SVETI PETAR DRUGI, LOVĆENSKI TAJNOVIDAC – SVETITELJ CRKVE BOŽIJE
(svedočanstvo)
Posvećeno uspomeni na blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija
Kaza mu, dakle, Isus: Ako ne vidite znake
i čudesa, nećete da poverujete (Jn 4.48)
“Ukoliko neko upita slučajne prolaznike na ulici: šta sačinjava, po njihovom mišljenju, s v e t o s t, odgovor koji će, po pravilu, dobiti glasi otprilike ovako: Svet je onaj čovek koji ne čini grehe, koji ispunjava zakon Božiji, koji je moralan u svakom pogledu; jednom rečju, onaj koji ne greši. U pojedinim slučajevima, pojmu svetosti pridodaje se i element misticizma, shodno čemu svetitelj je onaj koji ima unutarnje doživljaje komunikacije sa Bogom, zapada u ekstazu i vidi stvari koje ne vide drugi ljudi. Ukratko, živi u nekakvim natprirodnim stanjima i čini natprirodna dela. Na taj način, pojam svetosti izgleda da je u mišljenju ljudi povezan sa moralističkim i psihološkim kriterijumima. Što neko više vrlina poseduje, to je više svet. I što je neko veći harizmatik i pokazuje sposobnosti koje nemaju obični ljudi (kao npr. da čita naše misli, da nam predviđa budućnost itd.), to nas više ubeđuje da ga smatramo svetim. Isto važi u suprotnom smeru: kad god primetimo neku manjkavost u karakteru ili ponašanju nečijem (mnogo jede, ljuti se itd), tada ga brišemo sa liste svetih. Ili, ako ne ispolji natprirodne sposobnosti na jedan ili drugi način, odbojna nam je čak i sama misao da bi takav mogao biti svet. (…) Svetost, za hrišćansku veru, nije antropocentrična nego teocentrična, i ne zavisi od moralnih dostignuća čoveka, koliko god da su ona značajna, nego od dara i blagodati Božije i od stepena ličnog odnosa našeg sa Ličnim Bogom. Zbog ovoga razloga se i Bogorodica naziva Presveta (Υπεραγια), ne toliko zbog svojih vrlina nego zato što se više od bilo koga drugog sjedinila lično sa Svetim Bogom, dajući telo i krv Sinu Božijem. Svetost, prema tome, nije za Crkvu individualni posed bilo koga, koliko god da je neko svet u svom životu, nego tema ličnog odnosa sa Bogom. Bog, po svome slobodnom htenju, osvećuje koga On hoće, dotle da ovo osvećenje ne zavisi ni od čega drugog sem jedino od slobodne volje Boga i osvećenoga. Kao što naglašava Sveti Maksim Ispovednik, mi ljudi ne doprinosimo ništa drugo sem naš slobodni izbor, bez kojega Bog ne deluje. A naš trud i podvig ne proizvode kao rezultat našu svetost, pošto mogu da se pokažu kao trice i kučine bez ikakve vrednosti.” ( Mitropolit Pergamski Jovan (Zizijulas), Oboženje svetih kao ikona Carstva Božijeg, predavanje u organizaciji izdavačke kuće Akritas, 2. dec. 1998., čas. Vidoslov, br.20, 2000, 17-28. – www.verujem.org)
Budući da mi namera nije da se na ovom mestu bavim dokazivanjem toga da je Sveti Lovćenski Tajnovidac Svetitelj Crkve Božije, navela sam ove redove kao jedanu teološku činjenicu koja je malo poznata, da tako kažem, široj čitalačkoj publici, gde najčešće dominiraju izvesne predrasude kada je u pitanju shvatanje svetosti određenih ličnosti Crkve, kao što je rečeno u navedenom tekstu.
