Sveti Grigorije Pećki (u narodnom izgovoru Gligorije) živeo je u vreme srpskog ropstva pod Turcima kao sabrat sveštene velike lavre svete Pećke Patrijaršije. Nije znano da li se u ovoj svetoj obitelji podvizavao kao prost monah ili je bio sveštenoslužitelj, kao što nisu poznati ni tačno mesto niti godina njegovog rođenja. Ali njegova miomirna žrtva, kojom je samog sebe prineo Gospodu na dar, nije zaboravljena; njegovo odlučno i bez dvoumljenja stradanje za Hrista ostalo je dobro zapamćeno i sačuvalo se kroz vekove do naših dana. Gospod ga je ubrzo nakon njegove mučeničke končine uzveličao darom čudotvorstva.
Pretpostavlja se da je Sveti Grigorije rodom bio iz Peći ili njene okoline a da se podvizavao i mučenički postradao u XVII ili XVIII veku. Bilo je to vreme, kako reče letopisac, kada „jauk i vapaj iznemogle [srpske] duše, što stenjaše pod rukom zulumćarskom, prodiraše nebo… Sve je bilo ućutalo i stenjalo pod nogama tiranskim“. U tim teškim vremenima, srpsko duhovenstvo (duhovništvo) imalo je sveti zadatak da narodu bude učitelj i rukovođa i svagdašnji zaklon i uteha; da ga hrabri u veri i trpljenju i bodri u nadi na slobodu.
A ovog Svetog Grigorija Gospod je, kaže predanje, obdario neobičnom lepotom – ne samo ljepotom telesnom već prije svega lepotom duše kojom sav beše okrenut ka Gospodu vrlinom pobožnosti i vere u vaskrsloga Gospoda. Znali su Turci dobro da su takvi „so zemlji“ i „vidjelo svijetu“ i rado su se trudili da ih pridobiju (milom ili silom) za svoju vjeru nadajući se da bi primer ovakvih vrlinskih ljudi slijedili mnogi. Znao je i Grigorije za takav njihov običaj, pa se trudio da ne bude suviše upadljiv – kroz Peć se, kažu, kad god mu je to bilo moguće kretao sporednim ulicama i u vreme kad nisu velike gužve. Ali kako se, po reči Gospodnjoj, „ne može sakriti grad kad na gori stoji“, tako ni Sveti Grigorije ne mogaše ostati neprimećen od pećkih Turaka. Zagledala se bila u njega i ćerka jednog uglednog turskog dostojanstvenika – neki kažu samog pećkog paše. Devojka je silno patila od žudnje za njim, te njen otac sa još nekim Turcima skova plan da inoka Grigorija na svaki način poturče. Za ostvarenje ove njihove zle namere ukaza se povoljna prilika kada je jednom Sveti Grigorije po pitanju manastirskih poslova sišao do pećke čaršije. Turci tada izazvaše manji metež u sveopštoj vrevi i uhvatiše mladog monaha, a potom ga privedoše pred kadiju.
U početku pokušavahu Turci da ga prelaste nudeći mu visoki položaj u turskoj upravi ako pređe u muhamedanstvo i oženi se pašinom ćerkom, a kada videše da on neće ni da čuje za njihove ponude i objećanja, počeše da mu prete mukama. No mladi Hristov vojnik osta nepokolebiv. Turci onda, videvši čvrstinu njegove vere i da ga ničim ne mogu pridobiti, izvršiše nasilje nad Svetim Grigorijem – na silu ga obrezaše i poturčiše. Koliko su vremena ovi događaji trajali i koje je sve muke tada Grigorije podneo, samo je dragome Gospodu znano. Međutim, ni ovo ne obeshrabri Svetog Grigorija. Razumevši dobro da je „došao njegov čas“, Sveti ispovednik Hristov, čim ga otpustiše slobodna, skide sa sebe turske haljine i obukavši monašku poderanu rasu poče javno i na sav glas da izobličava lažnu veru Muhamedovu i tursko bezakonje. To strašno ozlobi i razjari bezbožnu rulju, te ga stadoše tući i zadavati mu rane po telu. Na kraju priđe jedan bezbožni Agarjanin i oštrim nožem raspori mu utrobu. Takvog – na smrt ranjenog, ostaviše ga da izdahne na ulici. Prikupivši poslednje svoje snage, Sveti Grigorije dotetura do jedne srpske kuće u blizini „Dugačkog groblja“ na kome su se Turci sahranjivali i tu, naslonivši se leđima na kapiju, predade duh svoj Gospodu koga je tako žarko ljubio. Turci narede da se njegovo tijelo baci daleko od grada, ali Srbi ga tajno sahraniše u blizini grada (danas je to deo šireg centra Peći), a mesto obeležiše povećom kamenom pločom bez natpisa. Vremenom počeše se dešavati čuda na grobu Svetoga, te narod koji se neprestano sticaše ka ovoj svetinji podiže malu crkvicu – paraklis od ćerpića i kamena. Praznovanje Svetog prepodobnomučenika Grigorija vršeno je na dan kada se slavi njegov nebeski zaštitnik – Sveti Grigorije Bogoslov (7. februar/25. januar). Bio je to zapovedni praznik u Peći, tako da se niko nije usuđivao da toga dana radi. O tome su od svojih starijih slušale Pećanke Viktorija Stanjević i Blaženka Čukić, a Milunka Lazović se seća mesta na kome je bila crkvica.
