Sveti Nektarije Eginski

Sveti Nektarije Eginski (grč. Αγιος Νεκταριος Αιγινης), svetovno ime Anastasije Kefalas, grč. Αναστασιος Κεφαλας je pravoslavni teolog i svetitelj

Ova novojavljena zvezda na nebu Crkve Hristove, bogonosni otac naš Nektarije rodio se u Silivriji Trakijskoj 1. oktobra 1846. godine od pobožnih i siromašnih roditelja Dima i Vasilike, dobivši na krštenju ime Anastasije. Prve temelje obrazovanja Anastasije dobi u svom rodnom mestu, a u četrnaestoj godini otputova u Carigrad, gde ga neki rođak primi za pomoćnika u trgovačkoj radnji. Još od ranog detinjstva se pokazala njegova ljubav prema knjizi. Kao dete pravio je knjige od komada papira, objašnjavajući majci kako želi da u knjige zapisuje reči Božje. Pravio je takođe od hartije i sveštene odežde, pokazujući time svoju ljubav prema svešteničkom pozivu i otkrivajući svoje buduće prizvanje.

Rad u trgovini nije ugasio u njemu tu žeđ za naukom. Svaki slobodni momenat koristio je za čitanje, razvijajući u sebi sve više ljubavi prema Crkvi. Pored svetovnih drevnih grčkih mislilaca i filosofa osobito je voleo da čita Svete Oce, iz kojih je ispisivao pojedina mesta radi sebe ali i radi drugih. Ponekad ih je, kako sam svedoči, ispisivao na hartiji iz radnje kojom je zamotavao robu, tako da je zajedno sa prodatom robom davao svojim mušterijama i poučne tekstove radi njihove duhovne koristi. Docnije je te duhovne tekstove sabrao u jednu knjigu pod nazivom „Riznica izreka“ i štampao.

Inače od samog detinjstva se odlikovao svojom usmerenošću na duhovni život, izdvajajući se time od svojih vršnjaka i pokazujući malo interesa za njihove nestašluke. Tako je i u Carigradu koristio svaku priliku da učestvuje na svakodnevnim bogosluženjima, noseći se još tada mišlju da primi monaški čin i da postane sveštenik. Tu u Carigradu on bi, posle nekog vremena, postavljen za vaspitača u školi metoha Groba Gospodnjeg: nižim razredima je bio vaspitač a sam je pohađao više razrede.

U svojoj dvadesetoj godini Anastasije napusti Carigrad i primi se da u selu Litiju na ostrvu Hiosu bude učitelj. Tu ostade sedam godina, poučavajući ne samo decu nego i odrasle ostrvljane, potstičući ih na pobožnost i vrlinu, koliko rečju toliko i ličnim svojim primerom. Pazio je na svoje ponašanje i provodio život uzdržljivosti i skromnosti. Često se posle predavanja povlačio u svoju sobu, provodeći slobodno vreme najviše u čitanju i molitvi. Hram ne samo što je redovno pohađao, dajući kao učitelj primer svima, nego je mnogo puta i propovedao u njemu Hristovu blagu vest spasenja.

Žeđ za dubljim duhovnim životom učinila je da postane česti gost „Novog manastira“ na Hiosu, koji obnovi starac Pahomije, monah svetog života, sa kojim je mladi učitelj Anastasije vodio duge i česte razgovore. Starac Pahomije mu otkri tajne svete monaške filosofije kao „nauke nad naukama i učvrsti u njemu žeđ za podvižništvom. Rszultat svega toga bilo je njegovo primanje angelskog obraza, koje se dogodi 7. novembra (1876. g.) u gore pomenutom manastiru na Hiosu. Mladi monah dobi ime Lazar, bi pribrojan manastirskom bratstvu i postavljen za sekretara. Svo bratstvo neobično ga je volelo zbog njegove revnosti i spremnosti da bude svima od pomoći.

Posle godinu dana rukopoloži ga mitropolit Hioski Grigorije za đakona u hramu svetih mučenika Mine, Viktora i Vikentija, davši mu novo ime Nektarije. Đakon Nektarije ostade u svom manastiru još dve godine, izučavajući sa još većim žarom Sveto Pismo i Svete Oce. Želja mu je bila da studira teologiju, ali za to nije imao novaca. No Bog umudri imućnog Jovana Horemina sa Hiosa i on ga posla da o njegovom trošku studira u Atini. Došavši u Aginu, Nektarije završi gimnaziju potom i Bogoslovski fakultet (1885.), trudeći se dan i noć. Pri završetku gimnazije umre njegov dobrotvor Horemin i on se no savetu prijatelja obrati za pomoć Aleksandrijskom patrijarhu Sofroniju. Blagodareći patrijarhovoj preporuci upisa se na fakultet u Atini, a kasnije dobi i stipendiju, koja mu omogući blagovremeni završetak studija.

Posle okončanja bogoslovske nauke đakon Nektarije otputova u Aleksandriju, gde ga rečeni Patrijarh rukopoloži za prezvitera u patrijaršijskom hramu Sv. Save Osvećenog (23.marta 1886. g.), proizvevši ga uskoro u čin arhimandrita, u hramu Sv. Nikole u Kairu. Ocenivši njegove sposobnosti i vrlinski život, Patrijarh mu poveri dužnost propovednika i sekretara Patrijaršije.

Budući svetitelj se pokaza veoma revnosan u svom poslu, vršeći svoju dužnost sa strahom Božjim i mnogom ljubavlju. Blagodareći njegovom trudu i zalaganju bi ubrzo živopisan hram Sv. Nikole. Za vreme svog svetog služenja ovaj hristoljubivi muž zadobi veliku ljubav naroda i steče poverenje, tako da posle tri godine svog boravka u Aleksandriji bi izabran za episkopa drevne Pentapoljske episkopije. Tako zapaljena svetiljka njegova bi postavljena na svetionik, da svetli svima svetloljubcima svetlošću evanđelske istine i vrline. Glas o njemu kao mužu punom vrlina i znanja još se dalje čuo, a ljubav narodna prema njemu sve više je rasla. No njegova jedina briga beše i dalje kako da ugodi Bogu i da bude od što veće duhovne koristi narodu Božjem.

Ugled, međutim, koji on steče za tako kratko vreme, i duhovna živost koju on izazva u Crkvi, ne bi svima po volji. Sve to, umesto da bude povod radosti, izazva kod nekih nerazumnih ljudi zavist. Ovi ljudi uspeše da ga opanjkaju kod patrijarha Sofronija. Oni počeše da šire vesti kako se on sprema da posle njega zauzme patrijaršijski presto, koristeći se narodnim poštovanjem i pridobijajući narod za sebe. Da bi ostvarili svoj cilj i što bolje uspeli u svojoj zamisli da otstrane Svetoga, pokušali su da uprljaju i njegov moralni lik. Patrijarh, avaj, poverova tim klevetama, tajno posejanim kao satanski korov, pa ga bez ikakvog suda ili saslušanja, razreši od poverene mu dužnosti. Prvo mu dozvoli da može ostati u patrijaršiji, ali uskoro posle toga uputi mu zahtev da napusti patrijaršijski grad i da. otputuje kuda hoće. Uzalud je svetitelj tražio objašnjenje za nepravedni postupak učinjen prema njemu; bez presude i optužbe on bi odbačen i proteran, tako da se celog njegovog zemaljskog života na njemu ostvarivaše blaženstvo Gospodnje: „Blago prognanima pravde radi.. .“

Narod, saznavši za njegov odlazak, tugovao je za njim i pisao mu: „Duboko smo ožalošćeni Vašim odlaskom, jer osećamo u srcu svom nenadoknadivi gubitak i smatramo za veliku štetu to što smo se lišili omiljenog Arhijereja i predobrog i izuzetno trudoljubivog klirika“.