Ovde bismo mogli dodati da osnovni bogoslovski i duhovni kriterijum na osnovu kojega Crkva prosuđuje i rasuđuje o pribrojavanju nekoga liku svetih, dakle, nije naučno-istorijske, biografske, biološke ili juridičke prirode, to jest, nije od ovoga sveta. Poznato je da je rasuđivanje vrlina razlikovanja duhova, koja je utemeljena na natprirodnim otkrivenjima Boga Duha Svetoga koja On daruje Svetoj Crkvi. Natprirodno otkrivenje Duha Svetoga u ovaj svet unosi perspektivu budućeg veka, eshatona, to jest budućeg stanja Tela Hristovog – zajednice svetih, koje to isto Telo neprekidno opituje u Svetoj Evharistiji. Iz ovakve perspektive i potiče rasuđivanje Crkve koje je bogonadahnuto budućnošću. Takvo rasuđujuće procenjivanje sadašnjih i prošlih događaja iz nečijeg života na osnovu budućnosti jeste važno oružje u rukama Crkve, kada se ona suočava i sa takvim problemima kao što je zvanično pribrojavanje nekoga liku svetih. Presudna za naše razumevanje vrline rasuđivanja jeste premisa da su sva bića obdarena jednim “telosom” – ciljem ili zadatkom – i dok se “telos” ne ostvari, ne možemo govoriti o konačnoj “istini” ni jednoga bića.Čak i kada je asketski život u pitanju. Iako je široka lepeza pojmova koji opisuju asketski život, Oci Crkve i njih stavljaju u perspektivu budućnosti. Tako, u okviru i ove teme, hristologija vaskrsenja rašava zagonetku života. To rešenje, međutim, nije očigledno ni predskazivo, nego Duhom Svetim dolazi kao natprirodno, iznenađujuće otkrivenje iz budućnosti, koje je natprirodni dar. Bez ovog natrirodnog otkrivenja, rasuđivanje bi bilo zasnovano na običnoj ljudskoj domišljatosti.
Da ne govorimo o kakvoj je tek domišljatosti reč u slučaju onih koji već odavno pišu raznorazne tekstove “protiv kanonizacije Njegoša”, po portalima nejasnog i sumnjivog naznačenja a na kojima je po pravilu klevetan i naš Blaženopočivši Mitropolit Amfilohije, Blaženog spomena Vladika Atanasije i mnoge druge istinite sluge Božije, dužne svakog poštovanja i sveštenog spominjanja. Pažljivom čitaocu nije teško da uoči da su neukost i ostrašćenost dve glavne odlike tih pisanija koja su, na žalost, u verni narod uneli smućenje ne malih razmera. Kada se njihova metafizička nepismenost spoji sa ostrašćenom željom za “uklanjanjem” neistomišljenika, imamo kao rezultat zbunjenost i veliko smućenje. Oni verovatno misle u sebi da je samo njihova ograničena, isuviše ograničena prspektiva ispravna i da ona treba da dominira stvarnošću. Pri tom, olako previđaju i uporno skrajnjuju jednu za njih poražavajuću činjenicu a to je da je Bog Duh Sveti Istina i da je Sveta Crkva stub i tvrđava Istine. Jedino što nam, čitajući te i takve tekstove, na momente nije bilo jasno da li oni pišu protiv kaninizacije Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca ili protiv ličnosti Blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija? U tim tekstovima možemo pročitati čak i takve drske i nadasve bogohulne tvrdnje kao što je tvrdnja da je predanje o Svetom Petru Drugom, koje Mitropolit Amfilohije iznosi u svom Žitiju Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca – nepostojeće! No, za njih je Mitropolit Amfilohije tačno rekao da oni, time što govore i pišu, govore zapravo o samima sebi, jer sobom mere i “rasuđuju” o drugima. Vođeni sopstvenim umovanjem i “rasuđivanjem”, klevećući Svetu Crkvu Božiju i njene Episkope, ovi “mudraci” su već došli do stanja do kojeg su sami sebe logično doveli i koje ih je navelo čak i da javno prekinu opštenje sa svojim episkopom, što bestidno reklamiraju, valjda, kao vrlinu na koju treba da se ugledamo. Što se tiče tog stanja, setimo se ovde istinitih reči Svetoga Ignjatija Bogonosca iz drevnih vremena ranog hrišćanstva koji nam svedoči da: oni koji nisu sa Episkopom ti su sa đavolom.
Hrišćanska duhovnost ima u svom središtu ovaploćenog Boga kao “Sina Čovečijeg”, Koji u Duhu Svetom unosi u istoriju istinu o čoveku. Duhovan čovek je onaj koji je vođen Duhom Svetim, Koji u njegovo postojanje unosi buduće stanje, eshaton. Duh Sveti to čini prenoseći čoveka u stanje u kome njegovim postojanjem diktira duhovni zakon Božanske ljubavi, jer, u krajnjoj liniji, eshaton je ljubav koja čini da sebe žrtvujem radi drugog.
