Sveti prorok Zaharija, otac svetoga Jovana Preteče i Krstitelja Gospodnjeg, beše sin Varahijin, od roda Avije, iz plemena Aronova. On imađaše ženu Jelisavetu, koja takođe bejaše iz plemena Aronova; ona beše sestra svete Ane majke Presvete Bogorodice Sveto Evanđelje svedoči o njima da behu ukrašeni svima vrlinama i provođahu život besprekorno. Sveti evanđelist Luka veli za njih: Bejahu oboje pravedni pred Bogom, i življahu u svemu po zapovestima i uredbama Gospodnjim bez mane (Lk 1, 6). Očigledan dokaz česnog života ljihovog jeste sveti izdanak njihov česni i slavni prorok, Preteča i Krstitelj Gospodnji Jovan. U Svetom Pismu je rečeno: Po rodovima njihovim poznaćete ih (Mt. 7, 16): od dobrog drveta rod ne može biti rđav; da se zbude po rečima Svetoga Pisma: Ako je koren svet, to su i grane (Rm. 11, 16). Stoga i sveta grana Jovan mogla je izrasti iz svetog korena.
Sveti Zaharija, otac Pretečin, sveštenikovaše u Jerusalimu za carovanja Iroda. On bejaše od dnevne črede Avijine, tojest od roda Avije, čija je čreda padala osme sedmice. O tim čredama kazuje se sledeće: Car David, videći da se Aronovo pleme toliko namnožilo da je nemoguće bilo da svi zajedno služe u hramu, razdeli Aronove potomke na dvadeset četiri črede ili lika, da bi oni jedni za drugima, svaki držeći svoju sedmicu, vršili službe u hramu. U svakoj posebnoj čredi car izabra po jednog najčesnijeg muža i postavi im ga za načalnika, te je svaki lik imao svoga glavnog sveštenika; a svaki lik je imao više od pet hiljada sveštenika. No da među glavnim sveštenicima ne bi bilo spora oko toga koji će od njih sa likom svojim služiti prvu sedmicu, koji drugu, koji treću, i tako redom do dvadeset četvrte, oni baciše kocku, i po kocki napraviše raspored; i držahu se tog rasporeda sve do nove blagodati, jer potomci svakoga sveštenika držahu svoj red prema kocki koja je pala njihovom pretku. Osma čreda pade svešteniku Aviji (1 Dnevn. 24, 10), čiji potomak beše i sveti Zaharija; stoga on u toku osme sedmice i vršaše službe u hramu, načalstvujući nad ostalim sveštenicima svoje črede.
Jednom kada Zaharija služaše prema svojoj čredi pred Bogom, dogodi mu se da po običaju sveštenstva uđe u hram Gospodnji da kadi, i gle, njemu se javi anđeo Gospodnji koji stajaše s desne strane oltara kadionoga. Videvši anđela Zaharija se uplaši, ali anđeo odagna strah od njega rekavši: “Ne boj se, Zaharija”. I uteši ga objavljujući mu da je molitva njegova blagoprijatna Bogu, i da mu nje radi Gospod daruje milost: blagosilja ženu njegovu Jelisavetu, iako je nerotkinja i vremenita, da mu rodi sina Jovana, imenjaka blagodati, koji će rođenjem svojim obradovati ne samo roditelje nego i mnoge ljude. Anđeo objavi Zahariji i to, da će sin njegov biti veliki pred Bogom ne telom nego duhom; i da će biti takav postnik i uzdržanik, kao niko drugi. I stvarno, to svedoči za njega i sam Gospod Hristos, govoreći o njemu: Dođe Jovan Krstitelj koji ni jede hleba ni pije vina (Lk. 7, 33). Anđeo predskaza za njega, da će se on još u utrobi matere svoje napuniti Duha Svetoga i da će mnoge sinove Izrailjeve obratiti ka Gospodu Bogu njihovome; da će biti Hristov Preteča u duhu i sili proroka Ilije, i da će pripremiti narod za prijem Gospoda Spasitelja (Lk. 1 , 8-17).
Slušajući sve to, Zaharija se čuđaše i ne verovaše onome što govoraše anđeo, zato što Jelisaveta beše nerotkinja, i oboje već behu stari. I reče Zaharija anđelu: Po čemu ću ja to poznati? jer sam ja star i žena je moja vremenita. – Odgovarajući anđeo reče mu: Ja sam Gavril što stojim pred Bogom, i poslan sam da govorim s tobom i da ti javim ovu radost. I evo, onemićeš i nećeš moći progovoriti do onoga dana dok se to ne zbude; jer nisi verovao mojim rečima koje će se zbiti u svoje vreme.