Napustivši tako Egipat, „u nadi“, kako sam pisaše kasnije nasledniku aleksandrijskog trona patrijarhu Fotiju, „da će primiti pravdu u dan u koji. bude hteo Gospod“, – ovaj nezlobivi pastir slovesnog stada stiže u Atinu. Namera mu je bila da produži za Svetu Goru i da u njoj ostane, ali na savete prijatelja zadrža se u Grčkoj. Bio je bez sredstava za život; sve što je imao u Egiptu bio je razdelio sirotinji i upotrebio za štampanje dušekorisnih knjiga, a uz to bila su mu uskraćena sva arhijerejska primanja od momenta samog rukopoloženja. Tako ostade godinu dana u Atini, ni kod koga ne nalazeći razumevanja niti službe. A i to bi da bi Bog isprobao njegovo trpljenje i da bi njegova svetiljka što jače zasijala. Na kraju ga odredi Sveti Sinod Grčke Crkve za putujućeg propovednika u Evijskom srezu, njega koji je bio ukras Aleksandrijskog trona! On to primi sa smirenjem, vršeći savesno svoju dužnost. Posle dve godine bi premešten u Ftiotidsku i Fokidsku oblast, propovedajući i tu blagu vest Hristovu. Reč njegova bila je snažna i prosta a narav smerna i bratoljubiva, tako da je narod s radošću slušao blagu vest spasenja iz njegovih svetih usta.

Tu ostade Sveti godinu dana propovedajući i učeći narod, a potom bi postavljen za upravnika Rizarijeve Bogoslovije u Atini, gde ostade sve do podnošenja ostavke (1908. g.), koju podnese iz zdravstvenih razloga i radi želje da se povuče u manastir. Ova poznata Bogoslovija, koja je dala veliki broj vrsnih trudbenika u vinogradu Gospodnjem i radnika na prosvećivanju narodne duše, pre njegovog dolaska ne beše nažalost u dobrom poretku i stanju. Preuzevši školu u svoje ruke, on, zbog svog svetog života i izuzetnog obrazovanja i crkvenog i svetovnog, zbog načina ophođenja i prema učenicima i prema svim ostalim u školi, zadahnu školu novim duhom, zadobivši poverenje svih. Novi Rektor istovremeno je upravljao školom i predavao Pastirsko bogoslovlje i druge predmete, pisao brojne dušekorisne spise i bio duhovni otac, i to ne samo onih u školi već i mnogih van nje. Živeo je životom prostog monaha, smireno i sa poštovanjem se odnoseći prema svima, malima i velikima. I dalje je propovedao neumorno slovo Božje u školskoj kapeli, gde su mnogi dolazili i sa strane da čuju njegovu reč punu sile i mudrosti, da se ispovede kod njega i prime očinski savet. Često je služio i propovedao i van škole u hramovima Agine i Pireja. Njegova ličnost i reč privlačili su duše kao magnet gvožđe, njegova pouka ostavljala je duboke tragove u srcima ljudi, jer je bila „delatna i solju začinjena“.

Kakav je bio njegov odnos prema svima kao i prema potčinjenima, svedoči sledeći dirljivi primer. Jedan siromašni služitelj po imenu Lukijan razbole se i bi smešten u bolnicu, gde ostade nekoliko meseci. Izišavši iz bolnice posle dugog bolovanja, on je smatrao da je na njegovo mesto neko drugi postavljen. Budući u velikom strahu, on jedno jutro porani da vidi ko to održava tako čistu školu u njegovom otsustvu. Na svoje zaprepašćenje on nađe Mitropolita i upravitelja škole Nektarija, kako čisti školske hodnike i klozete. Naime, sve vreme bolovanja ovog služitelja, Svetitelj bi ustajao pre svih, da ga niko ne vidi, i vršio dužnost otsutnog čistača, ne želeći da ga ostavi bez posla i parčeta hleba. Sveti Upravitelj zapreti strogo dotičnome da o tome ne govori nikome, inače će ga, reče mu, onog momenta otpustiti iz službe. Ovaj, duboko dirnut takvom svetiteljevom ljubavlju, celiva njegovu sv. desnicu i nikome ne kaza o tome sve do Svetiteljevog upokojenja.

Takođe je ovaj prognani Arhijerej pomagao tajno i siromašne đake i druge siromahe, ne zaboravljajući ni ostrvo Hios, na kome je nekad službovao i primio angelski obraz i đakonski čin. Osobito se starao o školi u kojoj je nekad bio učitelj, sam i preko dobrotvora, kao i o svom manastiru sa kojim je bio u stalnoj vezi. Jednom rečju, njegova sveta ličnost i prolazak kroz Atinu i Pirej i druga mesta Grčke, bio je blagoslov Boga „koji pohodi narod svoj“ preko ovog novojavljenog Svetitelja. Kao „žar duhovnog ognja“ on ožive propoved, koja beše zamrla; u mnogim dušama razgore ljubav Božju i udahnu božansku toplinu u život Crkve i u međuljudske odnose.

Njegov uticaj na učenike u školi beše veliki, ne prosto prenošenjem znanja na njih, nego još više svetlim i svetim primerom svojim. On nije vaspitavao vlašću i primenom prinude, nego ljubavlju i buđenjem stida. Tako, na primer, kada se jednom neki od njegovih učenika potukoše, i ne željahu da se pomire, on umesto da njih kazni, ćutke naloži na sebe samog najstrožiji post i gladovanje za tri dana. Nije onda nikakvo čudo što iz takvog blagog i hristopodobnog korena niče niz vrednih i izuzetno revnosnih poslenika na njivi Gospodnjoj, koji naučeni njegovim primerom izvedoše kasnije mnoge duše na sveti put Gospodnji. Među njegovim učenicima bilo je episkopa, profesora univerziteta, smernih sveštenoslužitelja oltaru i propovednika, vaspitača i učitelja. Jedan od njegovih učenika, Milonas Nikola, koji je služio kao prezviter u hramu Svete Ekaterine na Plaki u Atini, bio je osnivač Pravoslavnih hrišćanskih zajednica i prvi pokretač u novije vreme katihetskih škola za vaspitanje dece. Učenik Svetoga bio je i nedavno preminuli prezviter Angelos Nisiotis, koji sabra mnoge duše oko atinskog hrama „Životodajnog Istočnika“ Presvete Bogorodice, u kome je služio duga svenoćna bdenija, probudivši mnoge za duhovni život i izvevši ih na put spasonosnog pokajanja. Iz broja njegovih učenika je i divni propovednik blagovesti i pokajanja u gradu Patri na Peloponezu, otac Gervasije Paraskevopulos. Sa svetim Nektarijem su bili duhovno povezani, smatrajući sebe njegovim smirenim učenicima i prijateljima po Bogu, i dva prepodobna starca – podvižnika naših dana: arhimandrit Amfilohije Patmoski, koji je nedavno blaženo preminuo, i još živi propovednik pokajanja i divni preporoditelj duša arhimandrit Filotej Zervakos, iguman sa ostrva Parosa u Egejskom moru.