Uspomena na Svetog Grigorija je nastavila da živi u narodu i u sledećim stolećima, iako društvene prilike nisu uvek bile jednako naklonjene ispoljavanju narodne pobožnosti i blagočešća. Međutim, u Kraljevini Jugoslaviji odnarođena i pagubnim zloduhom evropejstva zadojena državna uprava donela je odluku da na polju gde se nalazila crkvica Svetog Grigorija Pećkog sagradi Poljoprivredni institut! Namera je sprovedena u delo, te se trošna crkvica sa grobom Svetog Grigorija obrela u neposrednoj blizini zgrade Instituta – neprimereno stešnjena. No, bezbožna birokratija nije se na ovome zaustavila već je bila namerila da crkvicu sasvim ukloni sa lica zemlje. Određeni su bili i radnici koji krenuše da obave naloženi im zadatak. Međutim, po kazivanju starih Pećanaca, većina njih skrenula je pameću, tako da su radovi morali biti obustavljeni. Nakon toga, ne mogavši unajmiti nikoga da dovrši započeto, ponudiše „posao“ grupi Roma, ali i oni, videvši o kakvom je „poslu“ reč i znajući šta se dogodilo prethodnim radnicima, odbiše da to urade objašnjavajući da „ni oni nisu ludi“. Na kraju – dovedoše odnekud sa strane četu robijaša koji nisu znali šta treba da rade. Oni su vrlo brzo razidali staru, trošnu građevinu a onda su otvorili grob Svetog mučenika. Na dubini od tri metra našli su njegove mošti (kosti) i usirenu krv, koja je izgledala kao da je juče prolivena. Po kazivanju starijih Srba Pećanaca mošti su najverovatnije odnete u Pećku Patrijaršiju da se čuvaju sa još mnogo drugih svetih moštiju neznanih podvižnika blagočešća čija su imena samo Gospodu poznata. Rušenje crkve i raskopavanje groba Svetog Grigorija bilo je 1929. godine. Ipak, sve do sedamdesetih godina prošlog veka vernici su odlazili na ovo mesto, naročito petkom, i molili se Svetome. Tako Pećanka Mitra Mijatović (rođena 1934. godine – živi u Pećkoj Patrijaršiji), koju je majka kao devojčicu često vodila na to mesto, i danas pamti opojni miris jorgovana koji su tu iznikli. Vremenom i usled političkih (ne)prilika ovaj običaj je iščeznuo, ali je među pećkim Srbima ostalo snažno sećanje na Svetog mučenika Hristovog Grigorija.
Čuda su se veoma često događala na grobu ovog Svetog novomučenika, a i kasnije kada je njegovo poštovanje prestalo da se vezuje samo za mesto gde se nalazio njegov grob. Tako po pričanju Pećanke Drage Radoičić (rođena 1928, upokojila se 2016. godine) Svetom Grigoriju se treba moliti za sve, a naročito kod dece koja imaju problema sa govorom i koja ne mogu da hodaju. Ovu njenu tvrdnju potvrđuje čudesno iscelenje jedne devojčice (sredinom prošlog veka) koja je do svoje šeste godine bila nema i oduzetih nogu, a koja je posle molitve Svetom Grigoriju prohodala i progovorila. Običaj je bio da se sa bolesnikom (ili bolesnik sam) trikratno, u ime Presvete Trojice, obiđe svetiteljev grob, da se grob okadi i upale sveće na njemu.
Prvi je na kult Svetog Grigorija ukazao srpski istoričar i akademik Đorđe Sp. Radojčić, a posle njega kratke zapise nalazimo kod bogoslova i istoričara dr Leontija Pavlovića i jeromonaha Dimitrija Plećevića, kod kojih pre svega nalazimo svedočanstvo o postojanju crkve i groba, kao i podatak o godini rušenja crkve i iskopavanju svetiteljevih zemnih ostataka iz groba. I Pavlović i Plećević ističu da je Sveti mučenik Hristov bio poštovan kako od strane hrišćana tako i od strane muslimana.
Čista žrtva Svetog Grigorija donela je obilan plod u slavu Božju, čime se jedino i može objasniti činjenica da se pomen i proslavljanje ovog divnog i miomirisnog cveta iz rajske bašte Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista nije izgubilo uprkos vekovima koji nas dele od njegovog mučeničkog stradanja, kao i činjenice da su i njegov grob i crkva odavno uništeni. Molitvama Svetog prepodobnomučenika Grigorija Pećkog Čudotvorca, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin.
Tropar Prepodobnomučeniku Grigoriju Pećkom, glas 1.
U čistoti duše i tela poživeo jesi, postavši sličan anđelu, prelestima ovoga sveta nesablažnjen, postom, bdenjem i molitvom krepio si se Grigorije slavni, i za Hrista Boga hrabro položio si život svoj, zato te i mi veličamo, i Gospodu Podvigopoložniku kličemo: slava Tebi, Gospode, koji proslavljaš verne sluge svoje.
