Znamenitog svetogorskog podvižnikag Prepodobnog Siluana Atonskog molitveno proslavljamo i praznujemo 11/24. septembra.
Kako navodi njegov životopisac i učenik – arhimandrit Sofronije (Saharov), Siluan je vodio neumorne borbe protiv strasti, podvizavao se neprekidnom umnom molitvom, isihastički.
Sveti vladika Nikolaj (Velimirović) je sebe nazivao učenikom starca Siluana. O njemu je zapisao sledeće: Postoji nešto novo i u poukama i u životu oca Siluana. Na primer, Hristovo upozorenje koje je on čuo: „Drži svoj um u adu i ne očajavaj“, predstavlja jedan savet i opomenu protiv oholosti.
Semjon Ivanovič Antonov (budući starac Siluan) je rođen 1866. godine u seljačkoj porodici u Tambovskoj guberniji. Njegovi roditelji su bili pobožni ljudi koji su se, uprkos siromaštvu, odlikovali gostoprimstvom, pomagali su onima kojima je bilo potrebno i uvek su nalazili vremena da posete crkvu. Semjon je voleo da prisustvuje službama sa svojim roditeljima. Kasnije bi svog oca opisao kao krotkog, strpljivog i mudrog čoveka, a posle mnogo godina monaškog života rekao bi: „Nisam došao na meru svog oca”. Semjon je bio visok, snažno građen čovek, posedovao je izuzetnu fizičku snagu. U mladosti je živeo kao i većina njegovih vršnjaka, ali je ubrzo doživeo svoj prvi „tajanstveni opit“. Čuvši razgovor poklonika o svetom životu izuzetnog podvižnika, pustinjaka Jovana Sezenovskog na čijem grobu su se dogodila čudesa, Semjon pomisli: „Ako je on svetac onda je Bog sa nama, i zato nema potrebe da hodam po celoj zemlji da Ga tražim“. Sa ovom mišlju mlado srce je gorelo ljubavlju prema Bogu, počeo je dugo da se moli osetivši privlačnost ka monaštvu. Tada je čak zamolio oca da ga pusti u Kijevo-Pečersku lavru, ali mu je otac kategorički odgovorio: „Prvo završi vojničku službu, pa ćeš slobodno da ideš“. Međutim, ovo blagodatno vreme nije trajalo dugo, samo nekoliko meseci, i ubrzo se Semjon ponovo vratio tom načinu života, koji će kasnije nazvati „obeleženim grehom“.
San i glas, koji je prepoznao da dolazi iz usta Presvete Bogorodice, pomogli su mu da savlada iskušenje divljeg života: „Nije mi dobro da gledam šta radiš“. Ovaj događaj, neposredno pre nego što je Semjon stupio u vojnu službu, radikalno je promenio njegov život. Otkrio je istančan osećaj za greh i istovremeno milost Božju i Njegove Prečiste Majke prema grešnicima. Semjon se okrenuo pokajanju i doneo je čvrstu odluku da se zamonaši. Semjon je služio vojni rok u Sankt Peterburgu, u inžinjerijskom bataljonu. Njegovo duhovno i srdačno raspoloženje primetno je uticalo na njegove kolege, o čemu postoje dokazi. Malo pre kraja službe, Semjon je otišao kod oca Jovana Kronštatskog, ali ga nije našao, pa mu je napisao pismo: „Baćuška, želim da se zamonašim. Moli se da me svet ne zadrži”. Plodovi molitve svetog kronštatskog pastira ubrzo su se pokazali. Već sledećeg dana Semjon je osetio da „oko njega paklena vatra huči“, tako da je odmah posle vojne službe odmah otišao na Atos i u jesen 1892. godine primljen je kao iskušenik, „brat Simeon“, u ruski Svetopantelejmonov manastir. Simeon je 1896. godine primio monaški postrig i novo ime – Siluan, a 1911. godine bio je uzdignut u shimu. Ušavši u manastir, Simeon se pokazao kao strpljiv i blag iskušenik, za šta je, kako piše arhimandrit Sofronije (Saharov), „u manastiru bio voljen i hvaljen zbog dobrog rada i dobrog karaktera“.