Pošto se u ovom razgovoru sa anđelom Zaharija zadrža u oltaru, narod koji beše u hramu čuđaše se što se on zabavi. A kad Zaharija iziđe ne mogaše da im govori nego im znacima pokazivaše da je onemio. Tada ljudi razumeše da je imao viđenje u oltaru (Lk. 1, 18-22).
A kad Zaharija završi svoju čredu vrati se kući svojoj, koja se nalazila u planinskom kraju, u Hevronu, gradu Judinu. Jer taj grad bejaše jedan od onih gradova koji kockom pripadoše plemenu Judinom i biše određeni za stanovanje sveštenicima (Is. Nav. 21, 13; 1 Dnevn. 6, 65).
Kada se zbi rečeno anđelom i nerotkinja Jelisaveta rodi Jovana, Zaharija čim napisa to ime na daščici, odmah mu se otvoriše usta i odreši jezik, i on stade govoriti blagosiljajući Boga. I ispuni se Duha Svetoga Zaharija, i prorokova govoreći: Blagosloven Gospod Bog Izrailjev što pohodi i izbavi narod svoj, i podiže nam rog spasenja u domu Davida sluge svoga, kao što govori ustima svetih proroka svojih od veka … I ti, dete, nazvaćeš se prorok Višnjega, jer ćeš ići napred pred licem Gospodnjim da mu pripraviš put (Lk. 68-70.76).
A kada se rodi Gospod naš Isus Hristos u Vitlejemu, i mudraci došavši sa Istoka kazaše Irodu o novorođenom Caru, tada Irod posla vojnike u Vitlejem da pobiju svu decu, pri čemu naročito spomenu Zaharijina sina Jovana, o kome je mnogo slušao. Jer Irod beše saznao sve što se zbilo u vreme rođenja Jovanova, pošto strah beše ušao u sve okolne žitelje i sve se to beše razglasilo po svom planinskom kraju Judeje, i svi Judejci govorahu o tome. I svi koji to čuše, metnuše u srce svoje govoreći: Šta li će biti iz ovoga deteta? (Lk. 1, 66 ). Setivši se tog trenutka Jovana, Irod pomisli u sebi: “Neće li taj biti car Judejski?” I odlučivši da ga ubije, Irod odvojeno posla ubice kući Zaharijinoj, ali oni ie nađoše svetog Jovana. Jer kada bezbožni pokolj dece otpoče u Vitlejemu, kuknjava i zapomaganje čuše se u Hevronu, gradu Judinom, gde življahu sveštenici, pošto se nalazio ne mnogo daleko od Vitlejema. Žitelji brzo doznaše radi čega je ta kuknjava. Tada sveta Jelisaveta uze svoje dete Jovana, kome beše godina i po dana, i pobeže s njim u gore. A sveti Zaharija u to vreme beše u Jerusalimu na svojoj svešteničkoj dužnosti u hramu, u vreme svoje črede. Krijući se po gorama, Jelisaveta se sa suzama moljaše Bogu da je zaštiti sa detetom. I kada sa vrha gore ugleda vojnike koji su marljivo tražili begunce, ona u strahu povika kamenoj gori: “Goro Božja, primi mater s detetom!” I odmah se otvori stena i sakri u sebi majku i dete od ubica koji su ih gonili. I ne našavši onoga koga su tražili, ubice se prazni vratiše caru. Tada Irod posla k Zahariji u hram naređenje, da mu preda sina svog Jovana. Sveti Zaharija odgovori na to: Ja sada služim Gospodu Bogu Izrailjevu, a o sinu mom ne znam gde je.
Razgnevljeni Irod po drugi put posla k njemu, i naredi da ubiju samog Zahariju ako im ne da svoga sina. Svirepe ubice pojuriše kao zverovi da izvrše naređenje, i s jarošću povikaše na sveštenika Božjeg: Gde si sakrio sina svoga? Daj nam ga, jer car naređuje; a ako nam ne daš sina, onda ćeš odmah poginuti. – Sveti Zaharija odgovori: Vi ćete ubiti telo moje, a Gospod će primiti dušu moju. – Ubice onda skočiše na Zahariju i ubiše ga pred oltarom. Krv Zaharijina prosu se po mermeru i stvrdnu se kao kamen, i osta tako kao svedočanstvo zločina Irodova.
Jelisaveta pak s Jovanom, Bogom čuvana, boravljaše u steni koja se otvori. Po Božjem naređenju tamo se stvori pećina, proteče izvor vode i izraste rodna palma nad pećinom, prepuna roda. I kad god je majka sa sinom htela da jede, drvo se savijaše pružajući im rod svoj, pa se zatim opet uspravljaše. Četrdeset dana po smrti Zaharijinoj prestavi se u pećini i sveta Jelisaveta, mati Pretečina, a mladenac Jovan osta u pustinji, hranjen angelom i čuvan Božjim promislom sve do dana javljenja svog na Jordanu.
