Rodom iz Sirije, vaspitan u gradu Emesi, sveti Roman još izmalena poče ugađati Bogu živeći u devstvu i celomudriju. Spočetka on beše ponomar u jednoj crkvi grada Berita; zatim, za carovanja cara Anastasija, pređe u Carigrad i služaše pri Kirovoj crkvi Presvete Vladičice naše Bogorodice. Tu on vođaše vrlinski život u postu i molitvama, i mučeći telo svoje mnogobrojnim podvizima i svunoćnim bdenjima. S večeri on odlažaše u Vlahernu, i tamo svu noć stajaše na molitvi, pa se opet vraćaše u Kirovu crkvu. Zatim on bi postavljen za ponomara u crkvi svete Sofije.
Sveti Roman ne beše pismen, ali bejaše iskusan u dobrim delima, kojima prevazilažaše premudre književnike; i razumom svojim on težaše Bogu daleko više od onih koji ištu mudrost ovoga veka. Jer on bejaše od onih za koje reče apostol: Što je ludo pred svetom, to izabra Bog da posrami mudre (1 Kar. 1, 27). Zbog vrlinskog života njegovog, njega ljubljaše patrijarh Jevtimije, i videći kako se trudi u hramu i sa kakvim usrđem vrši svoje poslušanje, on mu davaše jednaku nagradu kao i kliricima. Zbog toga klirici roptahu na patrijarha, govoreći: Neznalicu si izjednačio s nama!
Klirici mrzijahu Romana, i činjahu mu pakosti. Jednom, na Badnji dan, kada u crkvu dođe car, i Roman raspoređivaše svećnjake po crkvi, klirici ga dohvatiše i odvukoše na amvon, govoreći: Ti dobijaš podjednaku nagradu s nama, – zato pevaj kao i mi na amvonu pohvalnu pesmu Bogu.
Oni to uradiše iz zavisti, da bi ga posramili, znajući da on ne zna Pismo i ne može to obaviti. A Roman, doživevši takvo poniženje od klirika u prisustvu cara i tolikog naroda, silno se postide i plakaše gorko. Ho po završetku službe, kada svi izađoše iz crkve, on pade ničice pred ikonom Presvete Bogorodice gorko ridajući i moleći se. I pošto je dugo plakao i molio se, Roman ustade i ode domu svom, i od tuge ne okusivši ništa, zaspa. I gle, njemu se u snu javi Presveta Vladičica naša Bogorodica, uteha svih ojađenih, držeći u ruci mali svitak knjižni, i reče Romanu tihim glasom: Otvori usta! – A kada Roman otvori usta svoja, Vladičica mu metnu u njih svitak, govoreći mu: Pojedi to! – Roman proguta hartiju, i odmah se probudi, ali nikoga ne vide pred sobom, jer javivša se Presveta postade nevidljiva. Srce pak njegovo napuni se neiskazane sladosti i duhovne radosti, i on stade razmišljati o viđenju. I oseti u umu svom da razume knjigu, jer mu Djeva Bogorodica, kao nekada Sin Njen apostolima, otvori um da razume Pismo. I napuni se srce njegovo velike mudrosti, i on stade sa suzama uznositi blagodarnost Učiteljici svojoj što mu Ona za kratko vreme podari takva znanja, kakva on ne bi mogao steći u toku mnogo godina. A kada dođe čas svenoćnog bdenja, sveti Roman pođe u crkvu radujući se i veseleći se zbog blagodati, darovane mu od Bogoblagodatne Djevice.
Kada nastade vreme da se peva u čast praznika pesma, zvana kondak1 sveti Roman uziđe na amvon, i slatkim glasom otpeva svoj kondak koji on u umu svom smisli: Djeva dnes Presuščestvenago raždaet… = Djeva danas rađa Prevečnoga, i zemlja Nepristupnome podnosi pećinu; Anđeli sa pastirima slavoslove, a mudraci putuju sa zvezdom: jer se nas radi Prevečni Bog rodi kao dete.
Svi koji ovo gledahu i slušahu, udiviše se, i sa slašću uživahu u pojanju, udubljujući se u smisao pevanih reči. A kada sveti Roman završi pesmu, patrijarh ga upita, otkuda mu takva mudrost. On ne sakri čudo Presvete Bogorodice, nego objavi njenu blagodat i proslavi Nebesku Učiteljicu koja ga umudri. Klirici pak koji ga behu uvredili postideše se, i pokajavši se padoše k nogama Romanovim moleći ga za oproštaj. A patrijarh odmah postavi svetog Romana za đakona, i iz usta njegovih tecijaše mudrost kao reka. Oni pak koji ga ranije vređahu zbog prostote i neznanja, stadoše se učiti u njega. Sveti Roman sastavi mnoštvo kondaka za praznike Gospodnje, Bogorodičine i znamenitih Svetitelja, tako da njegovih kondaka ima preko hiljadu. I on beše od sviju veoma voljen i poštavan. Provevši vreme svoga života bogougodno i pravedno, sveti Roman se preseli u večna naselja; i sada sa horovima anđela peva Bogu trisvetu pesmu. Amin.