Otac Amfilohije (Makris) sa Patmosa svedočio je pred mnogima da je, po usnuću Svetog Nektarija i blagodatnom proslavljenju njegovih svetih moštiju, on sam dobio od svetih moštiju Svetiteljevih čudesno isceljenje. Naime, njemu se bio zarazio prst na desnoj nozi i trebao je biti hitno odsečen, ali su se lekari ustručavali da ga operišu jer je o. Amfilohije imao tada i šećernu bolest, pa je rana mogla ostati nezaceljena. Tada je bolesnik zamolio da mu donesu deo moštiju Svetog Nektarija, i kada mu je molba bila uslišena i deo svetih moštiju donet, on se te noći iskreno pomoli Svetitelju kao prijatelju Božjem i svojem (jer je sa njim zajedno živeo jedno vreme u keliji i služio ga) i Svetitelj milostivo usliši njegovu molbu i. blagodaću Svetoga Duha isceli mu prst na nozi već te iste noći, tako da ujutru operacija nije više bila ni potrebna.[9]

Sveti Nektarije je često posećivao i egzarhiju Svetog Groba Gospodnjeg u Atini. Jednog dana reče on tadašnjem parohu u egzarhiji: „Kad čovek shvati cilj svoga života, i da je on čedo Oca Nebeskog, to jest Najuzvišenijeg Dobra, tada sa prezirom gleda na dobra ovoga sveta. Da, vrlinski čovek trpi iskušenja i poniženja, ali se u dubini srca svoga raduje, jer mu je savest mirna. Svet mrzi i prezire ljude vrline, ali im i zavidi, jer biva ono što su govorili i naši pretci: „vrlini se i neprijatelj divi“. Ovim rečima kao da je Svetitelj opisivao i svoj životni put. Jer je upravo i on nepravedno stradao i trpeo, ali mu je savest uvek bila mirna, i zato su mu se i drugi divili.

U leto 1898. godine posetio je Svetitelj Goru Atonsku. Njegova bezazlenost, smirenje i duboka pobožnost učiniše izuzetan utisak na svetogorske podvižnike. Istina, i do Svete Gore su bila stigla protivrečna mišljenja o Pentapoljskom prognaniku, jer smrad zle reči i klevete daleko stiže, pa je zato i ovde bilo onih koji su sa sumnjom gledali na Svetitelja. Ali su ga prepoznali oni kojima je Bog otvorio oči za svetlost i pravdu i svetost. Ova poseta i duhovni razgovori sa Svetogorcima, pomogoše i Svetome da još bolje i dublje shvati monaški život i zavoli pustinjačko tihovanje, za koje mnoga u to vreme, zatrovani nezdravim duhom ovoga sveta, govorahu da je nepotrebno.[10]

U to vreme se upokoji Aleksandrijski patrijarh Sofronije i mnogi smatrahu da će za njegovog naslednika biti izabran Nektarije Pentapoljski, kao muž izuzetnih vrlina i obrazovanja, sa kojim ni jedan među aleksandrijskim jerarsima onog vremena nije mogao da se takmiči. No Bogu bi ugodno da bude izabran Fotije, i da poniženje Svetoga ne prestane, kako bi kroz krst i trpljenje, umesto da bude privremeni ukras Aleksandrijskog trona, postao večiti njegov ukras i duhovni otac i patrijarh cele Hristove Crkve, kao i iscelitelj svih poniženih i uvređenih. Smatrajući da je došao čas njegovog opravdanja i sređivanja njegovog nenormalnog kanonskog položaja kao arhijereja, Sveti se obrati u vezi toga novom patrijarhu pismom punim smirenja (1902. g.), ali na njega ne dobi nikakvog odgovora! Posle jedanaest meseci on se povodom toga obraća za savet Carigradskom patrijarhu Jeremiji III, izražavajući pred njim čuđenje povodom svoga slučaja, jedinstvenog, kako s pravom kaže, u crkvenim analima: da može postojati Arhijerej razrešen dužnosti, bez ikakvog suda i presude, koji ni jednoj Crkvi ne pripada!

No ovom smernom sluzi Svome, lišenom vlasti i časti, Bog darova jedinu pravu i neprolaznu vlast nad ljudskim dušama: da bude duhovni roditelj i preporoditelj i prosvetitelj mnogih, i za života i posle smrti. Uistinu su čudni i divni putevi Gospodnji! U Atini i Pireju, kao što rekosmo, oko njega se okupljahu mnoge pobožne duše, imajući ga za svoga duhovnog oca i učitelja. Tako, jedna grupa pobožnih žena, njegovih učenica, zažele da se povuče u manastir i da se preda monaškom životu pod njegovim rukovodstvom. Budući da je i sam bio naklonjen monaškom tihovanju, i kao takav i probudio u njima tu i takvu žeđ, on se odazva rado njihovoj svetoj želji i reši se da im pomogne u osnivanju manastira.

Tražeći pogodno mesto za osnivanje manastira, na kraju ga nađe na obližnjem ostrvu Egini,[11] pored gore zvane Paljohoron, gde je nekad bilo sedište Eginskog episkopa. Ovde se ranije podvizavao Sv. Dionisije Zakintski kao mitropolit[12] i tu i do danas postoje desetine sačuvanih crkava i crkvica, (bez ijedne svetovne zgrade), svedoci pobožnosti i vere nekadašnjih hrišćanskih pokolenja. Tu na mestu zvanom „Ksantos“, udaljenom sat i po hoda od mora, po blagoslovu Atinskog arhiepiskopa Teoklita, Sveti Nektarije osnova manastir (1904. g.), posvetivši ga Svetoj i Životodajnoj Trojici, izvoru i uvoru svega postojećeg. Na tom mestu su postojali ostaci poluporušenog manastira „Životodajnog Istočnika“ u kome se nekad, po mesnom predanju, podvizavala prepodobna Atanasija Eganska (praznuje se 18. aprila). Ova prepodobna djeva Hristova pređe kasnije u Solun, bežeći zajedno sa prepodobnom Teodorom i Teopisgom ispred gusarske opasnosti. Osnovavši ovde ženski manastir, Svetitelj za prvu nastojateljicu manastira postavi telesno slepu ali duhovno vidovitu i čednu monahinju Kseniju, njegovu učenicu, oko koje se sabra sveto opštežiće sa strogim monaškim pravilima i pod njegovim duhovnim rukovodstvom.

Godine 1908. Sveti podnese ostavku na dostojanstvo Upravnika škole (Bogoslovije) i pređe i sam u manastir kao duhovnik i sveštenoslužitelj. Tu on provede ostatak svoga zemaljskog života u molitvi i postu, u umnom i telesnom trudu. Kao što je i u školi obrađivao školsku baštu, zajedno sa decom, poučavajući ih trudoljublju i radu, tako je i ovde učestvovao u obnovi manastira i održavanju bašte sopstvenim rukama. Kao i ranije tako i sada Sveti se bavio pisanjem dušekorisnih knjiga i pesama u slavu Svete Trojice i Bogorodice Djeve.

Mnoštvo vernih, i sa Egine i van nje, skupljalo se u manastir da učestvuje na bolosluženjima Svetiteljevim, slušajući njegove propovedi i tražeći od njega duhovnog saveta. Prosti narod Eginski brzo oseti da se ovde ne radi o običnom sveštenoslužitelju, nego o istinskom čoveku Božjem. Stekavši veliko poverenje u njega, narod je dolazio da traži njegove molitve za razne potrebe, s dubokom verom da njega sluša Bog. Došlo je bilo vreme da onaj koji je često i dugo ponižavan i preziran od ljudi, bude proslavljen od Boga. Tako, umoljavan od sveštenstva i naroda za vreme velikih suša, Svetitelj u dva maha otvori nebesa svojom molitvom, te se bogata kiša izli na ostrvo Eginu. Isto tako, Sveti je činio i druga čuda: jedna žena koja je bolovala od teške glavobolje, isceli se njegovim molitvama. Jedna devojka opet.iz sela Halazmeni, koja je bolovala od hronične temperature, bi takođe isceljena posle ispovesti kod Svetoga i posle njegovih molitava. Neka pak druga, koja je bila verena za jednog mladića, ali nervno bolesna i đavoimana, takođe zatraži pomoć od Svetoga Nektarija. On, pošto joj pročita molitve i ispovedi je, stavi na nju arhijerejske odežde, i ona otide potpuno zdrava. Evo još nekoliko događaja koji svedoče da je Bog još tada počeo da proslavlja slugu Svoga Nektarija.

