjeva. Ovaj grad, u kome je proveo tri godine, napustio je očiju punih suza. Žalili su i stanovnici Kišinjeva. U Predgovoru zbirke njegovih propovedi „Zavet ruskom narodu“, ruski izdavač je povodom njegovog odlaska iz Kišinjeva napisao: „Kišinjev veoma žali što je tako brzo ostao bez ovakvog pastira, koji je uživao sveopštu ljubav i poštovanje, što do-kazuje svečan ispraćaj sa zlatnim krstom, upućena mu obraćanja i uručene ikone od zahvalnih žitelja Kišinjeva svih zvanja, veroispovesti i nacionalnosti. U uručenju zlatnog krsta učestvovali su, takođe, pripadnici jevrejske, jermenske i drugih veroispovesti, što je događaj bez presedana u životu i istoriji Ruske Crkve.“

Jeromonah Mardarije provešće sledećih pet godina u jednoj od najvećih ruskih svetinja, Aleksandro-nevskom manastiru, gde se nalazi i Sankt-peterburška akademija. Prijemni ispit za Peterburšku duhovnu akademiju bio je izuzetno zahtevan, konkurencija za prijem oštra. Osetio je veliko olakšanje kada je saznao da je među malobrojnima koji su položili.

Tokom studija u Petrogradu često je pozivan da sveštenosluži u Carskom Selu, u tamošnjoj sabornoj crkvi, u koju je na zajedničku molitvu dolazila cela carska porodica. Pozivan je bio da propoveda i u školama, bolnicama, vojnim kampovima. Ostala su brojna svedočanstva o besedničkom daru i liku arhimandrita Mardarija.

O besedništvu jeromonaha Mardarija u Rusiji nalazimo i u predgovoru zbirke propovedi „Zavet ruskom narodu“: „Propovedajući pred najraznovrsnijom publikom, otac Mardarije je morao da se prilagođava intelektualnom nivou svojih slušalaca. Zbog toga se njegove propovedi dele na dve grupe. U prvu grupu mogu se svrstati propovedi upućene prostom narodu, izgovorene prostim jezikom, sa jednostavnim ciljem i naravoučenijem, a u drugu propovedi upućene obrazovanim slušaocima, izgovorene književnim jezikom i prvenstveno dogmatskog karaktera. Većina njegovih propovedi su srdačne, on se pre svega obraća čovekovom srcu a ne umu. Stoga su se u očima slušalaca često mogle videti suze. Na njemu je bio težak zadatak. Na njegovom mestu mnogi bi izbegavali zavidnu visinu crkvene propovedaonice. Tajna uspeha propovedi oca Mardarija krije se u njihovoj dubokoj životnosti, savremenosti i iskrenosti. Njegova reč se ticala svih bolesti i žalosti, svih radosti i uspeha njego-vih slušalaca. Otac Mardarije je neustrašivo ulazio u borbu za Hrista, koga je ljubio vatreno i bezgranično. Neustrašivo se uspinjao na visoku crkvenu propovedaonicu, ne da bi se bojažljivo ulagivao svojim verskim protivnicima, već da bi snagom svoje reči odlučno pokoravao srca svih koji ga slušaju, usmeravajući ih ka stopama Hristovim… Njegove propovedi narod je slušao sa velikom pažnjom. Posle nekih propovedi u crkvi bi zavladala tajanstvena tišina. Tako je reč ovog mladog pastira delovala na srca slušalaca. Često su se posle njegovih propovedi među slušaocima u crkvi mogle čuti reči: ‘Ovo je budući srpski Zlatoust’!“[3]

Kada je izbio Prvi svetski rat želeo je da bude sa svojim narodom u tim teškim trenucima. Premda mu je ostala samo još jedna godina studija u Rusiji, krenuo je put Niša u kome se, s obzirom na to da je Beograd bio pod opsadom, nalazilo sedište srpske vlade. Stigao je prve nedelje avgusta 1914. godine i odmah se javio srpskom mitropolitu Dimitriju. Izrazio mu je svoju želju da ostane u Srbiji. Međutim, kada mu je rečeno koliko bi u Sankt-Peterburgu mnogo značilo njegovo prisustvo i nastavak propovedničkog rada o oslobođenju Slovena, vratio se nazad u Rusiju gde je odmah započeo sa serijom predavanja na temu ujedinjenja svih Slovena pod okriljem Rusije, a što je bilo u direktnoj oprečnosti prema tadašnjoj evropskoj politici.

Po preporuci Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve, a po odluci ruskog generalštaba, u leto 1915. godine poverena mu je važna misija da obilazi ratne zarobljenike na reci Volgi, planini Ural, Kavkaz, unutrašnjosti Sibira, Turkestanu, Buhari itd. Njegov zadatak je bio da ih svojim propovedima i prisustvom bodri i obrazuje u duhu iskonske patriotske ljubavi prema Rusiji kao predvodnici slovenske ideje ujedinjenja, i shodno tome probudi u njima svest o pripadnosti slovenskom svetu čiji su oni veoma važan deo. Posebno u borbi panslavizma protiv germanizma. S jedne strane, kao direktan rezultat njegove misije među ratnim zarobljenicima u Rusiji slovenskog porekla, mnogi među slovenofilima su takođe postali svesni značaja ovog velikog broja ljudi (čiji broj se popeo do skoro milion) u pobedi slovenofilske ideje i počeli su da traže od države da se više brine o njima. S druge strane, sami ti zarobljenici slovenskog porekla počeli su da se nadahnjuju idejama sveslovenskog ujedinjenja i polako stiču svest o mnogo svetlijoj budućnosti svih slovenskih zemalja. Po povratku u Petrograd, sveštenosinđel Mardarije je u pismenoj formi dostavio je svoj predlog u vezi sa slovenskim ratnim zarobljenicima u Rusiji: predložio je da se oni u potpunosti odvoje od Mađara i Nemaca; da im se dodele izvesne privilegije čime bi se pospešilo (negovalo) njihovo prijateljstvo prema Rusiji, kako bi po povratku u svoje zemlje bili ambasadori dobre volje. Predlog je uručen i samom caru koji ga je odobrio.

Na Petrogradskoj duhovnoj akademiji sveštenosinđel Crnogorske mitropolije diplomirao je 1916. godine dobivši zvanje stepena kandidata bogoslovlja. Osim bogoslovskih nauka, izučavao je i crkveno pravo na Pravnom fakultetu u Petrogradu, što će se pokazati posebno značajnim i korisnim u njegovom kasnijem radu u Americi i Kanadi.

