Plemić carigradski. Otac mu Teodor bio visoki činovnik na dvoru carskom, bogat i blagočestiv. Nikifor službovaše nekoliko godina u dvoru u istom zvanju kao i otac njegov. No videći svu sujetu svetsku, on se udalji od obale Bosfora i tamo sagradi manastir. Manastir mu se ubrzo napuni monasima, a on upravljaše manastirom ne hoteći sam primati monaštva pod izgovorom da je nedostojan, mada je u svemu služio kao uzor svima. Učestvovao je pre toga na VII vaseljenskom saboru kao mirjanin, po volji cara i patrijarha, i koristio Saboru mnogo svojim izvrsnim poznavanjem Svetoga Pisma. Kada umre patrijarh Tarasije, Nikifor bi izabran za patrijarha nasuprot svojoj volji. Odmah po izboru primi čin monaški i sve ostale činove redom, i bi 806. godine ustoličen u Svetoj Sofiji kao patrijarh. To je bilo u vreme cara Nikifora, koji ubrzo po tome ode u rat na Bugare, i pogibe.
Njegov sin Stavrikije vladaše samo dva meseca, pa umre. Posle ovoga zacari se dobri car Mihail, prozvani Rankaba, no vladaše samo dve godine, dokle ga Lav Jermenin ne obori i ne progna. Kada se ovaj Lav zacari, posla mu patrijarh knjigu o Pravoslavnom Veroispovedanju da potpiše (po običaju svih vizantijskih careva, što se smatralo zakletvom da će se držati i braniti prava vera). Car ne potpisa, no odloži to do po krunisanju. A kada ga patrijarh krunisa, on se otkaza da potpiše onu knjigu, i objavi se ubrzo kao jeretik ikonoborac. Patrijarh pokuša da ga posavetuje i povrati pravoj veri, no uzalud. Car nasilno izagna Nikifora na zatočenje na ostrvo Prokonis gde u bedi i lišenjima svake vrste provede trinaest godina, pa se preseli u večnost 827. godine. Kao patrijarh upravljao Crkvom Hristovom devet godina.
Žitije Svetog oca našeg Nikifora Ispovednika, Patrijarha carigradskog
Veliki pobornik pobožnosti sveti Nikifor rodio se u Carigradu od pobožnih i bogobojažljivih roditelja, Teodora i Evdokije. Otac njegov udostoji se ispovedničkog venca, pretrpevši rane i progonstvo zbog poštovanja svetih ikona. Za carovanja Kopronima bio je u zvanju notarija tajne arhive carske.] I on bi optužen zločestivom caru da on pobožno počituje svete ikone, klanja se ikoni Spasitelja, Prečiste Bogomajke i svih Svetih. Car odmah prizva k sebi blaženog Teodora, podvrže ga saslušanju i, ubedivši se da je optužba istinita, on ga dugo primoravaše da se odrekne molitvenog poštovanja ikona. No pošto se sluga Hristov ne pokori carskoj volji, bi žestoko bijen, pa onda poslat na zatočenje u grad Molin. Tamo bi bačen u najužasniju tamnicu; i u njoj on stradaše za pravoverje. Posle nekog vremena on bi ponova prizvan u Carigrad, i još upornije primoravan na carevu jeres; ali on ostade kao dijamant tvrd u pobožnosti, pristajući radije na rane i na smrt, nego da crkvene zakone i predanja svetih Otaca naruši. Onda po naređenju bezakonog cara on bi nemilosrdno i na razne načine mučen, pa ponova poslat u progonstvo; i pošto provede u Nikeji šest godina u okovima i strašnom zlostavljanju, on pređe ka Gospodu na večnu slobodu u blaženom životu. A supruga njegova, česna Evdokija, beše učesnica u svima nevoljama i stradanjima svoga muža: ona mu sledovaše u izgnanstvima, i sastradavaše u okovima, ne odvajajući se od njega ni telom ni duhom. Posle muževljeve končine ona se povrati u Carigrad, i provođaše dane svoje bogougodno, kao što i dolikuje hrišćanskoj udovici. Za to vreme sin njen Nikifor, pošto najpre izuči nauke, bi postavljen u carskom dvoru u zvanju u kom je ranije služio njegov pokojni otac. I ne umre blažena Evdokija dok ne vide svoga sina, najpre u monaškom, pa onda u episkopskom činu; i uznevši blagodarnost Bogu, ona se povuče u ženski manastir, postriže se u monaštvo, i pošto veoma ugodi Bogu, prestavi se k Njemu u dubokoj starosti.{jathumbnail off}
Takvih roditelja beše porod ovaj blaženi Nikifor, o kome je reč, – sveti izdanak svetog korena: od pelena vaspitavan u pobožnosti, odgajan u dobroj naravi, i upućivan na bogougodni život, on provođaše godine svoje mladosti celomudreno, u velikom uzdržanju. I beše ispunjen mudrosti spoljašnje i unutrašnje, to jest svetovne i duhovne, jer je do savršenstva znao ne samo knjige jelinskih filosofa nego i Sveto Pismo; pored toga on beše krasnorečiv govornik, ukrašen svima vrlinama, uman i dobrodušan, zbog čega su ga svi voleli i poštovali. A kada postade punoletan, Nikifor bi za carovanja Kopronimovog sina Lava udostojen zvanja carskog savetnika; i čuvaše pravoverje usred zlovernih, klanjajući se svetim ikonama, i druge privodeći tome svojim bogomudrim savetima. Kada pak, posle smrti Kopronimovog sina Lava, za carovanja njegovog sina Konstantina i Konstantinove majke Irine, bi u Nikeji sazvan 787. godine Sedmi Vaseljenski Sabor protiv ikonoboračke jeresi, blaženi Nikifor, onda još svetovnjak, ukaza veliku pomoć svetim Ocima saborskim svojom mudrošću i izvrsnim poznavanjem Svetoga Pisma; i kao čoveku velikog ugleda, njemu bi povereno da na Saboru govori u ime cara. I on se pre svog episkopstva pokaza ispovednik i učitelj pravoslavlja, nadvlađujući i posramljujući jeretike pri raspravljanju spornih pitanja, zbog čega ga sveti Oci saborski veličahu i blagosiljahu.