Za vreme Prvog svetskog rata monahinje namisliše da nabave žita i namirnica za rezervu, predviđajući ratne nevolje. Svetitelj, međutim, oštro ih ukori i reče: „Ako to uradite, onda nas stvarno očekuje velika glad“. Videvši da se on tome vrlo protivi, monahinje odustadoše od svoje namere. Ali zato Bog, po blagoslovu i molitvama Svetoga, umnoži ono hrane što su imali: ne samo što su one imale dovoljno za manastirske potrebe, nego su imale i za sve one koji su u toku rata dolazili u manastir.

Sestra koja je posluživala Svetoga, često je u snu videla nekog mladića koji je stajao uz Svetitelja. Kada bi ga ona upitala: da li Vladici nešto treba, odgovarao joj je: „Obavestiću te kad bude potrebno“. To se osobito dešavalo kad je Svetitelj oboleo. Ponekad je ona tog mladića videla i u budnom stanju: dok je Svetitelj služio mladić bi stajao pored njega, izgledao je obučen u vojničko odelo sa munjesjajnim likom. Druga pak sestra, koja je prisluživala u oltaru kao đakonisa,[13] vide za vreme svete Liturgije, i to u momentu kad je Sveti Nektarije izgovarao reči „Tvoja od Tvojih“, veličanstvenu Gospođu, koja je držala Dete u naručju, i kako Ona ušavši kroz carske dveri stade pored Svetoga. Kad je Sveti izgovorio reči „Osobito za Presvetu, Prečistu“ … , Ona ispruži ruke i predade mu Dete. Ovo je sestra videla u potpuno budnom stanju. Ova i još mnoga čudna zbivanja, koja su se desila dok je Sveti još bio u životu, pamte i do danas sestre monahinje, očevidci u manastiru Svetoga, a i neki pobožni Eginjani. Svetitelj je sve ovo, kao i ostale svoje vrline, skrivao od ljudi, ali se ne može sakriti grad koji na gori stoji. On se već bio pročuo kao čovek sa dubokim rasuđivanjem, koji kad daje duhovni lek sjedinjuje strogost sa ljubavlju i snishođenjem, upravljajući se uvek prema bolestima i prema moćima bolesnika. Mnoga klirici iz Atine i Pireja dolazili su kod njega za ispovest i duhovni savet. Imao je on i dar da predvidi ono što će se desiti, o čemu svedoče mnogi koji su se kod njega ispovedali. Sveti provede tako oko trinaest godina u manastiru, vodeći na „pašnjake spasenja“ poverene mu duše i sve one koji su tražili od njega duhovne pomoći.

No ni u manastiru Svetitelj ne bi pošteđen od iskušenja i kleveta. Atinski arhiepiskop Teoklit I, koji mu je i dao blagoslov za osnivanje manastira, kasnije, pod uticajem zlobnih ljudi koji su klevetali Svetoga za tobožnje zloupotrebe i nečisti život, poče da sumnja u njega i njegov duhovni posao. Zato je često slao svoje izaslanike da vrše preglede i ispitivanja u manastiru i da saslušavaju Sv. Nektarija. Isto nepoverenje prema njemu gajio je i Teoklitov naslednik, arhiepiskop Atinski i potonji patrijarh Carigradski Meletije Metaksakis, koji je docnije kao patrijarh, svojim nerazumnim reformama i gordom samovoljom, naneo ne malo zla Crkvi. Prilikom jedne njegove posete manastiru, radi saslušanja Svetoga, u njegovoj pratnji bio je i tadašnji đakon Atinagora, potonji Carigradski patrijarh, koji Svetoga i pribroji liku Svetih, pobeđen silom Božjom i čudesno posvedočenom svetošću i nevinošću ovog novog Jova trpeljivog.

Na dve godine pre svoga upokojenja još jedno strašno poniženje pretrpe ovaj smireni i sveti Starac Eginski, i to od istražnog sudije Pirejskog Grigorija T. Povod za to bila je jedna manastirska iskušenica. Njenu majku, koja beše napustila i ćerku i muža, živeći bludno, uze đavo pod svoje i ona optuži, kod Arhiepiskopa i kod rečenog sudije, Preosvećenog Nektarija i njegov manastir da su joj oni zaveli ćerku. I dok je sudija, poverovavši lažima ove nesrećne žene, vršio istragu u društvu dva policajca, ponižavajući i optužujući Svetoga najstrašnijim optužbama, dotle je Sveti trpeljivo ćutao, kao Gospod Hristos pred Pilatom, jedino dižući prst i oči prema nebu i ni reči ne izgovarajući. Izbezumljeni sudija podvrže dotičnu devojku čak lekarskom pregledu, ali bi posramljen. Jer iskušenica se nađe potpuno nevina, iako beše odrasla u nesrećnoj porodici i napuštena od majke. Posle pak nekoliko meseci Lođe žena ovog sudije i moljaše kroz plač Svetoga da oprosti njenom mužu i da se pomoli za njega Bogu. Naime, ovaj se sudija iznenada razbole od gangrene, i lekari su bili nemoćni da utvrde razlog bolesti njegove i da mu pomognu. Nezlobivi Arhijerej Hristov, umesto osvetoljubivosti za strašno poniženje, zažele čak da pođe do dotičnog i da ga poseti u bolnicu, ali ga u tome spreči sopstvena bolest. On se moljaše za sudiju da mu Gospod oprosti i pomiluje ga. No posle pet dana, sudija umre u bolnici, oko ponoći, u strašnim mukama.

Tako se podvizavao ovaj blaženi muž i strpljivo podnosio sva iskušenja i ljudsku zlobu. U starosti njegovoj, duhovnim stradanjima njegovim biše pridodata i telesna. Obolevši od prostate, skoro godinu i po dana je trpeo bolove ne govoreći nikome o svojoj bolesti. Tako bolestan, zažele da se pokloni čudotvornoj ikoni Majke Božje koja se nalazila u manastiru Hrisoleondise, udaljenom od njegovog manastira Svete Trojice na sat hoda. Sa njim pođu (sredinom avgusta 1920. g.) i tri sestre monahinje. Pošto zbog bolova nije mogao da ide peške, Sveti uzjaha na mazgu i tako stiže u manastir. Tu ostade petnaest dana, moleći se i klečeći pred svetom ikonom Bogomatere, prema kojoj je gajio još od ranije osobito poštovanje. Na povratku iz manastira, stigavši na jedno mesto, gde ima kamen u kome je uklesan znak Časnoga Krsta, skide se sa mazge, pa poče da se moli sa uzdignutim rukama, i beše kao van sebe. Videvši to monahinja Nektarija (koja je i danas još živa), pomisli da mu se nije nešto desilo, pa ga prodrma rukom. On joj reče: „Prekinu me u molitvi“. Oči su mu bile prepune suza, kao i kad je napuštao manastir celivajući poslednji put ikonu. Ubrisa suze pa okrenuvši se prema horizontu, reče: „Hoću da poslednji put blagoslovim manastirčić moj i sve hrišćane na ostrvu, jer za kratko vreme putujem“. Nektarija (onda se još zvala Agapija), iznenađena njegovim rečima i ponašanjem, upita: „Kuda?“ – „Na nebo“, odgovori Svetitelj.