Zahvaljujući angažovanju njegovih neistomišljenika, u prvom redu Raspućina koji je bio blizak carskom dvoru, a koji nije volio Mardarija i više puta pokušavao da ga okleveta, mitropolit Pitirim je sveštenosinđela Mardarija premestio za učitelja u najzabačeniju seosku seminariju na Kavkazu (Aleksandrovska bogoslovska seminarija u Ardonu, oblast Terek). Tu je ostao sledećih godinu dana, do 1917, odnosno do njegovog izbora za delegata donskih Kozaka 1917. godine i učešća u u Sveruskom crkvenom saboru Petrogradu (kada je za patrijarha Ruske Crkve izabran Sv. Tihon Ispovednik).

Sinđel Mardarije je tokom svog boravka u Rusiji napisao nekoliko knjiga od kojih su možda najznačajnije: „Tihi ugao Hrista“, „Zbornik propovedi“ i „Zavet ruskom narodu“. Sav prihod od knjige „Tihi ugao Hrista“ podario je ruskoj sirotinji. Tokom školovanja u Rusiji on je imao prilike da se bolje upozna sa monaškim životom u čuvenim ruskim manastirima, od kojih je Optina pustinja sigurno ostavila jedan od najdubljih tragova u njegovoj srpsko-ruskoj slovenskoj duši. Takođe, tokom školovanja u Rusiji posetio je i Konstantinopolj, Svetu goru, Solun, Atinu. U Svetoj zemlji, u Hramu Groba Gospodnjeg, „najsvetijem mestu u celom hrišćanskom svetu“, upravo on je bio izabran da načalstvuje na Svetoj liturgiji istoga dana kada je Austrougarska objavila rat Srbiji. Zapisaće kasnije da smatra voljom Božijom da je baš toga dana, kada je napadnuta njegova zemlja, od svih tada prisutnih pravoslavnih sveštenika upravo on, Srbin iz Crne Gore, bio izabran da načalstvuje na Golgoti.

Život u Americi

Mukotrpan misionarski rad koji je započeo još u pravoslavnoj Rusiji, arhimandrit Mardarije nastavio je u još udaljenijoj Americi. Naime, Sveti sinod Ruske Pravoslavne Crkve je zarad nasušne potrebe za organizovanjem autentičnog misionarskog rada među Srbima u dalekoj Severnoj Americi, 3. jula 1917. godine odlučio da pošalje u Ameriku već osvedočenog slugu Božijeg srpskoga roda, mladog sinđela Mardarija Uskokovića. Sveti arhijerejski sinod RPC je doneo odluku da u okvirima Ruske crkvene misije u Americi i Kanadi, sinđel Mardarije rukovodi srpskom misijom, da svoj život u Hristu nastavi u Americi.

Mardarije će preko Sibira i Vladivostoka, krajem 1917. godine stići u Severnu Ameriku, u kojoj će provesti najvažniji period svog apostolsko-pastirskog života i rada. Kao mučenik savesti do poslednjeg dana svog kratkog zemnog života, čitavog sebe je ugradio u čvrste temelje onoga zdanja koji će pravoslavnim Srbima u Americi i Kanadi – tačnije, svim pravoslavnim u Americi i Kanadi – biti stalni izvor predokušaja večnosti i večnog znanja i života.

U Filadelfiji će 1917. biti proizveden u čin arhimandrita, najviše monaško-svešteno zvanje. Ruski aleutsko-severnoamerički episkop Aleksandar preporučio ga je severnoameričkoj duhovnoj upravi kao najboljeg pastira da nadgleda svoje stado u dalekoj Americi i Kanadi. Na Sveruskom saboru 1919. u Klivlendu, koji je održan pod senkom tmurnih političkih događaja u Rusiji, prisustvovala su i petorica srpskih sveštenoslužitelja. Među njima najznačajniji bio je arhimandrit Mardarije, koji je izabran za episkopa „za vođenje poslova Srpske Crkve pod ruskom crkvenom jurisdikcijom“. No, imajući čvrstu crkvenu svest, on nije želeo da odstupi od sveštenih kanona i bude hirotonisan bez pristanka svoje matične Crkve, Srpske. Povodom pomenutog sopstvenog izbora Ruske Pravoslavne Crkve za episkopa, on je srpskom sveštenstvu u Pitsburgu napisao:

„Kada mi je od strane Ruske Crkve predloženo da zauzmem dužnost načelnika Srpske misije u Americi, ja sam Ruskoj Crkvi stavio uslove, a glavni je bio da naša Crkva u Americi dobije samostalnost. To sam izvojevao. Do sada smo za sve nerede, haos u našoj Crkvi, mogli i imati uveliko pravo svaljivati odgovornost na Ruse, ali sada slobodna naša Crkva je u našim rukama… Budućem saboru sveštenstva i građana predaću sva od Rusije dobijena punomoćja, da ne bi Sabor ili ko drugi pomislio da sam se borio za vlast onda kada mi je bio cilj da vidim našu Crkvu samostalnu i uređenu, pa ma ja u njoj dobio i mesto crkvenjaka.“[4]

Period od 1920. do 1923. godine arhimandrit Mardarije je proveo u otadžbini. Patrijarh Dimitrije ga je postavio za nastojatelja manastira Rakovice i na mesto upravnika prve Monaške škole u Srbiji pri istom manastiru. Tokom trogodišnjeg boravka i rada u manastiru Rakovici arhimandrit Mardarije je bio delatan na mnogim poljima crkveno-društvenog rada. Bio je pozivan da drži predavanja u dvorani Akademije nauka, na Univerzitetu, u gimnazijama, u Hrišćanskoj zajednici, na Bogoslovskom fakultetu itd.

Arhimandrit Mardarije je nekoliko puta molio Sveti arhijerejski Sinod u Beogradu da odredi vladiku za Američko-kanadsku eparhiju i za to je navodio više razloga, a kao glavni isticao je udaljenost od Beograda. Na osnovu ovog traženja, Sveti sinod je 18. oktobra 1923. godine za administratora odredio vladiku dr Nikolaja (Velimirovića), na dužnost koju je do tada obavljao arhimandrit Mardarije Uskoković. Ubrzo nakon te odluke, Sinod Srpske Pravoslavne Crkve postavlja 9. decembra 1923. jeromonaha Mardarija za administratora Srpske američko-kanadske eparhije. Početkom 1923. godine arhimandrit Mardarije odlazi u Ameriku kako bi nastavio mukotrpan rad na organizaciji Srpske pravoslavne eparhije u Americi i Kanadi. On je po povratku u Ameriku organizovao konferenciju sveštenika, od 8. do 21. februara 1923. u Geri (država Indijana), na kojoj je „uspeo da postigne ono što je do tada svima izgledalo neverovatnim, naime, da ujedini i složi sve naše sveštenike u zajedničkom radu na organizovanju SPC u Americi, da ga 28 sveštenika, od 29 koliko ih ima u Americi, priznaju za starešinu naše Crkve, da osnuju eparhijsku konzistoriju [čiji je predsednik bio arhimandrit Mardarije], pokrenu zajednički eparhijski glasnik ‘Srpska crkva’ i da uzmu u pretres sva pitanja koja se odnose na unutrašnju organizaciju Eparhije, odnosno crkveno-školskih opština“[5]. Veoma značajno je pomenuti da je bogougodan život i blagosloven rad arhimandrita Mardarija naišao na dobar odziv ne samo kod srpskog življa već „isto tako i kod Amerikanaca, kod kojih ima odlične veze“[6] –