Tada su mu počele dolaziti misli: „Ti živiš sveto“. Ove i druge misli potresle su um mladog iskušenika, ali on zbog svog neiskustva nije razumeo šta se dešava. Demonski nagoveštaji su potresli njegovu dušu, čas su ga uzdizali u „nebo“ u ponosu, čas su ga bacali u očaj. Simeon se molio u velikoj napetosti, spavao je malo i u trzavicama, dok je u mlinu imao teško poslušanje, nosio je džakove brašna. Tako je prolazio mesec za mesecom, a muka demonskih napada se povećavala. Nijedna ljudska snaga ne može da izdrži ovu duhovnu borbu. I brat Simeon pade u očajanje, duša njegova potonu u mrak, ali u to najstrašnije vreme za njega javi mu se Gospod i „celo njegovo biće i samo telo ispuniše se ognjem blagodati Duha Svetoga“. Ali ni doživljena paklena muka, ni stečeni dar neprestane unutrašnje molitve, pa ni javljanje Gospodnje nisu dali mladom monahu potpuno oslobođenje od demona… Tako je prošlo još petnaest godina neprekidnog duhovnog podviga, a zatim se dogodio novi važan događaj u životu oca Siluana – kratak razgovor sa Bogom u molitvi. Na pitanje da ga nauči šta da čini da ponizi svoju dušu, Gospod je odgovorio: „Drži um svoj u paklu i ne očajavaj“. Zadržavanje uma u paklu nije bilo novo za Siluana, ono što je bilo novo je „i ne očajavaj“. Monah Siluan je, posle otkrivenja datog mu od Gospoda, čvrsto stao na duhovni put, od tog dana blagodat ga nije napuštala, a blagodarnost Bogu je sve više rasla u duši starca.
Istovremeno, „postepeno njegovom molitvom počinje da dominira tuga za svetom koji ne poznaje Boga“, pritom „imao je misao da samo oni koji su Ga poznali, a zatim izgubili, mogu tražiti Boga. Verovao je da svakom traženju Boga nekako prethodi promisao Božja. Kako ćeš tražiti nešto što nisi izgubio?” Ove teme su uzete kao osnova za izbor citata iz dela starca Siluana za ovu knjigu. Dakle, poglavlja „Kako sačuvati duševni mir“ i „Duša moja čezne za Gospodom…“ svedoče koliko je iskustvo bogoostavljenosti bilo važno za njegov duhovni život. Ova tema se s pravom može nazvati jednom od vodećih. Gubitak blagodati izaziva osećaj napuštenosti od Boga. U stvari, gubitak blagodati ne znači da Bog napušta čoveka. To ukazuje na nesposobnost čoveka da sačuva blagodat koju je primio i da stalno živi u njoj. Na sreću, iskustvo gubitka blagodati ne ostavlja samo teška osećanja u duši. Takođe postaje izvor duboke, stalne i uporne čežnje za Bogom, snažne želje da se pronađe izgubljena milost i ponovo doživi svetlo i radošću ispunjeno prisustvo Duha Svetoga. Čovek se posvećuje traženju Boga, počinje da se fokusira na svoj unutrašnji, duhovni razvoj, žudeći da pronađe blisku vezu sa Njim. Nastavak ove teme je poglavlje „Najdragocenije na svetu je poznavati Boga…“.
Takođe, jedna od glavnih tema misli starca Siluana u njegovim spisima jeste želja i briga za spasenje svih ljudi. Ova želja da se svi spasu zasniva se na Božjoj ljubavi prema ljudima, a boravak u Carstvu nebeskom znači život ispunjen ljubavlju prema Bogu. Ove dve teme (ljubav prema Bogu i ljubav Božja prema ljudima) ogledaju se u poslednja dva poglavlja knjige: „Mi smo deca Božja“ i „Gospode, kako je velika ljubav Tvoja…“. Bog je dobar i milostiv, On spremno oprašta grehe pokajnicima i spasava propadajuće, jer Bog je tako zavoleo svet da je dao Sina svog Jedinorodnog, da nijedan koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni. Bog nije poslao Sina svoga na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroz Njega (Jn. 3, 16-17). Starac Siluan se do kraja svog života neprestano molio za žive i mrtve, za prijatelje i neprijatelje, za ceo svet.
Upokojio se u Gospodu 11/24. septembra 1938. godine.
Odlukom Svetog sinoda Carigradske patrijaršije od 26. novembra 1987. godine Siluan Atonski je kanonizovan. Godine1992. i Ruska pravoslavna crkva proslavila ga je kao svetitelja. Uspomena na monaha Siluana Atonskog praznuje se 11/24. septembra.
Izvor: Hilandar. org; SPC
Foto – praznična ikona Prepodobnog Siluana Atonskog u Hilandaru: Hilandar.org