Saznavši sestre u manastiru za njegovu bolest, moljahu ga da pođe u bolnicu. On odbijaše jedno vreme, ali na njihove uporne molbe na kraju popusti, i bi prebačen u Atinu (u bolnicu „Areteion“). Tu na bolesničkoj postelji provede poslednja dva meseca svoga mukotrpnoga i svetoga života, i onda počinu od trudova svojih. Sveti Nektarije se upokoji u Gospodu uoči devetog novembra 1920. godine, u sedamdeset četvrtoj godini svog zemaljskog života i stranstvovanja.

Još dok je Sveti bolovao, jedna od sestara monahinja nađe se u snu na nekom divnom mestu, na kome beše novosazidan kameni dvorac, koji nekakav mladić pregledaše da nema kakav nedostatak. Kad vide da je dvorac u svemu savršen, zaključa ga. Sestra ga tada upita diveći se: čiji je to dvorac? – Mladić joj odgovori: „Nektarijev“. – Ona ga ponovo zapita: „Otkud njemu takav dvorac kad je on ubogi siromah?“ – I opet ču odgovor: „Nekgarijev je“. To Bog pripremi na nebu obitalište ovom novojavljenom svetioniku Crkve Svoje, na zemlji poniženom i ubogom, a pred Bogom uzvišenom i proslavljenom.

Svete mošti Svetog oca Nektarija biše prenesene prvo u bolničku kapelu a potom u Pirejsku luku kod hrama Svete Trojice, gde se uskoro okupi mnoštvo naroda, kome je on nekad blagovestio radost Vaskrslog Hrista i Njegovu nauku. Na njegovom mirnom i spokojnom licu mnogi primetiše nešto neobično: kao da se znojilo nekim miomirnim znojem od koga je bila mokra i kosa i brada, i taj miris se širio oko sanduka. Njegovo verno duhovno čedo Kosta Sakopulos, kome je Sveti bio i otac i majka, brisao je pamukom ovaj miomirni znoj, zadivljen onim što se zbiva i pogružen u tugu za svojim duhovnim roditeljem. Neki od tu prisutnih uzimahu od njega gučice toga pamuka, pobožno se mažući time po licu i zadržavajući to radi blagoslova.

Sveto telo ovog čoveka Božjeg bi odatle ukrcano na lađicu i plovljaše plavim i kao njegova duša čistim vodama morskim prema ostrvu Egini. Sav narod sa sveštenstvom i monaštvom ostrva beše mu izašao u sretanje. Uz tužnu zvonjavu svih ostrvskih zvona, uz prisustvo pomesnih vlasti, sveštenstva i monaštva, bogoslova Rizarijeve Bogoslovije obučenih u mantije, i mnoštva naroda, zemni miomirisni ostaci Sv. Nektarija biše na rukama preneseni od mora do manastira, oko dva sata hoda. Djeve monahinje, učenice njegove, sa prepodobnom i slepom Ksenijom na čelu, i sav narod, oplakivali su odlazak Svetoga sa zemlje. Posle izvršenog opela u manastiru, uz prisustvo mnoštva klira i naroda, mošti Svetoga biše sahranjene u crkvenom dvorištu s južne strane, tri dana posle prispeća u manastir.

Pored svetog mira, koje se širilo od moštiju usnulog Jerarha Hristovog sve do momenta njegovog pogreba, dešavahu se i druga čudna znamenja oko Svetiteljevih moštiju. Tako, na dan njegovog blaženog usnuća, desi se da muž neke pobožne žene celiva ruku Svetoga prilikom prenosa njegovog tela na Eginu, i zadivljen, oseti neku čudnu toplinu od nje. To toliko podejstvova na njega da od nepobožnog i, bezmalo, bezvernika, postade veoma pobožan. Njegova žena, videvši tu naglu promenu kod muža, zažali što se i ona ne udostoji da celiva mošti Sv. Nektarija. I gle, sledeće noći javi joj se Svetitelj u snu. Ona se nađe kao u nekom hramu; na svetim dverima stajao je Sv. Nektarije, služeći službu, obavijen nebeskom svetlošću, dok prisutni narod vikaše: „Nektarije se posvetio“. Tada se ona sa svojim detetom probi kroz narod, primi blagoslov od Svetoga i radujući se vrati se domu svome. Kad je dotična žena, posle izvesnog vremena posetila manastir, vide tamo jednu sliku koja je bila potpuno istovetna sa likom koji joj se javio u snu. To je bila slika Sv. Nektarija, koga ona nije poznavala za života.

Šest meseci posle pogreba, povodom jedne nadgrobne ploče koju pokloni Bogoslovija za grob Svetiteljev, javi se potreba da se grob popravi, da bi mogla da se postavi ploča na njega. Pri tom je trebalo pomeriti i sanduk sa telom. Međutim, igumanija se bojala da to radi, plašeći se od smrada koji se javlja zbog raspadanja tela. Dok su nju tako mučile pomisli, koje nikom ne saopštavaše, jedne noći javi se Svetitelj jednoj od sestara u snu i reče joj: „Šta radiš, čedo?“ – „Dobro sam, Vašim molitvama, Oče“, odgovori ona. „Sagni se da te prekrstim“, reče joj on po svom običaju dok je bio živ. Ona se saže, a on joj opet reče: „Pomiriši me da vidiš da li zaudaram“. Ona odgovori da ne zaudara. On joj tada reče otvorenije: „Smrdim li?“ – Ona odgovori: „Ko kaže da smrdite, Preosvećeni? Kako je moguće da smrdite?“ – Svetitelj će na to: „To kaže igumanija“. „Koja igumanija?“ upita sestra. „Igumanija Ksenija“ ponovi Svetitelj, pa dodade: „Pogledaj me, čedo, da li mi što nedostaje?“ – i pokaza joj leđa, ruke, noge. „Zar nisam celokupan?“ – „Jeste“, odgovori monahinja puna straha i trepeta.

Ovo svoje viđenje monahinja odmah saopšti igumaniji. Ona zadivljena, reši se na privremeno pomeranje časnih moštiju iz groba, dok se ne postavi nadgrobna ploča. Kada zatim čika Mico, zidar, izvadi sanduk i postavi ga na puteljak pored bora, pod kojim je Svetitelj bio sahranjen, svi prisutni iznenađeni videše da je telo njegovo potpuno nedirnuto. Sveti Otac je izgledao kao da spava, a iz njegovog tela se širio neopisivi miris. Skrštene ruke behu žute i čiste kao vosak. Tada telo Svetoga prenesu u njegovu sobu, gde je ostalo dva dana i dve noći, sve dok grob nije bio pripremljen i ono ponovo spušteno u njega.

Grob Svetoga bi otvoren ponovo posle tri godine. Njegovo sveto telo beše u istom stanju, kao da blaženo spava, a neopisivi miris i ovog puta ispuni svo manastirsko dvorište. Tako celo i nedirnuto telo njegovo ostalo je više od dvadeset godina i dva puta preoblačeno, na radost vernih a na divljenje i nedoumicu nevernih i malovernih. Mnogi su se u čudu pitali: Zar je moguće da u ovom našem grešnom i strastoljubivom veku, ponovo nebo siđe na zemlju i zemlja rodi takav miomirni cvet? A mudrošću Božjom prosvetljeni odgovarali bi im: Uvek je isti Bog, i svako vreme je pogodno za spasenje, i od Boga dato da rađa svete ljude. I zaista, Bog u svakom vremenu rađa i preporađa sve one koji uzmu krst svoj i pođu za Hristom, kao Čudotvorac Eginski Sv. Nektarije.

Čuvajući dvadeset godina neraspadnuto i puno miomira telo Svetoga, Bog kao da je hteo da njime posrami sve one koji su Svetoga klevetali za života, pokazavši time svima da je ono bilo sasud Duha Svetoga a ne sasud greha. Posle toga, ono se raspade i vrati majci zemlji, da i time izvrši zapovest Gospodnju, ali ne prestade i da čudotvori preko svojih svetih ostataka. Konačni pak prenos preostalih moštiju Sv. Nektarija u njemu posvećeni hram, sazidan uz hram Sv. Trojice, bi izvršen drugog septembra 1953. godine, uz prisustvo mitropolita Idre i Egine Prokopija i mitropolita Ilijskog Antonija i mnoštva vernog naroda.