„Gospodin Mardarije drži često predavanja po amerikanskim univerzitetima, crkvama i klubovima o našoj naciji i državi, odlično šireći time propagandu u korist naše zemlje“.

Izgradnja manastira Svetoga Save u Libertivilu

Duboko svestan neophodnosti postojanja jednog duhovnog centra, 1923. godine arhimandrit Mardarije je odredio da privremeno sedište novoosnovane Srpske pravoslavne američko-kanadske eparhije bude u Čikagu. Iste godine, početkom avgusta kupio je oko 10 hektara zemlje u Libertivilu. Mardarije je tražio takvo imanje koje bi odgovaralo potrebama manastira–sirotišta. Četrdeset milja severno od Čikaga je pronašao predivno imanje sa vijugavom rekom Dis Plein, koje ga je najviše podsećalo na okruženje u kojima se nalaze manastiri sirotišta u otadžbini i Rusiji. Imanje je platio 15 hiljada dolara.

Zemljište za manastir, sirotište i dom starih, kao i deo određen za groblje osvećeno je 6. septembra iste 1923. godine. Liturgiju je služio na polju u neposrednoj blizini Srpske kuće „Sveti Sava“, gde je stanovao. Odmah posle sazdavanja manastira Sv. Save u Libertivilu otvoreno je manastirsko groblje. Episkop Nikolaj, u Spomenici manastira Sv. Save, piše o manastirskom groblju i kaže da je u vremenu njegovog bavljenja u Americi bilo na manastirskom groblju oko 300 grobova Srba i Srpkinja, većinom starih doseljenika sa lepim kamenim spomenicima nad grobovima ukrašenim cvećem i zalivenim suzama. On ovo groblje s pravom naziva Mala Srbija, jer u tom srpskom groblju počivaju i stari i mladi, i majke i devojke, radnici i sveštenici iz svih krajeva srpskih zemalja, gde su rođeni i gde su živeli pre dolaska u Ameriku… „Pri dnevnoj svetlosti utisak groblja je do te mere čaroban, da, rekao bih, udvostručava vrednost i lepotu hrama: u noći, pri mesečini, ta se čarobnost oseća kao tiha muzika zagrobnih svetova…“[7]

Koliko je vaistinu vladika Mardarije celoga sebe uzidao kao živi kamen u temelje Američko-kanadske eparhije kojoj je postavio centar u manastiru Svetoga Save u Libertivilu, danas najubedljivije svedoči upravo ovaj manastir Svetog Save i očigledna žrtva koju je trebalo podneti za njegovu gradnju. Sve okolnosti su bile protiv same pomisli da je tako nešto moguće.

Prvo, nesloga među Srbima i bol koji je zbog toga nosio: „Teško mi je čuti kako se Srbi braća gone i mrze. Srce me boli i dušom stradam, i gotov sam da tugujem i danas kad se ne sme plakati, kad vidim da se braća gone i mrze“. Etos svetosti kojim Crkva živi bivao je njegovo nadahnuće za hitanje ka „zajednici Svetih“. No, istovremeno, on lično bio je „kamen spoticanja“ za mnoge, među kojima i svojoj braći sveštenoslužiteljima. Mardarijev stav prema njegovim goniteljima i klevetnicima najbolje svedoči o njegovom autentično hristolikom biću. Kroz njegov odnos prema neprijateljima podsećamo se zapovesti Gospodnjih, puta ka ispunjenju Duhom Svetim ovde i sada. Dr Božidar Purić govori o Svetom vladici Mardariju kao „čoveku koji se odricao svega pa i samog sebe. Bio je kaluđer bez licemerja, zavisti, mržnje i sujete. Razumevanje i praštanje za njega nisu bili problem. Fizički veoma lep, a živ u pokretu. Njegov glas je blag, mek i prijatan. Rečnik vrlo lep i bogat“[8]. Na bezobzirne mrziteljske klevete pojedinaca o zloupotrebi tužno se smešio i u sebi šaputao molitvu: „Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta rade“[9].

Iguman Nikodim Stojaković, sekretar i nastojatelj manastira Svetoga Save u svome oproštaju pored odra vladike Mardarija između ostalog je rekao: ,,Mi sveštenici smetali smo mu i stajali na put njegovom radu. Mi smo ga često i teško ljutili i u srce vređali. Ali za sve to on se nije svetio. Molio se Bogu da nam oprosti i da nas osveti, jer ne znamo šta činimo. Kada su ga sveštenici najdublje vređali, on se nije opirao, nego bi se zatvorio u svoju ćeliju i teško plakao. Vidi se i po tome da nam se nije svetio, kad je na samom posmrtnom času nekoliko vas sveštenika unapredio proizvođenjem u čin protoprezvitera, a druge odlikovao crvenim pojasom…“[10]

Druga smetnja je bio nedostatak novca. Često ga nije bilo ni za osnovne potrebe, tako da je arhimandrit Mardarije bivao neretko osuđen da bukvalno gladuje.

Treća je bila njegova teška bolest sušice, o čemu je generalni konzul Kraljevine Jugoslavije Vukmirović zapisao: „Episkop Mardarije se morao neumitnoj smrti otimati dan po dan, da bi se posvetio radu među našim narodom…“[11]

Četvrta je bila svetska kriza, koja je realno samo mogla da spreči početak gradnje ovog veličanstvenog manastira. Arhimandrit Mardarije je neretko otplaćivao zajam za kupljeno zemljište od svojih više nego oskudnih prihoda, tako da je među narodom počelo da se govori: „Mardarije manastir gradi, umire od gladi!“

Voćke je on zasadio, a ruže i ploče po dvorištu njegove su ruke nameštale: „U danima kad se nalazio u Libertivilu ustajao bi sa prvim znakom zore i dolazio na gradilište, i zajedno s radnicima, uz veliki fizički napor, poslovao na skelama oko rastućeg zdanja hrama, koji je svakog dana pokazivao divotne skladne linije, i ta slika mu je dosipala novu snagu da se istraje, da se nikako ne klone dok se ne sagleda konac dela i srpski narod u njemu. Kad nije radio na zidanju, on je po manastirskom imanju zasađivao razno drveće, uravnjavao postojeće staze i pravio nove, ili prokopavao jarke za odvođenje vode“[12].