Da je Blaženopočivši Mitropolit Amfilohije bio duhovan čovek u punom smislu te reči, o tome ne treba mnogo govoriti. Kao ni o tome da je on, koga su mnogi za života zvali svetim, duhom svojim živeo mnogo više u budućem veku Carstva Božijeg, nego u sadašnjem. Nije onda nikakvo čudo što se upravo njemu, po Božijem Promislu i otkrivenju, Sveti Petar Drugi, Lovćenski Tajnovidac otkrio kao Svetitelj Crkve Božije.
Prema njegovom svedočenju, bilo je to postepeno a delimično i kroz njegovo pesničko delo. U akatistu spevanom u čast Svetitelja Petra Drugog, Lovćenskog Tajnovidca stoji da je on u svom pesničkom delu postigao ono što je to delo učinilo jedinstvenim u svetu pesničke umetnosti: on je u svojoj umetničkoj tvorevini umeo da “skrije svoj podvig”, odnosno da kroz svoje delo, na pesnički način, projavi izvesne duhovne dimenzije svoje svetosti koje nisu tako lako uočljive običnom čitaocu, a da ne govorimo o čitaocu koji uopšte nije pravoslavno verujući, niti crkven, niti ima i približno onoliko duhovnog opita koliko ima jedan svetitelj Crkve Božije.
Tako, recimo, sami naslov speva Luča mikorokozma otkriva nam glavnog junaka ovog Njegoševog dela koji je ujedno i motiv koji je poetsko jezgro njegovog pesništva, a koji je u osnovi poetske formulacije Njegovševe vizije sveta. O tumačenju ovog motiva već smo pisali u članku o iskri Njegoševoj u svetlosti Pravoslanog Predanja (Sin Svjetlosti, Njegoš, zatočenik iskre besamrtne, “Svetigora”, br. 241). Kako u tom članku piše, ovaj motiv otkriva upravo jedan autentično pravoslavan simvoličko-realistički pogled na svet i, istovremeno, jedan pravoslavno-podvižnički opit najvišeg duhovnog dometa i Božanskog dara. Takvih primera u Njegoševom pesničkom delu ima mnogo. I dok pomenuti protivnici kanonizacije Svetog Petra Lovćenskog tvrde, na osnovu ko zna čega, kako Njegoš svoju veru i svoj um nije “preobrazio o onostranio” (!) (da nije tužno, bilo bi komično) čitava Njegoševa Luča je upravo svedočanstvo jednog, blagodaću Božijom, preobraženog uma i celokupnog pesnikovog bića koje, na umetnički način, svedoči svoju veru i opit Vaskrsloga Gospoda Hrista! Prema tome, da bi se jedno takvo delo protumačilo i razumelo, potreban je lični opit i veliko znanje. Kao i milost Božija, naravno. Blaženopočivši Mitropoliz Amfilohije je, mogli bismo reći, za sada jedini koji je potpuno u duhu ovog pravoslavnog metoda tumačenja književno-umetničkog dela pravoslavne duhovnosti, razumeo i protumačio sve duhovne aspekte Njegoševog pesničkog dela, koje je delo jednog Božijeg ugodnika i, u srpskom rodu, najvećeg posmrtnog mučenika koji, doduše, nije imao teološko akademsko obrazovanje, ali ga to nije sprečilo da ostvari svoj lični, autentični odnos sa Tvorcem, Koji ga je učinio Svetiteljem Crkve Božije. Da, učinio je Bog Svetog Petra Lovćenskog jedinstvenim i neponovljivim Svetiteljem Crkve Svoje i Tajnovidcem Božijih Otkrivenja i Tajni Božijih i, budući da je Bog Koji u Svojoj Crkvi svetitelje Svoje otkriva kome hoće i na način na koji On hoće, u ovom slučaju je čekao nekoga kome će otkriti Slavu Petra Drugog kao Svetog Tajnovidca Lovćenskog. Čekao je dostojnog.