Posle Sabora Nikifor ostade još nekoliko godina u visokom zvanju carskog savetnika. Zatim, ubedivši se da služenje sujetnom i metežnom svetu nije korisno po dušu, – on vide da u dvoru počinje razdor između sina i majke – on napusti svoj visoki položaj i, prezrevši svu sujetnu slavu, povuče se iz grada i nastani u jednom usamljenom i tihom mestu na Bosforu Trakijskom. Tu on stade nasamo služiti jedino Bogu, u molitvama i pošćenju stremeći se svome spasenju. Sa vremenom on podiže crkvu, sabra inoke i obrazova manastir, ma da i sam još ne beše inok, ali se inočki truđaše, ispitujući sebe, da li može poneti podvig mnogotrudnog žitija inočkog. I tako on provede mnogo godina, sve do polovine Nikiforova carovanje. (Car Nikifor carovao je od 802-811 g.).
Kada svjatjejši patrijarh carigradski Tarasije (784- 806 g.) ode ka Gospodu, tada bi izabran za patrijarha ovaj blaženi Nikifor, iako po izgledu mirjanin ali po životu savršeni monah. Odmah po izboru primi čin monaški, i sve ostale činove redom; a potom, protiv svoje volje, na navaljivanje cara Nikifora, on bi uzveden na arhijerejski presto na sam presvetli dan Vaskrsenja Hristovog. I ukrašavaše on svetu Crkvu učiteljskom rečju i vrlinskim životom, ispravljajući pokvarene, utvrđujući prave, i odgoneći jeretike od duhovnog stada kao vukove. Tih godina vođaše se rat između Grka i Bugara, i car Nikifor, otišavši u rat, pogibe. Posle njega stupi na presto njegov sin Stavrikije, no carova kratko, svega dva meseca, pa umre. Posle ovoga zacari se dobri car Mihail, prozvani Rankava, koji ranije imađaše čin starešine dvorske straže, no vladaše samo dve godine, dokle ga Lav Jermenin ne obori i ne progna. Ovome otmičaru, pre no što se krunisa za cara, patrijarh Nikifor posla po nekim episkopima knjigu o Pravoslavnom Veroispovedanju, moleći novog cara da je svojom rukom potpiše, po običaju pređašnjih blagočestivih careva, što se smatralo zakletvom da će neizmenljivo držati i braniti dogmate svete vere, izložene u tom Veroispovedanju. Lukavi i licemerni car na rečima se pokaza vrlo raspoložen prema blagočešću, i obeća da će potpisati Knjigu, ali ne pre krunisanja. „Potpisaću, reče, kada na mene bude stavljena carska kruna“.
I poverovaše ovome liscu. Odloživši da potpiše knjigu Pravoslavnog Veroispovedanja, ovaj lisac tajno potpisa knjigu koju mu doneše jeretici, potčinjavajući se radije njemu sličnim grabljivim vucima nego istinskim pastirima. Zatim on sa velikom gordošću i carskim sjajem dođe u sabornu crkvu svete Sofije; i kada se obavljaše propisani čin krunisanja za cara, i svjatjejši patrijarh stavljaše krunu na njegovu nedostojnu glavu, otkri Bog presvetom patrijarhu kakav će to biti car: jer se carska kruna u rukama patrijarha pretvori kao u trnov venac i oštro mu i bolno bodijaše ruke; i razumede patrijarh da to označava gonjenje i nasilje koje uskoro predstoji Crkvi od ovoga cara. I patrijarh kazivaše to svome kliru uzdišući.