Manastir–sirotište Svetoga Save osvećen je 6. septembra 1931. godine.

Vladika Mardarije je ovaj manastir gradio sa velikim naporima. Neretko je viđan kako na bickilu prenosi po nekoliko cigli. Dragutinović navodi i sledeće: „Dr Božidar Purić, tadašnji Generalni konzul Države SHS u Čikagu, pričao je g. Svetislavu Bilbiji, da je jednom prilikom, dolazeći u manastir, video vladiku Mardarija kako na ramenu prenosi teške kamene ploče za stazu od kapije do manastirskog hrama, i na prigovor dr Purića da tako teške poslove ne bi trebalo da radi, Mardarije mu je odgovorio da to čini da bi se uštedelo u plaćanju radnika“. Gradnju ovoga manastira obilno je pomagao i Mihailo Pupin koji je, kao što je poznato, pružio dragocenu pomoć svome vladici u svakom pogledu.

Vladika Mardarije je ostavio sledeći amanet svome rodu:

„Ovaj sveti manastir, kao zborno mesto Srba u Americi i opšti dom molitve kao večnu kuću Božiju, ostavljam u amanet svome dragom srpskom narodu da ga posle moje smrti čuva i unapređuje, da ga kao divni spomenik nacionalne i verske svesti ostavi u nasleđe naraštajima u ovome Novome svetu, da se za večna vremena zna i propoveda da je preko okeana, daleko od svoje stare Domovine, bilo u ovoj zemlji Srba. Za one Srbe i Srpkinje, koji su me za 18 godina moga rada u Americi pomagali i time mi olakšali teško breme upravljanja Srpskom Crkvom, molim se Bogu da ih milošću svojom nagradi, a od mene, njihovog vladike, ostavljam njima i njihovim domovima moj vladičanski blagoslov“.

U svome testamentu, koji je sastavio 29. jula 1935. godine, vladika Mardarije je svome nasledniku ostavio u amanet da Manastir voli i čuva kao što ga je on voleo i čuvao, i da svaki sledeći episkop stoluje u manastiru Svetog Save u Libertivilu:

„Novom srpskom episkopu, koji posle moje smrti bude naznačen iz Jugoslavije, preporučujem i ostavljam u amanet, da mu rezidencija bude ovaj Svetosavski pravoslavni srpski manastir u Libertivilu, i da ga voli kao što sam ga ja voleo i unapređuje kao što sam ga ja unapređivao i svojom rukom svako drvo posadio“.

Izbor za episkopa

Aktom od 9. maja 1924. godine, konzistorija Srpske eparhije u Americi i Kanadi umoljava Sveti arhijerejski sinod, odnosno predsednika Svetog arhijerejskoga sinoda patrijarha Dimitrija, da se za Ameriku odredi vladika kao i da to bude arhimandrit Mardarije. Sveti arhijerejski Sabor je arhimandrita Mardarija izabrao za vladiku 7. decembra 1925. godine.

O istoriji osnivanja Pravoslavne srpske eparhije u Americi pod jurisdikcijom Srpske Crkve prof. dr Veljko Đurić Mišina kazuje sledeće:

„[U prvoj deceniji XX veka] na američkom tlu bilo je nešto više od dvadeset crkvenoškolskih opština sa deset sveštenika. U početku su Srbi na bogosluženja odlazili u brojne ruske hramove, jer su Rusi na početku XX veka u Severnoj Americi imali svoju crkvenu organizaciju sa arhijerejima. Rusi su 1905. formirali Srpsku eparhiju u okviru svog egzarhata. Još tada su kod Srba ponikle inicijative da uspostave kontakt sa pokrajinskim srpskim Crkvama u Srbiji, Crnoj Gori, sa Karlovačkom i bosanskohercegovačkim mitropolijama, kako bi se verski organizovali pod njihovim okriljem. Jedan od začetnika te ideje bio je ugledni naučnik Mihailo Pupin… Na Crkveno-narodnom saboru 1913. doneta je odluka o istupanju iz organizacije ruske Crkve i stavljanju pod upravu srpske Mitropolije u Kraljevini Srbiji. Međutim, Prvi svetski rat je sprečio te inicijative. Ostvarenje je usledilo posle obnove Patrijaršije 1920. godine. Eparhija američko-kanadska, sa sedištem u Čikagu, osnovana je 1921, a činile su je parohije i crkveno-školske opštine u SAD i Kanadi, podeljene u tri okružna protoprezviterijata. Organizaciju je sproveo episkop žički Nikolaj Velimirović u svojstvu administratora. Veliku pomoć, pa i finansijsku, episkopu Nikolaju pružio je Pupin.

Kako to nalažu crkveni kanoni, episkop Nikolaj je o svojim aktivnostima upoznao nadležne episkope Ruske Crkve u Americi. On je bio administrator do 1923, kada ga je nasledio patrijarh Dimitrije, koji je za svog zamenika postavio arhimandrita Mardarija Uskokovića… Prvi episkop Američko-kanadske eparhije bio je Mardarije Uskoković (1926–1935).“[13]

Arhimandrit Mardarije je već tada bio narušenog zdravlja i nameravao je da, po savetu lekara, na put brodom preko okeana krene za Beograd tek polovinom maja 1926. godine, odnosno tek posla oporavka u Arizoni „gde je trebalo da na suncu i u tišini okrepi svoje zdravlje za veliki i naporni put u Beograd i nazad“. Oporavak u Arizoni je trajao mnogo kraće nego što je potrebovalo njegovo zdrastveno stanje – zbog poziva koji su stizali iz Beograda ipak je morao da krene ranije.

Njegovo narečenje obavljeno je uoči praznika Cveti, a potom sutradan, na sam praznik Cveti, 25. aprila 1926. godine, svečano je obavljena i hirotonija u Sabornoj crkvi u Beogradu. Pravoslavna srpska eparhija u Americi i Kanadi dobila je svog prvog episkopa. Sledećeg dana je dekretom patrijarha Dimitrija i ukazom kralja postavljen za episkopa novoosnovane Pravoslavne srpske eparhije u Americi i Kanadi. Tada mu je bilo trideset i šest godina.