Svedočanstvo
Tebje jako Boga iz groba voskresše Hrista,
ne očima, no serdečniju ljuboviju vjerovavše, pjesnimi veličajem.”
kanon na Tominu nedelju, Pesma 9, st.3)
Moram da priznam da ideju za pisanje akatista Loćenskom Tajnovidcu nije imao Blaženopočivši Mitropolit već ja. Ne znam kako, ali učinilo mi se da ću lakše sastaviti akatist nego članak na temu koji mi je Mitropolit bio zadao, vezanu za Njegoševo književno delo. Međutim, pri samom pokušaju da učinim korak u tom pravcu, shvatila sam da nisam ni blizu mogućnosti da tako nešto sastavim. Tako sam se, brže-bolje, vratila članku koji je uskoro bio napisan, smatrajući time da sam svoj posluh odužila i da će priča o akatistu jednostavno pasti u zaborav. Međutim, nakon čitavih godinu dana, u toku jedne ispovesti, Mitropolit me iznenada upita šta je sa Akatistom Lovćenskom Tajnovidcu? Bila sam u blagom šoku. “Ajde, blago meni, da napišeš sada taj akatist”, reče mi tada Mitropolit sa neprimetnim, blagim osmehom koji se osećao u njegovom glasu. Nakon što sam jedva uspela da promucam samo to da taj podvig mene prevazilazi, ponavljajući tu konstataciju više puta, Mitropolit se glasno nasmejao, rekavši povišenim tonom: “Pa, naravno da te pevazilazi! Šta si mislila, da si dostojna?” “Dobro, Vladiko, neka je blagosloveno”, rekoh poraženo, i onda se setih da ga upitam nešto što me je od ranije mučilo a sa čim bih teško mogla da se molitveno obraćam Svetom Tajnovidcu bez ostatka: “Ali, oprostite Vladiko, samo ipak, znate, moram da pitam: sve – sve i nekako mogu da razumem ali, oprostite, da je duhom služio sveštenu Liturgiju u saboru svevsvetija …?” Vladika se istog trena uozbilji, spusti malo glavu i ozbiljnim tonom, smrknuto a lagano, naglašavajući svaku reč, reče ne gledajući me: “Služio je Liturgiju u saboru svesvetija”. Samo to. A to je bilo doslovno kao da sam ga, kao neki neprosvećeni katihumen, neznaveno upitala: “Sve- sve i mogu da razumem, ali, molim Vas, oprostite, da je Hristos vaskrsao iz mrtvih?!?”, na šta vam on ne bi odgovorio rečima, već bi vas trenutno obasjao svetlošću Hristovog Vaskrsenja i vama bi i bez reči bilo jasno i znali biste da je Hristos uistinu vaskrsao iz mrtvih, kao što vam je on to apostolski i posvedočio, predavši (po)znanje te temeljne istine naše vere vašem srcu. Tako sam ja u tom trenutku, po Promislu Božijem, bila obasjana onom svetlošću, kako je Mitropolit naziva, Svetonjegoševskog Predanja. Blaženopočivši Mitropolit mi je tada podario jedan mali atom, iskru tog Predanja, taman koliko je bilo dovoljno da se smerno i molitveno poklanjam Njegoševom Svetiteljskom liku kroz čitav svoj život. Bila sam obuzeta neizmernom radošću, istom radošću koju bih svaki put osetila kad god bi mi poverio neko novo poslušanje vezano za Tajnovidca Lovćenskog.
Međutim, ta velika radost bila je prisutna sve dok nisam počela da pišem akatist. Okolnosti u kojima sam se nalazila, i spoljašnje i unutrašnje, bile su takve da mi pisanje činilo kao “nemoguća misija”. U stanju velikog fizičkog bola (hronični problem sa kičmom), kao i duševnog, koji su bili prisutni duže vreme, moj um je bio više pomračen nego spreman za ozbiljnije duhovne podvige. U takvom stanju bila sam sposobna samo da osmislim osnovni plan i grubu kompoziciju teksta i to je bilo sve. Učinivši to jedne večeri, odložila sam olovku i papir pored stolice na kojoj sam sedela, ugasila svetlo i, sa osećajem potpune nemoći pred poslušanjem koje mi je povereno, uzela sam brojanicu u ruku i, po običaju, počela da prebiram po zrnima… I tada se dogodilo čudo. Doduše, ja toga nisam bila toliko ni svesna u trenutku kad se događalo, kao ni sve vreme za koje je trajalo. Nakon samo par trenutaka provedenih u mraku, odejdnom sam osetila i shvatila šta treba da piše u prvom kondaku. Čim sam to zapisala, obuzela me je takva radost da mi se činilo da ću početi naglas da pevam ili slično. Potom, narednih dana, bez ikakvog pravila koje se odnosi na vreme i mesto, meni bi dolazile misli i shvatanja sadržaja teksta i ja bih morala, na trenutak, da napuštam redovno poslušanje ili službu da bih to uspela da zapišem, a sve u atmosferi unutrašnje radosti i nekakvog poleta i oduševljenja zbog toga