Sutradan po krunisanju sveti Nikifor posla k caru, da ispuni svoje obećanje i potpiše Ispovedanje pravoverja, kao što i pređašnji blagoverni carevi potpisivahu. No ovaj to odlučno odbi, u samom početku kaljajući lažju carsku porfiru. Zatim posle nekog vremena car stade otvoreno huliti svete ikone, okomivši se, ne na neprijatelje koji su odasvud nadirali u Grčku i pustošili je, nego na ikone Hrista, Prečiste Bogorodice i svih Svetih, i na one koji im se klanjaju. Pa okupivši k sebi u Carigrad sve episkope i prezvitere, koji su za razne krivice bili pravilno odlučeni od služenja božanstvenom oltaru, on im dade mesta u carskim palatama, i, toveći ih kao veprove, on je na taj način zadobijao naklonost onih „kojima je Bog trbuh“ (Flb. 3, 19); i često razgovaraše car sa njima, učeći se ikonoboračkoj jeresi; i savetovaše se s njima, na koji način da obnovi onaj bogohulni dogmat protiv ikona, koji bi odbačen Sedmim Vaseljenskim Saborom. Da bi ih što lakše pridobio na svoju stranu, on im obećavaše, ne samo da im povrati pređašnja zvanja kojih su bili lišeni, nego da im da još veće počasti. A oni, gordi zbog tolike careve naklonosti prema njima, stadoše svesrdno pomagati cara, i stvarahu pometnju po svima crkvama goneći pravoverne. I obilazeći svuda, oni u ime cara skupljahu knjige; i nakupivši bezbrojno mnoštvo knjiga oni ih zajednički pregledahu: i kad bi našli koju jeretičku knjigu, napisanu protiv ikona, oni su je s ljubavlju kao česno Evanđelje izdvajali, i čuvali je kod sebe; a kad bi našli koju knjigu, napisanu protiv ikonoboračke jeresi, odmah su je kao gadost neku u oganj bacali i spaljivali.
Potom naredi car svima grčkim episkopima da se saberu u Carigrad na sabor (815 g.). Episkopi su se, doputovavši iz svojih mesta u Carigrad, po običaju javljali presvetom patrijarhu Nikiforu. Car naredi da te episkope odmah pohvataju i u tamnicu bacaju. A one od njih koji, iz straha od groznog gneva carevog i pretnji, pristajahu na jeretičko jednomislije sa carem, car oslobađaše uza i tamnice, i udostojavaše počasti. One pak koji behu nepokolebljivi u pravoverju car sramno ugnjetavaše u tamnici i moraše ih glađu i žeđu. Tako, vrlo mnogi iz straha pristadoše na jednomislije sa carem, i jeretičko zborište pokaza se veoma jako. I stadoše lažni učitelji smelo i nesmetano širiti po svima crkvama svoja hulna učenja, privolevajući narod na nepoštovanje svetih ikona. Istinske pak učitelje pravoslavlja oni izgonjahu iz crkava, zlostavljahu, pa čak se truđahu da i samog presvetog patrijarha, bogoglasnu trubu, primoravaju na ćutanje, i da mu zabrane ulazak u sabornu crkvu.
Čujući i videći sve šta se radi, služitelj Božji, sveti Nikifor neprestano se moljaše Bogu sa suzama, da Crkvu svoju sačuva neporočnom i stado svoje očuva nepovređenim od jeretika. I prizivajući k sebi mnoge pravoverne on ih savetovaše, moljaše, upućivaše: da se ne druže s jereticima; da se čuvaju kvasca njihovog; da od učenja njihovog beže kao od ujeda gujinog; da se ne straše opakih vremena ovih, i da se ne boje pretnje mučiteljeve koji ubija telo a ne dušu. „Ako i sav narod, govoraše sveti patrijarh, pođe za carem putem jeresi, i malo njih ostanu verni pravoj veri, to ni onda neka ih ne smućuje njihova malobrojnost, jer Gospod blagovoli ne mnoštvu: On blagovoli i pogleda na jednoga koji strepi i boji se reči Njegovih, većma nego na mnoštvo onih koji ne mare za strah Božji, kao što i sam u Evanđelju kaže: Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam da carstvo (Lk. 12, 32)“.
Zatim svjatjejši patrijarh pozva kod sebe najuglednije arhijereje: Emilijana kizičkog, Jevtimija sardijskog, Josifa solunskog, Evdoksija amorejskog, Mihaila sinadskog, Teofilakta nikomidijskog, Petra nikejskog, i mnoge druge svete oce, među kojima behu Teodor Studit, Nikita, iguman midikijski, i drugi pravoverni muževi. Posle dugog razgovora s njima o pobožnom poštovanju svetih ikona, na osnovu Božanskog Pisma i predanja svetih Otaca, on s večeri pođe u sabornu crkvu svete Sofije, i poče svenoćno bdenije, saborno moleći Boga za umirenje Crkve i za izbavljenje od jeresi. Saznavši za to, car se uznemiri od straha, jer se mnogo naroda beše sleglo u crkvu na svenoćno bdenije, pa se bojaše car da ne bi patrijarh digao narod protiv njega: zločestivac znađaše da je patrijarh veoma omiljen u narodu, i da su svi gotovi da ga poslušaju, pa čak i umru za njega. I rano zorom car posla patrijarhu u crkvu ovakvu poruku: Zašto stvaraš pometnju u narodu i kuješ zaveru protiv cara, koji želi mir i jednomislije među svima? Zašto bezumne ljude podstičeš na bunu, i hoćeš da krvlju međusobne borbe zaliješ prestonicu?