D. Dragutinović opisuje čuđenje naroda po dolasku vladike Mardarija u Ameriku: „…u očekivanju ‘despota’ suočili su se sa jagnjetom Božijim, sa jevanđelskim pastirom i slugom Božijim, čuvarom poverenog mu stada. Mladi poslužitelj Božiji bio je blag i pun čovečne dobrote, spreman na žrtvu i da se odrekne samoga sebe, prepun ljubavi i žedan ljudske dobrote. Takav, on je pružio raširene ruke za zagrljaj i otvoreno srce celom američkom Srpstvu.“[14]

Dolaskom u Ameriku on stupa na svoj put misionara, ispovednika i mučenika, koji je gajio neizmernu ljubav prema svom narodu kojom je bio zadojen još u detinjstvu. Kada se našao na čelu novoosnovane Eparhije, vladika Mardarije, iako osetno slaboga zdravlja, ulagao je velike napore da je organizuje i uredi. Kakvi su i koliki bili njegovi napori vidi se između ostalog iz njegovih brojnih poslanica prepunih citata i tumačenja reči iz Svetog Pisma kao i mnogobrojnih poseta crkvama po celoj Americi i Kanadi: „Posećivao [sam] okolne crkve po redu kako su me zvali. Narod svuda sa oduševljenjem dočekuje svoga prvog episkopa“. Nažalost, suočio se i sa neslogom i nejedinstvom među jednim delom srpskog sveštenstva koje je zarad svojih sitnih interesa podbunjivalo vernike stvarajući razdor i otpor prema ovom velikom molitveniku i već osvedočenom ugodniku Božijem. Prvi srpski vladika u Americi i Kanadi, kao pravo dete svoga nebeskog Oca uzdizao je ruke ka nebu i „glasom svojim vikao ka Gospodu… kako je mnogo neprijatelja mojih! Mnogi ustaju na mene… Ali Ti si, Gospode, štit koji me zaklanja, slava moja; Ti podižeš glavu moju… Ustani Gospode! Pomozi mi, Bože moj!“ (Psalam 3)

Prvi Crkveno-narodni sabor, istorijski događaj za celu srpsku dijasporu, održan je od 1. do 5. septembra 1927. godine u manastiru Svetoga Save u Libertivilu. Sabor je započeo arhijerejskom Liturgijom, koju je služio vladika Mardarije. On je, iako još uvek ne potpuno oporavljen od teške upale pluća od koje se lečio u Arizoni, doputovao na sabor. Okupljene je pozdravio nadahnutom besedom, u kojoj je između ostalog kazao:

„Braćo! Otvarajući ovde početak velikog Crkveno-narodnog sabora, na kome treba da radimo za dobro našeg naroda, ja kao vaš Vladika želim da pre svega od srca blagodarim vama starima, koji ste dugom istrajnom borbom doprineli da se velika misao organizacije Srpske Crkve danas ostvaruje. Vi ste oni koji su tu svetu misao branili, vi ste čuvali našu veru i narodnost, i daleko od domaćih ognjišta, pod teškom borbom za hleb nasušni, sačuvali srpsko ime u tuđini. Vi ste pomagali naše mučeničke sveštenike, i vama zajedno ide hvala za ovo što danas dočekasmo….

Tražim od vas, vernici moji, trku veliku, tražim žrtve koje će biti blagoslovene i deci vašoj korisne. Tražim da čuvamo ono što su naši preci u najteže dane ropstva kroz pet stotina godina očuvali, zato što su braća naša, i vi sami, na krvav nož i juriše činila od Timoka do Jadrana. Istorija vas zove da to veliko delo naših vitezova ne napuštate, zove vas da obezbedite sebi bratstvo, ljubav, mir i slogu. Zato vas zaklinjem Bogom svemogućim, koga ovde osećam, i saborom srpskih Svetitelja koji nas gledaju, da jedan drugom svi ruku pružite i u ljubavi pristupite poslu radi koga smo se sastali… Gospod mi je dao sreću da doživim, evo, danas otvaranje Crkveno-narodnog sabora, plod mojih i vaših višegodišnjih muka, i jemstvo da će život Srpske Crkve u Americi i Kanadi biti ono što treba… Očistite svoja srca i duše, prelite ih ljubavlju hrišćanskom koja sve prašta i tako očišćeni stupite na ovaj veliki posao. Pomolimo se svi Hristu Spasitelju da nas On umudri, da sve rešimo po Njegovom zakonu i s Njegovom pomoći, jer bez Njegove pomoći nema spasenja. Neka vam je rad srećan i blagosloven.“

Na ovom Crkveno-narodnom saboru usvojen je i prvi Ustav Eparhije američko-kanadske. Nacrt za ovaj Ustav je pripremljen zahvaljujući staranju vladike Mardarija, kojem je veoma bilo stalo da se uredi stanje u Eparhiji.

Vladičin neumorni pastirski podvig uprkos teškoj bolesti

Vladičina bolest je bila veoma ozbiljna i u ono vreme joj nije bilo leka. Uprkos tome, njega ništa nije moglo sprečiti da obilazi, hrabri i utvrđuje, u prvom redu svojim ličnim primerom i životom, svoj ljubljeni narod. Povodom Vladičine bolesti, njegov lekar, dr Mihailo Matanović, inače vladičin đački drug, obaveštava: „Episkop Mardarije je ovde pod mojim nadzorom. Lečenje potrebuje duže vremena, savršen odmor i odsustvo briga. Ako bude prestao u buduće sa putovanjima i bude imao odmor i dobru hranu, ima nade za ozdravljenje…“[15] „Protiv kategoričke naredbe četvorice lekara, Vladika Mardarije je danas iznenada otputovao u Čikago. Morao je ostati u Arizoni celo leto… Za njegov odlazak u Čikago skidam svaku odgovornost.“[16] Bolest je bila podsticana i spoljašnjim okolnostima: „I pre 1927. g. Vladika je često poboljevao, ali te godine bolest je uzela preteći mah i postajala sve teža, ostavljajući utisak da neće dugo živeti. Radi lečenja i oporavka u nekoliko mahova je odlazio na blagi i cvetni sunčani jug, u Arizonu, gde mu je, za kraće vreme bivalo bolje, da se zatim opaka bolest vrati pojačana. To se dešavalo osobito onda kad je radi poslova na neko vreme napuštao Tuson u Arizoni i odlazio u druge krajeve Amerike radi obaveznih poslova za Eparhiju i manastir. Ti poslovi, putovanja bez odmora i osobito nesloga u narodu, podstrekivana neosnovanom zlobnom kritikom nekih sveštenika i malobrojnih srpskih školaca, doprinosili su da se Vladičina nemilosna bolest galopirajući rasplamsava, umanjuje njegovu istančanu fizičku moć i nagoveštava kraj života.“[17]

Kako je gradnja manastira napredovala, njegovo zdravlje je slabilo. „Vladičina bolest je uzimala sve više maha. Služio je često u neizdrživim prilikama, pod teškom mitrom i zlatnim odorama u malim hramovima. Koračao je često zimi u litijama sa ripidama, po dugim ulicama radničkih naseobina, podklecujući kolenima, dok su ledeni vetrovi sa severa brisali američkim ravnicama“.