Čudotvorno dejstvo Svetitelja Eginskog Nektarija osećalo se od prvoga dana njegovog usnuća, i na Egini i van nje, tako da se slava imena njegovog širila iz dana u dan među pobožnim narodom i rasla je narodna ljubav prema njemu. Posvedočen vrlinskim životom i čudesima, pokazavši se novi mirotočac i iscelitelj neisceljivih bolesti, pod vulkanskom navalom narodne pobožnosti i poštovanja, Sv. Nektarije bi i zvanično pribrojan saboru Svetih 20. aprila 1961. godine, odlukom Carigradskog patrijarha Atinagore i Sv. Sinoda Velike Hristove Crkve.

I zaista, veliko je to čudo da u ovom našem veku neverja i maloverja, postane povod tolikih duhovnih zbivanja i kretanja ovaj od mnogih prezreni i do same smrti ponižavani Arhijerej i Svetitelj Hristov Nektarije. Ma gde ga verni prizivali i prizivaju u molitvama sa verom, stizao je on i stiže uvek. Jer i đavoimane leči, i raslabljene duhovno i telesno učvršćuje, i hrome uspravlja i isceljuje, i one na moru u buri spasava. Za veoma kratko vreme, njegovo sveto ime postade svuda ioznato: i na kopnu, i na moru, i na ostrvima; u Evropi i Americi i Africi; svuda gde ima pravoslavnih duša osetilo se njegovo blagodatno prisustvo. Oko njegovog manastira Presvete Trojice i njegovih svetih moštiju stalno se sabira mnoštvo naroda, i to ne samo iz Grčke, nego, pogotovo u zadnje vreme, i iz svih pravoslavnih zemalja. Nikli su svuda mnogi hramovi posvećeni njemu: na kopnu i na ostrvima, u Africi i u Americi. Čuven je po mnogim čudesima hram posvećen Sv. Nektariju na ostrvu Kritu u mestu zvanom Hanija, gde se nalazi i jedan delić njegovih svetih moštiju. Pored Službi napisanih u njegovu čast, o Sv. Nektariju su napisane i mnoge knjige, koje izlažu njegov život i brojna čudesa i isceljenja učinjena silom njegovog blagodatnog zastupništva pred Bogom. Napisane su mnoge knjige i pišu se neprestano i na srcima vernih i na hartiji. Mnogi svedoče o njegovom blagodatnom javljanju u najudaljenijim krajevima sveta. Mnoga neizlečivo bolesni, u momentima krajnjeg beznađa, videli su i viđaju jednog starca monaha sa blagim osmejkom i monaškom skufijom (kapom), koji ih teši i povraća nadu u spasenje Božije. Na pitanje: ko je on? – odgovara: Nektarije Eginski. – Ovaj Svetitelj našeg veka kao da bi poslan od Boga zato da isceljuje i dve najteže i najraširenije bolesti našeg vremena: zlu bolest raka i bolest đavoimanosti, i uopšte nervna i duševna oboljenja.

Navešćemo ovde samo nekoliko primera čudesnih isceljenja molitvama i blagodatnim dejstvom Sv. Nektarija, koja pokazuju da Božja ljubav nije zaboravila ni ovo naše pokolenje „neverno i pokvareno“, i da Bog zaista i uvek želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje Istine.

Prvo čudo se desilo onog dana kada se Sveti upokojio: neko je slučajno stavio njegov džemper na krevet bolesnika pokraj njega, paralizovanog u donjem delu tela, i taj bolesnik onog momenta dobi isceljenje.

Posle pak Svetiteljevog upokojenja, godine 1922., dovedoše roditelji iz sela Kokla u manastir Svete Trojice svoju bolesnu ćerku, koja se zvala Konstantina Makri. Devojku je ljuto mučio nečisti duh. Posle nekoliko dana boravka pored groba Svetog Nektarija, uz mnoge i tople molitve, devojka potpuno ozdravi. Osetivši na samoj sebi toliku silu svetinje, devojka se reši da ostane u manastiru za svagda. To i uradi: primi monaški čin i posveti svoj život Bogu sa novim imenom Kekilija. Slično čudo se desi i 1925. godine, nad jednom devojkom rodom iz Astipaleje, koja mučena nečistim duhom bi takođe isceljena na grobu Svetoga i ostade u manastiru kao monahinja Mitrodora.

U mestu pak Hanija na Kritu razboli se od opake bolesti meningitisa (1952. godine) Iraklije Mavraki, dečko od šest godina, koji beše tek pošao u prvi razred osnovne škole. Domaći odmah pozvaše lekara Konstantina Hiotakisa, koji pregledavši dete utvrdi da se radi o tuberkuloznom meningitisu najteže vrste i da detetu nema spasa. Na molbu tetke maloga, Stele Mavraki, lekar dade recept za lekove, prosto radi utehe nesrećnih roditelja, iako je on očekivao smrt deteta za kratko vreme. Tetka Stela krenu da kupi lekove, ali se u putu predomisli i svrati u kuću svojih poznanika koji su imali ikonu Sv. Nektarija, o kome se kao svetitelju baš u to vreme počelo da priča na Kritu. Dok ih je ona molila da joj dadu ikonu Sv. Nektarija, dete iznenada viknu svoju babu i majku, i reče im: „He plačite, ozdraviću. To mi je rekao Sv. Nektarije“. Na njihovo pitanje: kad i kako? – dete odgovori: „Dođe Svetitelj, jedan starac sa dugom bradom, pomilova me po licu i reče mi: „Reci baki tvojoj i mami da ne plaču. Ja ću te učiniti zdravim, ne verujte lekaru…“ U međuvremenu stiže i njegova tetka sa ikonom Svetoga i sa lekom. Pre nego što uđe u sobu detinju i pre nego što iko primeti njen dolazak, mali povika: „Donosi mi tetka Sv. Nektarija“ Tetka ušavši, prekrsti dete i stavi mu ikonu u nedra. Dete pak, koje do tog momenta beše paralizovano, pokrenu lagano ruke i prigrli ikonu Svetiteljevu, i naklonivši glavu na deonu stranu kao da pade u letargično stanje. Njegovi domaći ga pustiše da miruje i čitahu moleban Svetome. Posle dva sata, dete dođe sebi i reče: „Dobro sam“. U tom stiže ponovo i lekar i nađe da je detetu bolje, što mu rekoše i prisutni a i samo dete potvrdi. Lekar ipak otvoreno reče da je to poboljšanje samo poboljšanje pred smrt. No zdravlje detinje se u toku idućih dana toliko poboljša da osmog dana lekar priznade: „Ja sam ovde više nepotreban“, dodavši pritom da je samo čudo moglo da učini tako nešto. I zaista, to čudo i beše učinio Svetitelj Božji Nektarije Čudotvorac. Posle Uskrsa 1956. godine poseti manastir Sv. Trojice na Egini kapetan parnog broda „Korintija“, Jovan Krijaris, sa suprugom i mornarima broda. Oni priložiše zlatnu maketu svoga broda, ispričavši sledeći događaj: Rečeni parni brod je plovio marta meseca 1956. godine u Italijanskim vodama i u toku plovidbe udari na podvodnu stenu. Rupa na brodu od udara beše toliko velika da je pretio sigurni brodolom. Kapetan, videvši da brodu nema spasa i da preti opasnost da se svi potope, zavapi sa dubokom verom Sv. Nektariju tražeći pomoć od njega. Svetitelj mu se javi i, umirivši ga rukom da se ne boji jer im se neće ništa desiti, obeća im brzu pomoć. I zaista, brod i svi na brodu biše kao čudom spaseni i stigoše u najbliže italijansko pristanište, blagodareći Bogu i Njegovom Svetitelju.