Presveti patrijarh odgovori carevim izaslanicima: To što vi govorite, mi ni pomislili nismo; niti nam je ikada na um palo to što o nama misli car koji vas je poslao. Mi smo se sabrali u dom Božji, ne radi nekog dogovora protiv cara, već radi slavoslovlja Božjeg, radi moljenja i molitve: da se smiluje Bog i ogradi mirom Crkvu Svoju, cara i sav narod; da uništi jeretičke nasrtaje, i utvrdi sve u jednomislenom pravoverju.
Na to carevi izaslanicn rekoše: Ne, nije tako kao što govoriš, jer jedno govoriš ustima, a drugo pomišljaš u srcu svom, i to što pomišljaš, hoćeš da privedeš u delo. No pošto je očigledno da se pripremaš ustati protiv cara, onda ti sam i tvoji jednomišljenici, čim se razdani, otidite u carsku palatu, pa tamo odgovarajte samome caru na pitanje koje ti je car uputio preko nas, da bi se sam car tačnije upoznao sa namerama vašim.
Rekavši to, izaslanici otidoše. Svi pak koji behu u crkvi, videvši i čuvši to, razumeše šta će se dogoditi: kakvo će gonjenje i zlostavljanje služitelja Božjeg i cele Crkve Hristove nastati, – pa se stadoše još usrdnije moliti sa mnogim suzama i uzdasima. Po završetku svenoćnog bdenija, svjatjejši Nikifor iziđe nasred crkve i stade govoriti da svi čuju: O sabore, sabrani Duhom Božjim! ko je očekivao da će na Crkvu naići takve nevolje kakve mi sada vidimo? Umesto radosti ona doživljava žalost, i od spokojstva ulazi u pometnju. Ona koja na dobroj paši napasa duhovno stado, trpi plen od izopačenih; i Majka koja svu decu svoju upućuje na složno jednomislije – razdire se na delove! Ona Crkva, koju Hristos steče skupocenom krvlju Svojom, koju sačuva čistom od svakoga poroka, koju ogradi apostolima, prorocima, mučenicima i svetiteljima svih vrsta, i pokaza je kao raj bedemima ograđen i osiguran, – kakve sada nevolje podnosi od onih, koji po spoljašnosti izgledaju naši, a ustvari daleko stoje od nas, i postadoše nam neprijatelji, i u zlobi svojoj dođoše dotle, da sa ikonom beščeste i Izobraženog na njoj, i zajedno sa namalanim na dasci likom Hristovim odbacuju i samoga Hrista: jer kako čest tako i beščešće, ukazivani ikoni, odnose se na onoga koji je izobražen na ikoni. Sada neprijatelji istine uništavaju drevno predanje Crkve o poštovanju svetih ikona, a ozakonjuju novo, suprotno pređašnjem, izmišljeno od jeretika, i time smućuju duše vernih. Braćo i deco, ne budimo plašljivi i malodušni! Pretnje njihove neka ne zastrašuju srca naša, nego očekujmo pomoć Božju. Oni koji neprijateljuju protiv nas i pašte se da istinu unište u Crkvi, slični su onima što plivaju uz maticu rečnu, jer se oni najzad, iznemogli, dave. Jer, istina je nepobediva, i uvenčava one koji je poštuju, a pobeđuju one koji ratuju protiv nje. Ko se drži nje, on će i nenaoružan savladati protivnika; a ko se lišio nje, biće lako pobeđen, pa makar bio vojnik naoružan za rat. Svedoci naših reči su oni o kojima govorimo: oni nemaju nikakvo poznanje istine, njih ismevaju čak i deca koja bukvar uče, jer oni u umovanjima svojim protivreče sami sebi i, slično besomučnicima, jedu telo svoje. Razumete li, braćo, što govorim?
Svi u crkvi povikaše: Znamo i ubeđeni smo, presveti oče, da je pravoslavna vera naša istinita, i svi smo gotovi umreti za nju! – Patrijarh na to reče: Onda, braćo, treba da ostanemo složni i jednodušni, da protivnici naši ne bi mogli otrgnuti ni jednoga od nas ka svome zloverju, jer blagodaću Hristovom nas je više nego njih.