Ostalo je još jedno slikovito svedočanstvo Vladičinog pregalaštva: „Pre kratkog vremena sveštenik David Popović reče mi prilikom razgovora o vladičinoj bolesti: ’Mnogo se plašim da će se ikad podići s bolesničke postelje. Svu svoju platu i sve crno ispod nokta dade za crkvu i sirotište u Libertivilu. Veruj mi, kažem ti kao bratu, da češće ne bi okusio ni zalogaja po ceo dan, budući u ogromnom poslu, ili čuva kući centu za dobro naših paćenika u ovoj zemlji.“[18]

Postoji zapisano svedočenje čika Paje (Boljca) kako je za Božić 1932. godine vladika Mardarije, u odsustvu sveštenika, a i naroda, zbog ogromne hladnoće, služio Liturgiju u Čikagu, u prisustvu crkvenjaka i nekoliko vernika[19]. Kao mučenik savesti nije mogao da dozvoli da ne bude službe Božije na praznik Roždestva Hristovog i po velikoj zimi, Bog samo zna kako, uspeo je da dođe do crkve Vaskrsenja u Čikagu.

Brojni obilasci ogromne Eparhije, koja se prostirala po celom jednom kontinentu, nisu mogli a da još više ne pogoršaju njegovo krhko i veoma loše zdravstveno stanje, o čemu između ostalog svedoči i Mihailo Pupin, koji u jednom pismu kaže: „Mnogo mi je žao da je gosp. Episkop oboleo. Ali mada me je ta vest ožalostila nije me iznenadila. Kad mi je g. Episkop saopštio u novembru mesecu svoju nameru da proputuje zapadne kolonije ja sam se zaprepastio, jer nisam verovao da čovek onako fizički slabunjav kao on može tu nameru izvesti“[20]. Koliko mu je krst bio težak oslikava njegova Devetnaesta poslanica na Vaskrs 1934. godine, u kojoj je na godinu i po dana pred smrt napisao:

„Sedamnaest godina moga služenja Bogu i narodu u Americi strpljivo sam nosio svoj krst, nekad lakši nekada teži, ali danas mi je taj krst teži nego ikada i, nekada pun ideala da vam poslužim i nešto trajno za vas učinim, danas, iznemogao, klecajući i padajući pod teretom svog krsta, vaš Vladika obraća se pastvi svojoj širom Amerike, i iz sveg glasa bolno viče: Ljudi, braćo, ima li među vama čoveka koji će mi pomoći poneti moj teški krst? Ili su vaša srca toliko okorela, da, umesto pomoći, vi još teža bremena tovarite na moja iznemogla leđa?“[21]

Sveštenik Živojin Ristanović, koji mu je bio vrlo blizak, zapisao je nakon vladičine smrti i ovo: „U Eparhiji nije bilo sve u redu. Samovolja i neposlušnost uzimali su maha. Roditeljski i vladičanski saveti nisu pomagali. Pretila je opasnost razaranja i rušenja onoga što je on sa teškom mukom bio stvorio. Vladika Mardarije je do krajnjih granica izbegavao drastične mere. U jednom slučaju je odbio da izvrši naredbu Patrijarha o uklanjanju jednog sveštenika, jer je bio duboko uvjeren da sveštenik zna put ka pokajanju. Taj put vladika Mardarije uvek je ostavljao otvorenim. Ali, moralo se u izvesnim slučajevima, u interesu Crkve, i narodnog mira, pristupiti kaznama. U tim slučajevima narod je listom stajao iza svoga vladike i osudio anarhiju i samovolju krivih. Ali, ovo je potresalo i pogoršavalo njegovu tešku bolest i ubrzavalo kraj“.

I opet svedočenje Kunarca: „Cane Uskoković, brat Visokopreosveštenog Vladike Mardarija reče mi jednom prilikom u Beogradu: ‘I potiljcima a ne ustima govori se da je Amerika prebogata zemlja. Do đavola takvo njeno bogatstvo, kad brat Mardarije ne može tamo zaslužiti koru leba nego mu ja moram odavde šiljati novac i izdržavati ga.’“[22]

Vladika Mardarije je učenje i dogmu Crkve o Svetoj Trojici, njen etos, propovedao najviše svojim autentično hrišćanskim životom u znaku Krsta, raspećem za bližnje. Istinu da je Bog Ljubav svakodnevno je dokazivao u žrtvovanju sebe za druge, projavljivajući na taj način Istinu o obrazu i zadobijanju podobija Božijeg. Ovim trnovitim putem hodio je vladika Mardarije, ispovednik Hrista u prvoj polovini XX stoleća.

Vladika Mardarije je više puta odlazio za Srbiju. Tako je i o Vaskrsu 1928. bio u Beogradu, odakle je svojoj pastvi u Americi poslao arhijerejsku vaskršnju poslanicu u kojoj je napisao sledeće:

„Pored svega ljubav vaša vezala me je za vas – pastvu moju, da žudim da se što pre među vas povratim! ‘Ne verujte svakom sluhu’ kažem vam apostolskim rečima, ne verujte sluhu da ću ja primiti neku od naših eparhija u Kraljevini SHS – Jugoslaviji i ostati ovde [u Beogradu]… Znajte da nikakve namere ni za jednu eparhiju u Evropi ja nemam, jer sam Božijom voljom vezan za Eparhiju u Americi i Kanadi, a znajte i to, da ni na kakav položaj u našoj Crkvi ja i ne pomišljam drugi, osim položaja kojega sada zauzimam. Vrhunac mojih zemaljskih težnji jeste da do groba poslužim Eparhiji američko-kanadskoj, mome dragom srpskom narodu u Novom svetu, kojega sam za 12 godina moga misionarstva u Americi svom svojom dušom i srcem zavoleo i s njime se u dobru i zlu srodio i zbližio duhovno…“[23]