Magdalina Vuvulika iz Florine (Makedonija) obole od raka. U toku dve godine postajala je sve mršavija; zatim u poslednje vreme dobi i stalnu temperaturu i požute, živeći samo na lekovima. Na kraju, počeše i strašni bolovi da je muče. Dobijala je injekcije za umirenje, pade u krevet, i svi očekivahu njenu smrt. Njen sin Sokrat, izgubivši svaku drugu nadu, pribeže molitvi i 6. septembra 1966. godine stiže u manastir na grob Sv. Nektarija, svoju poslednju u Bogu uzdanicu. Dok se molio na grobu, priča on, čuo je kao korake i pevanje. U utorak posle svete Liturgije, baš u momentu kad je on bio na grobu i molio se za svoju majku, majka ozdravi. To jutro bolovi joj behu postali nepodnošljivi i u jednom momentu, kako su sinu pričali kad se vratio kući, žutica poče naglo da nestaje, temperatura da opada a bolovi da iščezavaju. Otada pa do danas, priča blagodarni sin, majka stalno pije pomalo od ulja donetog sa groba Svetoga Nektarija, krepeći time svoju nemoć i blagodareći Svetitelja Božjeg i Čudotvorca.

Drugi sličan slučaj se dogodi nešto ranije. Naime, devojka neka po imenu Dimitra Georgara iz Pireja poče da oboljeva od oka 1949. godine. Jedno njeno oko poče da se pomera iz očne duplje. Posle lekarskih snimanja i ispitivanja nađe se da iza njega postoji izraslina i devojka bi podvrgnuta teškoj i neuobičajenoj operaciji i izraslina izvađena. No posle mikroskopskog ispitivanja izvađene izrasline utvrdi se da se radi o raku. Na pitanje njene majke šta da radi, lekari joj dadoše savet da je vodi na kliniku za rak, da joj se izvadi oko i da joj se odreže jedan deo kosti na licu, pa da se podvrgne zračenju. nemajući ni sami oni mnogo nade na uspeh. Majka, videći da su nade u lekarsku pomoć neznatne i ne želeći da unakazi lice svoga deteta, reši se da prepusti sve volji Božjoj. Za Sv. Nektarija jedva behu čuli. Postade im poznatiji kad se on sam javi njihovoj komšinici i reče joj da im kaže da uzmu devojku i da je povedu u manastir na Eginu. Oni to i uradiše sa bolom u duši i sa suzama. Kada su stigli u manastir, odu odmah na grob Svetoga i održe moleban za ozdravljenje, pa onda pomažu njeno bolesno oko uljem iz kandila sa groba. Pošto je već bilo kasno, povuku se u gostionicu da se odmore. Noću pak, dok je ćerka spavala, javi joj se Svetitelj, blagoslovi je i reče joj da joj nije ništa i da može ići kući, jer je ozdravila. Tako zaista i bi. Posle dve godine javi im se docent Jovanović koji je učestvovao u operaciji, interesujući se da li je živa. Kad su mu rekli da se ona oseća potpuno zdravom i da nema nikakvih teškoća sa okom, on izrazi želju da je vidi. Videvši je zaista zdravu, začudi se i reče: ono što je ljudima nemoguće, moguće je Bogu.

I jedan naš srpski sveštenik po imenu T. M., koji živi i služi u Nemačkoj, obolevši od raka pre dve godine, otide na poklonjenje moštima Sv. Nektarija i od tada ozdravi, tako da je od tada duboko uveren da mu je Sv. Nektarije darovao spas od ove opake bolesti. Postoje i drugi primeri blagodatnog prisustva i čudotvornog dejstva i u našim krajevima ovog velikog Božjeg Svetitelja naših dana.

Ho ko će nabrojati bezbrojna čudesa ovog novojavljenog Čudotvorca Božjeg? Navedosmo samo neka od njih, kao dokaz i očevidno svedočanstvo da je živ Bog naš i večno divan u svetima Svojim. Sveti Nektarije ne samo što leči ljude od duševnih i telesnih bolesti, nego i preporađa bezbrojne duše: svojim svetim primerom i ugledanjem na njega, svojim dobročinstvima do smrti i posle smrti, i čudnim sabiranjem bezbrojnih duša oko svoga svetoga groba, u jedinstvo vere i ljubavi, u jedinstvo Duha Svetoga. Preporađa ih i mnogobrojnim svojim dušekorisnim spisima i knjigama koje je napisao, kao što su: O Crkvi, o Svetim Tajnama, o pravom i lažnom obrazovanju, o poznanju sebe, o Časnom Krstu, o besmrtnosti duše, o hrišćanskom moralu; zatim spisima o Vaseljenskim Saborima i o uzrocima šizme između Istoka i Zapada, itd. Postavši tako savremeni Otac Crkve i sabirajući narod izbrani oko groba svoga, Sv. Nektarije ga priziva da zajedno sa njim i svima Svetima neprestano peva trisvetu pesmu Životvornoj Trojici. Njoj je on služio u sve dane života svoga; Njoj je posvetio i manastir svoj i dušu svoju i duhovna čeda svoja. Toj istoj Životvornoj Trojici, istinitom Bogu našem, divnome u Svetima Svojim, poklanjamo se i mi grešni, slaveći i proslavljajući Oca i Sina i Duha Svetoga, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Iz prebogate duhovne riznice Svetog Nektarija Eginskog imali bismo mnogo dragocenog biserja da iznesemo pred pobožne čitaoce. Njegovo pravoslavno bogoslovlje, njegovo duhovno iskustvo, dušekorisne pouke i podvižnička uputstva, sve je to bogato prisutno u njegovim divnim delima, koja je napisao sledujući u svemu Svetim Ocima Pravoslavne Crkve. Ali ima u njegovim delima i nečega novog, što će današnjem pravoslavnom čitaocu biti i korisno i potrebno da zna, pa ćemo zato samo to ovde i navesti. To je mišljenje i ocena Svetog Nektarija, kao savremenog oca Crkve i kao crkvenog istoričara (jer Je on bio i učeni bogoslov), o tome: koji su bili uzroci rascepa Crkve, to jest ustvari uzroci otcepljenja zapadne Latinske Crkve od Pravoslavne Istočne Crkve. O tome opširno piše Svetitelj u svojoj knjizi „Istorijska studija o uzrocima rascepa“ (koja je štampana u Atini u dva toma, 1911-12. godine).