Narod opet, gromko vičući, davaše čvrsto obećanje da će stajati za Crkvu do same smrti. Posle dugog razgovora s narodom u crkvi presveti patrijarh, na osvitku dana, metnu na sebe omofor, pa se sa prisutnim episkopima, igumanima i celokupnim klirom uputi u carsku palatu, praćeni mnoštvom naroda. Kada stigoše do dvorske kapije, svi biše zadržani, samo patrijarh pušten unutra. Pri patrijarhovom ulazu car mu ne ukaza uobičajeno poštovanje: jer je kod grčkih careva bio običaj da uzimaju blagoslov od patrijarha, pri čemu su uzajamno jedan drugome celivali desnu ruku u znak duhovne ljubavi. A zločestivi car Lav Jermenin pogleda grozno na ulazećeg patrijarha, ne potraži blagoslov od njega, pa mu čak ne predloži ni da sedne, već mu stade govoriti s gnevom:
„Kakav je to raskol nastao među vama, i protiv carske vlasti zavera i ustanak, jer bez našeg znanja sazivate sabore, stvarate pometnju u narodu, i podstičete ga na nered i metež? Sazivati sabore bez našeg pristanka i dogovora s nama, i širiti po narodu glas kako se mi držimo tobož zloverja a ne crkvenog učenja, nije li otvoreno neprijateljstvo i početak razdora? Ako bismo mi hteli da iskorenimo prave, drevne propise, kao što vi govorite, onda bi nas mogli u svoje vreme huliti, unižavati i za zlovernu jeres optuživati; sada pak, kada mi, obuzeti ljubavlju prema pravoverju, želimo da istrebimo razdore i nesuglasice, i sve privedemo u složno jednoverje, zašto nas hulite, i neprijateljstvujete protiv nas, i govorite kako mi tobož vređamo Crkvu, dok se mi međutim staramo o njenom miru i spokojstvu? Zar ti ne znaš da se mnogo naroda pomete i od Crkve se otrže zato što se ikone malaju i postavljaju; i oni koji su se otrgli od Crkve donose knjige i pokazuju u njima reči iz Božanskoga Pisma, kojima se zabranjuje praznovanje i poštovanje ikona? I ako na pitanja koja su oni pokrenuli, ne bude odgovora, onda šta je to što će sprečiti da ne nastupi rascep u veri, posle čega vera nikad neće doći do jedinstva? Zato je potrebno da vi, radi onih čiji su umovi uznemireni i nedoumicom pometeni, odmah pristupite raspravljanju pitanja sa onima što su se otrgli od Crkve zbog ikona. Naša vlast želi i naređuje, da ili vi njih pobedite u tom sporu i privedete vašem umovanju, ili da, pobeđeni od njih, vi se pokorite njima; tada ćemo i mi, videvši gde je istina, prići boljoj strani i učvrstiti je našom carskom vlašću, da bi ona na taj način stajala nepokolebljivo“.
Svjatjejši Nikifor odgovori caru: Ne, molim tvoje veličanstvo, ne smatraj nas za vinovnike raskola i meteža. Mi se nismo koristili ni molitvom, kao oružjem protiv tvoje carske vlasti, jer se iz Božanskog Pisma naučismo da se za cara molimo a ne da mu zla želimo (1 Tm. 2, 2). Isto tako, mi ne preobraćamo zdrave reči i učenje vere u jeretičko umovanje i pogibao, jer one koji se usuđuju činiti takve stvari, učitelj istine sveti Jovan Bogoslov naređuje da u kuću ne primamo i da se s njima ne pozdravljamo (2 Jn. 10). Dobro je poznato ne samo nama nego i svakome kome je um ma i najmanje prosvećen, da su mir i tišina – stvar veoma dobra. A ako ko postane vinovnik narušenju mira, njega s pravom svi treba da nazovu zločincem. Onaj car je dobar koji ume ratove preobraćati u mir i meteže u tišinu; a ti si sa svojim jednomišljenicima namislio da Crkvi, koja je u miru, nametneš rat; i, ostavivši svete zakone, po kojima se Krst Hristov proslavlja i pobožnost obasjava svetlošću vaseljenu, ti si predložio da se uvede pomračeno učenje pagubnih ljudi, koje ni jedna od Crkava ne prima: jer ni Jerusalim, ni Rim, ni Aleksandrija, ni Antiohija ne odbacuju ikone Hrista, Presvete Bogorodice, apostola i ostalih ugodnika Božjih, već ih pobožno, po predanju svetih Otaca, poštuju. Koji od Vaseljenskih Sabora, utvrđujući Duhom Svetim dogmate pravoslavne vere, odobri i primi ikonoboračka umovanja? Stoga ni ti, care, ne obnavljaj tu odbačenu jeres i ne uvodi u svetu Crkvu već osuđeno umovanje. Mi nećemo nikakve rasprave da imamo sa jereticima; jer kakva je potreba prepirati se o onome što je već od svetih Otaca saborski i saborno opovrgnuto, odbačeno i anatemisano?
Tada car reče svjatjejšemu patrijarhu: Nije li Mojsiju rekao Bog: Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti (2 Mojs. 20, 4-5). A vi, s kakvom pameću pravite ikone, i ono poštovanje, koje dolikuje jedino Bogu odajete likovima i ikonama koje ste sami napravili i naslikali? Što idolopoklonici činjahu u starini, to isto i vi sada činite, prenebregavajući zapovest Božju, datu Mojsiju, a preko njega i svima ljudima, ne samo drevnim starozavetnim, već i nama novoblagodatnim, vernim hrišćanima.