Vladika Mardarije je duboko saosećao i sa svojim narodom u Otadžbini. Doticale su ga se sve nesreće našeg naroda sa kojim je on, Bogu se moleći, tugovao i patio. D. Dragutinović piše: „Kada je 1926. g. nastala poplava u delu Države SHS i voda zahvatila čitave oblasti, uništila stoku i mnoge ljudske živote, nastala je glad, vladika Mardarije je pismom od 4/17. jula te godine molio Generalnog konzula u Njujorku da se odmah organizuju odbori za prikupljanje dobrovoljnih priloga, kako od naših sunarodnika tako i od Amerikanaca, a on će nastojati da toj akciji osigura uspeh i kod našeg naroda i kod Amerikanaca“.[24]

Usnuće u Gospodu

Služio je i radio sve dok ga bolest nije savladala. Njegova duhovna i intelektualna snaga nisu ga nikada izdavale, čak i kad je bio blizu umiranja. Vladičin dugogodišnji prijatelj i saradnik, sveštenik Živojin Ristanović ostavio je pisano svedočanstvo o poslednjim danima vladičinog kratkog života na zemlji i času kada je njegova duša napustila to slabo i izmučeno telo:

„Desetog decembra bio sam u Alikvipi, Pensilvanija, gde sam, poslovima Crkve ostao nekoliko meseci. Oko ponoći zazvonio je telefon. Javljali su iz bolnice u An Arboru, da je vladika Mardarije na umoru i da želi da me vidi. Sutradan, 11. decembra, oko pet časova posle podne, otišao sam u bolnicu. Bolničarka me je pozvala u njegovu sobu. Približavajući se sobi, čuo sam njegov glas. Pred otvorenim vratima sam zastao. Vladika je ležao na leđima i netremice je gledao gore, nad sobom. Kao da se sa nekim razgovarao, on je glasno ponavljao molitvu. Lagano sam ušao u sobu i stao. Vladika se i dalje, bez prestanka glasno molio. Ta molitva bila je njegova, nepisana i nikada pročitana. Molio se na srpskom, pa bi zatim prešao na engleski i ruski jezik, pa opet na srpski. Teško je po sećanju napisati tu molitvu tekstualno. Ostale su mi u svežoj uspomeni ove reči:

‘Primi, Oče nebeski, mene slugu Tvoga … oprosti pregrešenija … smiluj se na narod moj, decu duhovnu … Gospode, prisloni uho Tvoje i čuj vapaj siročadi moga brata Stana (vladičin brat poginuo u automobilskoj nesreći 1934. godine i ostavio dvoje dece) … Smiluj se na sve nas nedostojne … Spasi i pomiluj rod srpski i pravoslavni, dom kralja našega i vsja pravoslavnije hristijani. Oprosti, Bože, kao što i ja opraštam svima … svima. Amin.’

Najzad sam rešio da ga oslovim. Mislio sam da me ne vidi, pa sam rekao: ‘Vladiko, vidite li me: dođoh da Vas obiđem.’ Gledajući i dalje u istu tačku, Vladika reče: ‘Znam da si tu, vidim te … stalno te vidim i kada nisi sa mnom … hvala.’ Zatim opet ponavlja istu molitvu. Bolničarka mu u prolazu popravlja jastuk. Vladika tek onda pogleda oko sebe. Ja mu priđoh i poljubih ruku. On se zaplaka. Usne mu zadrhtaše, htede da nešto kaže, suze potekoše kao bujica iz očiju. Seo sam i čekao … Zatim se na licu vladičinom pojavi izraz teškoga umora i malaksalosti. Teško je disao. Rukom daje znak bolničarki da izađe, pa meni pokaza na stolicu kraj kreveta. Seo sam i čekao … ‘Hvala ti što si došao … Eto, ja se pomirih sa Gospodom, … spreman sam … moli se za pokoj moje duše.’ Dalje nije mogao… Odjednom je zaspao kao čovek koji je prevalio težak i zamoran put … Najzad, uveče, 12. decembra, on je zatražio vode. Bolničarka je prinela čašu. Vladika je pogledao u mene i rekao tiho: ‘Ti, oče Žiko, ti me napoj’. Uzeo sam čašu od bolničarke. Ona je polako podigla glavu vladičinu sa jastuka. Ja sam mu dao vode iz male kašičice jednom, dva puta … vladika je odjednom pogledao gore i snažno zabacio glavu … Vladika Mardarije nije više disao … Pogledao sam na sat. Bilo je tačno 9:45.“

Plodove svoga rada vladika Mardarije nije dugo uživao. Blaženo se prestavio Gospodu 12. decembra 1935. godine, u 9:45 časova u veče, u 46. godini života. Umro je u bolnici An Arboru, u Mičigenu. Na vest o njegovom upokojenju, parastos vladici Mardariju služio je patrijarh Varnava sa arhimandritom Vikentijem i dvojicom đakona u patrijaraškoj kapeli.

Za vreme pričasna na zaupokojenoj Liturgiji sveštenik Ž. Ristanović pročitao je Testament, kao i poslednju Vladičinu želju, da se na dan njegove sahrane unaprede za protojereje jedanaestorica sveštenika i četvorica da se odlikuju crvenim pojasom. Među njima su se nalazili i oni koji su odmagali Vladici i činili njegov mukotrpni život još mnogo težim!

Posle Liturgije u Sabornoj crkvi u Čikagu, kovčeg je krenuo za manastir Svetog Save u Libertivilu, gde je telo bilo izloženo do srede 18. decembra ujutru, kada su odslužene Liturgija i opelo. Narod je dolazio sa svih strana. Došla su i trojica vladika: ruski Leontije, grčki Kalistos i rumunski Polikarp, kao i 18 srpskih sveštenika, 8 ruskih i po 2 grčka, rumunska i episkopalna, ukupno 37 sveštenoslužitelja. Liturgiji u manastirskom hramu načalstvovao je ruski episkop Leontije uz učešće svih prisutnih arhijereja i sveštenika. Od strane Kraljevine Jugoslavije bio je prisutan konzul Vlada Vukmirović.

„Potom je kovčeg spušten u kriptu u manastirskoj crkvi, koju je vladika Mardarije za života pripremio. Poslednje oproštajno ‘Vječnaja pamjat’ tužno i potresno je odjekivalo u hramu u kome je nedostajao ikonostas, iako su za Vladičina života bile izrađene ikone od čuvenog srpskog akademskog slikara iz Beograda Uroša Predića.“[25] Bio je i ostao siromah. Kraljevina Jugoslavija je platila troškove sahrane prvog američko-kanadskog vladike.

Kao istinski roditelj svim pravoslavnim, Srbima koji toga možda nisu ni svesni, on ih kao svoju porodicu Božiju molitveno gleda i vodi, Boga za sve nas moli, danas više nego ikad pre. Njegov podvižnički izgled i prodoran pogled ostavljali su dubok utisak koji se pamti, i gotovo svi koji su o njemu ostavili pisana traga koriste epitet „sveti“, „svetački“ i slično, kada ga opisuju.