što se dešava. Poslednje delove akatista pisala sam bdijući jedne noći nakon koje sam se, sutradan, jedva nekako “spustila na zemlju” a da to niko ne primeti. I ono što je takođe bilo čudesno, ono moje stanje spočetka rada se potpuno izmenilo. Nestali su fizički bol i patnja koju je zamenila radost. Bila je to radost vaskrsenja, i ja sam se osećala isceljeno i, uistinu, vaskrslo – um, srce, duša bili su sabrani u jedno u Gospodu Hristu. Pokušala sam da ispričam to Mitropolitu, ali nisam umela baš najbolje da se snađem u objašnjavanju toga što se dogodilo. Rekla sam samo to da, iako sam i pre ovoga pisala, tako nešto nikad nisam doživela. To je istina. Tek posle nekog vremena, čitajući neku od knjiga poznatog oca Crkve, arhomandrita Rafaila Karelina, na jednom mestu naišla sam na meni potpuno nov izraz, koji mi je i otkrio o čemu je, najverovatnije, reč u slučaju ovog neobičnog i nesvakidašnjeg iskustva. Govoreći, naime, o insiraciji i nadahnuću u ikonopisu, arimandrit Rafailo je upotrebio tremin: “mistički autor”, upućujući na izvor nadahnuća prilikom ikonopisanja a koji je uparavo sam svetitelj koji se slika, shavćen kao mistički autor sopstvene ikone. Slično je i prilikom pisanja sveštenih spisa, kao što čitamo i u žitiju Svetog Zlatousta, kada je poslušnik njegov video Apostola Pavla kako govori na uho Svetom Zlatoustu tumačenje sopstvenih poslanica.
Od tada pa do danas, neprekidno se osvedočavam koliko je, svojim svetim molitvama kao i čudima, Sveti Lovćenski Tajnovidac prisutan kako u mom životu tako i u životu Svete Crkve, i čini mi se da bih o tome mogla da napišem čitavu jednu knjigu. Osobito bih pomenula čudesna iskustva prilikom molitvenog poklonjenja njegovim svetim moštima na Lovćenu, gde sam bila nekoliko puta. Uprkos tome što sveštenstvo i monaštvo Mitropolije nije imalo blagoslov Blaženopočivšeg Mitropolita da posećuje Njegošev grob sve dok se ne obnovi porušena lovćenska kapela, meni je za to Mitropolit “progledao kroz prste”, znajući dobri Đedo da je to zaista bilo jače od mene. Međutim, na ovom mestu, zbog ograničenosti prostora ispričaću samo još jedno njegovo čudo, jer je karakteristično. Opet je u pitanju pisanje, i to službe našem novoprojavljenom Mučeniku Borivoju Ćelijepiperskom. Sećam se da smo imali jako malo vremena da se pripremi knjiga sa akatistom i žitijem Svetog Borivoja da bi sestre Ćelije Piperske mogle da objave knjigu na sami praznik Mučenika, kako je Blaženopočivši Mitropolit blagoslovio. Zbog toga, imajući u vidu da je preostalo jako malo vremena, Mitropolit mi je blagoslovio da napišem akatist dok službu nije ni pominjao. Kako sam ipak stigla da na vreme sastavim akatist, spontano sam krenula da pišem i službu ali bez ikakve pomisli da makar pokušam da stignem da i službu napišem za praznik, jer vremena za to nisam imala uopšte. Toga dana, kada sam počela sa pisanjem, bilo mi je ujutro toliko loše da sam morala za vreme jutarnje službe da ostanem u krevetu. Tada sam neobavezno počela da pišem i opet se dogodilo čudo! Od momenta kada sam uzela papir i olovku, uprkos lošem zdravstvenom stanju, nisam prestajala da pišem sve do nekih tri sata po ponoći. Nisam znala šta me je obuzelo, ali sam osećala da ne treba da prestajem sa radom ka kome me je privlačila nekakva neodoljiva sila. Kada sam sastavila službu, već sasvim malaksala, stropoštala sam se u krevet. Do praznika Sveštenomučenika Ćelijepiperskog bilo je dva dana i sutrašnji dan bio je poslednji kada sam još uvek mogla da pošaljem tekst, koliko toliko, na vreme. Probudivši se, i videvši koji je datum, bilo mi je sve jasno: bio je 19. maj – Praznik unošenja ikone Svetog Loćenskog Tajnovidca u Crkvu! Ja sam na to bila potpuno zaboravila. Bila sam radosna kao retko kad, jer sam shvatila ko me je tako očigledno nadahnjivao u toku pisanja službe. Odmah sam sestrama prosledila službu i one su u toku prazničnog bdenija pojale tu službu koju je, stigavši pre bdenija u manastir, Blaženopočivši Mitropolit Amfilohije, pregledao i uradio potrebnu lekturu teksta. Ispričala sam mu o pomenutom iskustvu sada već definitivno sigurna da Svetog Tajnovidca Lovćenskog možemo proglasiti i Pobornikom crkvenog pesništva.