Svjatjejši Nikifor odgovori: Zar ti ne znaš radi čega Izrailjcima, posle njihovog izlaska iz Egipta, bi data zapovest od Boga da ne grade sebi rezane likove niti kakve slike? Radi toga što su Izrailjci, živeći u Egiptu, bili navikli na neznabožje i idolopokloničko mnogobožje Egipćana, koji bogotvorahu i neke ljude, davno već umrle, i neke ptice nebeske, i neke zverove zemaljske, gmizavce, ribe, i neka čudovišta, pa građahu njihove likove i klanjahu im se kao istinitome Bogu. Želeći dakle da kod Izrailjaca iskoreni idolopoklonstvo na koje oni behu navikli u Egiptu, Bog im dade tu zapovest o negrađenju likova rezanih niti kakve slike, ali ne zabrani pravljenje česnih likova i ikona, koji služe ne na uniženje već na umnoženje bogopoštovanja. Jer, po zapovesti tog istog Boga ne načini li Mojsije skiniju, i okova odasvud zlatom Kovčeg zaveta, u kome su čuvane tablice, žezal Aaronov i mana? Isto tako, ne naredi li Bog da se naprave zlatni heruvimi i postave nad kivotom u skiniji? I zar na zavesama skinije ne behu izvezena lica heruvima? A sve to zar Izrailjci ne poštovahu kao česno i božanstveno? I pred svim tim zar se Izrailjci ne klanjahu Bogu i ne prinošahu žrtve? I kad se klanjahu i žrtve prinošahu pred skinijom, i kivotom, i heruvimima, oni se klanjahu i žrtve prinošahu ne skiniji, ni kivotu, ni heruvimima, nego samome Bogu koji na nebesima živi; a skiniju i kivot sa onim što beše u njemu, i slike heruvima, oni poštovahu česno kao predmete božanske, a ne obogotvoravane, kao što i mi sada postupamo klanjajući se svetim ikonama, paleći pred njima sveće i prislužujući im kandila. Mi se klanjamo ne dasci i ne bojama, već samom liku Hrista ovaploćenog Boga, izobraženog na ikoni; i mi malamo na ikoni ne Božanstvo, – jer je Ono kao nevidljivo i nepostižno isto tako i neizobrazivo, – već čovečanstvo Hristovo, čovečansku prirodu Hristovu, koja je nekada gledana ljudskim očima i pipana rukama; i mi ikonu Hristovu ne nazivamo Bogom, već izobraženjem lica Hrista Boga. Mi se dakle Hristu Bogu pred svetom ikonom Njegovom klanjamo kao Bogu, a ikonu Hristovu poštujemo kao predmet božanstveni, ali je ne obogotvorujemo. Slično treba reći i o ikoni Presvete Bogorodice, i o ikonama ostalih Svetih, u kojima se poštuje sam Bog, divan u Svetima Svojim. No počevši sa starozavetnim, mi ne dovršismo. Zar ne zapovedi Bog Mojsiju da podigne bakarnu zmiju u pustinji, da bi ljudi, ujedani od zmija, pribegavali k njoj i pogledali na nju? I ne beše li ta bakarna zmija čudotvorni lik koji je čudesno isceljivao one koje ujedahu žive zmije? A ova zmija imađaše celebnu silu ne od sebe već od Onoga čiji praobraz ona beše, jer ona praobrazovaše Hrista Spasitelja našeg, koji se imao podići na drvo krsno, po reči, izrečenoj potom samim Hristom u Evanđelju: Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin Čovečiji da se podigne (Jn. 3, 14). I šta je čudnovato što i sada svete ikone bivaju čudotvorne, kada još u Starom Zavetu bakarna zmija beše čudotvorna? I kao što ona, ne sobom nego silom Onoga koga praobrazovaše, činjaše onakva čudesa: tako i svete ikone bivaju čudotvorne silom lica izobraženoga na njima. Setimo se još i hrama Solomonovog: da li Bog upisa Solomonu u greh to što on u podignutom hramu načini druge, sem Mojsijem načinjenih, velike zlatne heruvime, i likove njihove izobrazi po zidovima i stubovima i vratima, i sali „bakarno more“ koje stajaše na dvanaest izvajanih volova (3 Car. 7, 23-25)? Ne samo Bog ne upisa to Solomonu u greh, nego Mu to beše vrlo prijatno, što On pokaza kada Sam poseti taj hram i što je u njemu, jer stoji napisano: Slava Gospodnja ispuni hram Gospodnji, te sveštenici ne mogahu stajati da služe od oblaka (3 Car. 8, 11). Tako dakle, care, zapovest zakona Božjeg o negrađenju nikakvih slika, data Mojsiju, a koju ti najpre spomenu, uništava samo mnogobožačko idolopoklonstvo, a ne našu hrišćansku pobožnost – poštovanje svetih ikona. A kada bi Bog tom prvobitnom Svojom zapovešću isto tako potpuno zabranjivao ma kakvo izobražavanje i likova česnih lica, kao što je zabranjivao izobražavanje neznabožačkih, onda bi On protivrečio sam sebi, pošto je potom naredio Mojsiju, kao što bi rečeno da načini skiniju i njene prinadležnosti, pa još i da bakarnu zmiju podigne. Ali, tako govoriti nije lepo, jer Bog ne protivreči sam sebi, i kao što je veran u svima rečima Svojim, tako je i svet u svima delima Svojim. Ne graditi neznabožačke idole, On to naredi rečju; a izobražavati svete ikone za ukrašavanje crkava i za slavu Božju, On tome nauči delom, kada Sam tome nauči Mojsija, zapovedivši mu da izobrazi likove heruvima.