Đoko Slijepčević je rekao: „Živ duh, budna savest, nesalomiva energija, slovenski svečovečanski opredeljen, bio je Mardarije Uskoković neobičan čovek, koji se nosio i sa vremenom, i sa ljudima i sa teškom nemaštinom. U svome svetačkom životu on je bio mučenik, koji je, kako je rekao Jovan Bratić, ‘stvarao prilike, a ljudi, kojima je to dano stoje uvek daleko iznad prosečnih ljudi, od kojih su prilike, odnosno neprilike, uvek jače. Eto i razloga da Bogu zahvalimo što nam je u ona vremena dao ovakvoga arhijereja, a nije prvi put u istoriji naše Crkve i naroda da nas je Svemogući iznenadio sa ljudima jačim od svega što im je na putu stajalo“.[26]

Vladičin zemljak, patriota, učitelj i narodni guslar, Petar Perunović Perun, poznat kao Gromovnik Perun iz Pješivaca kod Nikšića, koji je svoje ratove vojevao i izvojevao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, o Svetome vladici kazuje sledeće:

„Vladika Mardarije na prvi pogled odaje smirena i krotka kaluđera više melanholičnog izgleda. Ali se pod tom kaluđerskom skromnošću i smirenošću, kao varnica u kamenu, krije vatreni revolucionar plamenog sangvinističkog temperamenta, sposoban za veliku i istrajnu borbu … Kakve muke nije pretrpeo taj mali i fizički slabo razvijeni kaluđer? Čas ga vidite kao vatrena novinara, čas kao apostolskog misionara, čas Bogom danog besednika i propovednika, a čas kao vrlo vešta organizatora. U svemu tome Mardarije je imao uspeha. Uvek skroman, smotren i obazriv, vešt i pronicljiv, neumorno se borio i išao napred.“[27] I dalje veli Perun: „Može šta ko hoće govoriti, ali mu se mora diviti kako je sa bednom platom živeo i kako je u vrlo slabom odelu i ogrtaču išao po ciči zimi na posvete crkava i agitacione zborove za podizanje crkve. Ako se ijedan naš vladika u današnje doba, po svojim patnjama i borbi za Crkvu može nazvati mučenik, Mardarije je velikomučenik. Ako Srbima u Americi bude stalo do rada, reda i mira u Srpskoj Crkvi u Americi, ja verujem da će u Mardariju naći ne samo mudra savetnika i dobrog Vladiku, nego i pravog hrišćanina, vatrena i napredna Srbina i brata, čija je duša puna ljubavi i požrtvovanja za naš rad u Americi.“[28]

„Sav je bio u očima“, rekao je kratko, ali mnogo mitropolit Amfilohije.

Vladika Mardarije je pribrojan liku Svetih na redovnom zasedanju Sv. arhijerejskog Sabora SPC u maju 2015, kojom prilikom mu je i određen datum proslavljanja, 12. decembar – dan na koji se upokojio u Gospodu. Proslavljanje novoprosijavšeg svetitelja Crkve Božije, Mardarija, u okviru Mitropolije crnogorsko-primorske zbilo se 15. novembra 2015. godine, kada je odslužena Sv. arhijerejska liturgija u selu Kornetu, u rodnoj kući Sv. Mardarija, na starom manastirištu. Prvi praznik Sv. Mardarija u njegovoj zadužbini i mestu njegovog podviga, manastiru Sv. Save u Libertivilu, svečano je proslavljen Sv. arhijerejskom liturgijom i unošenjem Svetiteljeve ikone u crkvu 12. decembra 2015. godine.

Priređeno prema knjizi dr Ružice Čupić Marić „Sveti Mardarije Lješansko-libertivilski i Sveamerikanski – prva struna svetosavsko-kosovskog zaveta u Americi i Kanadi“, Cetinje, 2015.

 

[1] Dragoslav Dragutinović, „Životopis Vladike Mardarija“, Libertivil, 1981, str. 153.

[2] Jeromonah Mardarije Uskoković, „Zavet ruskom narodu“, Eparhija novogračaničko-srednjezapadnoamerička, manastir Svetog Save, Libertivil, 2015, (naslov izvornika; Ieromonah Mardariй Uskokovič, Zavet russkomu narodu, izdanie Bratolюbivogo obщestva, Odessa, 1912)

[3] Zavet ruskom narodu, iz predgovora

[4] D. Dragutinović, nav. delo, str. 34.

[5] D. Dragutinović, nav. delo, str. 41.

[6] Isto

[7] Vladika Nikolaj, Spomenica „Manastir Sv. Save nasred Amerike“, str. 5

[8] Dr Božidar Purić, ,,Biografija Bože Rankovića“, 1963, 167. str.

[9] D. Dragutinović, str. 64.

[10] „Ujedinjeno Srpstvo“, Čikago, 25. decembar 1935. godine

[11] „Amerikanski Srbobran“, 19. decembar 1935.

[12] D. Dragutinović, str. 61.

[13] prof. dr Veljko Đurić Mišina „German Đorić: Patrijarh u obezboženom vremenu“, Beograd, 2012.

[14] D. Dragutinović, str. 63.

[15] „Amerikanski Srbobran“, 15. mart 1927. godine

[16] „Amerikanski Srbobran“, 24. maj 1927. godine

[17] D. Dragutinović, str. 59.

[18] „Kosovo ili Kumanovo?!“, Ilija Mimović- Kunarac, „Amerikanski Srbobran“, maj 20, 1927.

[19] „Amerikanski Srbobran“, 16. maj 1927.

[20] Mihailo Pupin Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine SHS u Čikagu, Njujork, 23. marta 1927. godine, Epikop Sava Šumadijski, „Istorija Srpske Pravoslavne Crkve u Americi i Kanadi 1891–1941“, Kalenić–Kragujevac, 1994, str. 212.

[21] D. Dragutinović, str. 133-134.

[22] „Kosovo ili Kumanovo?!“, Ilija Mimović-Kunarac, „Amerikanski Srbobran“, maj 20, 1927.

[23] „Amerikanski Srbobran“, 19. april 1930. godine.

[24] D. Dragutinović, str, 57.

[25] 25 D, Dragutinović, str. 146–147.

[26] Isto, str. 180.

[27] Isto, str. 89.

[28] „Amerikanski Srbobran“ za 7. april 1926. godine

Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski – Cetinje, 2016.

Sveti Mardarije Uskoković