Glavni razlog rascepa, to jest otpadanja Zapadnog Hrišćanstva od Istočnog, Sveti Nektarije vidi u gordoj i vlastoljubivoj težnji rimskog pape za vlašću i gospodarenjem nad Crkvom Božjom. Takvu vlast, kakvu i papa traži za sebe nad celom Crkvom, nije niko imao od Apostola, pa ni sam Sveti Apostol Petar, na koga se pape uzalud pozivaju. „Jer kad bi svojstva n vlast Apostola Petra, piše Sv. Nektarije, bila takva kakva traži Rimska crkva, onda bi duh Evanđelja bio neshvatljiv i vrlo problematičan, jer bi u tom slučaju nastala zbrka pojmova i sukob principa (načela): bio bi neshvatljiv, s jedne strane, princip jednakosti i ravnopravnosti (svih Apostola), i to jednakosti do smirivanja jednih pred drugima (sr. Marko 10, 42-45), a s druge strane, princip nejednakosti, i to nejednakosti do nadmenosti i vladavine jednih nad drugim“. Međutim, dodaje dalje Svetitelj, Jedinstvo Crkve nije bilo zasnovano i utemeljeno na jednom licu jednoga od Apostola, nego je bilo i jeste u jednome Licu Spasitelja našeg Isusa Hrista, Koji i jeste Glava Crkve, i u jednome Duhu Svetom, u jednoj veri i nadi i ljubavi i službi Bogu“ (knjiga I, str. 68-69). – „Jedinstvo Crkve sastoji se u jedinstvu njenih udova (članova) sa Gospodom. Svi koji su kroz Apostole poverovali u Hrista sjedinili su se sa Gospodom Isusom i osvećeni su istinom Boga Oca“ (Jn. 17, 17-22). Zato Sv. Apostol Pavle u svojim Poslanicama „često piše o jedinstvu Crkve, o svezi tog njenog jedinstva, o glavi Crkve, o jerarhiji Crkve, ali on nigde ne spominje Apostola Petra kao veznu sponu tog jedinstva Crkve“ (knjiga I, 70.73). – „Sjedinjujuća veza svih verujućih u Crkvi i svih pomesnih Crkava međusobno, piše dalje Sveti Nektarije, bila je ona sveštena i tajanstvena povezanost i sjedinjenje svih verujućih u Hristu, kroz njihovu zajedničku veru, nadu i ljubav prema Ženiku Crkve Hristu, i kroz zajedničku jerarhiju i zajedničko bogosluženje“ (tamo). Ovo pak jedinstvo se ispoljavalo i ispoljava u zajedničkom služenju Svete Liturgije i pričešćivanju, i u ostalim zajedničkim Svetim Tajnama i svetim bogosluženjima, zasnovanim na ispovedanju jedne i iste Pravo slavne vere, i takođe u zajedničkim svetim Saborima Crkve. Zato Crkva i nije nikada priznavala neku drugu vlast iznad svojih svetih Pomesnih i Vaseljenskih Sabora (knjiga I, str. 48-51 i 84-85).

„Vaseljenski Sabori, piše dalje Sveti Nektarije, jesu najkarakterističnije obeležje uređenja i organizacije Crkve i duha koji vlada u Crkvi, i oni su izraz jednake časti i jednake vrednosti i važnosti svih pomesnih Crkava. I još: oni su najjasnije svedočanstvo cele Crkve o nepogrešivosti, koja se nalazi samo u Jedinoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi (a ne u papi)“ (knjiga I, str. 93-94). Kao dobar poznavalac istorije Crkve, Sveti Nektarije zna da su Rimski episkopi više puta kroz istoriju grešili u pitanjima vere i morala, i zato u svojoj studiji nabraja desetinu Rimskih papa koji su direktno pogrešili u veri, zbog čega su neki od njih bili osuđeni i anatemisani od Vaseljenskih i Pomesnih sabora cele Crkve (kao, na primer, papa Honorije, koga je osudio Šesti i Sedmi Vaseljenski Sabor) (knjiga I, str. 159-172). Zato veli Svetitelj: „Bilo šta da kažu pristalice papske nepogrešivosti, radi zadovoljenja svoje strasti, u istoriji se jasno vidi da su se izvesne pape pokazale kao pogrešivi u veri i čak kao izdajnici prave vere“ (knj. I, 173).

Svetitelj Eginski dalje navodi da su Rimski episkopi svoju pretencioznu i gordu vlast nad Crkvom zasnivali ustvari kroz istoriju na lažnim dokumentima i dekretima, koje su latinski bogoslovi pa i same pape falsifikovali i tako njima obmanuli druge. To cy bili lažni dokumenti, takozvani „Dar Konstantinov“, „Psevdoisidorove dekretalije“ i „Gracijanovi dekreti“, sve iz kasnijeg vremena (iz. 8-9. i 12. veka). – „Ko ne zna, piše Svetitelj, da su to bili uzroci rascepa? Time je jedinstvo već bilo unutra razbijeno, moralna veza prekinuta, provalija rascepa već otvorena, i veliko rastojanje već razdeljivaše Zapadnu, ili bolje reći Rimsku crkvu od Istočne, to jest od Jedine, Svete i Apostolske Crkve. Pape su time postale rimski imperatori, a Rimska crkva – crkva nad crkvama, i Rimski episkop – episkop čitavog sveta! Papa je postao bogočovek!, jer po božanskom i ljudskom pravu upravlja dvama silama: božanskom silom (tj. vlašću) koja mu dolazi od Petrovog nasleđa, i ljudskom silom (vlaŠću) koja mu dolazi od darova i povlastica datih mu od imperatora“! (knjiga I, 199-200). Ali, nesreća je bila u tome, dodaje Svetitelj, što je sve to bilo zasnovano na laži i neistini, na falsifikatima (knjiga II, str. 92). Otuda s pravom zaključuje Svetitelj: „Glavni uzrok rascepa, to jest otcepljenja Latinske crkve, jeste pitanje papskog primata“ (knj. II, 8). Jer papski primat vlasti „izvrće duh Evanđelja i poriče osnovna evanđelska načela. Svi ostali razlozi otcepljenja, pa i oni dogmatski, iako su važni, ustvari su i oni proizašli iz ovog prvog uzroka“ (knj. I, 69).

Ha kraju, evo šta još kaže Sveti Nektarije Eginski za teoriju Rimske crkve o papi i papskoj vrhovnoj vlasti i nepogrešivosti: „Po toj (rimokatoličkoj) teoriji Gospod naš Isus Hristos, uznevši se na nebo, ostavio je Svoju Crkvu Apostolu Petru, a Petar je ostavio njegovim naslednicima – papama. Od tada Hristos sa prestola Svoje slave samo nadgleda Svoju svetu Crkvu, a njome uvek dobro upravljaju i nepogrešivo je vode ka cilju njene nepogrešive starešine (tj. pape), zato se Hristos svojim ličnim učešćem nikako i ne meša u upravljanje Crkvom, jer bi to bilo suprotno Njegovoj božanskoj mudrosti. Ali, ova i ovakva teorija rimska izgleda mi da se nimalo ne razlikuje od one filosofske teorije koja prihvata stvaranje sveta, ali ne priznaje Božje promišljanje o svetu, jer bi po toj teoriji Promisao umanjivao veličinu Božje mudrosti, jer bi to promišljanje svedočilo da zakoni prirode (koje je Bog dao pri stvaranju) nisu savršeni! Iz ove i ovakve papske deističke teorije izvodi se onda i božanska ličnost Rimskih papa, i njihova nepogrešivost, i učenje da je jedinstvo Crkve u ličnosti pape, a ne u Ličnosti Hristovoj, kako to uči Istočna Pravoslavna Crkva. Iz te i takve teorije se Rimska crkva smatra kao jedina Crkva Hristova, i zbog toga se osuđuju sve Pravoslavne Crkve što neće da priznaju papin primat i njegovu nepogrešivost, i crkvu staroga Rima kao jedinu crkvu prvorođenih“! (knjiga II, str. 8). Iz ove i ovakve rimske teorije nastala su onda i sva ona strašna nasilja, nasilna unijaćenja nedužnih pravoslavnih hrišćana kroz vekove od strane Rimske crkve. Za Pravoslavnu pak Crkvu, veli Sv. Nektarije, „centar jedinstva i Kamen temeljac Crkve i Glava Crkve jeste Raspeti za nas Gospod Isus Hristos. On je jedina Glava Crkve, svaku drugu treba popljuvati i odbaciti“, kako je rekao još Sveti Grigorije Bogoslov. Zbog toga dodaje na kraju Sveti Nektarije: „Neka Bog bude sudija između nas i njih“ (knjiga II, 224).