To i mnogo drugo govorahu car i patrijarh o svetim ikonama, najpre nasamo, a zatim u prisustvu episkopa i klirika, koji biše pušteni unutra. A uđoše i mnogi senatori. Usto, tamo se po carevom naređenju pojaviše i naoružani vojnici, sa isukanim mačevima, da bi se zaplašili oni koji se ne slažu sa carem. A šta tamo bi, kakvi razgovori, i kakvu smelost i hrabrost pokazaše neustrašiva srca, opisano je u Žitiju prepodobnog Teodora Studita pod 11. novembrom, i u Žitiju svetog Nikite Ispovednika pod 3. aprilom. Sve se to završi gnevom i jarošću carevom, koji sa beščašćem otera iz carske palate patrijarha i svu družinu njegovu. Episkopi koji behu pri svjatjejšem Nikiforu, odmah biše poslati na zatočenje u razna mesta, a patrijarha ostaviše na svom mestu još za neko vreme, jedino stoga što se stiđahu da ga odmah počnu zlostavljati, a drugo – što se bojahu da se narod ne pobuni zbog patrijarha. Klirike pak i mnoge monahe oni mučahu po tamnicama i zatvorima, i morahu ih glađu i žeđu, primoravajući ih na jeres.
Svjatjejši patrijarh, videći da je car sasvim otpao od pravoverja, i da je Crkva u velikoj pometnji, i da se duhovništvo goni i zlostavlja, pisa carici savetujući je da predloži caru koristan savet da prestane od takvoga zla, a pisa i gradonačelniku Evtihijanu, carevom jednomišljeniku i njegovom prvom savetniku. Ponesen apostolskom revnošću i proročkim duhom, on dodade i ovu strogu opomenu: Ako ne prestanete kvariti prave puteve Gospodnje, eto odmazditeljske ruke Gospodnje skoro na vas.
Ali sveti patrijarh ne samo ne mogade usavetovati uporne, nego ih podstače na još veću jarost. Car posla patricija Tomu da oduzme patrijarhu upravljanje sabornom crkvom svete Sofije, i da ne dopušta patrijarhu da služi u njoj i da propoveda narodu. I beše svjatjejši patrijarh u svome patrijaršijskom domu kao u zatvoru, ne izlazeći nikuda. Pored toga, on nešto od tuge, nešto od mnogih podviga iznemože telom, razbole se i ležaše na bolesničkom odru, očekujući svoj kraj; a jeretička rulja ne prestajaše sa smutnjom i tražaše da se prepire s patrijarhom. Onda bi od cara i njegovih jednomišljenika poslat svjatjejšemu patrijarhu caričin brat Teofan, carev mačenosac, da ga pozove na njihov skup radi prepirke s njima. Svetitelj odgovori izaslaniku: Pastir, lišen ovaca, ne izlazi u borbu protiv vukova, i koji ište sebi zdravlja ne bori se sa zverovima. Zašto vi, oduzevši mi poverene mi od Hrista ovce, pozivate mene na prepirku, da se ja jedan borim sa jereticima kao sa vucima? Ako to želite, onda mi vratite moje ovce, pustite iz zatvora i tamnica sveštenike i klirike, i neka svaki zauzme svoje mesto; neka budu vraćeni iz progonstva arhijereji i ponova zauzmu svoje prestole, a jeretički lažnoepiskopi koji se sada nalaze na njihovim mestima, nekanonski postavljeni, neka budu svrgnuti; i svi pravoverni, koji su gonjeni i zlostavljani, neka budu pušteni na slobodu; – tada, ako Bog hoće i ako ja ozdravim, bićemo gotovi da saborno izobličimo jeretička zla i nedela. A sabor i razgovor o veri treba da budu u sabornoj velikoj crkvi, gde sam Hristos Bog prisustvuje u prečistim Tajnama Svojim, a ne u carskim palatama, jer o crkvenom valja raspravljati u crkvi, a u palatama neka se rešavaju građanske stvari.
Sa takvim odgovorom Teofan se vrati onima koji ga behu poslali. A ovi se još više naljutiše na svetitelja, pa mu ponova uputiše neke iz svoga zborišta, da ga sada pozovu ne na prepirku već na sud. Njima sveti patrijarh odgovori: Ko me poziva na sud? Da li koji patrijarh: rimski, aleksandrijski, antiohijski ili jerusalimski? A ako njih nema na vašem saboru, onda kome idem? Vi li pozivate mene – patrijarha? Vi li ćete, nezakoniti, suditi meni, zakonitom pastiru? Ja neću otići k otvorenim neprijateljima mojim, koji se kao ljute zveri spremiše da me nevinog rastrgnu. A i kako ću poći bolestan, kada ne mogu ni sa postelje da ustanem? Osim ako me sa posteljom ne uzmete i ne odnesete?
I ovi se izaslanici vratiše prazni. Tada jeretičko zborište, ispunjeno prevelike zlobe, nezakonito osudi na svrgnuće nevinog, svetog i bogougodnog muža, patrijarha Nikifora, i predade ga anatemi, dok je samo to zborište zasluživalo hiljade svrgnuća i anatema; pa ne samo svetog Nikifora, nego i prethodnike njegove, presvete patrijarhe pravoverne: Tarasija i Germana, koji blaženom končinom otidoše ka Gospodu, ovo zborište predade anatemi. Time i završiše svoje lukavo zborisanje (815. godine).