Ipak, još jedno čudo koje je, u ovom trenutku, za nas možda i najvažnije. Naime, koliko se sećam, božanstvene litije za odbranu svetinja u Crnoj Gori pokrenuo je i nadahnuo upravo sam Sveti Petra Drugi, Lovćenski Tajnovidac. Zar nije kapela na Prevlaci, Suza Njegoševa, bila prva brutalno napadnuta svetinja od strane tadašnjeg nesrećnog režima? Zar nije tadašnje spontano okupljanje naroda, koji je danonoćno branio i čuvao tu Njegoševu svetinju od rušenja, prva odbrana svetinja od strane Božijeg naroda u Crnoj Gori? Lično mislim da je taj veličanstveni duh odbrane svetinja u svom narodu prvi pokrenuo sami Lovćenski Tajnovidac i da je slučaj odbrane Njegoševe kapele na Prevlaci, koji je svojim nebeskim blagoslovom nadahnuo Sveti Tajnovidac Lovćenski, bio snažan avangardni pokret potonjih litija koje su se zbile po celoj Crnoj Gori. No, to možda neki i neće tako shvatiti. Kao što neki neće shvatiti ni da je Lovćenski Tajnovidac Svetitelj Crkve Božije. Ali, neka svako veruje kako može. A oni koje Njegoš nadahne, mogu mnogo.
Među njima je i Blaženopočivši Mitropolit Amfilohije koji je bio nadahnut i oduševljen tim lučezarnim, blagodatnim Predanjem koje je nazvao Svetonjegoševskim Predanjem, jer mu, po njegovim rečima, njegova savest nije dozvoljavala da stvari ne nazove pravim imenom. On, beskrajno mnogo više i jasnije nego što možemo da zamislimo, znao je i ko i kako ga nadahnjuje i krepi u vršenju dela Božijeg, koje je naš Blaženopočivši Mitropolit besprekorno delao Gospodu tokom čitavog svog života. Da se naš Mitropolit bavio onim što je zemaljsko a ne onim što je Božije, ne bi ga Tajnovidac Lovćenski, taj duhovni gorostas među nebeskim silama, nadahnjivao ni otkrivao tajne svoga dela i svoje svetiteljske ličnosti, jedinstvene u svoj Pravoslavnoj Vaseljeni. Njegoš je čekao da se pojavi dostojan. Čekao je upravo Mitropolita Amfilohija kome će protumačiti svoje pesničko delo i otkriti svoju svetiteljsku ličnost. Čekao je Njegoš Mojsija koji će biti kadar da povede njegov napaćeni narod kroz surovu pustinju u zemlju obećanu, zemlju slobode, u zemlju Svetog Svetonjegoševskog Predanja. I samo istinska čeda Blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija, koju je čitavog svog života očinski rađao i verno predavao u naručje Hristovo, krenuće za njim sa verom i ljubavlju, kao nekada drevni Izrailj za Mojsejem u pustinju, gde će biti hranjeni nebeskom manom i napajani sa izvora Života Večnoga, idući uskom i trnovitom ali sigurnom stazom ka Carstvu Nebeskom. Duboko verujem da je Božiji narod ove, mučeničkom krvlju natopljene zemlje, odavno i hrabro krenuo za svojim Mojsejem u zemlju obećenu, gledajući u svoju najjasniju vertikalu: gledajući u Lovćen i na njemu Crkvu Svetog Petra Cetinjskog Čudotvorca i u njoj, vaskršnjom Slavom Hristovom, obasjane mošti Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca, da ih i dalje svojim nebeskim molitvama i preslavnim zastupništvom i božanstvenim čudima vode i rukovode u beskrajna prostranstva Božija, da u večnoj radosti gledaju u nezalazno Sunce Pravde, Presvetu Trojicu- Boga Ljubavi.
monahinja Olimpijada Kadić
