Pitaš, zašto žene izlaze na groblje prvog ponedeljka posle Svetle Nedelje?
Da izvrše jedan običaj, prepun smisla i lepote. Posle osmodnevnog proslavljanja vaskrsenja Hrista iz mrtvih izlaze hrišćanke devetoga dana na grobove svojih srodnika: da ih spomenu u molitvama, da im objave vaskrs Vaskrsitelja, i da im ponovo pobusaju grobove. Prvo se izvrši molitva za pokojnike. Time mi izražavamo svoju ljubav prema onim milim i dragim koji su se telesno i privremeno od nas odvojili.
Znaj: istinski te voli onaj ko se za tebe u tajnosti Bogu moli. Po svršenoj molitvi čuka se crvenim jajetom o krstaču i viče: Hristos voskrese! Time mi pozdravljamo pokojnike najradosnijim pozdravom, pa prezirući smrt uveravamo ih, da će i njima svanuti dan vaskrsenja iz groba. Najzad čistimo grob od uvele trave i stavljamo novo busenje, koje će se zazeleniti novom travom. Time mi javljamo svoju nadu, da će u dan sveopšteg vaskrsenja istrulela tela pokojnika preobratiti se u nova tela, u tela nebeska. Jer po istinitom svedočanstvu svedoka vaskrsenja Hristova postoje tjelesa nebeska i tjelesa zemaljska. I još: ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivo, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. Kad sve to svrše hrišćanke se još jednom pomole Bogu, poklone prema istoku, i odlaze.
I tako molitvom one izražavaju ljubav; crvenim jajetom i pozdravom objavljuju veru, a obnovom busenja pokazuju nadu. Ljubav, vera, nada i – opet ljubav. To je značaj i smisao Pobusanog Ponedeonika.
Pitao si dalje, zašto toga dana samo žene izlaze na groblja a ne i muškarci, kao o drugim zadušnicama? Taj ponedeonik je početak sedmice žena mironosica. A Mironosice su prve posetile grob Gospodnji pod Golgotom, i prve javile ljudima, da je Gospod vaskrsao. Blago materama, sestrama i udovicama, koje liče na žene Mironosice po ljubavi prema upokojenim! osećaju upokojeni prisustvo naše na grobovima svojim, osećaju – te i još kako! – naše molitve i žrtve za njih, našu ljubav prema njima. I mi ćemo to uskoro osećati – i ja i ti – s one strane groba, i bićemo blagodarni onima koji se nas sećaju i za nas se Bogu mole.
O brate moj, kako su slabe reči ljudske, da iskažu tajnu života i smrti, čudnu i jezivu tajnu, o kojoj angeli s pokojnicima šapatom romore! Dobro su nam došli hrišćanski običaji, da pomognu rečima. Običaji smisleni i krasni – da pomognu slabim rečima našim!
Od Boga ti blagoslov i zdravlje.
(Sveti Vladika Nikolaj Žički: Misionarska pisma)