Kasno uveče car posla vojnike da svetog Nikifora izvedu iz patrijaršijskog dvora i odvedu u zatočenje. Svirepi vojnici naiđoše na dom sa oružjem i s koljem, vičući i grdeći svjatjejšeg Nikifora i njegove prethodnike patrijarhe, Germana i Tarasija. Čuvši to, patrijarh zaplaka, i zablagodari Bogu što se udostoji takih grdnji za pravoslavlje. Gorespomenuti patricije Toma, kome od cara bi poverena saborna crkva svete Sofije, a koji tada beše i čuvar patrijaršijskog doma, zapreti vojnicima i naredi im da prestanu sa vikom; pa zaključavši čvrsto ulazna vrata patrijaršijskog doma, ode k caru i reče mu: Gospodaru, nije potrebno mnogo vojske, da se ne bi narod, čuvši galamu, slegao i učinio neko zlo; pošalji samo dva muža i sa njima nekoliko slugu, da patrijarha iznesu na rukama, jer je teško bolestan i ne može da ide sam.
Car tako i uradi: naredi vojnicima da se povuku od patrijaršijskog dvora, a kroz jedan sat posla dva muža iz svoga dvorca; i svjatjejši Nikifor bi izveden, ili tačnije – iznesen iz svoga doma. Želeći pak da se pomoli u svojoj velikoj prestonoj crkvi svete Sofije, uđe u nju podržavan dvojicom, i naredivši da se zapale sveće i tamjanom okadi, on se krstoliko prostre na zemlju i dugo se moljaše, ridajući i zemlju suzama kvaseći. Zatim ustade sa zemlje i, ugledavši neke pravoslavne koji u to vreme behu došli u hram i plakahu za patrijarhom, on ih blagoslovi, i opraštajući se sa njima reče im: Čeda, zatekoh vas kao pravoverne hrišćane, kao pravoverne hrišćane i ostavljam vas.
I izađe iz crkve. Vojnici ga onda posadiše u kola, i u ponoć, kada svi spavahu, odvezoše na morsku obalu. Tu ga ukrcaše u lađu i prevezoše u Hrisopolj, u neko mesto zvano Voluje, gde beše manastir. Tako, bez ikakve krivice bi prognan sa prestola svog veliki ugodnik Božji, svjatjejši patrijarh Nikifor, posle devetogodišnjeg upravljanja Crkvom Hristovom. Posle ne mnogo vremena on bi odaslan dalje na ostrvo Prokonis, u manastir svetog velikomučenika Teodora. A kada ga na lađi prevožahu ka tom ostrvu, prolazeći mimo kraja gde obitavaše prepodobni Teofan, iguman Velikog sela, oni prozorljivim očima ugledaše jedan drugoga i pozdraviše na ovakav način: prepodobni Teofan, nalazeći se u svojoj keliji naredi svome učeniku da stavi žar u kadionicu, pa upalivši sveće i metnuvši tamjan u kadionicu, pokloni se do zemlje, govoreći kao k nekome licu koje je prolazilo mimo. A kad ga učenik upita: Šta to radiš, oče? Kome se pokloni i kome govoriš? Prepodobni odgovori: Evo, svjatjejši patrijarh Nikifor, nepravedno prognan za pravoverje, odlazi u zatočenje prolazeći lađom sada mimo ovog kraja; zbog toga zapalismo sveće i tamjan, da patrijarhu odamo potrebno poštovanje. – A provide to i svjatjejši patrijarh Nikifor nalazeći se na lađi: jer iznenada prekloni kolena, pokloni se svetome starcu uzajamno, pa pruživši ruke u vazduhu, blagosiljaše. A jedan od onih što sa svjatjejšim behu na lađi upita ga: Koga blagosiljaš, svjatjejši oče, i pred kim se pokloni preklonivši kolena? Patrijarh odgovori: Evo, Teofan Ispovednik, iguman Velikog sela, pozdravi nas i odade nam poštovanje zapaljenim svećama i tamjanom, a i ja mu se sa svoje strane poklonih, jer će i on za kratko vreme postradati slično nama. – To se uskoro i zbi.
Pošto svetitelj Hristov Nikifor stiže u mesto svoga zatočenja, on provede tamo trinaest godina u bedi i u lišenjima svake vrste i u čestim bolestima, pa pređe ka Gospodu na večiti odmor. A prestavljajući se ka Gospodu, on radosne duše izgovori ove davidovske reči: Blagosloven Gospod koji nas ne dade zubima njihovim u plen! Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačke; zamka se raskide, i mi se izbavismo (Ps. 123, 6-7). Rekavši to, on predade dušu svoju u ruke Gospoda svog, 2. juna 827. godine.
I ridahu za njim verni, a jeretici se radovahu. Česno telo njegovo bi pogrebeno u crkvi svetog velikomučenika Teodora. Potom, kada jeresiarsi izginuše, i kada ikonoboračka tiranija prestade, i kada ponova sinu tišina i pravoverje, česne mošti njegove biše prenete u Carigrad 13. marta 846. godine, za carovanja Teofilova sina Mihaila i matere njegove Teodore, i česno položene u sabornoj crkvi svete Sofije, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
